Odluka Ustavnog suda o ustavnoj žalbi zbog uskraćivanja informacija

Kratak pregled

Ustavni sud odbio je ustavnu žalbu podnetu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u upravnom postupku za pristup informacijama. Iako je postupak trajao preko pet godina, Sud je ocenio da povrede prava nema, naročito jer podnosilac nije koristio pravna sredstva za ubrzanje.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Snežana Marković, predsednik Veća i sudije Vesna Ilić Prelić, dr Dragana Kolarić, dr Tamaš Korhec ( Korhecz Tamás), Gordana Ajnšpiler Po pović, dr Vladan Petrov, dr Tijana Šurlan i Miroslav Nikolić , članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi F. iz Beograda , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 19. januara 2023. godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba F. izjavljena zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u upravnom postupku koji je vođen pred Ministarst vom odbrane u predmetu broj 4336-2, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

O b r a z l o ž e nj e

1. F. iz Beograda je, 20. februara 2020. godine, preko punomoćnika M . P, advokata iz Beograda, Ustavnom sudu izjavio ustavnu žalbu protiv presude Upravnog suda U. 11669/19 od 31. januara 2020. godine, zbog povrede prava iz čl. 32, 36, 46. i 51. Ustava Republike Srbije, kao i zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u upravnom postupku koji je vođen pred Ministarstvom odbrane u predmetu broj 4336-2. Podnosilac se istovremeno pozvao na povredu prava zajemčenih odredbama čl. 6, 10. i 13. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda. Kako je sadržina prava garantovanih označenim odredbama Evropske konvencije zajemčena i odgovarajućim odredbama Ustava, to Ustavni sud postojanje njihove povrede ispituje u odnosu na Ustav.

Podnosilac je 12. jula 2021. godine izjavio ustavnu žalbu i protiv presude Vrhovnog kasacionog suda Uzp. 66/20 od 2. oktobra 2020. godine, takođe, zbog povrede napred navedenih Ustavom zajemčenih prava.

Podnosilac je u ustavnoj žalbi ukazao da predmetni postupak nije okončan u razumnom roku i postavio je zahtev za naknadu nematerijalne štete. Podnosilac je, takođe, ukazao da mu je povređeno pravo na obrazloženu odluku, da je primena prava bila proizvoljna i arbitrerna, da su mu povređena prava na slobodu izražavanja i na obaveštenost, jer je podnosilac organizacija koja se bavi isključivo temom ratnih zločina, odgovornosti izvršilaca, prikupljanjem podataka o sukobima na teritoriji bivše Jugoslavije, te je svrha traženja konkretnih informacija bila objavljivanje istih u izveštajima i eventualno podnošenje krivičnih prijava.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku izvršio uvid u celokupnu dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, na osnovu čega je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Podnosilac ustavne žalbe je 9. juna 2015. godine podneo Ministarstvu odbrane zahtev za pristup informacijama od javnog značaja, konkretno navedene u tom zahtevu, koji je odbijen kao neosnovan rešenjem Ministarstva odbrane – Sektor za materijalne resurse broj 4336-2 od 26. juna 2015. godine.

Protiv navedenog rešenja podnosilac je 6. jula 2015. godine izjavio žalbu.

Rešenjem Poverenika za informacije od javnog značaja i zaštitu podataka o ličnosti broj 07-00-02634/2015-03 od 27. aprila 2016. godine poništeno je navedeno prvostepeno rešenje i naloženo Ministarstvu odbrane da najkasnije u roku od pet dana dostavi podnosiocu tražene informacije, odnosno kopije dokumenata u kojima su iste sadržane.

Republički javni tužilac je 7. jula 2016. godine podneo tužbu protiv navedenog akta, koja je uvažena presudom Upravnog suda U. 9910/16 od 22. marta 2019. godine, te je poništeno drugostepeno rešenje i predmet vraćen na ponovni postupak i odlučivanje.

Rešenjem Poverenika za informacije od javnog značaja i zaštitu podataka o ličnosti broj 071-01-3401/2019-03 od 7. juna 2019. godine poništeno je prvostepeno rešenje i naloženo Ministarstvu odbrane da najkasnije u roku od pet dana dostavi podnosiocu tražene informacije, odnosno kopije dokumenata u kojima su iste sadržane.

Republički javni tužilac je 19. jula 2019. godine podneo tužbu protiv navedenog akta. Osporenom presudom Upravnog suda U. 11669/19 od 31. januara 2020. godine, donetom u sporu pune jurisdikcije, uvažena je tužba Republičkog javnog tužioca, poništeno drugostepeno rešenje i rešeno tako što je odbijena žalba podnosioca izjavljena protiv rešenja Ministarstva odbrane – Sektor za materijalne resurse broj 4336-2 od 26. juna 2015. godine.

Zahteve za preispitivanje sudske odluke - presude Upravnog suda U. 11669/19 od 31. januara 2020. godine podneli su podnosilac ustavne žalbe (19. februara 2020. godine) i Poverenik za informacije od javnog značaja i zaštitu podataka o ličnosti (13. marta 2020. godine) .

Osporenom presudom Vrhovnog kasacionog suda Uzp. 66/20 od 2. oktobra 2020. godine zahtevi su odbijeni kao neosnovani. U obrazloženju osporene presude je, nakon navođenja odredaba člana 46. Ustava, člana 10. Evropske konvencije, odredaba Zakona o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja, Zakona o tajnosti podataka, Zakona o odbrani, Zakona o vojnoj, ratnoj i materijalnoj obavezi i Zakonika o krivičnom postupku, između ostalog, navedeno: da pribavljanje informacija značajnih za otkrivanje ratnih zločina nesumnjivo predstavlja cilj koji opravdava pristup informacijama neophodnim za njegovu realizaciju, ali da je neophodno ispitati da li su konkretne informacije bile neophodne podnosiocu za ostvarivanje tog cilja i da li treba prvo da budu dostupne podnosiocu; da se tražene informacije, saglasno navedenim zakonskim odredbama, čuvaju kao tajni podaci i da je njihovo otkivanje moguće ukoliko je interes javnosti da sazna te podatke pretežniji od prava ili interesa koji se štite tajnom; da je Globalnim principima o nacionalnoj bezbednosti i pravu na pristup informacijama utvrđeno da postoji pretežan javni interes za otkrivanje informacija o grubim kršenjima ljudskih prava ili ozbiljnim povredama međunarodnog humanitarnog prava, uključujući i krivična dela prema međunarodnom pravu, kao i o sistematskom i masovnom kršenju prava na ličnu slobodu i sigurnost, te da pristup takvim informacijama ni u kojim okolnostima ne sme biti uskraćen; da Vrhovni kasacioni sud smatra da se podnosilac može okarakterisati kao „društveni čuvar“ koji ima posebnu ulogu u prikupljanju informacija od javnog značaja i njihovog saopštavanja javnosti; da sud nalazi da činjenice da tražene informacije ispunjavaju test javnog interesa i da podnosilac ima ulogu „društvenog čuvara“, same po sebi, nisu dovoljne da se tražene informacije učine dostupnim upravo podnosiocu, te da je odredbom člana 38. stav 1. Zakona o tajnosti podataka određeno da su državni organi koje bira Narodna skupština, rukovodioci državnih organa koje bira Narodna skupština, sudije Ustavnog suda i sudije, ovlašćeni da pristupe podacima svih stepena tajnosti koji su im potrebni za obavljanje poslova iz njihove nadležnosti, bez bezbednosne provere; da nedostavljanje traženih informacija nije moglo sprečiti podnosioca u istraživanju ratnih zločina tokom sukoba na Kosovu i Metohiji, niti u podnošenju krivične prijave za krivična dela o čijem postojanju je podnosilac stekao saznanja, jer se krivična prijava može podneti i protiv nepoznatog izvršioca, a potrebne podatke o izvršiocu krivičnog dela mogu pribaviti nadležni državni organi bez obzira na stepen njihove tajnosti, na osnovu navedenog člana 38. stav 1. Zakona o tajnosti podataka; da, na osnovu navedenih odredaba Zakonika o krivičnom postupku, informacije koje je tražio podnosilac može bez ograničenja pribaviti nadležni tužilac ili sud; da je sud ocenio da pribavljanje traženih informacija nije imalo za cilj obaveštavanje javnosti o pitanjima od opšteg interesa, već „uspostavljanje kažnjivosti za zločine“, što se, kako je već navedeno, moglo postići i bez pribavljanja traženih podataka; da, polazeći od svega izloženog, Vrhovni kasacioni sud smatra da je odsustvo prave svrhe za podnošenje zahteva za pristup informacijama od javnog značaja, te odsustvo uloge koju bi podnosilac zahteva trebalo da ima u omogućavanju pristupa javnosti takvim informacijama, u ovom konkretnom slučaju, opravdalo uskraćivanje pristupa traženim informacijama.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava, na čiju povredu podnosilac, pored ostalog, ukazuje u ustavnoj žalbi, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Zakonom o opštem upravnom postupku ("Službeni list SRJ", br. 33/97 i 31/01 i "Službeni glasnik RS", broj 30/10) bilo je propisano: da se postupak mora voditi bez odugovlačenja i sa što manje troškova za stranku i druge učesnike u postupku, ali tako da se pribave svi dokazi potrebni za pravilno i potpuno utvrđivanje činjeničnog stanja i za donošenje zakonitog i pravilnog rešenja (član 14.); da kad se postupak pokreće povodom zahteva stranke, odnosno po službenoj dužnosti ako je to u interesu stranke, a pre donošenja rešenja nije potrebno sprovoditi poseban ispitni postupak, niti postoje drugi razlozi zbog kojih se ne može doneti rešenje bez odlaganja (rešavanje prethodnog pitanja i dr.), organ je dužan da donese rešenje i dostavi ga stranci što pre, a najdocnije u roku od jednog meseca od dana predaje urednog zahteva, odnosno od dana pokretanja postupka po službenoj dužnosti, ako posebnim zakonom nije određen kraći rok; da u ostalim slučajevima, kad se postupak pokreće povodom zahteva stranke, odnosno po službenoj dužnosti, ako je to u interesu stranke, organ je dužan da donese rešenje i dostavi ga stranci najdocnije u roku od dva meseca, ako posebnim zakonom nije određen kraći rok (član 208. stav 1.); da se rešenje po žalbi mora doneti i dostaviti stranci što pre, a najdocnije u roku od dva meseca od dana predaje žalbe, ako posebnim zakonom nije određen kraći rok (član 237. stav 1.).

Odredbama sada važećeg Zakona o opštem upravnom postupku („Službeni glasnik RS", br. 18/16 i 95/18) propisano je: da kad je postupak pokrenut po zahtevu stranke ili po službenoj dužnosti, a u interesu stranke, i kada se o upravnoj stvari odlučuje u postupku neposrednog odlučivanja, organ je dužan da izda rešenje najkasnije u roku od 30 dana od pokretanja postupka; da kad je postupak pokrenut po zahtevu stranke ili po službenoj dužnosti, a u interesu stranke, i kada se o upravnoj stvari ne odlučuje u postupku neposrednog odlučivanja, organ je dužan da izda rešenje najkasnije u roku od 60 dana od pokretanja postupka (član 145. st. 2. i 3.); da se rešenje kojim se odlučuje o žalbi izdaje bez odlaganja, a najkasnije u roku od 60 dana od kada je predata uredna žalba, izuzev ako zakonom nije propisan kraći rok (član 174.).

Zakonom o upravnim sporovima („Službeni glasnik RS“, broj 111/09) propisano je: da se upravni spor može pokrenuti i kada nadležni organ o zahtevu, odnosno žalbi stranke nije doneo upravni akt, pod uslovima predviđenim ovim zakonom (član 15.); da ako drugostepeni organ, u roku od 60 dana od dana prijema žalbe ili u zakonom određenom kraćem roku, nije doneo rešenje po žalbi stranke protiv prvostepenog rešenja, a ne donese ga ni u daljem roku od sedam dana po naknadnom zahtevu stranke podnetom drugostepenom organu, stranka po isteku toga roka može podneti tužbu zbog nedonošenja zahtevanog akta (član 19. stav 1.).

5. Ocenjujući navode podnosioca ustavne žalbe da mu je u upravnom postupku koji je vođen pred Ministarst vom odbrane u predmetu broj 4336-2 povređeno pravo na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud ukazuje da je upravni postupak pokrenut 9. juna 2015. godine, zahtevom podnosioca, te da je pravnosnažno okončan donošenjem osporene presude Vrhovnog kasacionog suda Uzp. 66/20 od 2. oktobra 2020. godine. Iz navedenog proizlazi da je osporeni postupak okončan za pet godina i četiri meseca.

Ustavni sud je ocenio da u ovom upravnom postupku činjenično stanje nije bilo složeno, ali da su se postavila složena pravna pitanja.

Ustavni sud je ocenio da je podnosilac ustavne žalbe imao legitiman interes da se o njegovom zahtevu odluči u razumnom roku.

Ispitujući postupanje organa uprave, odnosno nadležnog suda u ovoj pravnoj stvari, Ustavni sud ukazuje da je u periodu od pet godina i četiri meseca doneto jedno rešenje prvostepenog i dva rešenja drugostepenog organa uprave, da su vođena dva upravna spora i jedan postupak po zahtevu za preispitivanje sudske odluke. Prvostepeni organ uprave je o podnetom zahtevu odlučio u zakonom propisanom roku. Drugostepeni organ je o žalbi odlučio u roku od devet meseci. Sud ukazuje da je Upravni sud o tužbi Republičkog javnog tužioca podnetoj 7. jula 2016. godine odlučio 22. marta 2019. godine, nakon održane usmene javne rasprave, dakle u roku od dve godine i osam meseci , a o tužbi Republičkog javnog tužioca podnetoj 19. jula 2019. godine osporenom presudom od 31. januara 2020. godine, nakon održane usmene javne rasprave i u sporu pune jurisdikcije, u roku od šest meseci . Vrhovni kasacioni sud je o podnetim zahtevima za preispitivanje sudske odluke odlučio u roku od sedam meseci. Osporena presuda je dostavljena podnosiocu tek nakon pet meseci.

Ocenjujući ponašanje podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je naročito imao u vidu specifičnost upravnog postupka, čiji tok umnogome zavisi od aktivnosti stranke u tom postupku. Ustavni sud ponavlja da je drugostepeni organ uprave o žalbi odlučio u roku od devet meseci. Podnosilac ustavne žalbe je, saglasno navedenim zakonskim odredbama, mogao već nakon dva meseca da podnese urgenciju za odlučivanje o podnetoj žalbi, te eventualno nakon toga da koristi i druga procesnopravna sredstva protiv ćutanja uprave, a što podnosilac nije učinio.

Imajući u vidu sve izneto, a posebno da je osporeni postupak vođen i okončan pred prvostepenim i drugostepenim organom uprave, Upravnim sudom i Vrhovnim kasacionim sudom u periodu od pet godina i četiri meseca, te da u periodu od devet meseci podnosilac nije koristio zakonom propisana sredstva u cilju bržeg okončanja postupka, Ustavni sud je ocenio da podnosiocu ustavne žalbe nije povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava.

S obzirom na izloženo, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon i 103/15), ustavnu žalbu odbio kao neosnovanu, odlučujući kao u prvom delu izreke.

6. Ustavni sud konstatuje da je podnosilac izjavio ustavnu žalbu i protiv presude Vrhovnog kasacionog suda Uzp. 66/20 od 2. oktobra 2020. godine i nižestepenih akata , zbog povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, kao i prava iz čl. 36, 46. i 51. Ustava.

Detaljno obrazloženom ustavnom žalbom podnosilac ustavne žalbe je ukazao na nedostatke sprovedenog postupka pred Ministarstvom odbrane i sudovima, na proizvoljnu i arbitrernu primenu prava, te na činjenicu da osporeni akt nisu obrazloženi.

Polazeći od sadržine ustavne žalbe, u kojoj podnosilac ponavlja razloge već iznete u tužbi, kao i u zahtevu za preispitivanje sudske odluke, Ustavni sud je ocenio da se navodi podnosioca ne mogu prihvatiti kao ustavnopravni razlozi za tvrdnje o povredi prava na pravično suđenje iz člana 32. Ustava, već se od Ustavnog suda, u suštini, traži da kao instancioni sud još jednom ispita zakonitost odluka donetih u prethodno vođenom postupku.

Vezano za navode podnosioca da osporene presude nisu obrazložene, Ustavni sud je utvrdio da je osporena presuda Upravnog suda doneta nakon održane usmene javne rasprave i u sporu pune jurisdikcije, a osporena presuda Vrhovnog kasacionog suda po podnetim zahtevima za preispitivanje navedene sudske odluke, te da sadrže detaljno i jasno obrazloženje zašto se odbija tužba, odnosno zahtev podnosioca kao neosnovan, te šta čini suštinske razloge zbog kojih je tako odlučeno. Ustavni sud konstatuje da je u obrazloženju osporene presude Vrhovnog kasacionog suda, nakon navođenja merodavnih propisa, detaljno odgovoreno na sve navode podnosioca i obrazloženo zašto su neosnovani zahtevi za preispitivanje sudske odluke kojom je pravnosnažno odlučeno da se odbije zahtev podnosioca za dostavljanje traženih informacija, zbog čega su očigledno neosnovani navodi podnosioca da je ista rezultat proizvoljnog postupanja i pravno neutemeljenog stanovišta suda.

Sud dodatno i ovom prilikom ponavlja: prvo, da podnosilac nijednim navodom niti dostavljenim dokazom nije potkrepio istaknutu povredu prava na jednaku zaštitu prava iz člana 36. stav 1. Ustava, do koje može doći samo nejednakim odlučivanjem suda poslednje instance u istim činjeničnim i pravnim situacijama i, drugo, da je već sama osporena presuda Vrhovnog kasacionog suda koja je doneta u postupku po izjavljenom vanrednom pravnom sredstvu, dokaz da je podnosilac imao i da je iskoristio pravo zajemčeno članom 36. stav 2. Ustava, budući da se ovim pravom ne jemči pozitivan ishod postupka po izjavljenom pravnom sredstvu.

Konačno, kako povrede ostalih prava označenih u ustavnoj žalbi podnosilac, u suštini, izvodi iz povrede prava na pravično suđenje, Ustavni sud polazeći od prethodno iznetog, ove navode nije posebno razmatrao.

Imajući u vidu izneto, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 5) Zakona o Ustavnom sudu, u ovom delu odbacio ustavnu žalb u kao očigledno neosnovanu, rešavajući kao u drugom delu izreke.

U pogledu zahteva podnosioca ustavne žalbe za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom, Ustavni sud podseća da je u svojoj dosadašnjoj praksi više puta razmatrao navedeno pitanje, te da je zauzeo stav da u smislu člana 6. Zakona o Ustavnom sudu nema osnova za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom. S tim u vezi, Ustavni sud se poziva na obrazloženje koje je dato, pored mnogih drugih, u Odluci Už-633/2011 od 8. maja 2013. godine (videti internet stranicu Ustavnog suda na: www.ustavni.sud.rs).

7. Na osnovu svega iznetog i odredaba člana 42b stav 1. tačka1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda ("Službeni glasnik RS", broj 103/13), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Snežana Marković, s.r.

Odluka Ustavnog suda o ustavnoj žalbi zbog uskraćivanja informacija

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti