Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u krivičnom postupku

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu i utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku. Krivični postupak po privatnoj tužbi, koji je trajao preko četiri godine, obustavljen je zbog apsolutne zastarelosti, što je posledica neefikasnog postupanja suda. Podnositeljki je utvrđeno pravo na naknadu nematerijalne štete.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Bosa Nenadić i sudije dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, Bratislav Đokić, Vesna Ilić Prelić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, mr Milan Marković, dr Dragan Stojanović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Svetlane Nikolić iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 22. jula 2010. godine, doneo je

 

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Svetlane Nikolić i utvrđuje da je u krivičnom postupku koji se vodio pred Drugim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu K. 673/07 i pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu K. 16840/10, povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Utvrđuje se pravo podnositeljke ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete, koje može ostvariti na način predviđen odredbama člana 90. Zakona o Ustavnom sudu.

O b r a z l o ž e nj e

1. Svetlana Nikolić iz Beograda izjavila je 25. decembra 2009. godine, preko punomoćnika Slobodana Tomića, advokata iz Beograda, ustavnu žalbu, dopunjenu 25. maja 2010. godine, zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u krivičnom postupku koji se vodio pred Drugim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu K. 673/07, a potom pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu K. 16480/10.

U ustavnoj žalbi se, pored ostalog, navodi da je Drugi opštinski sud u Beogradu u više navrata, bez opravdanih razloga, odlagao glavni pretres i bespotrebno odugovlačio postupak, te da oštećena, ovde podnositeljka ustavne žalbe, neće ostvariti svoja zakonska prava niti moralnu satisfakciju zbog zadobijenih telesnih povreda, kao i da će joj biti uskraćeno pravo na naknadu štete, jer će postupak zastareti 26. marta 2010. godine.

Predložila je da Ustavni sud ustavnu žalbu usvoji i utvrdi da je podnositeljka ustavne žalbe pretrpela nematerijalnu štetu zbog zadobijenih povreda.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovom ustavnosudskom predmetu:

- podnositeljka ustavne žalbe je u svojstvu privatne tužilje podnela Drugom opštinskom sudu u Beogradu 20. aprila 2006. godine privatnu krivičnu tužbu protiv D.V, kojom je okrivljenoj stavljeno na teret da je „26. marta 2006. godine oko 17.00 časova pretukla Svetlanu Nikolić nanevši joj povrede u predelu glave, lica, nosa, butina, tako što je privatnu tužilju najpre ošamarila...a potom udarala pesnicama po glavi i telu i čupala joj pramenove kose, dok je NN muškarac u isto vreme udarao rukama i šutirao ne dozvoljavajući da se podigne sa betona“;

- po prijemu privatne krivične tužbe, postupajući sudija Drugog opštinskog suda u Beogradu je 9. juna 2006. godine dostavio spise predmeta istražnom sudiji tog suda radi sprovođenja istražnih radnji, i to saslušanja okrivljene, privatne tužilje, obavljanja sudsko-medicinskog veštačenja telesnih povreda privatne tužilje i pribavljanja izveštaja iz kaznene evidencije za okrivljenu, a u vezi krivičnog dela lake telesne povrede iz člana 122. Krivičnog zakonika;

- nakon što je istražni sudija sproveo navedene istražne radnje i vratio spise predmeta krivičnom odeljenju navedenog suda, sudeći sudija je 11. oktobra 2006. godine ponovo dostavio spise istražnom sudiji radi sprovođenja nove istražne radnje, saslušanja svedoka D.Z.;

- istražni sudija je saslušao navedenog svedoka i 24. aprila 2007. godine vratio spise sudećem sudiji;

- u periodu od 24. aprila 2007. godine do 11. juna 2010. godine, kada je doneto rešenje o obustavi postupka, glavni pretres je zakazan deset puta, i to: 6. novembra 2007. godine, 8. februara 2008. godine, 4. aprila 2008. godine, 30. juna 2008. godine, 12. novembra 2008. godine, 6. februara 2009. godine, 30. aprila 2009. godine, 30. septembra 2009. godine, 10. novembra 2009. godine i 24. decembra 2009. godine, od kojih je četiri puta održan, a šest puta nije;

- rešenjem Prvog osnovnog suda u Beogradu K. 16480/10 od 11. juna 2010. godine obustavljen je krivični postupak protiv D.V. zbog krivičnog dela laka telesna povreda iz člana 122. stav 1. Krivičnog zakonika, po privatnoj krivičnoj tužbi privatne tužilje, ovde podnositeljke ustavne žalbe, od 20. aprila 2006. godine, usled nastupanja apsolutne zastarelosti krivičnog gonjenja;

- u obrazloženju rešenja Prvog osnovnog suda u Beogradu K. 16480/10 je, pored ostalog, navedeno da je branilac okrivljene 18. maja 2010. godine podneo tom sudu predlog za obustavu krivičnog postupka protiv okrivljene, kao i da je apsolutna zastarelost krivičnog gonjenja nastupila 26. marta 2010. godine.

Sledom iznetog, Ustavni sud je utvrdio da je podnositeljka ustavne žalbe, u svojstvu privatne tužilje, podnela Drugom opštinskom sudu u Beogradu 20. aprila 2006. godine privatnu krivičnu tužbu protiv okrivljene D.V, kao i da je krivični postupak obustavljen usled nastupanja apsolutne zastarelosti krivičnog gonjenja za delo koje je bilo predmet navedene tužbe.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava, na čiju povredu podnositeljka ustavne žalbe ukazuje, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Zakonikom o krivičnom postupku („Službeni list SRJ“, br. 70/01 i 68/02 i „Službeni glasnik RS“, br. 58/04, 85/05, 115/05, 85/05, 49/07, 122/08, 20/09 i 72/09) je propisano: da se krivični postupak pokreće po zahtevu ovlašćenog tužioca, a da je za krivična dela za koja se goni po privatnoj tužbi ovlašćeni tužilac privatni tužilac (član 19. st. 1. i 2.); da je oštećeni lice čije je kakvo lično ili imovinsko pravo krivičnim delom povređeno ili ugroženo, a da svojstvo tužioca u krivičnom postupku ima javni tužilac, privatni tužilac i oštećeni kao tužilac (član 221. tač. 6) i 7)).

Krivičnim zakonikom („Službeni glasnik RS“, br. 85/05, 88/05, 107/05, 72/09 i 111/09) propisano je: da ko drugog lako telesno povredi ili mu zdravlje lako naruši, kazniće se novčanom kaznom ili zatvorom do jedne godine (laka telesna povreda – član 122. stav 1.); da ako u ovom zakoniku nije drukčije određeno, krivično gonjenje ne može se preduzeti kad protekne dve godine od izvršenja krivičnog dela za koje se po zakonu može izreći kazna zatvora do jedne godine ili novčana kazna (član 103. stav 1. tačka 7)); da zastarelost krivičnog gonjenja nastaje u svakom slučaju kad protekne dvostruko vreme koje se po zakonu traži za zastarelost krivičnog gonjenja (član 104. stav 6.).

5. Imajući u vidu da je podnositeljka ustavne žalbe imala svojstvo privatne tužilje u krivičnom postupku koji je vođen pred Drugim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu K. 673/07, a potom pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu K. 16840/10, odnosno da je, saglasno zakonu, podnela privatnu krivičnu tužbu protiv okrivljene, Ustavni sud je ocenio da je podnositeljka aktivno legitimisana za izjavljivanje ustavne žalbe u cilju zaštite Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku (član 32. stav 1.). Postojanje zakonom predviđene mogućnosti da podnositeljka ustavne žalbe pokrene parnični postupak za naknadu štete protiv okrivljene, po oceni Ustavnog suda, ne dovodi u pitanje njen interes da se u krivičnom postupku, koji je u svojstvu privatne tužilje vodila pred nadležnim sudom, odluči o postojanju krivičnog dela i krivici okrivljene. Sud je pri tome imao u vidu i odredbu člana 13. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, broj 125/04), kojom je propisano da je u parničnom postupku sud u pogledu postojanja krivičnog dela i krivične odgovornosti učinioca vezan za pravnosnažnu presudu krivičnog suda kojom se optuženi oglašava krivim.

6. Polazeći od prakse Ustavnog suda, kao i prakse i kriterijuma međunarodnih institucija za zaštitu ljudskih prava, Ustavni sud je ustavnopravnom ocenom sprovedenog postupka u ovoj krivičnopravnoj stvari utvrdio da je u konkretnom slučaju povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku.

Period ocene razumnosti dužine trajanja sudskog postupka koji spada u nadležnost Ustavnog suda, ratione temporis, počeo je 8. novembra 2006. godine, kada je stupio na snagu Ustav Republike Srbije koji ustanovljava ustavnu žalbu kao pravno sredstvo za zaštitu ljudskih prava i sloboda i svakome jemči pravo na javnu i nepristrasnu raspravu i odlučivanje u razumnom roku. Međutim, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu, Ustavni sud je stanovišta da prilikom ocene razumnog roka suđenja treba uzeti u obzir celokupni period trajanja krivičnog postupka, od 20. aprila 2006. godine, kada je privatna tužilja, ovde podnositeljka ustavne žalbe podnela privatnu krivičnu tužbu Drugom opštinskom sudu u Beogradu.

Razumnost dužine trajanja postupka mora se procenjivati u svakom konkretnom slučaju, prvenstveno imajući u vidu sledeće kriterijume: složenost predmeta, ponašanje podnosioca predstavke i ponašanje nadležnih organa vlasti, kao i koja je važnost predmeta raspravljanja za podnosioca predstavke.

Ceneći navedene kriterijume za utvrđivanje povrede prava na suđenje u razumnom roku u konkretnom slučaju, Ustavni sud je mišljenja da u ovom krivičnom predmetu nije bilo posebno složenih pravnih pitanja o kojima bi se sud izjašnjavao, a takođe ni kompleksnost činjeničnog stanja nije zahtevala da dokazni postupak traje duže vreme.

Ustavni sud ocenjuje da podnositeljka ustavne žalbe svojim radnjama nije doprinela dužem trajanju sudskog postupka.

Podnositeljka ustavne žalbe je nesumnjivo imala interes da sud u postupku koji je pokrenula podnošenjem privatne tužbe, meritorno reši pitanje da li je okrivljena izvršenjem krivičnog dela podnositeljki nanela lake telesne povrede.

Ustavni sud nalazi da je do okončanja predmetnog postupka donošenjem rešenja kojim je obustavljen krivični postupak zbog nastupanja apsolutne zastarelosti krivičnog gonjenja, došlo usled odugovlačenja postupka od strane prvostepenog suda. Ovaj zaključak nedvosmisleno proizlazi iz činjenice da za sve vreme trajanja postupka, dakle za četiri godine, koji rok se poklapao sa rokom nastupanja apsolutne zastarelosti krivičnog gonjenja za krivično delo koje je okrivljenoj stavljeno na teret, nije doneta nijedna presuda kojom bi bila rešena ova krivičnopravna stvar. Glavni pretres više puta nije održan ili je odlagan, jer nije pristupao svedok koga je predložila odbrana, a iz razloga što je sud netačno označavao njegovo ime ili mu je pozive upućivao na pogrešnu adresu. Pri tome, svi relevantni dokazi su već bili izvedeni pred istražnim sudijom, a svedok koga sud nije uspeo da pronađe i sasluša, nije ni bio očevidac spornog događaja.

Ustavni sud nalazi da se postupanje nadležnog suda zbog toga ne može smatrati efikasnim i delotvornim. Dužnost suda je da postupak sprovede bez odugovlačenja, da spreči zloupotrebu prava od strane učesnika u krivičnom postupku i da blagovremeno preduzme sve zakonske mere u cilju razjašnjenja činjeničnog stanja i donošenja odluke. Ustavni sud naglašava da se donošenjem odluka u razumnom roku obezbeđuje delotvornost sudske zaštite Ustavom garantovanih ljudskih prava i sloboda i jača poverenje građana u sudove.

Ustavni sud je, na osnovu svega iznetog, utvrdio da je u predmetnom krivičnom postupku povređeno Ustavom zajemčeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, te je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu (''Službeni glasnik RS'', broj 109/07), ustavnu žalbu usvojio.

7. Na osnovu odredbe člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnositeljke ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete, na način predviđen odredbama člana 90. Zakona o Ustavnom sudu.

8. Polazeći od iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, odlučio kao u izreci.

 

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

dr Bosa Nenadić