Odluka Ustavnog suda o neosnovanosti ustavne žalbe u sporu za naknadu štete zbog nezakonitog otkaza
Kratak pregled
Ustavni sud odbija kao neosnovanu ustavnu žalbu izjavljenu protiv presuda redovnih sudova u radnom sporu. Sud je utvrdio da nisu povređena prava na rad i naknadu štete, jer su sudovi pružili ustavnopravno prihvatljive razloge za odbijanje tužbenog zahteva.
Tekst originalne odluke
Republika SrbijaUSTAVNI SUD
Už-273/2009
23.06.2011.
Beograd
Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Dragiša B. Slijepčević i sudije dr Marija Draškić, Bratislav Đokić, Vesna Ilić Prelić, Katarina Manojlović Andrić, mr Milan Marković, dr Bosa Nenadić, Milan Stanić, dr Dragan Stojanović, Sabahudin Tahirović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Alena Čovića iz Bačke Palanke, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 23. juna 2011. godine, doneo je
O D L U K U
Odbija se ustavna žalba Alena Čovića izjavljena protiv presude Opštinskog suda u Subotici P1. 162/06 od 11. aprila 2007. godine, presude Okružnog suda u Subotici Gž1. 154/07 od 16. jula 2007. godine i presude Vrhovnog suda Srbije RevII. 1430/07 od 4. decembra 2008. godine, kao neosnovana.
O b r a z l o ž e nj e
1. Alen Čović iz Bačke Palanke je 25. februara 2009. godine, preko punomoćnika Đorđa Mrkića, advokata iz Subotice, izjavio ustavnu žalbu protiv presuda navedenih u izreci, zbog povrede prava na rehabilitaciju i naknadu štete i prava na rad, zajemčenih odredbama čl. 35. i 60. Ustava Republike Srbije.
Podnosilac ustavne žalbe navodi da su postupajući sudovi u osporenim presudama, kojim je odbijen njegov tužbeni zahtev da mu se isplati naknada štete na ime izgubljene zarade, nezakonito i neustavno obrazložili neosnovanost navedenog tužbenog zahteva, imajući u vidu sledeće: da je presudom Opštinskog suda u Subotici P1. 892/03 od 12. jula 2004. godine tužena Uprava carina Republike Srbije bila dužna da podnosioca ustavne žalbe rasporedi na poslove koji odgovaraju njegovoj stručnoj spremi i radnim sposobnostima, a ne da utvrđuje uslove za prijem u radni odnos, budući da tuženi nije doneo rešenje o prestanku radnog odnosa podnosioca ustavne žalbe, pa je on i dalje bio radnik Uprave carina; da su sudovi prekoračili svoja ovlašćenja i upustili se u raspravu pravnih pitanja i utvrđivanja činjenica koja nisu bila predmet tužbenog zahteva, s obzirom na to da su ponovo ocenjivali osnovanost prestanka radnog odnosa, iako je to pitanje rešeno navedenom presudom P1. 892/03 od 12. jula 2004. godine; da je podnosilac ustavne žalbe preuzet u Upravu carina dana 4. februara 2003. godine kada je stupila na snagu Ustavna povelje državne zajednice Srbija i Crna Gora, a što proizlazi na osnovu odredaba Zakona o sprovođenju Ustavne povelje državne zajednice Srbija i Crna Gora i činjenice da je u vreme stupanja na snagu navedene Ustavne povelje podnosilac bio raspoređen na svoje radno mesto; da su sudovi bili dužni da, ukoliko smatraju da podnosilac nema odgovarajuću stručnu spremu za potraživanje zarada koje se tužbom zahtevaju, utvrde koju bi zaradu podnosilac ustavne žalbe ostvario za stručnu spremu koju ima i delimično usvoje njegov tužbeni zahtev, a ne da taj zahtev odbiju u celini. Stoga podnosilac smatra da su mu povređena istaknuta Ustavom zajemčena prava.
2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.
U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.
3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u osporene akte i dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za rešavanje ovog ustavnosudskog predmeta:
Alen Čović, ovde podnosilac ustavne žalbe, je 31. avgusta 2006. godine, podneo Opštinskom sudu u Subotici tužbu protiv tužene Republike Srbije - Ministarstvo finansija - Uprava carine, radi isplate.
Opštinski sud u Subotici doneo je 11. aprila 2007. godine osporenu presudu P1. 162/06 kojom je u stavu prvom izreke odbio kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca da se obaveže tužena da mu isplati iznos od 614.377,78 dinara sa zakonskom zateznom kamatom, a u opredeljenim iznosima za pojedine periode navedene u ovoj presudi, sve u roku 15 dana po pravnosnažnosti presude pod pretnjom izvršenja i da se obaveže tužena da za period od 1. avgusta 2003. godine do 31. jula 2006. godine na navedene iznose uplati tužiocu poreze i doprinose za obavezno socijalno osiguranje nadležnom Fondu PIO - Filijali Subotica, u roku od 15 dana po pravnosnažnosti presude, pod pretnjom izvršenja, te da se obaveže da tužiocu isplati prouzrokovane troškove parničnog postupka u istom roku, dok je stavom drugim izreke obavezan tužilac da tuženoj nadoknati troškove postupka u iznosu od 27.000,00 dinara, u roku od 15 dana po pravnosnažnosti presude, pod pretnjom prinudnog izvršenja. U obrazloženju ove presude je, pored ostalog, istaknuto: da je tužilac 1. aprila 1997. godine zasnovano radni odnos u Saveznoj upravi carina - Carinarnica Subotica na radnom mestu carinik-saradnik; da je rešenjem tužene od 1. avgusta 2003. godine bilo određeno da tužilac ostaje neraspoređen, jer na dan stupanja na snagu Ustavne povelje državne zajednice Srbija i Crna Gora i Zakona za sprovođenje Ustavne povelje državne zajednice Srbija i Crna Gora nije preuzet u Ministarstvu finansija i ekonomije - Uprava carina, a prava iz radnog odnosa će ostvarivati najduže godinu dana od prestanka potrebe za njegovim radom u Generalnom sekretarijatu Saveta ministara SCG; da je protiv ovoga rešenja tužilac podneo tužbu sudu i pravnosnažnom i izvršnom presudom toga suda P1. 892/03 od 12. jula 2004. godine tužbeni zahtev je delimično usvojen, te je poništeno rešenje tužene od 1. avgusta 2003. godine i obavezana tužena da tužioca rasporedi na poslove koji odgovaraju njegovoj stručnoj spremi i radnim sposobnostima, u roku od osam dana po pravosnažnosti presude pod pretnjom izvršenja, dok je odbačena tužba da se obaveže tužena da tužioca rasporedi na radno mesto na koje je bio raspoređen do donošenja rešenja od 1. avgusta 2003. godine; da je tužena 20. oktobra 2004. godine uputila na adresu tužioca u Subotici obaveštenje da dostavi dokumentaciju tuženom međutim, pošiljka se vratila sa naznakom da se odselio, a zatim je obaveštenje dostavljeno i dana 12. novembra 2004. godine na adresu tužioca u Bačkoj Palanci, koje je obaveštenje tužilac i primio dana 12. novembra 2004. godine što tužilac i nije sporio; da nakon kontakta sa advokatom tužilac nije postupio po obaveštenju i potrebnu dokumentaciju (diplomu i lekarsko uverenje) nije dostavio tuženoj, jer je posavetovan od strane svog advokata da ne treba ponovo da zasniva radni odnos; da je dopisom Saveta ministara Generalnog sekretarijata Srbije i Crne Gore od 3. maja 2005. godine tužena obaveštena da je personalni dosije sa zaključenom radnom knjižicom tužioca preuzet i ne nalazi se u ovom sekretarijatu; da je tužilac nakon prispelog obaveštenja dva ili tri meseca kasnije otišao u Generalni sekretarijat podigao svoj dosije i nije se nakon toga nikom više obraćao; da je Četvrti opštinski sud u Beogradu doneo rešenje o izvršenju 348/05 od 9. marta 2006. godine; da tužilac ima završen III stepen stručne spreme, završenu srednju poljoprivrednu školu i po zanimanju je trgovac, a 24. juna 1998. godine položio je stručni ispit za rad iz carinske struke za radnika sa srednjom stručnom spremom; da je Pravilnikom o unutrašnjoj organizaciji i sistematizaciji od 14. juna 2005. godine u Carinarnici Subotica predviđeno radno mesto za poslove carinskog nadzora-carinik sa uslovima srednje školske spreme ekonomskog, tehničkog, opšteg ili administrativnog-upravnog smera, položenim stručnim ispitom i tri ili jedna godina radnog staža, kao i radno mesto za pregled robe - viši carinik za koje su potrebni uslovi viša školska sprema ekonomskog, pravnog, društvenog ili tehničkog smera, položen stručni ispit i tri ili jedna godina radnog staža, kao i poznavanje jednog svetskog jezika; da su navedena radna mesta sa istim uslovima bila predviđena i aktom o sistematizaciji i unutrašnjoj organizaciji tužene od 21. jula 2003. godine i 18. oktobra 2004. godine; da u ovakvoj činjeničnoj situaciji prvostepeni sud nalazi da je tužena učinila sve kako bi postupila po pravnosnažnoj presudi i tužioca vratila na rad i to odmah nakon pravnosnažnosti i izvršnosti presuda, a pre nego što je tužilac pokrenuo postupak izvršenja, jer je dokumentaciju zatražila od tužioca tokom oktobra i novembra 2004. godine; da tužilac sa svoje strane nije učinio napor da dostavi traženu dokumentaciju, jer je čak i nezavisno od saveta svog advokata, mogao sam odgovoriti na traženje tužene, budući da je znao da se njegova personalna dokumentacija nalazi u Generalnom sekretarijatu odakle ju je i preuzeo; da je tužilac u periodu od 1. avgusta 2003. godine do 31. jula 2004. godine kod Generalnog sekretarijata Saveta ministara SCG ostvario naknadu zarade u ukupnom iznosu 124.584,20 dinara, te su mu uplaćeni i doprinosi za socijalno osiguranje; da tužilac tužbom traži da mu se za period od 1. avgusta 2003. godine do 1. avgusta 2004. godine isplati razlika zarade do iznosa koji bi ostvario da je kod tužene radio na poslovima carinika-referenta u PMK (posebne mere kontrole - suzbijanje krijumčarenja i carinska istraga), a od 1. avgusta 2004. godine do 31. juna 2006. godine da mu se isplati zarada za poslove carinika-referenta u PMK i doprinosi na ove iznose; da ovakav zahtev tužioca nije osnovan budući da tužilac ne ispunjava uslove za raspoređivanje na poslove carinika, a samim tim, shodno Pravilniku o zvanjima, platama, naknadama zarada i dodatnim primanjima u Upravi carina, ni za sticanje zvanja referenta; da tužilac nije radio kod tužene, pa tako nije ostvarivao zaradu; da ne postoji rešenje o njegovom raspoređivanju na određene poslove; da tužilac nije postupio po pozivu tužene i dostavio traženu dokumentaciju kako bi tužena mogla da sprovede pravnosnažnu presudu toga suda, jer je iz pismene dokumentacije sud utvrdio da je pre pokretanja postupka izvršenja tuženi pozvao tužioca da dostavi dokumentaciju što tužilac nije učinio i što među parničnim strankama i nije sporno, te je stoga prvostepeni sud odlučio kao u izreci ove presude.
Okružni sud u Subotici je 16. jula 2007. godine doneo osporenu presudu Gž1. 154/07, kojom je žalba tužioca odbijena kao neosnovana i potvrđena presuda Opštinskog suda u Subotici P1. 162/06 od 11. aprila 2007. godine. U obrazloženju te presude, pored ostalog je navedeno: da u sprovedenom postupku nisu učinjene bitne povrede postupka na koje taj sud pazi po službenoj dužnosti, niti povreda iz člana 361. stav 2. tačka 12) ZPP na koju se ukazuje žalbom tužioca, jer presuda sadrži razloge o bitnim činjenicama; da je prema aktu o sistematizaciji radnih mesta tužene za radno mesto za poslove carinskog nadzora - carinik uslov srednja školska sprema, a da shodno članu 128. Pravilnika o unutrašnjoj organizaciji i sistematizaciji od 14. juna 2005. godine srednja školska sprema podrazumeva četvrti ili peti stepen školske spreme; da tužilac ima treći stepen školske spreme, pa ne može biti raspoređen na radno mesto carinika za koje se predviđa četvrti stepen školske spreme, niti može tražiti naknadu zarade obračunatu prema plati za navedeno radno mesto, jer nema odgovarajuću stručnu spremu i zvanje za navedeno radno mesto; da u toku sprovedenog postupka tužilac nije dokazao na koje odgovarajuće radno mesto je trebao biti raspoređen, niti visinu plate koju bi ostvario na tom radnom mestu od 1. avgusta 2003. godine, pa do momenta kada je trebao biti raspoređen na radno mesto koje odgovara njegovoj stručnoj spremi; da se neosnovano žalbom tužioca ukazuje na obavezu tužene da tužioca rasporedi na poslove koji odgovaraju njegovoj stručnoj spremi i radnim sposobnostima na koje je bio raspoređen do donošenja rešenja koje je poništeno, s obzirom na to da je obaveza tužene bila da rasporedi tužioca na poslove i radne zadatke koji odgovaraju njegovoj stručnoj spremi, znanju i sposobnostima i da je u prethodno vođenom sudskom postupku odbačena tužba tužioca radi obavezivanja tužene da ga rasporedi na radno mesto na koje je bio raspoređen do donošenja rešenja od 1. avgusta 2003. godine. Sa navedenih razloga odlučeno je kao u izreci te presude primenom člana 373 stav 1. tačka 2. ZPP.
Vrhovni sud Srbije je 4. decembra 2008. godine doneo osporenu presudu Rev II. 1430/07, kojom je odbio kao neosnovanu reviziju tužioca izjavljenu protiv presude Okružnog suda u Subotici Gž1. 154/07 od 16. jula 2007. godine. U obrazloženju te presude, pored ostalog, je istaknuto: da u postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 361. stav 2. tačka 9) ZPP, na koju Vrhovni sud pazi po službenoj dužnosti, a nema ni drugih bitnih povreda na koje se ukazuje u reviziji, te da je pobijana odluka jasna, sadrži sve razloge o odlučnim činjenicama i nema nedostataka zbog kojih se ne može ispitati; da su nižestepeni sudovi pravilno primenili materijalno pravo kada su odbili tužbeni zahtev tužioca i za to dali razloge koje kao pravilne i potpune u svemu prihvata i Vrhovni sud, pa nisu osnovani navodi revizije o pogrešnoj primeni materijalnog prava; da tužena nije donela rešenje o raspoređivanju tužioca, pošto isti na njen zahtev nije dostavio neophodnu dokumentaciju u cilju prethodne ocene uslova za prijem u radni odnos, shodno članu 6. Zakona o radnim odnosima u državnim organima, čije odredbe se primenjuju na status zaposlenih u bivšoj Saveznoj upravi carina, pa tako i tužioca prema odredbi člana 298. Carinskog zakona; da Suprotno revizijskim navodima, bez obzira na kontinuitet njegovog rada u Saveznoj upravi carina od 1997. godine rešenje o raspoređivanju u konkretnom slučaju ne bi imalo pravno dejstvo preuzimanja zaposlenog iz drugog državnog organa u smislu člana 8. stav 1. tačka 3) Zakona o radnim odnosima u državnim organima i time zasnivanja radnog odnosa, danom stupanja na rad po rešenju o raspoređivanju. Na osnovu člana 405. stav 1. ZPP-a, Vrhovni sud je odlučio kao u izreci.
4. Za ocenu navoda i razloga ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na čiju povredu se podnosilac ustavne žalbe poziva, relevantne su sledeće odredbe Ustava i zakona:
Ustavom Republike Srbije je utvrđeno: da svako ima pravo na naknadu materijalne ili nematerijalne štete koju mu nezakonitim ili nepravilnim radom prouzrokuje državni organ, imalac javnog ovlašćenja, organ autonomne pokrajine ili organ jedinice lokalne samouprave, kao i da zakon određuje uslove pod kojima oštećeni ima pravo da zahteva naknadu štete neposredno od lica koje je štetu prouzrokovalo (član 35. st. 1. i 2.); da se jemči pravo na rad, u skladu sa zakonom, da svako ima pravo na slobodan izbor rada, da su svima, pod jednakim uslovima, dostupna sva radna mesta, da svako ima pravo na poštovanje dostojanstva svoje ličnosti na radu, bezbedne i zdrave uslove rada, potrebnu zaštitu na radu, ograničeno radno vreme, dnevni i nedeljni odmor, plaćeni godišnji odmor, pravičnu naknadu za rad i na pravnu zaštitu za slučaj prestanka radnog odnosa, te da se niko tih prava ne može odreći (član 60. st. 1. do 4.).
Carinski zakon ("Službeni glasnik RS", br. 73/03, 61/05, 85/05, 62/06 i 9/10), je propisivao: da je ovlašćeni carinski službenik lice zaposleno u Upravi carina koje obavlja poslove u skladu sa odredbama ovog i drugih zakona, kao i u skladu sa ovlašćenjima prenetim od direktora (član 5. stav 1. tačka 24)); da direktor raspoređuje carinske službenike u skladu sa aktom o organizaciji i sistematizaciji radnih mesta i odlučuje o njihovim pravima i obavezama iz radnog odnosa (član 264.); da se na zaposlene u Upravi carina primenjuju propisi o državnoj upravi, propisi o radnim odnosima i platama u državnim organima, kao i propisi iz oblasti zdravstvenog i penzijsko-invalidskog osiguranja i obrazovanja, ako ovim zakonom nije drukčije propisano (član 298.).
Carinskim zakonom ("Službeni glasnik RS", broj 18/10) je propisano: da danom početka primene ovog zakona, prestaje da važi Carinski zakon ("Službeni glasnik RS", br. 73/03, 61/05, 85/05 - dr. zakon i 62/06 - dr. zakon), osim čl. 252. do 329. tog zakona (član 310. stav 1.); da ovaj zakon stupa na snagu osmog dana od dana objavljivanja u "Službenom glasniku Republike Srbije", a primenjivaće se od tridesetog dana od dana stupanja na snagu (član 311.).
Zakonom o radnim odnosima u državnim organima ("Službeni glasnik RS", br. 48/91, 66/91, 44/98, 49/99, 34/01 i 39/02) bilo je propisano: da se u radni odnos u državnom organu može primiti lice ako ima propisanu stručnu spremu (član 6. stav 1. tačka 4)); da zaposleni u državnim organima i izabrana odnosno postavljena lica za svoj rad primaju platu (član 37. stav 1.).
5. Ocenjujući navode i razloge iznete u ustavnoj žalbi sa stanovišta istaknute povrede prava na rad, Ustavni sud je utvrdio da su osporene presude donete od strane Ustavom i zakonom ustanovljenih sudova, koji su u sprovedenom postupku utvrdili činjenično stanje koje je od značaja za donošenje odgovarajuće odluke i odlučili primenom merodavnih odredaba materijalnog prava. Po oceni Ustavnog suda, utvrđeno činjenično stanje, te primena odgovarajućeg materijalnog prava na tako utvrđeno činjenično stanje, kao i obrazloženje pravnog stava sudova u ovoj pravnoj stvari, predstavljaju pravno utemeljen osnov za donošenje osporenih presuda. Naime, podnosilac ustavne žalbe nakon 1. avgusta 2003. godine nije raspoređen na radno mesto kod tužene Ministarstva finansija i ekonomije - Uprava carina, niti je radio kod tužene, pa tako nije ni ostvarivao zaradu. Takođe, podnosilac ustavne žalbe nije dokazao na koje odgovarajuće radno mesto je trebalo da bude raspoređen, niti visinu plate koju bi ostvario na tom radnom mestu od 1. avgusta 2003. godine, pa do momenta kada je trebao biti raspoređen na radno mesto koje odgovara njegovoj stručnoj spremi. Stoga, Ustavni sud smatra da su postupajući sudovi dali ustavnopravno prihvatljive razloge zašto, po njihovoj oceni, nije osnovan postavljeni tužbeni zahtev podnosioca ustavne žalbe, te da osporenim presudama njemu nije povređeno pravo zajemčeno članom 60. Ustava.
Ustavni sud nalazi da, s obzirom na to da nisu utvrđene povrede Ustavom zajemčenog prava na koje se poziva u ustavnoj žalbi, u konkretnom slučaju, nije moglo ni doći do povrede prava na naknadu štete pričinjene radnjom državnog organa iz člana 35. stav 2. Ustava.
Na osnovu svega iznetog, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, odbio kao neosnovanu ustavnu žalbu podnosioca, izjavljenu protiv osporenih presuda Opštinskog suda u Subotici P1. 162/06 od 11. aprila 2007. godine, Okružnog suda u Subotici Gž1. 154/07 od 16. jula 2007. godine i Vrhovnog suda Srbije Rev II . 1430/07 od 4. decembra 2008. godine.
6. Polazeći od izloženog, Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.
PREDSEDNIK
USTAVNOG SUDA
dr Dragiša B. Slijepčević