Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu i utvrđuje povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je trajao skoro devet godina. Zahtev za naknadu nematerijalne štete je odbijen. Deo žalbe koji se odnosi na pravičnost suđenja odbačen je kao neosnovan.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije dr Dragiša B. Slijepčević, dr Marija Draškić, dr Agneš Kartag Odri, dr Goran Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi R . Đ . iz K, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 13. februara 2014. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba R. Đ. i utvrđuje da je u postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Kragujevcu u predmetu P1. 2059/10 povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Odbija se zahtev podnosioca ustavne žalbe za naknadu nematerijalne štete.

3. Odbacuje se predlog podnosioca ustavne žalbe za odlaganje izvršenja presuda iz tačke 1.

O b r a z l o ž e nj e

1. R. Đ . iz K . podneo je 19. januara 2011. godine Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presuda Osnovnog suda u Kragujevcu P. 2059/10 od 8. juna 2010. godine i Apelacionog suda u Kragujevcu Gž. 3129/10 od 1. decembra 2010. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje i prava na imovinu, zajemčenih odredbama člana 32. stav 1. i člana 58. stav 1. Ustava. Ustavnom žalbom se ističe i povreda prava na suđenje u razumnom roku u postupku u kojem su donete osporene presude.

Povredu prava na pravično suđenje i prava na imovinu podnosilac obrazlaže tvrdnjom o pristrasnosti prvostepenog suda, koja se, prema stanovištu podnosioca, ogleda u neprihvatanju iskaza svedoka J. N, te u pogrešno utvrđenom činjeničnom stanju, u kom kontekstu podnosilac interpretira i iznosi svoju ocenu iskaza stranaka i saslušanih svedoka. U prilog tvrdnji o povredi označenih ustavnih prava ističe i da mu tokom postupka nije bilo omogućeno da iznosi bitne činjenice i postavlja pitanja svedocima kako bi ukazao na neistinitost njihovih iskaza. Takođe smatra da drugostepeni sud nije dao jasno i precizno objašnjenje zbog čega je potvrdio prvostepenu presudu. Zbog činjenice da je predmetni postupak trajao devet godina, te da su ročišta odlagana zbog sprečenosti sudije, smatra da mu je povređeno pravo na suđenje u razumnom roku. Predlaže da Ustavni sud poništi osporene presude i odloži njihovo izvršenje zbog troškova postupka koje je dužan da nadoknadi suprotnoj strani, te ističe zahtev za naknadu štete zbog povrede prava iz člana 32. stav 1. Ustava.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U postupku pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosilaca ustavne žalbe povređeno njihovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. U sprovedenom postupku, Ustavni sud je, uvidom u spise predmeta Osnovnog suda u Kragujevcu P. 2059/10 (ranije predmet Opštinskog suda u Kragujevcu P. 76/02) , utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Tužilac R. Đ, ovde podnosilac ustavne žalbe, podneo je 14. januara 2002. godine, Opštinskom sudu u Kragujevcu tužbu protiv tužene S. Đ, radi naknade štete i činidbe.

Pripremno ročište održano je 22. maja 2002. godine, a prethodna tri zakazana ročišta nisu održana zbog neurednog pozivanja, odnosno nedolaska uredno pozvane tužene i sprečenosti postupajućeg sudije. U toku 2002. godine održana su još tri ročišta, na kojima je izveden dokaz saslušanjem parničnih stranaka, pri čemu je tužilac dva puta opomenut na poštovanje procesne discipline. Na ročištu održanom 4. oktobra 2002. godine tužilac je tražio izuzeće sudije "zbog detaljnog ispitivanja svedoka" čije je saslušanje predložio . Ovaj zahtev je odbijen rešenjem predsednika suda od 7. oktobra 2002. godine. U ovom delu postupka, na predlog tužioca, saslušan je veći broj svedoka. Tužilac je zajedno sa punomoćnikom prisusutvovao svim ročištima na kojima je izvođen dokaz saslušanjem svedoka, a pitanja svedocima postavljao je njegov punomoćnik koji je iznosio primedbe na njihove iskaze. U daljem toku postupka, od ukupno zakazanih 37 ročišta, 16 nije održano, od čega dva na molbu tužiočevog punomoćnika, a jedno zbog toga što je svedok, čije je saslušanje predložio tužilac, preminuo nekoliko godina pre nego što je tužilac istakao ovaj dokazni predlog. Ostala ročišta u najvećem broju slučajeva (šest) nisu održana zbog toga što veštaci nisu preuzeli spise predmeta radi veštačenja, odnosno zbog toga što u ostavljenom roku nisu izradili nalaz i mišljenje, dok su dva ročišta pismeno otkazana, a jedno ročište nije održano zbog obustave rada zaposlenih u sudu. Na predlog tužioca, u martu 2006. godine određeno je izvođenje dokaza veštačenjem preko veštaka građevinske i elektro struke. Veštačenje na okolnost vrste i obima štete zbog seče bandera povereno je "E. K .", koja je dopisom od 28. jula 2006. godine obavestila sud da nema zaposlene sudske veštake i da nije ovlašćena da veštači. Na predlog tužiočevog punomoćnika, u oktobru 2006. godine, pomenutom preduzeću je ponovo upućen dopis sa nalogom da izradi nalaz i mišljenje, a nakon što je ovo preduzeće ponovo obavestilo sud da nije u mogućnosti da odgovori zadatku, određen je drugi veštak. Veštaci građevinske i elektro struke dostavili su nalaze u januaru, odnosno februaru 2007. godine. U toku 2007. i 2008. godine, na predlog tužioca, sprovedeno je dopunsko građevinsko i elektro veštačenje. Prvostepeni sud je 4. septembra 200 8. godine doneo rešenje da se tužba smatra povučenom zbog nedolaska uredno pozvanih punomoćnika stranaka, a na predlog tužiočevog punomoćnika rešenjem od 15. oktobra 2008. godine dozvoljeno je vraćanje u pređašnje stanje. U daljem toku postupka održano je još šest ročišta.

Osporenom presudom Osnovnog suda u Kragujevcu P. 2059/10 od 8. juna 2010. godine odbijeni su tužbeni zahtevi tužioca kojima je tražio da sud obaveže tuženu da: mu na ime naknade štete zbog porušenog objekta, vodovodne i elektroinstalacije, oduzetih pokretnih stvari i duga za utrošenu električnu energiju isplati određene novčane iznose (st. 1, 2. i 3. izreke); sa grobnog mesta ukloni nadgrobni spomenik sa svojim imenom (stav 4. izreke); odlučio o troškovima postupka (stav 5. izreke). U obrazloženju presude, prvostepeni sud je, nakon što je izložio sadržinu svih pismenih dokaza koje je izveo i iskaza stranaka i svedoka koje je saslušao, te dao ocenu izvedenih dokaza, utvrdio: da je tužena bila u braku tužiočevim ocem od 1983. do 1994. godine; da su parnične stranke i tužiočeva sestra oglašeni za naslednike na zaostavštini tužiočevog oca koju sačinjavaju bliže navedene katastarske parcele; da su naslednici pok. Lj. Đ. 1996. godine zaključili sporazum o deobi zajedničke imovine kojim nisu obuhvaćeni porodična kuća i pomoćni objekat; da se tužena 2001. godine iselila iz porodične kuće na zahtev tužioca; da je pre iseljenja srušila pomoćni objekat koji je sagradila u toku braka sa pok. Lj. Đ. i odnela polovinu građevinskog materijala od srušenog objekta; da je tom prilikom odnela pokretne stvari (pokućstvo) koje je nabavila za vreme trajanja braka sa Lj. Đ; da je na dan njenog iseljenja dug za utrošenu struju iznosio 225,1 dinar. Pozivajući se na odredbe čl. 154. i 155. Zakona o obligacionim odnosima, sud je odbio tužbene zahteve tužioca kojima je tražio naknadu štete sa obrazloženjem da tužilac nije dokazao da je vlasnik spornog pomoćnog objekta tj. da je njegovim rušenjem došlo do umanjenja njegove imovine. Iz istog razloga, sud je, pozivajući se na odredbe čl. 1. i 3. Zakona o nasleđivanju, odbio i zahtev kojim je tražena isplata vrednosti pokretnih stvari, ocenivši da su u pitanju stvari koje pripadaju tužilji jer se radi o predmetima domaćinstva manje vrednosti, dok je odluku o odbijanju zahteva za utrošenu električnu energiju sud obrazložio time da tužilac taj dug nije platio, te da nije ni došlo do umanjenja njegove imovine. Odluku o odbijanju zahteva za činidbu prvostepeni sud je doneo primenom odredbe člana 3. Odluke o sahranjivanju i grobljima.

Osporenom presudom Apelacionog suda u Kragujevcu Gž. 3129/10 od 1. decembra 2010. godine odbijena je žalba tužioca i potvrđena je prvostepena presuda. Prihvatajući u svemu razloge date u prvostepenoj presudi, drugostepeni sud je naveo da ožalbena presuda nema nedostataka zbog kojih se ne može ispitati, te da su u obrazloženju sadržani razlozi o bitnim činjenicama koji ne protivreče sami sebi, sadržini zapisnika i izvedenim dokazima. Pored toga, drugostepeni sud je ocenio da se žalbenim navodima ne dovodi u sumnju pravilnost utvrđenog činjeničnog stanja, niti da se nude novi dokazi koji bi ga izmenili, već da se ponavljaju razlozi koji su bili predmet ocene prvostepenog suda, s tim što tužilac nije dokazao da tužena u toku trajanja braka nije izgradila pomoćni objekat koji je porušila, kao ni to da joj pokretne stvari koje je stekla u braku sa tužiočevim ocem, a koje su stvari pokućstva, pripadaju kao zakonskom nasledniku koji je živeo sa ostaviocem.

4. Odredbama Ustava, na čiju se povredu poziva podnosilac ustavne žalbe, utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se jemči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona (član 58. stav 1.).

Zakonom o parničnom postupku (“Službeni glasnik RS“, br. 125/04 i 111/09), koji se primenjiovao do okončanja predmetnog postupka, bilo je propisano: da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku i da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10.); da je sud dužan da se stara da se predmet svestrano pretrese, da se postupak ne odugovlači i da se rasprava po mogućnosti dovrši na jednom ročištu (član 312. stav 2).

5. Ocenjujući navode i razloge iznete u ustavnoj žalbi sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti koje se odnose na osporeni sudski postupak, Ustavni sud je utvrdio da je parnični postupak pokrenut 14. januara 2002. godine podnošenjem tužbe Opštinskom sudu u Kragujevcu i da je pravosnažno okončan donošenjem osporene drugostepene presude 1. decembra 2010. godine.

Mada se slobode i prava građana jemče i njihova ustavnosudska zaštita obezbeđuje od 8. novembra 2006. godine, kada je stupio na snagu Ustav Republike Srbije, Ustavni sud je, polazeći od toga da sudski postupak predstavlja jedinstvenu celinu, i u ovom slučaju stao na stanovište da su ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumne dužine trajanja konkretnog parničnog postupka uzme u obzir celokupan period njegovog trajanja. U tom smislu, Ustavni sud je utvrdio da je predmetni parnični postupak trajao nepunih devet godina, što samo po sebi može da ukazuje da nije okončan u okviru razumnog roka. Međutim, polazeći od toga da je razumna dužina trajanja postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti pravnih pitanja i činjeničnog stanja koje u sporu treba raspraviti, ponašanja podnosioca ustavne žalbe, postupanja sudova koji su vodili postupak, kao i značaja prava o kome se raspravljalo za podnosioca, Ustavni sud je ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dugo trajanje postupka.

Ispitujući navedene kriterijume, Ustavni sud je ocenio da u ovom parničnom postupku nije bilo složenih činjeničnih i pravnih pitanja.

Prema oceni Ustavnog suda, predmet spora je nije bio od izuzetnog značaja za podnosioca jer je tražena naknada štete ne tako velike vrednosti.

Ocenjujući ponašanje podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je našao da je podnosilac u određenoj meri doprineo dužini postupka, jer dva ročišta nisu održana na molbu njegovog punomoćnika. Osim toga, zbog nedolaska uredno pozvanih punomoćnika stranaka u septembru 2008. godine doneto je rešenje da se tužba smatra povučenom.

Analizirajući postupanje nadležnih sudova, Ustavni sud konstatuje da je prvostepena presuda doneta posle nešto više od osam godina od podnošenja tužbe, te da, i pored toga što najveći broj ročišta nije održan zbog toga što veštaci u ostavljenom roku nisu izradili nalaz i mišljenje, prvostepeni sud nije koristio procesna ovlašćenja propisana odredbama Zakona o parničnom postupku u cilju ubrzanja i efikasnog vođenja postupka. S tim u vezi, propust na strani prvostepenog suda ogleda se i tome što je taj sud, a nakon što je obavešten da "E. K." nema zaposlene sudske veštake i da nije ovlašćena da vrši veštačenja, na predlog podnosioca ustavne žalbe, ponovo tražio da pomenuto preduzeće sprovede veštačenje. Ustavni sud ističe da je bez uticaja na ovakvu ocenu činjenica da je podnosilac taj koji je tražio da se navedenom preduzeću ponovo uputi dopis sa nalogom za veštačenje, jer je na strani suda obaveza da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja. U kontekstu izloženog, a imajući u vidu citirane odredbe Zakona o parničnom postupku kojima je predviđeno da se sud stara da se postupak ne odugovlači i da se rasprava po mogućnosti završi na jednom ročištu, Ustavni sud smatra da prava stranaka da u toku cele glavne rasprave predlažu dokaze kojima se utvrđuju sporne činjenice, ne oslobađa sud od obaveze da obezbedi zahtev delotvornog postupanja.

Uzimajući u obzir prethodno izneto, Ustavni sud smatra da se, bez obzira na određeni doprinos podnosioca dužini trajanja osporenog postupka, ne može prihvatiti da je razumno da parnica u kojoj nije bilo složenih činjeničnih i pravnih pitanja traje nepunih devet godina.

Iz iznetih razloga, Ustavni sud je , utvrdio da je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, te je ustavnu žalbu usvojio, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu (“Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 - Odluka US) i odlučio kao u prvom delu tačke 1. izreke.

6. Imajući u vidu karakter spora, kao i u određenoj meri doprinos podnosioca dužini postupka, Ustavni sud je ocenio da je, u konkretnom slučaju, donošenje odluke kojom je utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku, dovoljno da se postigne adekvatna pravična satisfakcija podnosioca ustavne žalbe, zbog čega je, saglasno odredbi člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, u tački 2. izreke odbio zahtev podnosioca za naknadu nematerijalne štete.

7. Ocenjujući razloge i navode koji se odnose na povredu prava na nepristrasan sud, kao elementa prava na pravično suđenje, Ustavni sud konstatuje da podnosilac za svoje navode nije dostavio dokaze koji bi ukazivali da je pravo na nepristrasan sud na bilo koji način dovedeno u pitanje. Naime, svoju tvrdnju podnosilac obrazlaže time da sud nije prihvatio iskaz jednog od saslušanih svedoka, pri čemu iznetu tvrdnju ne potkrepljuje bilo kakavim dokazom na osnovu koga bi se moglo zaključiti da je sudija pred kojim je postupak vođen bio pristrasan. Po oceni Ustavnog suda, podnosiočevi uopšteni navodi ne predstavljaju dovoljan osnov da bi se oborila pretpostavka o subjektivnoj nepristrasnosti sudije. U vezi sa iznetom ocenom, Ustavni sud ukazuje i na praksu Evropskog suda za ljudska prava, prema kojoj se lična (subjektivna) nepristrasnost sudije pretpostavlja sve dok ne postoji dokaz kojim se dokazuje suprotno (videti presudu Hauschildt protiv Danske, od 24. maja 1989. godine, stav 47.).

Kako podnosilac povredu prava na nepristrasan sud obrazlaže i tvrdnjama o pogrešno utvrđenom činjeničnom stanju i pogrešnoj oceni izvedenih dokaza, Ustavni sud i ovom prilikom podseća na svoj stav da nije nadležan da u ustavnosudskom postupku ocenjuje pravilnost činjeničnih zaključaka redovnih sudova . U konkretnom slučaju, Ustavni sud konstatuje da je prvostepeni sud bitne činjenice na kojima je zasnovao svoju odluku utvrdio na osnovu brojnih pismenih dokaza koje je u toku postupka izveo, te iskaza stranaka i svedoka, prethodno obrazloživši proces ocene tih dokaza na način kako je to predviđeno odredbama procesnog zakona, uz detaljno navođenje razloga zbog kojih je određene dokaze prihvatio za utvrđivanje činjenične građe. Iz iznetih razloga, paušalno izneta ocena o pristrasnosti suda se ne može prihvatiti kao osnovana tvrdnja o povredi prava na pravično suđenje.

U pogledu navoda podnosioca da mu je pravo na pravično suđenje povređeno zbog toga što mu tokom postupka nije bilo omogućeno da iznosi bitne činjenice i postavlja pitanja svedocima, Ustavni sud konstatuje da je podnosilac, zajedno sa punomoćnikom, od samog početka konkretnog postupka prisustvovao svim ročištima na kojima su izvođeni dokazi, kom prilikom je njegov punomoćnik postavljao pitanja svedocima i suprotnoj strani, te iznosio primedbe na njihove iskaze. Osim toga, Ustavni sud primećuje da je tokom postupka, upravo na predlog podnosioca, saslušan veći broj svedoka i izveden dokaz veštačenjem, iz čega sledi da je podnosilac u toku postupka ne samo imao, već i koristio mogućnost da iznosi dokazne predloge i osporava dokaze suprotne strane, pa su u tom smislu njegovi navodi da mu je onemogućeno da iznosi bitne činjenice i postavlja pitanja svedocima, očigledno neosnovani, posebno imajući u vidu njegovo lično učešće u svim fazama postupka i poštovanje kontradiktornosti postupka.

Prethodni zaključak Ustavnog suda o očiglednoj neosnovanosti tvrdnje o povredi prava na pravično suđenje odnosi se i na navode kojima se ističe povreda prava na obrazloženu sudsku odluku. Naime, i pored toga što konačne odluke žalbenih sudova ne moraju imati iscrpna obrazloženja, već obrazloženja u kojima se razmatraju relevantni žalbeni navodi , Ustavni sud primećuje da je Apelacioni sud u Kragujevcu, nakon što je ponovio utvrđeno činjenično stanje i istakao da u svemu prihvata razloge i pravne stavove prvostepenog suda, ocenio da se žalbenim navodima ne dovodi u sumnju pravilnost utvrđenog činjeničnog stanja, niti se nude novi dokazi koji bi ga izmenili, već da se ponavljaju razlozi koji su bili predmet ocene prvostepenog suda, a koji se odnose na pravilnost utvrđenog činjeničnog stanja. Prema nalaženju Ustavnog suda, drugostepeni sud je u obrazloženju osporene presude izneo suštinske razloge za svoj zaključak o tome da podnosiočevi žalbeni navodi ne mogu dovesti do drugačije odluke, odnosno zbog čega su u potpunosti prihvaćeni razlozi i pravni stavovi koje je prvostepeni sud dao za svoju odluku.

Polazeći od svega iznetog, Ustavni sud je ocenio da su navodi podnosioca o povredi prava na pravično suđenje očigledno neosnovani, te je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 5) Zakona o Ustavnom sudu, u ovom delu odbacio ustavnu žalbu, rešavajući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

S obzirom na prethodni zaključak u pogledu povrede prava na pravično suđenje, Ustavni sud nije posebno razmatrao navode o povredi prava na imovinu, jer se zasnivaju na identičnim razlozima koji su istaknuti u prilog tvrdnji o povredi prava na pravično suđenje.

8. Ustavni sud je, u skladu sa odredbama člana 56. stav 3. i člana 86. Zakona o Ustavnom sudu, u tački 2. izreke odbacio predlog za odlaganje izvršenja osporenih presuda, jer je doneo konačnu odluku o ustavnoj žalbi.

9. Na osnovu svega iznetog i odredaba člana 42b stav 1. tačka1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tač. 3) i 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda ("Službeni glasnik RS", broj 103/13), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti