Odluka Ustavnog suda o odbijanju ustavne žalbe zbog dužine postupka

Kratak pregled

Ustavni sud je odbio kao neosnovanu ustavnu žalbu izjavljenu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u radnom sporu. Iako je postupak trajao preko devet godina, utvrđeno je da je podnositeljka svojim ponašanjem odlučujuće doprinela dužini trajanja postupka.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije dr Dragiša B. Slijepčević , dr Marija Draškić, dr Agneš Kartag Odri, dr Goran Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi M. D. U. iz N. S, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 20. marta 2014. godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba M. D. U. izjavljena zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije u postupku koji se vodi pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P1. 1970/11.

O b r a z l o ž e nj e

1. M. D. U. iz N. S. podnela je 17. juna 2011. godine, preko punomoćnika J. M, advokata iz B, Ustavnom sudu ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku , zajemčenog član om 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u postupku koji se vodi pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P1. 1970/11.

Nakon što je izložila hronološki tok osporenog parničnog postupka, podnositeljka je navela da predmetni radni spor nije okončan ni posle više od šest godina, zbog čega smatra da joj je povređeno pravo na suđenje u razumnom roku. Prema mišljenju podnositeljke, odgovornost za dugo trajanje pomenute parnice nalazi se isključivo na strani redovnih sudova. Predložila je da Ustavni sud utvrdi povredu označenog ustavnog prava, naloži nadležnom sudu da preduzme sve mere da se postupak okonča u najkraćem roku i utvrdi joj pravo na naknadu nematerijalne štete.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

Članom 32. stav 1. Ustava, na čiju povredu ukazuje podnositeljka u ustavnoj žalbi, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Prema odredbi člana 82. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 - Odluka US), ustavna žalba se može izjaviti i ako nisu iscrpljena pravna sredstva, u slučaju kada je podnosiocu žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku.

U postupku pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnositeljke ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njeno Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku uvidom u spise predmeta Prvog osnovnog suda u Beogradu P1. 1970/11 utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Tužilja M. D. U, ovde podnositeljka ustavne žalbe, podnela je 26. oktobra 2004. godine Prvom opštinskom sudu u Beogradu tužbu protiv tužene Republike Srbije - Ministarstva finansija, radi utvrđenja i isplate naknade zarade.

Po nalogu suda od 29. oktobra 2004. godine da uredi tužbu u delu zahteva kojim je tražena isplata, tužilja je postupila 18. novembra 2004. godine, a prvo ročište održano je 26. januara 2005. godine. Ostala tri ročišta koja su bila zakazana u 2005. godini nisu održana, od toga dva zbog sprečenosti sudije, a za jedno nisu navedeni razlozi neodržavanja. Do donošenja prvostepene presude, od još ukupno 14 zakazanih ročišta, dva nisu održana, jedno ponovo zbog sprečenosti sudije, a drugo zbog neurednog pozivanja zastupnika tužene. Na ročištu održanom 30. marta 2007. godine tužiljin punomoćnik se obavezao da dostavi određenu dokumentaciju u pogledu tužiljinog radnog statusa, a zatim je tražio da se naredna dva ročišta koja su održana u junu i septembru 2007. godine odlože, zbog toga što usled, kako je naveo, tužiljinog boravka u inostranstvu, odnosno smrtnog slučaja koji je imala, nije uspeo da pribavi navedenu dokumentaciju, koju je na kraju dostavila tužena u novembru 2007. godine. Osim toga, tužiljin punomoćnik je tražio da se odloži i ročište koje je zakazano za 22. novembar 2007. godine, pravdajući ovu molbu time što postupa po zameničkom punomoćju. Pored pomenutih ročišta koja su održana i odložena u toku 2007. godine (na kojima osim konstatacija da stranke ostaju pri dotadašnjim navodima, nisu preduzimane druge radnje), na zahtev tužiljinog punomoćnika, radi "preciziranja" tužbenog zahteva, odložena su i dva ročišta koja su održana u februaru i aprilu 2008. godine.

Presudom Prvog opštinskog suda u Beogradu P1. 115/06 od 28. januara 2009. godine odbijeni su svi tužiljini tužbeni zahtevi.

Rešenjem Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 3560/10 od 20. maja 2010. godine spisi predmeta vraćeni su radi dopune postupka prvostepenom sudu, koji je rešenjem P1. 330/10 usvojio predlog tužilje za vraćanje u pređašnje stanje zbog propuštenog roka za izjavljivanje žalbe.

Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 6919/10 od 24. marta 2011. godine prvostepena presuda je ukinuta u delu kojim je odbijen tužiljin zahtev za isplatu naknade zarade, dok je u preostalom delu potvrđena.

Vrhovni kasacioni sud je presudom Rev2. 873/11 od 12. jula 2012. godine odbio reviziju tužilje izjavljenu protiv pomenute drugostepene presude.

Spisi predmeta vraćeni su prvostepenom sudu krajem avgusta 2012. godine, a prvo ročište, na kom je odlučeno da se izvede dokaz saslušanjem tužilje, održano je 23. aprila 2013. godine, jer je sud prethodno utvrđivao da li je i kada tužiljinom punomoćniku uručena revizijska odluka. Ročišta koja su bila zakazana za 9. jul i 13. novembar 2013. godine nisu održana zbog nedolaska tužilje koja je trebalo da bude saslušana, a ročište koje je bilo zakazano za 16. decembar 2013. godine nije održano zbog neurednog pozivanja zastupnika tužene. Po nalogu suda da dostavi dokaze o sprečenosti da pristupi na ročište koje je bilo zakazano za 13. novembar 2013. tužilja nije postupila do dostavljanja spisa Ustavnom sudu.

4. Zakonom o parničnom postupku ("Službeni glasnik RS“, br. 125/04 i 111/09), koji se primenjuje u konkretnom slučaju, je propisano: da su stranke dužne da savesno koriste prava koja su im priznata ovim zakonom (član 9. stav 1.); da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku, kao i da je sud je dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10.).

5. Razmatrajući osnovanost ustavne žalbe, Ustavni sud i u ovom slučaju konstatuje da su ispunjeni uslovi da se prilikom ocene da li se postupak vodi u okviru razumnog roka ili ne uzme u obzir stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine, kada je stupio na snagu Ustav Republike Srbije kojim se jemči pravo na suđenje u razumnom roku kao element prava na pravično suđenje i obezbeđuje ustavnosudska zaštita Ustavom zajemčenih prava i sloboda u postupku po ustavnoj žalbi, a iz razloga što sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu. U tom smislu, Ustavni sud je utvrdio da je postupak čije se trajanje osporava započeo u oktobru 2004. i da još uvek, nakon devet i po godina još uvek nije okončan u pogledu svih zahteva. Polazeći od toga da je razumna dužina trajanja postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti pravnih pitanja i činjeničnog stanja koje u sporu treba raspraviti, ponašanja podnosioca ustavne žalbe, postupanja sudova koji su vodili postupak, kao i prirode zahteva, odnosno značaja prava o kome se raspravljalo za podnosioca, Ustavni sud je ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dugo trajanje postupka.

Sledom rečenog, Ustavni sud nalazi da je u konkretnom slučaju od presudnog značaja za ocenu osnovanosti navoda podnositeljke ustavne žalbe analiza postupanja nadležnih sudova i analiza ponašanja podnositeljke ustavne žalbe kao stranke tokom postupka.

Analizirajući postupanje nadležnih sudova, Ustavni sud konstatuje da od ukupno osam neodržanih ročišta, tri nisu održana zbog sprečenosti sudije. Nadalje, Ustavni sud primećuje da je prvostepeni sud, nakon što su mu spisi predmeta posle donošenja revizijske presude vraćeni krajem avgusta 2012. godine, prvo ročište zakazao tek posle osam meseci, pokušavajući da u tom periodu utvrdi da li je i kada pomenuta odluka uručena tužiljinom punomoćniku. Po nalaženju Ustavnog suda, utvrđivanje pomenute činjenice ne može biti opravdanje za nezakazivanje ročišta i nepreduzimanje drugih radnji u postupku u periodu od osam meseci.

Ispitujući ponašanje podnositeljke ustavne žalbe, Ustavni sud konstatuje da je podnositeljka podnela neurednu tužbu u pogledu jednog od zahteva, zbog čega joj je naloženo da istu uredi. Dalje, u periodu od 4. juna 2007. godine do 4. aprila 2008. godine na zahtev podnositeljke odloženo je ukupno pet ročišta zbog nedostavljanja određene dokumentacije, koju je na kraju dostavila suprotna strana, odnosno zbog konačnog opredeljenja visine potraživanja, kao i zbog toga što je na ročište pristupio punomoćnik po zameničkom punomoćju. Na kraju, Ustavni sud konstatuje da dva ročišta u 2013. godini, na kojima je podnositeljka trebalo da bude saslušana, nisu održana zbog njenog nedolaska, pri čemu podnositeljka do dostavljanja spisa predmeta Ustavnom sudu, po nalogu prvostepenog suda nije dostavila dokaz o sprečenosti. Po oceni Ustavnog suda, opisano ponašanje podnositeljke, koja je kao tužilja upravo trebalo da ima interes da svojim ponašanjem obezbedi uslove za efikasno presuđenje, imalo je za posledicu da se produži trajanje osporenog postupka. Uzimajući u obzir sve napred izneto, Ustavni sud smatra da je podnositeljka svojim ponašanjem u odlučnoj meri doprinela sveukupnoj dužini trajanja postupka. Pri tome, Ustavni sud ne zanemaruje činjenicu da prvostepeni sud nije zakazao ročište osam meseci i da tri ročišta nisu održana zbog razloga koji se nalaze na njegovoj strani, ali smatra da ove okolnosti nisu bil e osnovni uzrok sveukupnoj dužini trajanja predmetnog postupka, jer je prvostepeni sud u preostalom delu aktivno vodio postupak i zakazivao ročišta u prihvatljivim rokovima. Osim toga, dvogodišnje trajanje drugostepenog postupka (u okviru kog vremena su spisi vraćeni prvostepenom sudu radi odlučivanja o predlogu podnositeljke za vraćanje u pređašnje stanje zbog propuštenog roka za izjavljivanje žalbe), te trajanje revizijskog postupka od godinu i mesec dana, objektivno se ne može smatrati nerazumno dugim, kako prema praksi ovog suda, tako i prema praksi i standardima Evropskog suda za ljudska prava.

Polazeći od prethodno navedenog, Ustavni sud je, odmeravajući doprinos nadležnih sudova i podnositeljke ustavne žalbe sveukupnoj dužini trajanja postupka, stao na stanovište da je u konkretnom slučaju doprinos podnositeljke onaj činilac koji je u najvećoj meri uticao na to da parnični postupak ne bude okončan u primerenom roku, te je, stoga, ocenio da se ne mogu kao osnovani prihvatiti navodi podnositeljke da joj je povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava. Saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je ustavnu žalbu odbio kao neosnovanu, odlučujući kao u izreci.

8. Polazeći od svega izloženog, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.