Povreda prava na pravično suđenje odlučivanjem o nedozvoljenoj reviziji

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu, utvrdivši da je Vrhovni sud Srbije povredio pravo na pravično suđenje. Sud je meritorno odlučivao o reviziji iako je vrednost spora bila ispod zakonskog cenzusa, zbog čega je revizija bila nedozvoljena.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Miodraga Lekića iz sela Donje Varage, opština Zubin Potok, na osnovu člana 167. tačka 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 12. jula 2012. godine, doneo je

 

O D L U K U

 

1. Usvaja se ustavna žalba Miodraga Lekića i utvrđuje da je presudom Vrhovnog suda Srbije Rev. II 853/08 od 23. septembra 2009. godine povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje, zajemčeno odredbom članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Nalaže se Vrhovnom kasacionom sudu da u roku od 60 dana od dana dostavljanja Odluke Ustavnog suda ponovi postupak po reviziji tužene izjavljenoj protiv presude Okružnog suda u Beogradu Gž. I 1225/07 od 13. februara 2008. godine.

 

O b r a z l o ž e nj e

 

1. Miodrag Lekić iz sela Donje Varage, opština Zubin Potok, podneo je 26. decembra 2009. godine Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude Vrhovnog suda Srbije Rev. II 853/08 od 23. septembra 2009. godine, zbog povrede prava zajemčenog članom 6. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda. S obzirom na to da se odredbama člana 6. Evropske konvencije garantuju prava koja jemči i Ustav Republike Srbije u odredbama člana 32, to Ustavni sud postojanje povrede označenih prava ispituje u odnosu na odredbe Ustava.

Podnosilac ustavne žalbe je naveo da u svim slučajevima gde je vrednost predmeta spora ispod 500.000,00 dinara, iako je tužbeni zahtev bio iznad, a kasnije je smanjen, Vrhovni sud Srbije odbacuje izjavljene revizije, a kada je u pitanju država koja preko zakonskog zastupnika podnosi reviziju, Vrhovni sud Srbije krši taj princip i time povređuje jednakost postupanja prema strankama. Predložio je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, utvrdi povredu člana 6. Evropske konvencije i obaveže Republiku Srbiju na isplatu naknade štete od 1.000.000,00 dinara.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u spise predmeta Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 5577/06 i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Podnosilac ustavne žalbe je 22. juna 2006. godine podneo Prvom opštinskom sudu u Beogradu tužbu protiv Republike Srbije - Ministarstvo unutrašnjih poslova, radi isplate zarade.

Prvi opštinski sud u Beogradu je 16. novembra 2006. godine doneo presudu P. 5577/06, kojom je: u stavu prvom izreke delimično usvojio tužbeni zahtev tužioca i obavezao Republiku Srbiju - Ministarstvo unutrašnjih poslova da tužiocu na ime duga u vidu manje isplaćene zarade za period od maja 2003. godine do maja 2006. godine isplati ukupan iznos od 440.153,90 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom, počev od 22. juna 2006. godine pa do isplate; u stavu drugom izreke odbio kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca za deo od dosuđenog iznosa pa do traženog iznosa od 614.680,52 dinara; u stavu trećem izreke odbio kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca u delu u kojem je tražena isplata zakonske zatezne kamate na dosuđeni iznos glavnog duga, i to za svaki pojedinačni mesečni iznos manje isplaćene zarade, za period od 24. juna 2003. godine pa do 22. juna 2006. godine; u stavu četvrtom izreke obavezao tuženu da tužiocu uplati razliku u doprinosima za obavezno socijalno osiguranje za period od maja 2003. godine do maja 2006. godine kod Republičkog fonda za penzijsko i invalidsko osiguranje zaposlenih; u stavu petom izreke odbio kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca u kome je traženo da se tužena obaveže da tužiocu uplati razliku u doprinosima kod Republičkog fonda za penzijsko i invalidsko osiguranje zaposlenih za period od maja 2001. godine do maja 2003. godine; u stavu šestom izreke obavezao tuženu da tužiocu naknadi troškove parničnog postupka u odgovarajućem novčanom iznosu.

Okružni sud u Beogradu je 13. februara 2008. godine, odlučujući o žalbama tužioca i tužene, doneo presudu Gž. I 1225/07, kojom je odbio kao neosnovane žalbe tužioca i tužene i potvrdio presudu Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 5577/06 od 16. novembra 2006. godine u stavu prvom, drugom, trećem, četvrtom i šestom izreke.

Prvi opštinski sud u Beogradu je 10. aprila 2008. godine naložio tužiocu da plati sudske takse na tužbu i na prvostepenu presudu u iznosu od po 15.300 dinara.

Vrhovni sud Srbije je 23. septembra 2009. godine, odlučujući o reviziji tužene, doneo osporenu presudu Rev. II 853/08, kojom je preinačio presudu Okružnog suda u Beogradu Gž. I 1225/07 od 13. februara 2008. godine u delu u kojem je potvrđena presuda Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 5577/06 od 16. novembra 2006. godine u stavu prvom, četvrtom i šestom izreke, i navedenu presudu Prvog opštinskog suda u Beogradu u istim stavovima, i odbio kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se tužena obaveže da mu plati ukupno 440.153,90 dinara, na ime razlike u plati za period od maja 2003. godine do maja 2006. godine, sa pripadajućom zakonskom zateznom kamatom, da se obaveže tužena da za isti period Republičkom fondu za penzijsko i invalidsko osiguranje zaposlenih uplati razliku doprinosa, kao i da mu naknadi troškove postupka.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava, na čiju povredu se poziva podnosilac u ustavnoj žalbi, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Za odlučivanje o ustavnoj žalbi od značaja su i odredbe Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 125/04 i 111/09), Zakona o sudskim taksama („Službeni glasnik RS“, br. 28/94, 53/95, 16/97, 34/01, 9/02 i 29/04) i Zakona o izmenama i dopunama Zakona o sudskim taksama („Službeni glasnik RS“, br. 61/05).

Odredbama Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 125/04 i 111/09), (u daljem tekstu: ZPP), koji je bio na snazi u vreme pokretanja parničnog postupka, bilo je propisano: da kad je za utvrđivanje stvarne nadležnosti, sastava suda, prava na izjavljivanje revizije i u drugim slučajevima predviđenim u ovom zakonu merodavna vrednost predmeta spora, kao vrednost predmeta spora uzima se samo vrednost glavnog zahteva, a da se kamate, ugovorna kazna i ostala sporedna traženja, kao i parnični troškovi ne uzimaju u obzir ako ne čine glavni zahtev (član 29. st. 1. i 2.); da revizija nije dozvoljena o imovinskopravnim sporovima kad se tužbeni zahtev odnosi na potraživanje u novcu, na predaju stvari ili izvršenje neke druge činidbe, ako vrednost predmeta spora pobijenog dela pravnosnažne presude ne prelazi 500.000 dinara (član 394. stav 2.); da se revizija podnosi sudu koji je izrekao prvostepenu presudu (član 400.); da će neblagovremenu, nepotpunu ili nedozvoljenu reviziju, osim iz člana 389. ovog zakona, odbaciti rešenjem predsednik veća prvostepenog suda, bez održavanja ročišta (član 401. stav 1.); da je revizija nedozvoljena ako je izjavljena protiv presude protiv koje se po zakonu ne može podneti, osim iz člana 393. ovog zakona (član 401. stav 2. tačka 5)); da će neblagovremenu, nepotpunu ili nedozvoljenu reviziju, osim iz člana 389. ovog zakona, odbaciti revizijski sud rešenjem ako to, u granicama svojih ovlašćenja (član 401.), nije učinio prvostepeni sud (član 404.).

Odredbom člana 21. stav 1. Zakonom o sudskim taksama („Službeni glasnik RS“, br. 28/94, 53/95, 16/97, 34/01, 9/02 i 29/04) bilo je propisano da se u parničnom postupku takse plaćaju prema vrednosti predmeta spora.

Taksenom tarifom u Zakonu i izmenama i dopunama Zakona o sudskim taksama („Službeni glasnik RS“, br. 61/05), koja je važila u vreme podnošenja tužbe u parničnom postupku povodom koga je podneta ustavna žalba, u tarifnom broju 1, bilo je između ostalog, propisano da se za tužbu, protivtužbu i prigovor prebijanja podnet pred sudom opšte nadležnosti plaća prema vrednosti predmeta spora preko 100.000 do 500.000 dinara vrednosti – 6.500 dinara uvećano za 2 % od vrednosti predmeta spora (stav (1) alineja 3.). Prema odredbama tarifnog broja 2, za prvostepenu presudu i za rešenje u sporovima zbog smetanja poseda plaća se prema vrednosti predmeta spora taksa iz stava (1) tarifnog broja 1, a u postupku pred privrednim sudom plaća se taksa iz stava (2) tarifnog broja 1 (stav (1.)).

5. Ocenjujući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud je utvrdio da je osporenom presudom Vrhovnog suda Srbije povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje zajemčeno ovom ustavnom odredbom.

Naime, revizija se podnosi sudu koji je izrekao prvostepenu presudu. Prvostepeni sud ispituje da li su ispunjene osnovne procesne pretpostavke da bi revizija uopšte bila uzeta u razmatranje. Ukoliko utvrdi da je revizija neblagovremena, nepotpuna ili nedozvoljena, predsednik veća prvostepenog suda odbacuje reviziju, bez održavanja ročišta. Ukoliko on to propusti da učini, neblagovremenu, nepotpunu ili nedozvoljenu reviziju odbaciće rešenjem revizijski sud. Dakle, ukoliko je revizija nedozvoljena, revizijski sud se uopšte ne može upustiti u ispitivanje njene osnovanosti.

Odredbom člana 394. stav 2. ZPP („Službeni glasnik RS“, br. 125/04 i 111/09), koji je bio na snazi u vreme pokretanja parničnog postupka, bilo je propisano da revizija nije dozvoljena u imovinskopravnim sporovima kad se tužbeni zahtev odnosi na potraživanje u novcu, na predaju stvari ili izvršenje neke druge činidbe, ako vrednost predmeta spora pobijenog dela pravnosnažne presude ne prelazi 500.000 dinara. Dakle, u tim sporovima drugostepena presuda može biti napadnuta ako vrednost predmeta spora u pobijenom delu te presude prelazi 500.000 dinara.

U konkretnom slučaju, drugostepena presuda je pobijena u delu u kome je tužena obavezana da tužiocu, na ime razlike neisplaćene plate za period od maja 2003. godine do maja 2006. godine, isplati ukupan iznos od 440.153,90 dinara, sa pripadajućom zakonskom zateznom kamatom, da nadležnom Republičkom fondu za penzijsko i invalidsko osiguranje zaposlenih, za tužioca uplati razliku doprinosa za obavezno socijalno osiguranje za period od maja 2003. godine do maja 2006. godine, kao i da tuženom naknadi troškove postupka.

Ustavni sud konstatuje da kad je za utvrđivanje prava na izjavljivanje revizije merodavna vrednost predmeta spora, kao vrednost predmeta spora uzima se samo vrednost glavnog zahteva. Pri tome, Ustavni sud nalazi da karakter glavnog zahteva nema zahtev, čija osnovanost zavisi od osnovanosti glavnog zahteva. Po oceni Ustavnog suda, u parnici u kojoj se uz zahtev za isplatu zarade traži i uplata doprinosa za obavezno socijalno osiguranje, zahtev za uplatu doprinosa nema karakter glavnog zahteva, s obzirom na to da je njegova osnovanost uslovljena osnovanošću glavnog zahteva za isplatu zarade. Stoga Ustavni sud nalazi da se vrednost tog zahteva ne uzima u obzir prilikom utvrđivanja prava na izjavljivanje revizije, već je merodavna samo novčana vrednost glavnog zahteva za isplatu zarade. Pri tome, Ustavni sud konstatuje da je zahtev za uplatu doprinosa za obavezno socijalno osiguranje mogao, sam za sebe, da bude predmet spora, kao, uostalom, i pravo na kamatu, ugovornu kaznu ili drugu sličnu činidbu. U tom slučaju se njihova vrednost određivala prema vrednosti tog prava.

Ustavni sud, takođe, konstatuje da je naredbom predsednika veća Prvog opštinskog suda u Beogradu od 10. aprila 2008. godine naloženo tužiocu da plati sudske takse za tužbu i za prvostepenu presudu u iznosu od po 15.300 dinara. U skladu sa tarifnim brojem 1. stav (1) alineja 3. Taksene tarife iz 2005. godine, za tužbu se plaća, prema vrednosti predmeta spora preko 100.000 do 500.000 dinara vrednosti, 6.500 dinara uvećano za 2 % od vrednosti predmeta spora. Prema odredbama tarifnog broja 2, za prvostepenu presudu taksa se plaća prema vrednosti predmeta spora iz stava (1) tarifnog broja 1. Ustavni sud nalazi da obračunata sudska taksa u iznosu od po 15.300 dinara za tužbu i za prvostepenu presudu odgovara vrednosti predmeta spora od 440.000 dinara (2 % od 440.000 dinara iznosi 8.800 dinara i kada se taj iznos sabere sa iznosom od 6.500 dinara dobija se 15.300 dinara). Dakle, i na navedeni način je indirektno utvrđena vrednost predmeta spora od 440.000 dinara.

Imajući u vidu sve navedeno, Ustavni sud je ocenio da je, u konkretnom slučaju, vrednost predmeta spora pobijenog dela pravnosnažne presude iznosila 440.153,90 dinara i bila je ispod vrednosti predmeta spora koja je kao uslov za dopuštenost revizije propisana odredbom člana 394. stav 2. tada važećeg ZPP. Ustavni sud stoga nalazi da revizijski sud u konkretnom slučaju nije mogao da se upusti u ispitivanje osnovanosti revizije, već je trebalo da odbaci reviziju tužene kao nedozvoljenu. Polazeći od izloženog, Ustavni sud je ocenio da je osporenom presudom Vrhovnog suda Srbije Rev. II 853/08 od 23. septembra 2009. godine proizvoljno primenjeno procesno pravo na štetu podnosioca ustavne žalbe, te je na taj način povređeno njegovo pravo na pravično suđenje zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava. Ustavni sud je stoga usvojio ustavnu žalbu, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07 i 99/11), i odlučio kao tački 1. izreke.

Imajući u vidu da je povreda Ustavom zajemčenog prava podnosioca ustavne žalbe takve prirode da je to očigledno moglo biti od uticaja na donošenje povoljnije odluke za njega u parničnom postupku povodom koga je podneta ustavna žalba, Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, u tački 2. izreke odlučio da se štetne posledice utvrđene povrede prava otklone tako što će Vrhovni kasacioni sud u roku od 60 dana od dana dostavljanja ove odluke ponoviti postupak po reviziji tužene izjavljenoj protiv presude Okružnog suda u Beogradu Gž. I 1225/07 od 13. februara 2008. godine.

U vezi sa zahtevom podnosioca ustavne žalbe za naknadu štete zbog utvrđene povrede prava, Ustavni sud nalazi da je zahtev podnosioca za naknadu štete preuranjen, imajući u vidu da potraživanje podnosioca nije utvrđeno pravnosnažnom sudskom odlukom.

6. Na osnovu svega navedenog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

 

 

PREDSEDNIK VEĆA

 

dr Dragiša B. Slijepčević