Povreda prava na suđenje u razumnom roku u parnici o deobi bračne tekovine

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu i utvrđuje povredu prava na suđenje u razumnom roku u postupku za deobu bračne tekovine koji je trajao skoro 19 godina. Uprkos doprinosu podnosioca, sud snosi glavnu odgovornost, te je dosuđena naknada štete.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, dr Marija Draškić, dr Agneš Kartag Odri, Predrag Đetković, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Dejana Zirojevića iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 7. februara 2013. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Dejana Zirojevića i utvrđuje da j e u parničnom postupku koji je vođen pred Trećim opštinskim sudom u Beogradu predmetu P. 3359/91 povređeno pravo podnosioca na suđenje u razumnom roku zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije , dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1500 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde i državne uprave.

O b r a z l o ž e nj e

1. Dejan Zirojević iz Beograda podneo je Ustavnom sudu 7. juna 2010 . godine, preko punomoćnika Nikole Vještice, advokata iz Beograda, ustavnu žalbu protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 5575/10 od 24. februara 2010. godine, zbog povrede prava na jednaku zaštitu prava i prava na imovi nu, zajemčenih članom 36. stav 1. i članom 58. stav 1. Ustava Republike, kao i zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava, u parničnom postupku koji se vodio pred Trećim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P. 3359/01.

U ustavnoj žalbi je navedeno da je Lj. Z. podnela 1991. godine tužbu Trećem opštinskom sudu u Beogradu protiv Dejana Zirojevića, radi utvrđivanja bračne tekovine. Dalje je navedeno da su postupajće sudije u prvostepenom postupku napravile „čitav niz ozbiljnih propusta procesne i materijalno-pravne prirode“, kao i da je Apelacioni sud „u celosti i bez ikakvih dodatnih obrazloženja prihvatio sve navode iz prvostepene odluke uz obrazloženje bez stvarnog upuštanja u suštinu odlučivanja“. Takođe, navedeno je da je osporenom sudskom odlukom ograničeno pravo podnosioca ustavne žalbe na privatnu svojinu koja je njegova posebna imovina i ne spada u zajedničku imovinu bračnih drugova.

Podnosilac ustavne žalbe je istakao zahtev za naknadu nematerijalne štete.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U postupku pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3 . Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u spise predmeta Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 71246/10, te utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za rešavanje ove ustavnosudske stvari:

Lj. Z. iz Beograda podnela je 10. septembra 1991. godine Trećem opštinskom sudu u Beogradu (u daljem tekstu: Opštinski sud) tužbu protiv Dejana Zirojevića, ovde podnosioca ustavne žalbe, kojom je tražila da se utvrdi njeno pravo svojine na ½ nepokretnosti u Ustaničkoj ulici broj 159 u Beogradu.

Prvo ročište za glavnu raspravu održano je 16. septembra 1991. godine.

Ročište zakazano za 20. novembar 1991. godine nije održano jer su parnične stranke predložile da se ročište odloži na neodređeno vreme dok ne budu dostavljeni traženi podaci banke i firme tuženog.

Naredno ročište je održano 22. januara 1992. godine. Na ročištu održanom 19. marta 1992. godini rešenjem je određeno veštačenje na okolnost utvrđivanja udela na nepokretnosti. Nalaz i mišljenje veštaka su 13. aprila 1992. dostavljeni sudu.

Sledeće ročište zakazano za 17. mart 1993. godine nije održano , kako bi se spisi predmeta P. 8308/92 združili predmetu P. 3359/91 jer se radi o istom činjeničnom i pravnom osnovu. Nakon toga, u 1993. godini, održano je samo jedno ročište (3. novembra ), dok tri ročišta nisu održana: 26. aprila kako bi se tuž eni izjasnio na navode iz podneska tužilje, a 2. juna i 13. septembra jer je punomoćnik tužilje tražio odlaganje kako bi se izjasnio na navode tuženog .

Tokom 1994. godine održano je samo jedno ročište (17. januara), dok pet ročišta nije održano: 4. marta zbog sprečenosti sudije, 13. aprila jer je tuženi otkazao punomoćje advokatu Lj. T, 2. juna i 1. decembra jer je tuženi tražio odlaganje, a 28. septembra jer je punomoćnik tužilje tražio odlaganje.

U 1995. godini održano je samo jedno ročište - 22. aprila, dok ročište zakazano za 1. mart nije održano zbog sprečenosti postupajućeg sudije.

Jedino ročište zakazano u 1996. godini, za 12. februar, nije održano zbog sprečenosti postupajućeg sudije.

Naredno ročište zakazano je i održano 2. jula 1997. godine i tom prilikom je na predlog tuženog rešenjem odr eđeno veštačenje radi utvrđivanja doprinosa parničnih stranaka u sticanju sporne nepokretnosti, te je naloženo predlagaču da na ime predujma za troškove veštačenja uplati određeni novčani iznos i dokaz o uplati dostavi sudu.

Punomoćnik tužilje se 6. februara i 11. septembra 1998. godine obraćao Opštinskom sudu urgencij ama u cilju nalaganja tuženom da uplati predujam troškova veštačenja.

Opštinski sud je dopisom od 30. septembra 1998. godine naložio tuženom da izvrši uplatu troškova veštačenja. Punomoćnik tuženog je 27. januara 1999. godine dostavio Opštinskom sudu dokaz o uplati. S obzirom na to da je veštak dopisom od 18. oktobra 1999. obavesti o sud da je uplaćeni novčani iznos nedovoljan za troškove veštačenja, Opštinski sud je 28. januara 2000. godine naložio tuženom da izvrši doplatu trškova veštačenja. Dokaz o izvršenoj doplati punomoćnik tuženog je dostavio 18. februara 2000. godine.

Punomoćnik tuženog je podneskom od 14. juna 2001. godine tražio od suda da se iz spisa predmeta tuženom vrate štedne knjižice koje je predao sudu, a da će on overene kopije ponovo priložiti spisima.

Opštinski sud je dopisom od 18. juna 2001. godine naložio veštaku V. M. da dostavi spise predmeta koje je preuzeo. Sud je 20. maja i 11. novembra 2002. godine , te 23. marta 2004. godine ponovio nalog veštaku.

Tuženi je podneskom od 7. decembra 2004. godine Opštinskom sudu urgirao zakazivanje ročišta.

Na ročištu za glavnu raspravu održanom 15. novembra 2005. godine naloženo je tuženom da se izjasni da li ostaje pri predlogu za izvođenje dokaza veštačenjem na okolnost utvrđivanja doprinosa parničnih stranaka u sticanju sporne nepokretnosti. Postupajući po nalogu suda, tuženi se podneskom od 19. decembra 2005. izjasnio da ostaje pri predlogu za veštačenje.

Rešenjem P. 3359/91, donetim na ročištu održanom 10. jula 2006. godine , određeno je izvođenje dokaza veštačenjem od strane sudskog veštaka M. M. iz Beograda.

Nalaz i mišljenje veštaka dostavljeni su 11. decembra 2006. godine Opštinskom sudu.

Tokom 2007. godine ročište zakazano za 25. april nije održano jer je sudski veštak bio sprečen da pristupi, dok ročište zakazano za 6. decembar nije održano kako bi se sudski veštak naknadno u pismenoj formi izjasnio na primedbe tuženog. Dopunski nalaz i mišljenje veštak je 19. decembra 2007. godine dostavio Opštinskom sudu.

Tužilja je podneskom od 22. januara 2008. godine precizirala tužbeni zahtev u skladu sa dopunskim nalazom i mišljenjem veštaka, te tražila da se utvrdi njeno pravo svojine na 431/1000 idealnih delova sporne nepokkretnosti.

Prvo zakazano ročište u 2008. godini za 6. februar nije održano zbog sprečenosti postupajućeg sudije. Iz istog razloga nije održano ni ročište zakazano za 16. april. Jedino ročište u toj godini održano je 8. oktobra.

Presudom Trećeg opštinskog suda u Beogradu P.3359/91 od 2. aprila 2009. godine usvojen je tužbeni zahtev tužilje i utvrđeno njeno pravo svojine na 426/1000 idealnih delova predmetne nepokretnosti.

Apelacioni sud u Beogradu je presudom Gž. 5575/10 od 24. marta 2010. godine odbio kao neosnovanu žalbu tuženog i potvrdio ožalbenu prvostepenu presudu.

Tuženi je podneo predlog za podizanje zahtev a za zaštitu zakonitosti protiv prvostepene i drugostepene presude.

Republičko javno tužilaštvo je dopisom Gt.-1-463/10 od 30. juna 2010. godine obavestilo tuženog da neće izjaviti zahtev za zaštitu zakonitosti protiv pravnosnažne prvostepene i drugostepene presude.`

4. Odredbama Ustava na čiju povredu ukazuje podnosilac u ustavnoj žalbi, utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama njega (član 32. stav 1.); da se jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave (član 36. stav 1.); da se jemči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona (član 58. stav 1.).

Odredbama člana 10. Zakona o parničnom postupku („Službeni list SFRJ", br. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91 i „Službeni list SRJ“, br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02), koji je bio na snazi u vreme pokretanja parničnog postupka, bilo je propisano da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova.

Zakonom o parničnom postupku („Službeni glasnik Republike Srbije", br. 125/04, 111/09 i 36/11) bilo je propisano da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku i da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10.).

5. Razmatrajući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti koje se odnose na osporeni sudski postupak, Ustavni sud je utvrdio da je ovaj postupak pokrenut 10. septembra 1991. godine, podnošenjem tužbe Trećem opštinskom sudu u Beogradu a da je pravnosnažno okončan donošenjem presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 5575/10 od 24. marta 2010. godine

Ocenjujući period u odnosu na koji je Ustavni sud nadležan da ispituje povredu prava na suđenje u razumnom roku, Sud konstatuje da je period u kome se građanima Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom stupanja na snagu Ustava Republike Srbije. Međutim, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu koja započinje pokretanjem postupka, a završava se donošenjem odluke kojom se postupak okončava, Ustavni sud je ocenio da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine i da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene da li se dosadašnje trajanje postupka može smatrati razumnim ili ne, uzme u obzir celokupan period od podnošenja tužbe.

U tom smislu, Ustavni sud je utvrdio da je parnica trajala skoro 19 godina, što samo po sebi ukazuje na činjenicu da postupak nije okončan u okviru razumnog roka. Međutim, razumna dužina trajanja jednog sudskog postupka je relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca koji se moraju uzeti u obzir u svakom pojedinačnom slučaju, prema njegovim specifičnim okolnostima, a najvažniji su: složenost činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanje podnosioca ustavne žalbe k ao stranke u postupku, postupanje nadležnih sud ova koji vode postupak i priroda zahteva, odnosno značaj prava o kome se u postupku raspravlja za podnosioca .

Po oceni Ustavnog suda, činjenična i pravna pitanja na koja je parnični sud trebalo da odgovori u predmetnom sporu bila su relativno složena i zahtevala su sprovođenje obimnog dokaznog postupka. Međutim, to ne predstava opravdan razlog da osporeni sudski postupak trajao skoro 19 godina.

Ustavni sud je ocenio da je ovaj spor bio od značaja za podnosioca ustavne žalbe, kao tuženog, jer se radilo o tužbenom zahtevu kojim je tražena podela bračne tekovine i utvrđivanje prava svojine . Ispitujući ponašanje podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je ocenio da je on doprineo dužini trajanja postupka.Naime, doprinos podnosioca ustave žalbe dužem trajanju postupka ogleda se pre svega u činjenici da je podnosilac tek nakon godinu dana i šest meseci od donošenja rešenja kojim je određeno veštačenje na njegov predlog i naloga suda izvršio uplatu troškova veštačenja. Osim toga, tri ročišta za glavnu raspravu (26. aprila 1993. godine, 2. juna i 1. decembra 1994. godine) nisu održana na zahtev podnosioca ustavne žalbe, odnosno njegovog punomoćnika.

Po oceni Ustavnog suda, nerazumno dugom trajanju postupka prevashodno je doprinelo izuzetno nedelotvorno postupanje Opštinskog suda, odnosno činjenica da sud nije iskoristio svoja zakonska ovlašćenja kako bi postupak bio okončan u primerenom roku. Naime, u periodu od 1993. do 1995. godine sud je održao po jedno ročište godišnje, dok je veći broj ročišta otkazan, između ostalog i zbog sprečenosti postupajućeg sudije, dok u 1996. godini nije održano ni jedno ročište. Pošto je 2. jula 1997. godine rešenjem određeno veštačenje u predmetu, sud je tek nakon dve urgencije punomoćnika tužilje (6. februara i 11. septembra 1998. godine ) naložio tuženom da izvrši uplatu troškova veštačenja. Takođe, sud je više puta ponavljao nalog sudskom veštaku za vraćanje spisa, a od prvog do poslednjeg naloga proteklo je skoro tri godine, u kom periodu sud godinu i četiri meseca (od 11. novembra 2002. do 23. marta 2004. godine sud nije preduzeo nijednu radnju). Konačno, nakon urgencije tuženog za zakazivanje ročišta (7. decembra 2004. godine) do zakazivanja ročišta proteklo je skoro godinu dana.

Polazeći od navedenog, a krećući se u granicama zahteva postavljenog u ustavnoj žalbi, Ustavni sud je utvrdio da je u postupku koji se vodi o pred Trećim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P. 3359/91 podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom članom 32. stav 1. Ustava. Stoga je Ustavni sud, primenom odredbe člana 89. stav 1 . Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07 i 99/11) , u tački 1. izreke us vojio ustavnu žalbu.

6. U vezi sa istaknutom povredom prava na jednaku zaštitu prava iz člana 36. stav 1. i povredom prava imovinu iz člana 58. stav 1, Ustavni sud je ocenio da podnosilac ustavne žalbe nije naveo ustavnopravne razloge koji bi se mogli dovesti u vezu sa tvrdnjom da su mu osporenom presudom povređena navedeena Ustavom zajemčena prava.

Polazeći od izloženog, Sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, u ovom delu odbacio ustavnu žalbu, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka , kao u drugom delu tačke 1. izreke.

7. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1500 evra , u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate.

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju je pretrpe o podnosilac ustavne žalb e zbog utvrđene povrede ustavnog prava, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za njeno utvrđenje u konkretnom slučaju , a posebno dužinu trajanja predmetnog parničnog postupka, vrednost i složenost spora, ali i doprinos podnosioca ustavne žalbe dužini postupka . Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja pravičnu i adekvatnu naknadu za povredu prava koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo isključivo zbog neažurnog postupanja suda. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu postojeću praksu ovog a suda, Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

8 . Polazeći od iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 84. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, br. 24/08, 27/08 i 76/11), odlučio kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević

Povreda prava na suđenje u razumnom roku u parnici o deobi bračne tekovine

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti