Rešenje Ustavnog suda o ustavnoj žalbi privatnog tužioca u krivičnom postupku

Kratak pregled

Ustavni sud odbacuje ustavnu žalbu privatnog tužioca kome je odbijena krivična tužba. Sud je zauzeo stav da se privatni tužilac ne može pozivati na povredu prava na pravično suđenje, jer je to pravo garantovano prvenstveno okrivljenom.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Dragiša Slijepčević i sudije dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, Bratislav Đokić, Vesna Ilić Prelić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, mr Milan Marković, dr Bosa Nenadić, Milan Stanić, dr Dragan Stojanović, mr Tomislav Stojković, Sabahudin Tahirović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Hrišćanske verske zajednice „Jehovini svedoci“ iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 29. septembra 2011. godine, doneo je

R E Š E Nj E

Odbacuje se ustavna žalba Hrišćanske verske zajednice „Jehovini svedoci“ izjavljena protiv rešenja Prvog osnovnog suda u Beogradu K. 17923/10 od 18. februara 2011. godine i rešenja Apelacionog suda u Beogradu Kž.2. 1141/11 od 12. aprila 2011. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Hrišćanska verska zajednica „Jehovini svedoci“ iz Beograda podnela je, preko zakonskog zastupnika Damira Porobića iz Zemuna 18. juna 2011. godine, Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv rešenja Prvog osnovnog suda u Beogradu K. 17923/10 od 18. februara 2011. godine i rešenja Apelacionog suda u Beogradu Kž.2. 1141/11 od 12. aprila 2011. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije i povrede načela iz člana 145. stav 2. Ustava.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje se zakonom.

Odredba člana 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 109/07) sadržinski je identična odredbi člana 170. Ustava.

Iz navedenih odredbi Ustava i Zakona proizilazi da je jedna od pretpostavki za izjavljivanje ustavne žalbe da su Ustavom zajemčena prava ili slobode čija se zaštita traži ustavnom žalbom, povređena ili uskraćena onom licu koje podnosi ustavnu žalbu.

3. U sprovedenom prethodnom postupku, Ustavni sud je utvrdio: da je osporenim rešenjem Prvog osnovnog suda u Beogradu K. 17923/10 od 18. februara 2011. godine odbijena privatna krivična tužba privatnog tužioca, ovde podnosioca ustavne žalbe, od 17. februara 2010. godine, precizirana 17. maja 2010. godine i 7. februara 2011. godine, podneta prema okrivljenom, zbog krivičnog dela klevete iz člana 171. stav 2. u vezi stava 1. Krivičnog zakonika („Službeni glasnik RS“, br. 85/05, 88/05, 107/05, 72/09 i 111/09); da je osporenim rešenjem Apelacionog suda u Beogradu Kž.2. 1141/11 od 12. aprila 2011. godine odbijena kao neosnovana žalba punomoćnika privatnog tužioca, izjavljena protiv rešenja Prvog osnovnog suda u Beogradu K. 17923/10 od 18. februara 2011. godine.

4. Ustavni sud je utvrdio da se podnosilac ustavne žalbe Ustavnom sudu obraća kao privatni tužilac u krivičnom postupku u kome su doneta osporena rešenja Prvog osnovnog suda u Beogradu K. 17923/10 od 18. februara 2011. godine i Apelacionog suda u Beogradu Kž.2. 1141/11 od 12. aprila 2011. godine. Iz sadržine ustavne žalbe proizilazi da se njom ukazuje da je osporenim rešenjima povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje iz člana 32. Ustava, jer je krivični postupak pravnosnažno okončan rešenjem Apelacionog suda u Beogradu kojim je odbijena kao neosnovana žalba punomoćnika privatnog tužioca izjavljena protiv rešenja Prvog osnovnog suda u Beogradu K. 17923/10 od 18. februara 2011. godine kojim je odbijena privatna tužba podnosioca ustavne žalbe kojom je okrivljenom V.M. stavljeno na teret izvršenje krivičnog dela klevete iz člana 171. Krivičnog zakonika Republike Srbije.

Odredbom člana 32. Ustava, između ostalog, zajemčeno je pravo na pravično suđenje tako što je utvrđeno da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Kako se u krivičnom postupku odlučuje o osnovanosti sumnje koja je bila razlog da se protiv nekog lica pokrene krivični postupak i o optužbama koje se nekom licu stavljaju na teret, to se, po oceni Ustavnog suda, u krivičnom postupku Ustavom zajemčeno pravo na pravično suđenje garantuje pre svega okrivljenom, odnosno optuženom licu. Ovakav stav Ustavnog suda potvrđuje i odredba člana 1. Zakonika o krivičnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 46/06, 47/07 i 122/08), kojom je propisano da se ovim Zakonikom utvrđuju pravila da niko nevin ne bude osuđen, a da se učiniocu krivičnog dela izrekne krivična sankcija pod uslovima koje predviđa krivični zakon i na osnovu zakonito sprovedenog postupka.

Ustavni sud ocenjuje da iz navedenog sledi da privatni tužilac, kao ni oštećeni kao tužilac, a ni sam javni tužilac kada krivično gonjenje preduzima po službenoj dužnosti, nemaju ni Ustavom zajemčeno, ni zakonom utvrđeno pravo da će se protiv trećeg lica voditi krivični postupak, niti da će lice koje je okrivljeno biti i osuđeno, odnosno da će mu biti izrečena određena krivična sankcija. Stoga se privatni tužilac ne može pozivati na to da mu je pravnosnažnim sudskim rešenjem kojim se odbija privatna krivična tužba, povređeno pravo na pravično suđenje iz člana 32. Ustava. Ovakav stav je zauzeo i Evropski sud za ljudska prava u presudi Krzak protiv Poljske, st. 23. i 24, od 6. aprila 2004. godine, kada je ocenio da Evropska konvencija za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda ne garantuje pravo da će se protiv trećeg lica pokrenuti krivični postupak, niti da će to lice biti osuđeno, te je odbacio žalbu zbog povrede prava na pravično suđenje, jer je ocenio da je inkompatibilna ratione materiae sa odredbama Konvencije.

5. Polazeći od iznetih razloga, Ustavni sud je ustavnu žalbu odbacio kao nedopuštenu, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 4) Zakona o Ustavnom sudu, jer nisu ispunjene Ustavom i zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka.

6. Odredbom člana 145. stav 2. Ustava je propisano da se sudske odluke zasnivaju na Ustavu, zakonu, potvrđenom međunarodnom ugovoru i propisu donetom na osnovu zakona.

Ustavni sud je ocenio da se tvrdnje podnosioca ustavne žalbe u vezi istaknute povrede načela iz člana 145. stav 2. Ustava, isključivo zasnivaju na istaknutoj povredi prava na pravično suđenje i na očekivanju podnosioca da će protiv osumnjičenog lica biti vođen krivični postupak i da će on biti i osuđen. S tim u vezi Ustavni sud i ovog puta ukazuje da formalno pozivanje na povredu ili uskraćivanje pojedinih Ustavom zajemčenih prava i sloboda, a bez navođenja ustavnopravnih razloga na kojima se te tvrdnje zasnivaju, ne čini ustavnu žalbu dopuštenom.

7. S obzirom na sve navedeno, Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, rešio kao u izreci.

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

dr Dragiša Slijepčević

Rešenje Ustavnog suda o ustavnoj žalbi privatnog tužioca u krivičnom postupku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti