Povreda prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku

Kratak pregled

Ustavni sud usvojio je ustavnu žalbu i utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji traje 20 godina. Sud je ocenio da dugotrajnost postupka predstavlja posledicu nedelotvornog postupanja nadležnih sudova, te je utvrdio pravo na naknadu nematerijalne štete.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-2738/2009
07.07.2011.
Beograd

Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Dragiša B. Slijepčević i sudije dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, Bratislav Đokić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, mr Milan Marković, Milan Stanić, dr Dragan Stojanović, mr Tomislav Stojković, Sabahudin Tahirović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Stambene zadruge radnika Univerziteta u Novom Sadu “Tehničar“ iz Novog Sada, na osnovu člana 167. tačka 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 7. jula 2011. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Stambene zadruge radnika Univerziteta u Novom Sadu “Tehničar“ i utvrđuje se da je u parničnom postupku koji se vodio pred Opštinskim sudom u Novom Sadu u predmetu P. 4624/91 povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo Stambene zadruge radnika Univerziteta u Novom Sadu “Tehničar“ u stečaju na naknadu nematerijalne štete, koje može ostvariti na način predviđen odredbama člana 90. Zakona o Ustavnom sudu.

3. Nalaže se nadležnom sudu da kada se za to stvore procesni uslovi preduzme sve mere kako bi se parnični postupak iz tačke 1. okončao u najkraćem roku.

O b r a z l o ž e nj e

1. Stambena zadruga radnika Univerziteta u Novom Sadu “Tehničar“ iz Novog Sada je 25. decembra 2009. godine, preko zakonskog zastupnika, direktora Uroša Timotića iz Novog Sada, podnela Ustavnom sudu ustavnu žalbu zbog povrede načela zabrane diskriminacije iz člana 21. stav 3. Ustava Republike Srbije i prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, u parničnom postupku koji se vodio pred Opštinskim sudom u Novom Sadu u predmetu P. 4624/91.

U ustavnoj žalbi je, pored ostalog, navedeno: da je 27. juna 1991. godine 18 tužilaca podnelo Opštinskom sudu u Novom Sadu tužbu protiv podnosioca ustavne žalbe i da je 20. decembra 1991. godine podnosilac podneo protivtužbu; da je prvostepeni postupak trajao 15 godina i tri meseca i da je Opštinski sud u Novom Sadu doneo presudu tek 6. oktobra 2006. godine; da su parnične stranke podnele žalbe protiv prvostepene presude i da “postupak pred drugostepenim sudom još traje, sa malim izgledima da se okonča u razumnom roku“; da predmetni parnični postupak, ukupno gledajući, traje 18 godina i šest meseci i da je, u konkretnom slučaju, povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava. Podnosilac ustavne žalbe predlaže da Ustavni sud usvoji žalbu, naloži parničnom sudu da okonča postupak u najkraćem mogućem roku i da utvrdi pravo podnosioca na naknadu nematerijalne štete.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

Prema odredbi člana 82. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu (“Službeni glasnik RS“, broj 109/07), ustavna žalba se može izjaviti i ako nisu iscrpljena pravna sredstva, u slučaju kada je podnosiocu žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Na zahtev Ustavnog suda, vršilac funkcije predsednika Osnovnog suda u Novom Sadu je 12. maja 2011. godine dostavio na uvid spise predmeta P. 783/11 (novi broj predmeta) i odgovor na ustavnu žalbu u kome je istakao sledeće činjenice i okolnosti, koje su od značaja za ocenu osnovanosti navoda podnosioca o povredi njegovog prava na suđenje u razumnom roku: da su 27. juna 1991. godine tužilja Zorica Tadić i dr. podneli Opštinskom sudu u Novom Sadu tužbu protiv tuženog, ovde podnosioca ustavne žalbe; da je 10. jula 1991. godine još nekoliko tužilaca stupilo u parnicu (ukupno 19 tužilaca); da je, nakon više održanih ročišta za glavnu raspravu i podnošenja protivtužbe, rešenjem od 27. septembra 1993. godine određeno veštačenje u ovoj pravnoj stvari i da je nalaz veštaka dostavljen prvostepenom sudu 9. novembra 1994. godine; da je na ročištu za glavnu raspravu od 5. februara 1998. godine punomoćnik tuženog – protivtužioca predložio da se izvede dokaz putem veštaka građevinske struke, te da je rešenjem prvostepenog suda od 13. januara 1999. godine određeno izvođenje predloženog dokaza; da je promenjeno više veštaka u ovom predmetu (stručnjaci Građevinskog fakulteta u Novom Sadu, Instituta za građevinarstvo, Zavoda za sudska veštačenja itd.) i da je rešenjem Opštinskog suda u Novom Sadu od 16. aprila 2004. godine određeno dopunsko veštačenje putem Instituta za građevinarstvo; da je 6. oktobra 2006. godine prvostepeni sud doneo presudu P. 4624/91; da su u novembru 2006. godine parnične stranke podnele žalbe protiv prvostepene presude i da je Okružni sud u Novom Sadu doneo rešenje Gž. 114/07 od 12. marta 2009. godine, kojim je vratio spise predmeta prvostepenom sudu radi otklanjanja procesnih nedostataka; da je Osnovni sud u Novom Sadu doneo rešenje P. 12101/10 od 31. januara 2011. godine, kojim je prekinuo postupak u ovoj pravnoj stvari, imajući u vidu da je otvoren stečajni postupak nad tuženim – protivtužiocem; da je, s obzirom na iznetu hronologiju u postupanju suda u ovom predmetu, ustavna žalba osnovana u pogledu dužine trajanja parničnog postupka.

4. Razmatrajući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti koje se odnose na osporeni sudski postupak, Ustavni sud je utvrdio da je ova parnica pokrenuta 27. juna 1991. godine, podnošenjem tužbe Opštinskom sudu u Novom Sadu i da još uvek nije okončana, imajući u vidu da je rešenjem od 31. januara 2011. godine prekinut parnični postupak zbog otvaranja stečajnog postupka nad tuženim – protivtužiocem, ovde podnosiocem ustavne žalbe.

Ocenjujući period u odnosu na koji je Ustavni sud nadležan da ispituje povredu prava na suđenje u razumnom roku, Sud konstatuje da je period u kome se građanima Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom stupanja na snagu Ustava Republike Srbije. Međutim, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu koja započinje pokretanjem postupka, a završava se donošenjem odluke kojom se postupak okončava, Ustavni sud je ocenio da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine i da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene da li se dosadašnje trajanje postupka može smatrati razumnim ili ne, uzme u obzir celokupan period od podnošenja tužbe.

U tom smislu, Ustavni sud je utvrdio da ova parnica do sada traje 20 godina, što samo po sebi ukazuje na činjenicu da postupak nije okončan u okviru razumnog roka. S obzirom na navedeno, a imajući u vidu da je Opštinski sud u Novom Sadu doneo prvostepenu presudu u ovoj pravnoj stvari tek nakon 15 godina i pet meseci od dana podnošenja tužbe, Ustavni sud nalazi da se, i pored toga što je pojam razumne dužine trajanja jednog sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca - složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanja nadležnih sudova koji vode postupak i prirode zahteva, odnosno značaja prava o kome se u postupku raspravlja za podnosioca, dvadesetogodišnje trajanje ove parnice ne može opravdati nijednim od prethodno navedenih činilaca. Naime, Ustavni sud smatra da se, bez obzira na to koliko su složena sporna pitanja koja u jednom sudskom postupku treba raspraviti, a kojih u konkretnom slučaju nesporno ima (postojanje 19 tužilaca, odlučivanje o osnovanosti tužbenog i protivtužbenog zahteva, složenost dokaznog postupka), ne može prihvatiti da je razumno da parnični postupak traje 20 godina, te da se stoga ovako dugo trajanje konkretnog sudskog postupka jedino može pripisati nedelotvornosti nadležnih sudova, pre svega Opštinskog suda u Novom Sadu pred kojim se parnica vodila od podnošenja tužbe juna 1991. godine. Pored toga, Ustavni sud ističe i da Okružni sud u Novom Sadu snosi odgovornost za nerazumno dugo trajanje ovog postupka, imajući u vidu da je tek nakon dve godine vratio prvostepenom sudu spise predmeta kako bi otklonio procesne nedostatke pre odlučivanja o žalbama parničnih stranaka. Polazeći od sadržine odgovora prvostepenog suda na ustavnu žalbu, Ustavni sud je zaključio da i vršilac funkcije predsednika Osnovnog suda u Novom Sadu ne osporava da je nedelotvorno postupanje parničnih sudova presudno uticalo na dužinu trajanja predmetnog parničnog postupka.

Iz iznetih razloga, Ustavni sud je ocenio da je, u konkretnom slučaju, povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, pa je ustavnu žalbu usvojio, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, te je odlučio kao u prvom delu tačke 1. izreke.

5. Razmatrajući ustavnu žalbu u delu u kojem se podnosilac poziva na povredu načela zabrane diskriminacije utvrđenog odredbama člana 21. Ustava u predmetnom parničnom postupku, Ustavni sud je zaključio da je jedna od pretpostavki za izjavljivanje ustavne žalbe zbog povrede navedenog načela, prethodna iscrpljenost svih delotvornih pravnih sredstava i da samo u slučaju kada podnosilac izjavljuje žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, postoji izuzetak od supsidijarnog karaktera ovog pravnog sredstva.

Polazeći od iznetog, a imajući u vidu da drugostepeni sud u ovom predmetu još nije odlučio o žalbama parničnih stranaka, Ustavni sud je utvrdio da nisu iscrpljena sva pravna sredstva za zaštitu povređenih ili uskraćenih prava i načela zajemčenih Ustavom, kao nužan procesan uslov za izjavljivanje ustavne žalbe u navedenom delu. Stoga je Sud odbacio ustavnu žalbu u ovom delu kao nedozvoljenu, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 4) Zakona o Ustavnom sudu, jer ne postoje pretpostavke utvrđene Ustavom i Zakonom za vođenje postupka i odlučivanje, te je odlučio kao u drugom delu tačke 1. izreke.

6. Imajući u vidu da je otvoren stečajni postupak nad podnosiocem ustavne žalbe i da sva prava stečajnog dužnika ulaze u stečajnu masu iz koje se namiruju potraživanja stečajnih poverilaca, Sud je, u smislu odredbe člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, zaključio da se štetne posledice nastale povredom prava podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku jedino mogu otkloniti utvrđivanjem prava Stambene zadruge radnika Univerziteta u Novom Sadu “Tehničar“ u stečaju na naknadu nematerijalne štete, pa je odlučio kao u tački 2. izreke.

Takođe, Ustavni sud je u tački 3. izreke naložio nadležnom sudu da preduzme sve neophodne mere, kada se za to stvore procesni uslovi, kako bi se parnični postupak iz tačke 1. izreke okončao u najkraćem roku.

7. S obzirom na sve navedeno, Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

dr Dragiša B. Slijepčević

Povreda prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti