Odluka Ustavnog suda o arbitrernoj primeni roka zastarelosti u sporu o diskriminaciji

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavne žalbe i utvrđuje povredu prava na pravično suđenje. Vrhovni kasacioni sud je proizvoljno primenio materijalno pravo kada je zaključio da je zastarelo potraživanje za naknadu materijalne štete, iako je tužba podneta u okviru zakonskog roka.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-274/2019
14.09.2023.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Snežana Marković, predsednik Veća i sudije Miroslav Nikolić, dr Tijana Šurlan, dr Tamaš Korhec ( Korhecz Tamás), dr Milan Škulić, dr Vladan Petrov, Vesna Ilić Prelić i dr Dragana Kolarić, članovi Veća , u postupku po ustavnoj žalbi N. Z . iz Vranja, I . A . iz sela Donje Trebešinje i B . S . iz Sopota, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 14. septembra 2023. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba N. Z . i B . S . i utvrđuje da je presudom Vrhovnog kasacionog suda Rev. 3636/2018 od 21. juna 2018. godine, u delu kojim je odlučeno o reviziji podnosilaca ustavne žalbe u pogledu zahteva za naknadu materijalne štete, povređeno pravo podnosilaca ustavne žalbe na pravično suđenje, zajemčeno odre dbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje .

2. Poništava se presuda Vrhovnog kasacionog suda Rev. 3636/2018 od 21. juna 2018. godine, u delu kojim je odlučeno o reviziji N. Z . i B . S . u pogledu zahteva za naknadu materijalne štete i određuje da isti sud donese novu odluku o tom delu njihove revizije izjavljenom protiv presude Apelacionog suda u Nišu Gž. 1259/18 od 22. februara 201 8. godine.

3. Odbacuje se ustavna žalba I. A . izjavljena protiv presude Vrhovnog kasacionog suda Rev. 3636/2018 od 21. juna 2018. godine.

4. Odbija se kao neosnovan zahtev N. Z . i B . S . za naknadu nematerijalne štete.

5. Odbacuje se zahtev N. Z . i B . S . za naknadu materijalne štete.

6. Odbacuje se zahtev podnosilaca ustavne žalbe za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom.

O b r a z l o ž e nj e

1. N. Z . iz Vranja, I . A . iz sela Donje Trebešinje i B . S . iz Sopota izjavili su Ustavnom sudu, 11. januara 2019. godine, preko punomoćnika G. S, advokata iz Vranja, ustavnu žalbu protiv presude Vrhovnog kasacionog suda Rev. 3636/2018 od 21. juna 2018. godine, zbog povrede prava na sudsku zaštitu i prava na naknadu štete, iz člana 22. stav 1. i člana 35. stav 2. Ustava.

Podnosioci u ustavnoj žalbi osporavaju stanovište revizijskog suda da su zastarela njihova potraživanja protekom roka od pet godina iz člana 376. Zakona o obligacionim odnosima, s obzirom na to da je zastarelost počela da teče danom donošenja Zaključka Vlade Republike Srbije 05 Broj: 401-161/2008-1 od 17. januara 2008. godine, iako su oni podneli tužbu 16. januara 2013. godine, u zakonom propisanom roku od pet godina. Smatraju da takvo postupanje najviše sudske instance predstavlja „direktno kršenje zakona“. Podnosioci dalje smatraju da rok zastarelosti potraživanja naknade štete počinje teći tek kada je utvrđena diskriminacija – danom donošenja prvostepene presude, a ne danom donošenja Zaključka Vlade Republike Srbije 05 Broj: 401-161/2008-1 od 17. januara 2008. godine. Podnosioci su istakli zahteve za naknadu materijalne i nematerijalne štete.

2. Prema odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku , izvršio uvid u dostavljenu dokumentaciju i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Presudom Višeg suda u Vranju P. 31/16 od 21. decembra 2017. godine, stavom prvim izreke, usvojen je tužbeni zahtev i utvrđeno da je Zaključkom Vlade Republike Srbije 05 broj 401-161/2008 od 17. januara 2008. godine, kojim su obezbeđena sredstva radi isplate novčane pomoći ratnim vojnim rezervistima sa prebivalištem na teritoriji sedam nerazvijenih opština (Kuršumlija, Blace, Bojnik, Lebane, Žitorađa, Doljevac i Prokuplje), povređeno načelo jednakih prava i obaveza, čime je izvršena diskriminacija tužilaca, ovde podnosilaca ustavne žalbe, na osn ovu mesta rođenja i prebivališta; stavom drugim izreke odbijen je tužbeni zahtev tužilaca kojim su tražili da se obaveže tužena da im naknadi materijalnu štetu isplatom iznosa od po 265.999,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom; stavom trećim izreke odbijen je tužbeni zahtev tužilaca kojim su tražili da se obaveže tužena da im po osnovu nematerijalne štete zbog pretrpljenih duševnih bolova usled povrede prava ličnosti isplati iznos od po 60.000,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom; stavom četvrtim izreke odbijen je prigovor presuđene stvari; stavom petim izreke obavezana je tužena da tužiocima na ime troškova parničnog postupka isplati iznos od 74.300,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od izvršnosti presude do isplate. U obrazloženju navedene prvostepene presude, pored ostalog je navedeno: da je odbijen zahtev za naknadu materijalne štete, jer je osnovan prigovor zastarelosti potraživanja zbog toga što je tužba podneta 16. januara 2013. godine, a momenat od kada počinje teći rok zastarelosti je 17. januara 2008. godine kada je donet Zaključak Vlade, te su protek li kako subjektivni rok od tri godine, tako i objektivni rok zastarelosti od pet godina, propisani odredbama člana 376. st. 1. i 2. Zakona o obligacionim odnosima; da je odbijen i zahtev za naknadu nematerijalne štete, s obzirom na to da je i taj vid štete takođe zastareo u smislu člana 376. Zakona o obligacionim odnosima, jer su tužioci tužbu za taj vid štete podneli 9. avgusta 2016. godine.

Tužioci su u žalbi izjavljenoj protiv prvostepene presude, pored ostalog, naveli da njihova potraživanja nisu zastarela, da odredba člana 388. Zakona o obligacionim odnosima nije primenjena na adekvatan način, niti su sudovi uzeli u obzir činjenicu da su se tužioci pre podnošenja tužbe obratili 19. novembra 2012. godine Republičkom javnom pravobranilaštvu „zahtevom za isplatu štete“.

Apelacioni sud u Nišu je presudom Gž. 1259/18 od 22. februara 2018. godine, stavom prvim izreke, odbio žalbu tužilaca i potvrdio prvostepenu presudu, u delu stava prvog izreke, u odnosu na tužioce N. Z . i B . S, u stavovima drugom, trećem i četvrtom izreke ; stavom drugim izreke preinačena je prvostepena presuda u preostalom delu stava prvog izreke u odnosu na tužioca I. A, kao i u stavu petom izreke u odnosu na troškove postupka, tako što je odbijen tužbeni zahtev tužioca I. A, kojim je tražio utvrđenje da je zaključkom Vlade Republike Srbije 05 Broj 401/161/2008 od 17. januara 2008. godine izvršena diskriminacija ovog tužioca na osnovu mesta rođenja i prebivališta, kako je izrekom navedeno; stavom četvrtim izreke obavezana je tužena da tužiocima N. Z . i B . S . naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 110.550,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od izvršnosti presude do isplate; stavom petim izreke odbijen je zahtev tužioca I. A . da se tužena obaveže da mu naknadi troškove parničnog postupka.

Postupajući po reviziji tužilaca, Vrhovni kasacioni sud je doneo osporenu presudu Rev. 3636/2018 od 21. juna 2018. godine, kojom je odbio kao neosnovanu reviziju tužilaca izjavljenu protiv presude Apelacionog suda u Nišu Gž. 1259/18 od 22. februara 2018. godine. U obrazloženju osporene revizijske presude, pored ostalog je navedeno da iz utvrđenog činjeničnog stanja proizlazi: da su tužioci kao vojni obveznici, bili mobilisani i vojno angažovani u rezervnom sastavu Vojske Jugoslavije; da se sporazumom zaključenim 11. januara 2008. godine, između Vlade Republike Srbije i Štrajkačkog odbora ratnih vojnih rezervista nerazvijenih opština – Kuršumlija, Lebane, Bojnik, Žitorađa, Doljevac, Prokuplje i Blace, tužena obavezala da rezervistima iz navedenih opština isplati ratne dnevnice u više mesečnih rata; da je Zaključkom Vlade 05 Broj: 401-161/2008-1 od 17. januara 2008. godine odlučeno da se ratnim vojnim invalidima i rezervistima iz navedenih sedam opština izvrši isplata novčanih naknada na koje se sporazum odnosi, i to prenosom novčanih sredstava na poseban račun opština, uz uslov da se ta lica odreknu svih potraživanja u svim sporovima koje su vodili pred parničnim sudovima; da iz spiskova Računovodstvenog centra Ministarstva odbrane o izvršenim isplatama ratnih dnevnica proizlazi - da je tužiocu N. Z . tužena isplatila ratne vojne dnevnice samo za određeni vremenski period boravka na ratištu, da je tužiocu I. A . izvršena isplata ratnih vojnih dnevnica za celokupan period boravka na ratištu, dok za tužioca B . S . nema podataka o eventualnoj isplati . Dalje je navedeno: da tužbom u toj parnici podnetoj 16. januara 2013. godine, tužioci potražuju utvrđenje diskriminatorskog postupanja tužene i naknadu materijalne i nematerijalne štete, jer smatraju da su diskriminisani u odnosu na ratne rezerviste iz opština sa kojima je tužena zaključila sporazum i koji su naplatili ovaj vid svojih potraživanja od tužene; da je diskriminacija svako neopravdano pravljenje razlike ili nejednako postupanje, odnosno propuštanje (isključivanje, ograničavanje ili davanje prvenstva) u odnosu na lica ili grupe, kao i na članove njihovih porodica ili njima bliska lica, na otvoren ili prikriven način, koji se zasniva na bilo kom osnovu (rasi, državljanstvu, nacionalnoj ili verskoj pripadnosti, jeziku, političkim ubeđenjima, polu i slično); da zaštita od diskriminacije predstavlja pravo ličnosti zagarantovano Ustavom Republike Srbije (član 21.) i Evropskom konvencijom za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda (član 1. Protokola 12 uz Evropsku konvenciju), a od 7. aprila 2009. godine i Zakonom o zabrani diskriminacije; da su lica koja ukazuju da je u odnosu na njih izvršena diskriminacija dužna da dokažu da su nejednako tretirana u odnosu na druga lica koja su u istoj ili sličnoj situaciji, a suprotna strana - lice na čije se diskriminatorsko postupanje ukazuje, dužna je da dokaže postojanje objektivnog i opravdanog razloga za različitost u postupanju; da su neosnovani navodi revizije da je u pobijanoj presudi pogrešno sud primenio materijalno pravo; da s obzirom na utvrđenje sudova da je tužiocu I . A . tužena isplatila ratne dnevnice za celokupan period boravka na ratištu, pravilan je zaključak da nema diskriminatorskog postupanja organa tužene, zbog činjenice da su ratnim vojnim rezervistima sa područja drugih opština, a po sporazumu i zaključku Vlade iz januara 2008. godine isplaćeni određeni novčani iznosi po tom osnovu; da je tužena u pogledu isplate „ratnih dnevnica“ izvršila svoju obavezu prema tužiocu, te u tom pogledu ili po tom osnovu, suprotno navodima revizije, tužilac I . A . nije drugačije tretiran u poređenju sa rezervistima sa područja opština u statusu „nerazvijenih“; da , odlučujući o zahtevu za naknadu materijalne i nematerijalne štete tužilaca N. Z . i B . S, nad kojima je kao ratnim vojnim rezervistima izvršena diskriminacija, pravilno nižestepeni sudovi zaključuju da je osnovan prigovor zastarelosti ovog potraživanja; da rok zastarelosti zahteva za naknadu štete po osnovu diskriminacije počinje da teče od momenta donošenja Zaključka Vlade 05 Broj: 401-161/2008-1 od 17. januara 2008. godine, te s obzirom na to da je tužba u ovoj parnici podneta 16. januara 2013. godine, protekli su subjektivni i objektivni rokovi zastarelosti propisani članom 376. st . 1. i 2. Zakona o obligacionim odnosima.

4. Prema odredbi člana 22. stav 1. Ustava, svako ima pravo na sudsku zaštitu ako mu je povređeno ili uskraćeno neko ljudsko ili manjinsko pravo zajemčeno Ustavom, kao i pravo na uklanjanje posledica koje su povredom nastale, dok je odredbom člana 32. stav 1. Ustava zajemčeno svakom pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbama Zakona o obligacionim odnosima („Službeni list SFRJ“, br. 29/78, 39/85, 45/89 i 57/89 i „Službeni list SRJ“, br. 31/93, (22/99, 23/99, 35/99 i 44/99)) (u daljem tekstu: ZOO) je propisano: da rok određen u nedeljama, mesecima ili godinama završava se onog dana koji se po imenu i broju poklapa sa danom nastanka događaja od koga rok počinje da teče, a ako takvog dana nema u poslednjem mesecu, kraj roka pada na poslednji dan tog meseca, da ako poslednji dan roka pada u dan kada je zakonom određeno da se ne radi, kao poslednji dan roka računa se sledeći radni dan (član 77. stav 2.) ; da je šteta umanjenje nečije imovine (obična šteta) i sprečavanje njenog povećanja (izmakla korist), kao i nanošenje drugome fizičkog ili psihičkog bola ili straha (nematerijalna šteta) (član 155.); da potraživanje naknade prouzrokovane štete zastareva za tri godine od kad je oštećenik doznao za štetu i za lice koje je štetu učinilo, da u svakom slučaju ovo potraživanje zastareva za pet godina od kad je šteta nastala (član 376. st. 1. i 2.); da se zastarevanje prekida podizanjem tužbe i svakom drugom poveriočevom radnjom preduzetom protiv dužnika pred sudom ili drugim nadležnim organom, u cilju utvrđivanja, obezbeđenja ili ostvarenja potraživanja (član 388.).

5. Razmatrajući najpre ustavnu žalbu N. Z . i B . S . sa stanovišta povrede člana 22. stav 1. Ustava, koje jemči pravo na sudsku zaštitu u slučaju povređivanja ili uskraćivanja nekog ljudskog prava zajemčenog Ustavom, Ustavni sud konstatuje da navedeno načelo u sebi konsumira pravo na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava. Stoga je Ustavni sud, imajući u vidu navode ustavne žalbe, kojima se u suštini ukazuje na arbitrernu primenu materijalnog prava, razmatrao da li je, donošenjem osporenog akta, podnosiocima povređeno prav o na pravično suđenje.

Označenim pravom jemče se pre svega procesne garancije da će postupak u kome je odlučivano o bilo čijim pravima i obavezama biti sproveden na način da kroz nezavisnost i nepristrasnost suda, javno raspravljanje, ravnopravno učešće u postupku, odlučivanje u razumnom roku, primenom i poštovanjem propisanih pravila postupka, svakom bude omogućeno pravično suđenje. Dakle, ustavna žalba se ne može smatrati pravnim sredstvom kojim se ispituje zakonitost odluka redovnih sudova, te da odlučujući o ustavnoj žalbi Ustavni sud ne može ocenjivati pravilnost zaključaka redovnih sudova u pogledu utvrđenog činjeničnog stanja i načina na koji su sudovi primenili materijalno pravo, osim ukoliko iz razloga navedenih u ustavnoj žalbi ne proizlazi da je zaključivanje suda u osporenoj sudskoj odluci bilo očigledno proizvoljno.

Primenjujući navedeno na konkretan slučaj, a imajući u vidu sadržinu ustavne žalbe i osporenog akta, zadatak Ustavnog suda, u konkretnom slučaju, je da oceni da li je Vrhovni kasacioni sud odlučujući o prigovoru zastarelosti potraživanja naknade štete proizvoljno primenio materijalno pravo na štetu podnosilaca ustavne žalbe.

Ustavni sud najpre ukazuje da je ustavnopravno prihvatljivo stanovište Vrhovnog kasacionog suda prema kome rok zastarelosti zahteva za naknadu štete po osnovu diskriminacije, u konkretnom slučaju, počinje da teče od 17. januara 2008. godine , kada je donet Zaključ ak Vlade 05 Broj: 401-161/2008-1. Štaviše, obrazloženje osporen e revizijske presude predstavlja implementaciju zaključ aka Vrhovnog kasacionog suda usvojenih na sednici Građanskog odeljenja održanoj 14. novembra 2017. godine, koji, pored ostalog, glase:

„1. tužba za utvrđenje postojanja diskriminacije ne zastareva,

2. potraživanje radi naknade štete (materijalne i nematerijalne) zastareva u rokovima iz člana 376. ZOO,

3. rok zastarelosti zahteva za naknadu štete po osnovu diskriminacije koja je prethodno utvrđena u posebnom postupku, počinje da teče od momenta donošenja Zaključka Vlade od 17. januara 2008. godine.

…

6. Ne postoji diskriminacija ako su vojni rezervisti u potpunosti ostvarili pravo na isplatu ratnih dnevnica koje im po propisima pripadaju“.

Međutim, revizijski sud je dalje konstatovao, imajući u vidu početak toka roka zastarelosti - 17. januar 2008. godine, te činjenicu da tužba u toj parnici podneta 16. januara 2013. godine, da su protekli subjektivni i objektivni rokovi zastarelosti propisani odredbama člana 376. st. 1. i 2. Z OO.

Po oceni Ustavnog suda, ovakav zaključak Vrhovnog kasacionog suda, sa stanovišta sadržine prava na pravično suđenje, nije ustavnopravno prihvatljiv . Naime, prema odredbi člana 77. stav 2. ZOO, u situaciji kada je r ok određen u godinama , isti se završava onog dana koji se po imenu i broju poklapa sa danom nastanka događaja od koga rok počinje da teče , što u konkretnom slučaju znači da bi poslednji dan objektivnog - petogodišnjeg roka zastarelosti potraživanja naknade štete bio (četvrtak) 17. januar 2013. godine . Ova činjenica dobija na značaju imajući u vidu da Zaključak Vlade 05 Broj: 401-161/2008-1 od 17. januara 2008. godine nije objavljen u „Službenom glasniku Republike Srbije “, niti je njegova sadržina bila javno dostupn a, te da iz navoda ustavne žalbe i sadržine prvostepene presude proizlazi da su podnosioci ukazivali da su saznali za zaključak Vlade tek 2012. godine, neposredno pre podnošenja tužbe. Ustavni sud ukazuje da je nastanak štete objektivna činjenica koja često ne koincidira sa momentom kada je oštećeni saznao za štetu i njenog učinioca doznao. Prema tome, pitanje kada je oštećeni saznao za štetu i učinioca, te da li je od tog trenutka prošao zakonski (subjektivni) rok od tri godine, može se postaviti samo ukoliko od nastanka štete nije protekao zakonski (objektivni) rok od pet godina, u okviru koga se pomenuti trogodišnji rok uvek kreće.

Iz navedenog dalje proizlazi da sudovi nisu mogli odbiti kao neosnovan tužbeni zahtev podnosilaca ustavne žalbe zbog zastarelosti potraživanja naknade materijalne štete, jer je tužba (za naknadu materijalne štete ) podneta 16. januara 2013. godine, te stoga osporena presuda u navedenom delu predsta vlja izraz arbitrernog presuđenja, a posledica toga je da je osporenim aktom N. Z . i B . S . povređeno pravo na pravično suđenje, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava.

6. Na osnovu izloženog i odredaba člana 89. st. 1. i 2. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13-Odluka US, 40/15-dr. zakon, 103/15 i 10/23 ), Ustavni sud je ustavnu žalbu usvojio i u tački 1. izreke utvrdio da je osporenom presudom Vrhovnog kasacionog suda Rev. 3636/2018 od 21. juna 2018. godine, u delu kojim je odlučeno o reviziji podnosilaca ustavne žalbe u pogledu zahte va za naknadu materijalne štete, povređeno njihovo pravo na pravično suđenje, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, dok je u tački 2. izreke poništio tu presudu u navedenom delu i odredio da isti sud ponovo odluči o tom delu njihove revizije izjavljenom protiv presude Apelacionog suda u Nišu Gž. 1259/18 od 22. februara 2018. godine.

7. Što se tiče osporene presude u delu kojim je odlučeno o zahtevu za naknadu nematerijalne štete, Ustavni sud nalazi da u tom delu nije došlo do povrede prava na pravično suđenje, imajući u vidu da je tužba za naknadu te vrste štete podneta osam i po godina nakon donošenja navedenog Zaključka Vlade, te je Sud saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, u drugom delu tačke 1. izreke, odbacio ustavnu žalbu N. Z . i B . S, jer nisu ispunjene Ustavom i zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka.

8. Ustavni sud nije posebno razmatrao da li je N. Z . i B . S . povređeno prav o na naknadu štete, zajemčeno odredb om člana 35. stav 2. Ustava, imajući u vidu da je utvrdio povredu prava na pravično suđenje i odredio otklanjanje štetnih posledica povrede prava poništajem osporenog akta.

9. Razmatrajući ustavnu žalb u I . A , Ustavn i sud smatra da nema proizvoljnosti u pravnom stavu Vrhovnog kasacionog suda, jer su sudovi utvrdili da je tužena ovom podnosiocu ustavne žalbe isplatila ratne dnevnice za celokupan period boravka na ratištu ( što je u skladu sa tačkom 6. zaključaka Vrhovnog kasacionog suda usvojenih na sednici Građanskog odeljenja održanoj 14. novembra 2017. godine), te je stoga ustavnopravno prihvatljiv stav da u konkretnom slučaju nema diskriminatorskog postupanja organa tužene , samim tim ni povrede člana 22. stav 1. (člana 32. stav 1.) i člana 35. stav 2. Ustava.

Na osnovu izloženog, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, u tački 3. izreke, odbacio ustavnu žalbu I. A, jer nisu ispunjene Ustavom i zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka.

10. Odlučujući o zahtevu za naknadu nematerijalne štete N. Z . i B . S , Ustavni sud je ocenio da je, u konkretnom slučaju, utvrđivanje povrede prava na pravično suđenje dovoljno pravično zadovoljenje za podnosioc e ustavne žalbe . Polazeći od navedenog, Ustavni sud je, saglasno odredbama člana 89. st. 2. i 3. Zakona o Ustavnom sudu, odbio njihov zahtev kao neosnovan, odlučujući kao u tački 4. izreke.

11. Što se tiče istaknutog zahteva za naknadu materijalne štete N. Z . i B . S , Ustavni sud je imao u vidu da je prethodno odredio da će se štetne posledice zbog učinjene povrede prava otkloniti poništajem osporenog akta, te da će se u parničnom postupku ponovo odlučivati o izjavljenoj reviziji. Stoga nema osnova da se odredi naknada materijalne štete, zbog čega je Ustavni sud , saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, u tački 5. izreke, odbacio zahtev za naknadu materijalne štete.

12. U pogledu zahteva podnosilaca ustavne žalbe za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom, Ustavni sud podseća da je u svojoj dosadašnjoj praksi više puta razmatrao navedeno pitanje, te da je zauzeo načelan

stav da, u smislu člana 6. Zakona o Ustavnom sudu, nema osnova za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom, a da u konkretnom slučaju ne postoje bilo kakve izuzetne i posebne okolnosti koje bi opravdale drugačiju primenu člana 6. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu (videti presudu u predmetu Evropskog suda za ljudska prava Dragan Kovačević protiv Hrvatske, broj predstavke 49281/15, od 12. maja 2022. godine, stav 83.). Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ovaj zahtev, rešavajući kao u tački 6. izreke.

13. S obzirom na sve izloženo, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) , člana 46. tačka 9) i člana 47. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Snežana Marković, s.r.

Slični dokumenti

• Už 3785/2014: Povreda prava na pravično suđenje zbog nepoštovanja odluke Ustavnog suda o zastarelosti
• Už 785/2019: Odluka Ustavnog suda o ustavnoj žalbi u vezi naknade štete zbog torture
• Už 12909/2018: Povreda prava na pravično suđenje zbog proizvoljne primene roka zastarelosti
• Už 9848/2012: Odluka Ustavnog suda o povredi prava na jednaku zaštitu prava