Povreda prava na suđenje u razumnom roku zbog trajanja parničnog postupka od 11 godina

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu i utvrđuje povredu prava na suđenje u razumnom roku. Parnični postupak u radnom sporu trajao je 11 godina, što samo po sebi prekoračuje standard razumnog roka. Glavni uzrok kašnjenja bila je neefikasnost drugostepenog suda.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-2738/2013
14.10.2015.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Dragana Mihajlovića iz Zaječara, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 14. oktobra 2015. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Dragana Mihajlovića i utvrđuj e da je povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u parničnom postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Zaječaru u predmetu P1. 347/12 ( inicijalno predmet Opštinskog suda u Zaječaru P . 253/02).

2. Odbacuje se zahtev podnosi oca ustavne žalbe za naknadu materijalne štete.

O b r a z l o ž e nj e

1. Dragan Mihajlović iz Zaječara podneo je, 8. aprila 2013. godine, preko punomoćnika Nebojše Gramića, advokata iz Zaječara, Ustavnom sudu ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u parničnom postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Zaječaru u predmetu P1. 347/12 ( inicijalno predmet Opštinskog suda u Zaječaru P . 253/02).

U ustavnoj žalbi je, pored ostalog, navedeno da je podn osilac ustavne žalbe bio tuženi u parnici koja je protiv njega, kao vlasnika SUR „Beba“ iz Zaječara, vođena radi prijave na osiguranje i uplate doprinosa RF PIO; da je parnični postupak okončan povlačenjem tužbe, nakon ispunjenja tužbenog zahteva od strane tuženog, te da je sud obavezao podnosioca, kao tuženog, da suprotnoj strani – tužiocu naknadi parnične troškove.

Podnosilac predlaže da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu jer je predmetni parnič ni postupak trajao 11 godina i da mu utvrdi pravo na naknadu štete u iznosu od 183.000 dinara, koji odgovara visini parničnih troškova, iz čega je Sud ocenio da traži naknadu materijalne štete.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

Odredbom člana 32. stav 1. Ustava je zajemčeno svakom pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku , izvršio uvid u spise predmeta Osnovnog suda u Zaječaru P1. 347/02 (inicijalno Opštinskog suda u Zaječaru P. 253/02) i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Tužilac I. R. iz Zaječara, podneo je 18. februara 2002. godine Opštinskom sudu u Zaječaru tužbu protiv tuženog, ovde podnosioca ustavne žalbe, radi prijave na osiguranje i uplate doprinosa Republičkom fondu za penzijsko i invalidsko osiguranje. Tužba je u sudskom upisniku zavedena pod brojem P. 253/02. Stranke su na ročištu održanom 24. juna 2002. godine predložile da se tužba prevede u sudski upisnik „P1.“, te je predmet dobio broj P1. 231/02.

Do donošenja presude zakazano je 19 ročišta za glavnu raspravu, od kojih tri ročišta nisu održana, i to jedno ročište na predlog punomoćnika tuženog, jedno zbog nedolaska uredno pozvanog svedoka, a jedno zbog nedolaska uredno pozvanog tužioca, zbog čega je sud odredio mirovanje postupka u trajanju od tri meseca. Na održanim ročištima je sproveden dokazni postupak u kome su saslušane parnične stranke i predloženi svedoci, sud je izvršio suočenje tužioca i tuženog, obavljeno je finansijsko veštačenje i dopuna tog veštačenja i izvršen je uvid u pribavljenu pismenu dokumentaciju.

Presudom Opštinskog suda u Zaječaru P1. 231/02 od 8. decembra 2004. godine odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca i obavezan tužilac da tuženom naknadi parnične troškove.

Tužilac je 6. maja 2005. godine izjavio žalbu protiv navedene prvostepene presude.

Apelacioni sud u Beogradu je rešenjem Gž1. 11/10 od 27. januara 2010. godine vratio predmet P1. 231/02 Osnovnom sudu u Zaječaru, radi dopune postupka, jer u izreci presude tuženi nije označen kao u uvodu ožalbene presude.

Rešenjem Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 4597/10 od 17. aprila 2012. godine ukinuta je ožalbena presuda Opštinskog suda u Zaječaru P1. 231/02 od 8. decembra 2004. godine, ispravljena rešenjem Osnovnog suda u Zaječaru P1. 231/02 od 23. februara 2010. godine i predmet vraćen Osnovnom sudu u Zaječaru, sa obrazloženjem da je, između ostalog, u postupku donošenja ožalbene presude činjenično stanje ostalo nepotpuno utvrđeno, a od toga zavisi osnovanost tužiočevog zahteva.

Ponovni prvostepeni postupak je vođen pred Osnovnim sudom u Zaječaru u predmetu pod brojem P1. 347/12. Do donošenja rešenja o povlačenju tužbe zakazana su četiri ročišta za glavnu raspravu, od kojih dva nisu održana, zbog nedostatka procesnih pretpostavki. Na ročištu održanom 17. oktobra 2012. godine punomoćnik tužioca je izjavio da povlači tužbu, jer je u međuvremenu, za vreme trajanja žalbenog postupka, tuženi uplatio sve doprinose nadležnim fondovima i izvršio prijavu na osiguranje.

Rešenjem Osnovnog suda u Zaječaru P1. 347/12 od 6. decembra 2012. godine konstatovano je da je tužba povučena i obavezan tuženi da tužiocu naknadi parnične troškove.

Tuženi je izjavio žalbu protiv navedenog rešenja, koja je rešenjem Višeg suda u Zaječaru Gž1. 6/13 odbijena kao neosnovana, a rešenje Osnovnog suda u Zaječaru P1. 347/11 od 6. decembra 2012. godine potvrđeno. U obrazloženju drugostepenog rešenja, između ostalog, navedeno je da je pravilna prvostepena odluka u pogledu troškova postupka, kojom je tuženi obavezan da tužiocu naknadi troškove postupka, imajući u vidu da je tuženi dao povoda sporu, da je prvostepeni sud doneo presudu P1. 231/02 dana 8. decembra 2004. godine koja je ukinuta rešenjem Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 4597/10 od 17. aprila 2012. godine, a da je povlačenje tužbe usledilo nakon ispunjenja tužbenog zahteva od strane tuženog, te kako je tužilac opredelio troškove za koje traži naknadu, i to za sastav tužbe i za zastupanje na ročištima po AT, s obzirom na to da je u ovom postupku zastupan od strane advokata, to mu je prvostepeni sud dosudio tražene troškove, osim troškova za zastupanje na održanim ročištima nakon ukidanja navedene prvostepene presude, jer je tuženik ispunio tužbeni zahtev u toku žalbenog postupka, pa je odluka o troškovima parničnog postupka pravilna i zakonita.

Pismeni otpravak drugostepenog rešenja je 7. marta 2013. godine dostavljen punomoćniku podnosioca ustavne žalbe.

4. Ocenjujući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, na čiju se povredu podnosilac ustavne žalbe poziva, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti, Ustavni sud je utvrdio da je parnični postupak pokrenut 18. februara 2002. godine, podnošenjem tužbe Opštinskom sudu u Zaječaru, i da je okončan donošenjem rešenja Višeg suda u Zaječaru Gž1. 6/13 od 20. februara 2013. godine, iz čega proizlazi da je postupak trajao 11 godina.

Iako je period u kojem se građanima Republike Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom proglašenja Ustava Republike Srbije, Ustavni sud je, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu, stanovišta da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnog roka uzme u obzir celokupan period dosadašnjeg trajanja parničnog postupka, počev od podnošenja tužbe 18. februara 2002. godine.

Navedeno trajanje parničnog postupka od 11 godina , samo po sebi, ukazuje da postupak nije okončan u okviru razumnog roka, posebno ako se ima u vidu da je vođena parnica iz radnog odnosa, radi prijave na osiguranje i uplate doprinosa za penzijsko i invalidsko osiguranje Republičkom fondu za penzijsko i invalidsko osiguranje. Međutim, prilikom odlučivanja o tome da li je podnosiocu ustavne žalbe , u konkretnom slučaju , povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je pošao od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a, pre svega, od složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanja nadležnih sudova i prirode zahteva, odnosno značaja prava o kojima se u postupku odlučuje za podnosioca.

Razmatrajući uticaj svakog od navedenih činilaca na trajanje osporenog postupka, Ustavni sud je ocenio da predmetni postupak nije bio naročito činjenično i pravno složen, imajući u vidu radnje koje je sud preduzeo u cilju utvrđivanja činjeničnog stanja bitnog za presuđenje, iako je u toku postupka sprovedeno finansijsko veštačenje i dopuna tog veštačenja, budući da je za utvrđivanje određenih činjenica bilo potrebno stručno znanje kojim sud ne raspolaže.

Ustavni sud konstatuje da je podnosilac ustavne žalbe imao legitiman interes da se predmetna parnica, koja je protiv njega vođena, okonča u razumnom roku, ali i da je kao tuženi, dao povod za pokretanje parnice i vođenje spora, budući da je parnični postupak okončan povlačenjem tužbe nakon ispunjenja tužbenog zahteva od strane tuženog, ovde podnosioca ustavne žalbe.

Analizirajući postupanje nadležnih sudova, Ustavni sud konstatuje da je prvostepeni sud zakazivao ročišta za glavnu raspravu u relativno kratkim rokovima i da je prvu presudu (P1. 231/02 od 8. decembra 2004. godine) doneo nakon dve i po godine od podnošenja tužbe. Međutim, drugostepeni sud je o žalbi, izjavljenoj protiv prvostepene presude, odlučio u roku dužem od sedam godina (rešenjem Gž1. 4597/10 od 17. aprila 2012. godine), što se nikako ne može smatrati primerenim rokom za odlučivanje o žalbi. Ustavni sud ocenjuje da je dug period odlučivanja drugostepenog suda doveo do toga da ukupno trajanje parničnog postupka prekorači granice suđenja u razumnom roku.

Ustavnopravna ocena ukupno sprovedenog postupka u ovoj pravnoj stvari, dovodi do zaključka da u konkretnom slučaju parnica nije zadovoljila standard suđenja u razumnom roku, što je prvenstveno posledica neefikasnog postupanja drugostepenog suda.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je utvrdio da je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, u postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Zaječaru u predmetu P1. 347/11 (inicijalno predmet Opštinskog suda u Zaječaru P. 253/02).

Na osnovu odredbe člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US), Ustavni sud je ustavnu žalbu usvojio, odlučujući kao u tački 1. izreke.

5. U pogledu zahteva za naknadu materijalne štete zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, a koji je opredeljen u visini troškova postupka koje je podnosilac dužan da nadoknadi suprotnoj strani, Ustavni sud, najpre, ukazuje da se kao vid pravičnog zadovoljenja zbog utvrđene povrede navedenog prava može utvrditi pravo na naknadu nematerijalne štete koja predstavlja satisfakciju zbog stanja nesigurnosti i neizvesnosti u kom se nalazio podnosilac u dužem vremenskom periodu u pogledu svojih građanskih prava i obaveza. Finansijske posledice obaveze naknade troškova postupka suprotnoj strani zbog gubitka spora, podnosilac bi imao i u slučaju da je konkretan postupak okončan u okviru standarda razumnog roka.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je ocenio da istaknuti zahtev za naknadu materijalne štete u visini troškova parničnog postupka za koje je obavezan da plati, nije spojiv sa svrhom naknade štete koja se priznaje oštećenom u slučaju utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku. Stoga je Ustavni sud ocenio da nema Ustavom i Zakonom o Ustavnom sudu utvrđenih pretpostavk i za odlučivanje o ovom zahtevu, te je saglasno članu 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio zahtev podnosioca ustavne žalbe za naknadu materijalne štete, rešavajući kao u tački 2. izreke.

6. Polazeći od svega izloženog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 47. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13) , doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić

Povreda prava na suđenje u razumnom roku zbog trajanja parničnog postupka od 11 godina

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti