Pogrešna primena prava prilikom određivanja naknade za eksproprisanu nepokretnost

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu, utvrđujući povredu prava na pravično suđenje. Sudovi su pogrešno primenili pravo kada su naknadu za eksproprijaciju zasnovali isključivo na proceni Poreske uprave, odbijajući dokaz veštačenjem, čime su proizvoljno ograničili utvrđivanje tržišne cene.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije dr Dragiša B. Slijepčević, Milan Stanić, dr Agneš Kartag Odri, dr Goran Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Vesne Mitrović i Vujadina Stojanovića, oboje iz Trupala kod Niša, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 20. februara 201 4. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Vesne Mitrović i Vujadina Stojanovića i utvrđuje da je rešenjem Osnovnog suda u Nišu R1. 678/10 od 24. januara 2011. godine i rešenjem Višeg suda u Nišu Gž. 900/11 od 12. aprila 2011. godine podnosiocima ustavne žalbe povređeno pravo na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Poništava se rešenje Višeg suda u Nišu Gž. 900/11 od 12. aprila 2011. godine i određuje da Viši sud u Nišu donese novu odluku o žalbi koju su podnosioci ustavne žalbe izjavili protiv rešenja Osnovnog suda u Nišu R1. 678/10 od 24. januara 2011. godine.

3. Odbacuje se zahtev podnosilaca ustavne žalbe za naknadu materijalne štete.

O b r a z l o ž e nj e

1. Vesna Mitrović i Vujadin Stojanović, oboje iz Trupala kod Niša su 17. juna 2011. godine, preko punomoćnika Danila Dozeta, advokata iz Niša, Ustavnom sudu podneli ustavnu žalbu protiv rešenja Osnovnog suda u Nišu R1. 678/10 od 24. januara 2011. godine i Višeg suda u Nišu Gž. 900/11 od 12. aprila 2011. godine, zbog „povrede prava na jednaku zakonsku zaštitu“, prava na pravično suđenje i prava na imovinu, zajemčenih odredbama člana 21, člana 32. stav 1. i člana 58. Ustava.

U ustavnoj žalbi je, između ostalog, navedeno: da je pred Osnovnim sudom u Nišu vođen vanparnični postupak za određivanje naknade za eksproprisane nepokretnosti; da je sud visinu naknade za eksproprisanu nepokretnost zasnovao isključivo na nestručnoj i neobrazloženoj proceni Poreske uprave uprkos tome što su podnosioci pružili dokaze da je vrednost zemljišta na navedenoj lokaciji znatno veća; da je prvostepeni sud odbio predlog podnosilaca za izvođenje dokaza veštačenjem na okolnost tržišne cene predmetne nepokretnosti. Podnosioci smatraju da se odredbe Zakona o izmenama i dopunama Zakona o eksproprijaciji ne mogu tumačiti na način da je sud prilikom utvrđivanja činjeničnog stanja isključivo vezan, kao jedinim mogućim dokazom, obaveštenjem Poreske uprave, već da je dužan da izvede i druge dokaze u skladu sa odredbama Zakona o parničnom postupku kako bi se utvrdila prava tržišna vrednost eksproprisanog zemljišta. Zbog opisanog postupanja nadležnih sudova, podnosioci su mišljenja da su im povređena prava iz člana 32. stav 1. i člana 58. Ustava, te da im je pričinjena materijalna šteta. Takođe ističu da su stavljeni u nepovoljniji položaj u odnosu na druge građane koji su dobili znatno veće iznose na ime naknade za eksproprijaciju istog ili sličnog zemljišta, te da su na taj način diskriminisani jer im nije pružena jednaka zakonska zaštita. Smatraju da su pretrpeli i materijalnu štetu koja se ogleda u razlici između iznosa stvarne i utvrđene vrednosti oduzetog zemljišta. Predlažu da Ustavni sud utvrdi povrede označenih ustavnih prava, poništi osporena rešenja i utvrdi im pravo na naknadu materijalne štete i troškova na ime sastava ustavne žalbe.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u dostavljenu dokumentaciju i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Osporenim rešenjem Osnovnog suda u Nišu R1. 678/10 od 24. januara 2011. godine određena je naknada u novcu za eksproprisanu nepokretnost predlagača, ovde podnosilaca ustavne žalbe, u visini od 190,00 dinara po m2 i obavezan je korisnik eksproprijacije Grad Niš da predlagačima na ime naknade isplati ukupn i iznos od 210.52,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom, dok je preko određenog a do traženog iznosa od 1.085,45 dinara po m2, zahtev predlagača odbijen. U obrazloženju ovog rešenja je, pored ostalog, navedeno: da je na zahtev suda, a u cilju utvrđivanja visine naknade za eksproprisanu nepokretnost, Poreska uprava – Filijala Niš dostavila dva istovetna obaveštenja od 17. i 27. decembra 2010. godine da tržišna vrednost predmetne parcele, koja nije obuhvaćena Odlukom o određivanju gradskog građevinskog zemljišta, iznosi 190,00 dinara po m2; da je tržišna vrednost nepokretnosti utvrđena poređenjem sa podacima o tržišnim vrednostima istorodnih vrsta nepokretnosti iz pravnosnažno okončanih predmeta prenosa apsolutnih prava na nepokretnostima koji su vršeni uz naknadu; da je sud odbio predlog punomoćnika predlagača da se izvede dokaz veštačenjem preko veštaka poljoprivredne struke na okolnost utvrđivanja tržišne cene eksproprisane nepokretnosti. Pozivajući se na odredbu člana 42. stav 2. Zakona o eksproprijaciji, kojom je propisano da procenu tržišne cene vrši organ nadležan za prenos apsolutnih prava , prvostepeni sud je zaključio da naknadu za predmetnu nepokretnost treba odrediti prema podatku dobijenom od Poreske uprave – Filijala Niš, iz kog razloga je i odbio predlog predlagača za izvođenje dokaza veštačenjem.

Osporenim rešenjem Višeg suda u Nišu Gž. 900/11 od 12. aprila 2011. godine odbijena je kao neosnovana žalba predlagača i potvrđeno je ožalbeno rešenje Osnovnog suda u Nišu R1. 678/10 od 24. januara 2011. godine. Prema nalaženju Višeg suda u Nišu, prvostepeni sud je na pravilno utvrđeno činjenično stanje pravilno primenio odredbe člana 41. stav 2. i člana 42. Zakona o eksproprijaciji kada je naknadu za eksproprisanu nepokretnost odredio prema proceni tržišne cene koju je dala Poreska uprave – Filijala Niš. Ocenjujući kao neosnovane žalbene navode predlagača da je visina naknade za eksproprisano zemljište znatno veća i da je trebalo obaviti veštačenje preko veštaka poljoprivredne struke, drugostepeni sud je istakao da se naknada za eksproprisano zemljište ne može određivati prema nalazu i mišljenju veštaka, jer je odredbama Zakona o izmenama i dopunama Zakona o eksproprijaciji, koje su na snazi od 27. marta 2009. godine, imperativno propisano da procenu tržišne vrednosti vrši organ nadležan za utvrđivanje poreza na prenos apsolutnih prava na nepokretnostima.

4. Odredbama Ustava, na čiju povredu ukazuju podnosioci u ustavnoj žalbi, utvrđeno je: da svako ima pravo na jednaku zakonsku zaštitu, bez diskriminacije (član 21. stav 2.); da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da pravo svojine može biti oduzeto ili ograničeno samo u javnom interesu utvrđenom na osnovu zakona, uz naknadu koja ne može biti niža od tržišne (član 58. stav 2. ).

Za ocenu osnovanosti ustavne žalbe, u konkretnom slučaju, od značaja su i odredbe Zakona o eksproprijaciji („Službeni glasnik RS“, br. 53/95, 16/01, 23/01 i 20/09), kojima je propisano: da se nepokretnosti mogu eksproprisati ili se svojina na njima može ograničiti samo u javnom interesu utvrđenom na osnovu zakona, uz naknadu koja ne može biti niža od tržišne (član 1.); da se visina naknade u novcu za eksproprisane nepokretnosti određuje po tržišnoj ceni, prema okolnostima u momentu zaključenja sporazuma o visini naknade, a ako sporazum nije postignut, prema okolnostima u momentu donošenja prvostepene odluke o naknadi, kao i da ako se korisniku eksproprijacije nepokretnost predaje pre pravosnažnosti rešenja o eksproprijaciji, raniji sopstvenik ima pravo da bira da mu se naknada odredi prema okolnostima u vreme predaje eksproprisane nepokretnosti ili u vreme donošenja prvostepene odluke o naknadi (član 41. st. 2. i 3.); da se naknada za eksproprisano poljoprivredno zemljište i građevinsko zemljište određuje u novcu prema tržišnoj ceni takvog zemljišta, ako zakonom nije drukčije propisano, i da procenu tržišne cene iz stava 1. ovog člana vrši organ nadležan za utvrđivanje poreza na prenos apsolutnih prava na nepokretnostima ( član 42. st. 1. i 2.).

Odredbama Zakona o vanparničnom postupku („Službeni glasnik SRS“, br. 25/82 i 48/88 i „Službeni glasnik RS“, br. 46/95, 18/05 i 85/12) propisano je: da u postupku određivanja naknade za eksproprisanu nepokretnost sud određuje naknadu za eksproprisanu nepokretnost kad korisnik eksproprijacije i raniji sopstvenik pred nadležnim opštinskim organom uprave nisu zaključili punovažan sporazum o naknadi za eksproprisanu nepokretnost (član 132.); da će sud na ročištu izvesti i druge dokaze koje učesnici predlože, ako nađe da su od značaja za određivanje naknade, a po potrebi odrediće i veštačenje (član 136. stav 2.).

Za odlučivanje Ustavnog suda u konkretnom slučaju od značaja su i pravni stavovi Ustavnog suda izneti u Odluci Už–5686/2011 od 28. februara 2013. godine.

5. Ocenjujući osnovanost ustavne žalbe u pogledu povrede prava na pravično suđenje i prava na imovinu, Ustavni sud najpre konsatatuje da se suština navoda o povredi označenih prava odnosi na tvrdnju podnosilaca da su nadležni sudovi pogrešno primenili odredbe člana 42. Zakona o eksproprijaciji, kada su zaključili da se naknada za eksproprisanu nepokretnost može isključivo utvrđivati na osnovu obaveštenja dobijenog od nadležnih poreskih organa.

S tim u vezi, Ustavni sud smatra da je za ocenu osnovanosti navoda ustavne žalbe o povredi označenih prava potrebno oceniti da li je postupak bio vođen na način koji je podnosiocu osigurao pravo na pravično suđenje garantovano članom 32. stav 1. Ustava.

Ustavni sud ukazuje da pravilnu primenu materijalnog prava pre svega nadležan da ceni viši sud u zakonom propisanom postupku kontrole zakonitosti odluka nižestepenih sudova. Međutim, Ustavni sud nalazi da proizvoljna i arbitrerna primena materijalnog prava na štetu podnosioca ustavne žalbe može dovesti do povrede Ustavom zajemčenog prava na pravično suđenje, te da u određenim situacijama, koje prvenstveno zavise od činjenica i okolnosti konkretnog slučaja i od ustavnopravnih razloga navedenih u ustavnoj žalbi, ima osnova da se u postupku po ustavnoj žalbi povreda prava iz člana 32. stav 1. Ustava ceni i sa stanovišta primene materijalnog prava.

Ustavni sud ukazuje da je u Odluci Už–5686/11 od 28. februara 2013. godine povodom ustavne žalbe kojom je osporena pogrešna primena materijalnog prava (odredbe člana 42. Zakona o eksproprijaciji) u odlukama sudova donetim u bitno sličnoj pravnoj stvari kao u konkretnom slučaju, konstatovao da iz člana 42. Zakona o eksproprijaciji, na čiju pogrešnu primenu u ustavnoj žalbi ukazuju i podnosi oci, proizlazi da organ nadležan za utvrđivanje poreza na prenos apsolutnih prava na nepokretnosti (poreska uprava) vrši procenu tržišne cene za eksproprijaciju konkretne nepokretnosti, što ujedno predstavlja i najniži iznos naknade za eksproprisanu nepokretnost (videti: Rešenje Ustavnog suda IUz-81/2009 od 22. decembra 2009. godine). Po oceni Ustavnog suda, zadatak poreske uprave nije da određuje tržišnu cenu eksproprisane nepokretnosti, već da vrši njenu procenu, pri čemu je, u slučaju da se ne postigne sporazum o naknadi, jedino sud nadležan da odredi naknadu za eksproprisanu nepokretnost.

U konkretnom slučaju, Ustavni sud je utvrdio da je prvostepeni sud prilikom određivanja visine naknade za oduzeto zemljište odbio da izvede dokaz veštačenjem od strane veštaka poljoprivredne struke na okolnost utvrđivanja visine tržišne cene oduzetog zemljišta, jer je je zaključio da, s obzirom na odredbu člana 42. stav 2. Zakona o eksproprijaciji, naknadu za predmetno zemljište treba odrediti na osnovu obaveštenja pribavljenog od nadležne poreske uprave. Viši sud u Nišu je, takođe, polazeći od odredaba člana 42. Zakona o eksproprijaciji zaključio da se visina naknade, odnosno tržišna cena predmetn e nepokretnosti, određuje isključivo na osnovu procene koju vrši poreska uprava.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je ocenio da stanovište i dati razlozi u osporenim rešenjima nisu ustavnopravno prihvatljivi. Naime, zaključak Višeg suda u Nišu da odredba člana 42. stav 2. Zakona o eksproprijaciji uskraćuje mogućnost da se naknada i tržišna cena eksproprisanih nepokretnosti određuje i procenjuje na neki drugi način, osim na osnovu procene koju vrši poreska uprava, ukazuje da u konkretnom slučaju postupak utvrđivanja naknade za oduzeto zemljište nije sproveden u skladu sa zakonom. Naime, tržišna cena koju je procenila nadležna poreska uprava u svom obaveštenju predstavljala je najniži iznos naknade za eksproprisanu nepokretnost koju je sud u konkretnom slučaju i odredio, ali po oceni Ustavnog suda, time nije bila isključena mogućnost da sud sprovede veštačenje, budući da nije isključivo i jedino vezan procenom poreske uprave. Upravo je nadležnost sudova i bila da odredi visinu naknade za eksproprisano zemljište i to, kako na osnovu procene poreske uprave, tako i drugih dokaznih sredstava, ukoliko su smatrali da je to u konkretnom slučaju bilo potrebno i opravdano.

Stoga je Ustavni sud ocenio da postupak utvrđivanja naknade za eksproprisane nepokretnosti nije sproveden u skladu sa zakonom, te da je osporenim rešenjima povređeno pravo podnosilaca ustavne žalbe na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, pa je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 - Odluka US ), usvojio ustavnu žalbu i odlučio kao u prvom delu tačk e 1. izreke.

Ustavni sud je ocenio da se štetne posledice učinjene povrede prava mogu ukloniti poništajem osporenog drugostepen og rešenja, kako bi Viši sud u Nišu ponovo odlučio o žalbi podnosilaca koja je izjavljena protiv osporenog prvostepenog rešenja, pa je, saglasno odredbi člana 89. stav 2. Zakona, odlučio kao u tački 2. izreke.

S tim u vezi, Sud ukazuje da nije nadležan da utvrđuje ili ocenjuje visinu „dosuđene“ novčane naknade. Takođe, Ustavni sud napominje da ovom odlukom ne prejudicira odluku suda da li je procenjena vrednost eksproprisanog zemljišta koju je dala nadležna poreska uprava zaista i tržišna vrednost koju garantuje član 58. stav 2. Ustava, pod uslovom da sud takvu vrednost odredi i utvrdi u postupku koji je u skladu sa zakonom.

Kako je Sud utvrdio povredu prava podnosilaca ustavne žalbe iz čl. 32. stav 1. Ustava, to nije ocenjivao navode iz ustavne žalbe u vezi povrede prava na imovinu iz člana 58. Ustava, jer je ovo u konkretnom slučaju kon sumirano utvrđenom povredom prava na pravično suđenje.

6. Ustavni sud je ustavnu žalbu odbacio kao nedozvoljenu, saglasno članu 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, u delu u kome se podnosioci pozivaju na povredu načela zabrane diskriminacije iz člana 21. Ustava u predmetnom vanparničnom postupku, jer nisu pružili dokaze da im je zbog nekog ličnog svojstva povređeno ljudsko ili manjinsko pravo zajemčeno Ustavom, rešavajući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

7. Ustavni sud smatra da je zahtev podnosioca za naknadu materijalne štete, koju opredeljuju kao razliku između tržišne i utvrđene vrednosti eksproprisanog zemljišta, preuranjen, jer će se u ponovnom žalbenom postupku pred drugostepenim sudom odlučivati o žalbi podnosilaca protiv prvostepenog rešenja kojim je visina naknade određena, zbog čega je rešio kao u tački 3. izreke, saglasno članu 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu.

U pogledu zahtev a podnosi laca za naknadu troškova na ime sastava ustavne žalbe, Ustavni sud podseća da je u svojoj dosadašnjoj praksi više puta razmatrao navedeno pitanje, te da je zauzeo stav da u smislu člana 6. Zakona o Ustavnom sudu nema osnova za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom. S tim u vezi Ustavni sud se poziva na stanovište koje je izraženo u Odluci Už-633/2011 od 8. maja 2013. godine (videti na www.ustavni.sud.rs).

8. Polazeći od iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9), člana 46. tačka 9) i člana 47. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić

Pogrešna primena prava prilikom određivanja naknade za eksproprisanu nepokretnost

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti