Odbacivanje ustavne žalbe u vezi sa prestankom radnog odnosa zbog likvidacije

Kratak pregled

Ustavni sud odbacuje ustavnu žalbu, nalazeći da osporenom presudom Vrhovnog kasacionog suda nije povređeno pravo na pravično suđenje. Tumačenje da radni odnos prestaje po sili zakona danom otvaranja postupka likvidacije nije proizvoljno niti neustavno.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-2730/2011
13.10.2011.
Beograd

Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Dragiša Slijepčević i sudije dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, Vesna Ilić Prelić, dr Goran Ilić, dr Agneš Kartag Odri, mr Milan Marković, dr Bosa Nenadić, Milan Stanić, dr Dragan Stojanović, mr Tomislav Stojković, Sabahudin Tahirović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Ljubivoja Andrića iz Mionice, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 13. oktobra 2011. godine, doneo je

R E Š E Nj E

Odbacuje se ustavna žalba Ljubivoja Andrića izjavljena protiv presude Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 1289/10 od 30. marta 2011. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Ljubivoje Andrić iz Mionice je, preko punomoćnika Vase Milovanovića, advokata iz Valjeva, izjavio Ustavnom sudu 17. juna 2011. godine ustavnu žalbu protiv presude Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 1289/10 od 30. marta 2011. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje i suđenje u razumnom roku, kao i prava na poštovanje dostojanstva na radu i prava na pravnu zaštitu za slučaj prestanka radnog odnosa, zajemčenih članom 32. stav 1. i članom 60. stav 4. Ustava Republike Srbije.

Podnosilac ustavne žalbe navodi da rešenje o prestanku njegovog radnog odnosa nikada nije ni doneto, niti mu je uručeno i da na osnovu rešenja o otvaranju likvidacije nije mogao da ostvari nikakva prava.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

Odredba člana 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu ("Službeni glasnik RS", broj 109/07) je po svojoj sadržini istovetna navedenoj odredbi člana 170. Ustava.

3. Osporenom presudom Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 1289/10 od 30. marta 2011. godine preinačena je drugostepena presuda u delu stava 1. izreke, tako što je usvojena žalba tužene i preinačena presuda Opštinskog suda u Mionici P1. 112/08 od 15. aprila 2009. godine u delu stava prvog izreke i dopunska presuda istog suda P1. 112/08 od 9. septembra 2009. godine, pa je odbijen tužbeni zahtev kojim je tužilac tražio da se utvrdi da je bio u radnom odnosu u periodu od 13. aprila 1995. godine do 30. septembra 1995. godine, kao i u delu kojim je tražio da se obaveže tužena da mu izvrši uplatu doprinosa za penzijsko i invalidsko osiguranje za navedeni period (stav 1. izreke), a odbijene su revizije parničnih stranaka u ostalom delu (stav 2. izreke).

U revizijskoj presudi se, pored ostalog, navodi: da je tužilac od 6. maja 1992. godine radio u Ustanovi za fizičku kulturu "Vojvoda Živojin Mišić" u Mionici, nad kojom je, rešenjem Privrednog suda u Valjevu L. 195/95 od 13. aprila 1995. godine, otvoren postupak likvidacije; da je likvidacija zaključena rešenjem od 31. avgusta 1995. godine, koje je postalo pravnosnažno 31. januara 1997. godine, a po kome je sva imovina dužnika preneta na tuženu, kao osnivača ove ustanove; da je likvidacioni upravnik, bez posebnog rešenja, do 30. septembra 1995. godine zadržio dva radnika, od kojih je jedan tužilac, zbog potreba likvidacionog postupka; da od 1. oktobra 1995. godine tužilac nigde nije radio, osim tri meseca u toku 1998. godine, kada je radio kod tužene, ali su mu za taj period isplaćene zarade i uplaćeni doprinosi; da odredba člana 93. Zakona o prinudnom poravnanju, stečaju i likvidaciji pravi razliku u radnopravnom statusu zaposlenih, te danom otvaranja postupka likvidacije, zaposlenima kod likvidacionog dužnika prestaje radni odnos, dok zadržavanje zaposlenih na radu kod dužnika nakon toga, radi završavanja započetih poslova ili vođenja ovog postupka, predstavlja faktički rad za koji ova lica imaju pravo samo na zaradu čiju visinu određuje likvidaciono veće na predlog likvidacionog upravnika; da je tužiocu radni odnos prestao danom otvaranja postupka likvidacije 13. aprila 1995. godine, a da rad koji je obavljao do 30. septembra 1995. godine, u toku trajanja likvidacionog postupka, a po nalogu likvidacionog upravnika (bez posebnog rešenja), predstavlja faktički rad za koji ima pravo na zaradu, ali ne predstavlja radni odnos iz koga proizlaze i ostala prava zaposlenih.

4. Ustavni sud je ocenio da podnosilac ustavne žalbe nije naveo ustavnopravno prihvatljive razloge, niti pružio dokaze za svoje navode da mu je osporenom presudom povređeno pravo na pravično suđenje.

Vrhovni kasacioni sud je u osporenoj odluci naveo detaljne razloge zbog kojih je delimično preinačio drugostepenu presudu, a podnosilac ustavne žalbe nije naveo razloge koji bi ukazivali na to da je osporena odluka doneta arbitrernim, proizvoljnim ili očigledno pogrešnim tumačenjem i primenom materijalnog prava, te da ne ispunjava zahteve pravičnosti iz člana 32. stav 1. Ustava. U odsustvu valjanih razloga iz kojih bi proizlazilo da su u konkretnom parničnom postupku mogle biti povređene ustavne garancije pravičnog suđenja, Ustavni sud ne može preispitivati ocenu redovnih sudova o osnovanosti tužbenog zahteva, jer bi tako postupao kao instancioni sud, što ne spada u njegovu nadležnost.

Ustavni sud je utvrdio da se istaknuta povreda prava zajemčenih odredbama člana 60. stav 4. Ustava ne može dovesti u logičku i pravnu vezu sa sadržinom osporenog akta. Naime, Ustavni sud je ocenio da se navodi ustavne žalbe odnose na to da podnosiocu nije uručeno posebno rešenje o prestanku radnog odnosa, niti je ono doneto. S obzirom da je navedenim sudskim odlukama otklonjen nedostatak nepostojanja rešenja o prestanku radnog odnosa, tako što je utvrđen dan zasnivanja i dan prestanka radnog odnosa i omogućeno ostvarivanje prava koja iz tog odnosa proizlaze, Ustavni sud konstatuje da je sudskim postupkom, okončanim donošenjem osporene presude Vrhovnog kasacionog suda, podnosiocu ustavne žalbe pružena zaštita njegovih prava, te je očigledno da navodi ustavne žalbe ne mogu pretstavljati osnov za tvrdnju o uskraćivanju prava na pravnu zaštitu za slučaj prestanka radnog odnosa, o čemu svedoči i sam akt koji se osporava ustavnom žalbom. Takođe, kako je osporenom presudom odlučivano jedino o postojanju radnog odnosa i prava koja iz tog odnosa proizlaze, to se on ne može dovesti u vezu sa povredom prava na poštovanje dostojanstva ličnosti podnosioca ustavne žalbe na radu, s obzirom da navedena povreda nije bila predmet parničnog postupka.

Krećući se u granicama zahteva postavljenog u ustavnoj žalbi i ocenjujući da u ustavnoj žalbi nisu navedeni razlozi koji bi opravdali tvrdnju da postoji povreda označenih ustavnih prava podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je ustavnu žalbu odbacio, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 4) Zakona o Ustavnom sudu, jer ne postoje pretpostavke utvrđene Ustavom i Zakonom za vođenje postupka i odlučivanje.

Takođe, Ustavni sud je imao u vidu i navode podnosioca ustavne žalbe kojima se ukazuje na "povredu prava na pravičnu odluku u razumnom roku", ali je ocenio da se razlozi navedeni u ustavnoj žalbi mogu dovesti u vezu samo sa osporenim aktom. Ustavni sud naglašava da formalno pozivanje na povredu određenog ustavnog prava ustavnu žalbu ne čini, samu po sebi, dopuštenom.

5. S obzirom na navedeno, Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, rešio kao u izreci.

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

dr Dragiša B. Slijepčević

Odbacivanje ustavne žalbe u vezi sa prestankom radnog odnosa zbog likvidacije

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti