Odluka Ustavnog suda o ustavnoj žalbi protiv rešenja o odbacivanju revizije

Kratak pregled

Ustavni sud odbija ustavnu žalbu protiv rešenja Vrhovnog suda Srbije o odbacivanju revizije kao neosnovanu. Sud je potvrdio da je revizija pravilno odbačena jer vrednost spora nije prelazila zakonom propisani cenzus. Žalba protiv nižestepene presude odbačena je kao neblagovremena.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Dragiša Slijepčević i sudije dr Olivera Vučić, Bratislav Đokić, Vesna Ilić Prelić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, mr Milan Marković, dr Bosa Nenadić, Milan Stanić, dr Dragan Stojanović, mr Tomislav Stojković, Sabahudin Tahirović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Preduzeća za proizvodnju piva i bezalkoholnih pića „Valjevska pivara“ A. D. iz Valjeva, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 30. juna 2011. godine, doneo je

O D L U K U

1. Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Preduzeća za proizvodnju piva i bezalkoholnih pića „Valjevska pivara“ A. D. izjavljena protiv rešenja Vrhovnog suda Srbije Rev II 154/09 od 1. oktobra 2009. godine.

2. Odbacuje se ustavna žalba Preduzeća za proizvodnju piva i bezalkoholnih pića „Valjevska pivara“ A. D. izjavljena protiv presude Okružnog suda u Valjevu Gž1. 665/08 od 17. februara 2009. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Preduzeće za proizvodnju piva i bezalkoholnih pića „Valjevska pivara“ A. D. iz Valjeva je 25. decembra 2009. godine, preko punomoćnika dr Petra Milutinovića, advokata iz Valjeva, podnelo ustavnu žalbu protiv presude Okružnog suda u Valjevu Gž1. 665/08 od 17. februara 2009. godine i rešenja Vrhovnog suda Srbije Rev II 154/09 od 1. oktobra 2009. godine, zbog povrede načela i prava iz člana 21. stav 1, člana 32. stav 1. i člana 36. stav 1. Ustava Republike Srbije.

U ustavnoj žalbi je, između ostalog, navedeno da je revizija podnosioca ustavne žalbe odbačena zbog vrednosti spora koji je manji od 500.000 dinara, ali da iz revizijskog rešenja proizlazi da je osporavan tužbeni zahtev čija je vrednost 769.769,31 dinara, kao i da je na opisan način došlo do povrede prava iz člana 21. stav 1, člana 32. stav 1. i člana 36. stav 1. Ustava. U preostalom delu ustavne žalbe su navedeni razlozi koji se odnose na postupanje Opštinskog i Okružnog suda u Valjevu. Predloženo je da Ustavni sud poništi osporene akte.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

Odredbama člana 21. Ustava je utvrđeno: da su pred Ustavom i zakonom svi jednaki (stav 1.); da svako ima pravo na jednaku zakonsku zaštitu, bez diskriminacije (stav 2.); da je zabranjena svaka diskriminacija, neposredna ili posredna, po bilo kom osnovu, a naročito po osnovu rase, pola, nacionalne pripadnosti, društvenog porekla, rođenja, veroispovesti, političkog ili drugog uverenja, imovnog stanja, kulture, jezika, starosti i psihičkog ili fizičkog invaliditeta (stav 3.).

Odredbom člana 32. stav 1. Ustava zajemčeno je pravo svakog da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbom člana 36. stav 1. Ustava jemči se jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Osporenom presudom Okružnog suda u Valjevu Gž1. 665/08 od 17. februara 2009. godine je: u stavu I izreke odbijena kao neosnovana žalba tuženog – protivtužioca, ovde podnosioca ustavne žalbe, i presuda Opštinskog suda u Valjevu P1. 716/07 od 3. juna 2008. godine u stavu IV izreke presude potvrđena; u stavu II izreke preinačena prvostepena presuda u st. I, II i III izreke, tako što je – utvrđeno potraživanje tužioca Selimira Manojlovića iz Valjeva prema tuženom po osnovu naknade štete u iznosu od 530.742,20 dinara, utvrđeno potraživanje tuženog prema tužiocu u iznosu od 83.927,95 dinara, po izvršenom prebijanju navedenih potraživanja, obavezan je tuženi da tužiocu na ime naknade štete plati iznos od 446.814,25 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 22. novembra 2005. godine pa do isplate, kao i da mu za period od 1. maja 2002. godine do 24. marta 2005. godine uplati doprinose za obavezno socijalno osiguranje, dok je tužbeni zahtev preko ovog iznosa a do traženog iznosa od 769.769,31 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 21. aprila 2008. godine pa do isplate odbijen kao neosnovan i kompenzacioni prigovor tuženog preko utvrđenog iznosa a do traženog iznosa od 148.391,58 dinara odbijen kao neosnovan; u stavu III izreke preinačena prvostepena presuda u stavu V u pogledu odluke o troškovima parničnog postupka.

Postupajući po reviziji tuženog – protivtužioca, Vrhovni sud Srbije je osporenim rešenjem Rev II 154/09 od 1. oktobra 2009. godine odbacio kao nedozvoljenu reviziju izjavljenu protiv presude Okružnog suda u Valjevu Gž1. 665/08 od 17. februara 2009. godine. U obrazloženju osporenog rešenja je, pored ostalog, navedeno: da se tužbeni i protivtužbeni zahtevi stranaka odnose na potraživanja u novcu; da je tužba radi naknade štete u visini izgubljene zarade podneta 21. maja 2002. godine, bez novčanog opredeljenja potraživanja; da je protivtužba podneta 12. decembra 2005. godine, sa označenom vrednošću predmeta spora od 1.000 dinara; da je podneskom od 24. oktobra 2005. godine tužilac novčano opredelio svoje potraživanje kojim je tražio naknadu štete na ime izgubljene zarade za period od 1. maja 2002. godine do 30. juna 2005. godine za svaki mesec pojedinačno sa odgovarajućom kamatom; da je podneskom od 9. maja 2008. godine opredelio tužbeni zahtev na ukupan iznos od 769.769,31 dinara; da je podneskom od 22. novembra 2005. godine tuženi istakao kompenzacioni prigovor koji je podneskom od 3. juna 2008. godine opredelio na iznos od 148.391,50 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 21. aprila 2008. godine, pa do isplate; da je po izvršenom prebijanju potraživanja tuženi – protivtužilac drugostepenom presudom obavezan da tužiocu-protivtuženom isplati iznos od 446.814,25 dinara; da je navedeni iznos merodavan za ocenu dozvoljenosti revizije; da s obzirom na to da se radi o imovinsko-pravnom sporu koji se odnosi na novčano potraživanje, dozvoljenost revizije se ceni prema odredbi člana 394. stav 2. Zakona o parničnom postupku, koji je važio u momentu preinačenja tužbe, podnošenja kompenzacionog prigovora i protivtužbe; da kako u konkretnom slučaju vrednost predmeta spora pobijanog dela pravnosnažne presude ne prelazi zakonom propisani limit za izjavljivanje revizije – 500.000 dinara, Vrhovni sud je na osnovu odredbe člana 404. Zakona o parničnom postupku odlučio kao u izreci.

4. Odredbama Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, broj 125/04) (u daljem tekstu: ZPP) bilo je propisano: da revizija nije dozvoljena o imovinskopravnim sporovima kad se tužbeni zahtev odnosi na potraživanje u novcu, na predaju stvari ili izvršenje neke druge činidbe, ako vrednost predmeta spora pobijenog dela pravnosnažne presude ne prelazi 500.000 dinara (člana 394. stav 2.); da će neblagovremenu, nepotpunu ili nedozvoljenu reviziju, osim iz člana 389. ovog zakona, odbaciti rešenjem predsednik veća prvostepenog suda, bez održavanja ročišta, a da je revizija nedozvoljena ako je izjavljena protiv presude protiv koje se po zakonu ne može podneti, osim iz člana 393. ovog zakona (član 401. stav 1. i stav 2. tačka 5)); da će neblagovremenu, nepotpunu ili nedozvoljenu reviziju odbaciti revizijski sud rešenjem ako to, u granicama svojih ovlašćenja (član 401), nije učinio prvostepeni sud (član 404.).

5. Ocenjujući razloge i navode iznete u ustavnoj žalbi sa stanovišta odredaba člana 21, člana 32. stav 1. i člana 36. stav 1. Ustava, Ustavni sud je utvrdio da osporenim rešenjem Vrhovnog suda Srbije nisu povređena Ustavom garantovana prava podnosioca ustavne žalbe.

Ustavni sud je ocenio da je rešenje koje je ustavnom žalbom osporeno, doneo Ustavom i zakonom ustanovljen sud u granicama svoje nadležnosti i u postupku sprovedenom u skladu sa odredbama ZPP. Po oceni Ustavnog suda, obrazloženje osporenog rešenja je zasnovano na ustavnopravno prihvatljivom tumačenju i primeni merodavnog prava, posebno imajući u vidu navode u kojima je istaknuto da za dopuštenost izjavljivanja revizije nije od značaja vrednost predmeta spora označena na iznos od 769.769,31 dinara, već je od značaja, saglasno odredbi člana 394. stav 2. ZPP, vrednost predmeta spora pobijenog dela pravnosnažne presude, koji u konkretnom slučaju iznosi 446.814,25 dinara. S obzirom da se radi o imovinskopravnom sporu u kome je pravo na reviziju uslovljeno određenom vrednošću predmeta spora, koja mora da prelazi granični iznos od 500.000 dinara, to ni izjavljivanje revizije nije bilo dozvoljeno. Suprotna tvrdnja podnosioca ustavne žalbe predstavlja izraz njegove subjektivne ocene o pogrešnoj primeni relevantnih odredaba građanskog procesnog prava.

Ustavni sud ocenjuje da Vrhovni sud Srbije nije povredio pravo podnosioca ustavne žalbe garantovano odredbom člana 32. stav 1. Ustava, kada je osporenim rešenjem odbacio njegovu reviziju kao nedozvoljenu.

Takođe, Ustavni sud nalazi da podnosiocu ustavne žalbe nije povređeno ni pravo na jednaku zaštitu prava pred sudovima zajemčeno odredbom člana 36. stav 1. Ustava, jer se ni iz osporenog akta, niti iz drugih dokaza priloženih uz ustavnu žalbu takav zaključak ne može izvesti. Naime, Ustavni sud konstatuje da je uslov koji mora postojati da bi se mogla utvrditi povreda prava na jednaku zaštitu prava pred sudovima iz člana 36. stav 1. Ustava, postojanje različitih sudskih odluka kod iste činjenične i pravne situacije.

S obzirom na to, da po oceni Ustavnog suda, podnosiocu nisu povređena ustavna prava označena u ustavnoj žalbi, to nije moglo doći ni do povrede načela zabrane diskriminacije utvrđenog odredbama člana 21. Ustava u pogledu ostvarivanja njegovih prava.

Na osnovu svega izloženog, Ustavni sud je ustavnu žalbu protiv osporenog revizijskog rešenja odbio u celini kao neosnovanu, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 109/07), odlučujući kao u tački 1. izreke.

6. Razmatrajući ustavnu žalbu u delu u kome je izjavljena protiv presude Okružnog suda u Valjevu Gž1. 665/08 od 17. februara 2009. godine, Ustavni sud je ocenio da ista nije blagovremena iz sledećih razloga:

Prema članu 84. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, ustavna žalba se može izjaviti u roku od 30 dana od dana dostavljanja pojedinačnog akta, odnosno od dana preduzimanja radnje kojom se povređuje ili uskraćuje ljudsko ili manjinsko pravo i sloboda zajemčena Ustavom.

Prema stavu Ustavnog suda, ukoliko izjavljivanje vanrednog pravnog sredstva protiv drugostepene parnične presude po zakonu nije dozvoljeno, kao što je u konkretnom slučaju zaključio Vrhovni sud Srbije odbacujući podnosiočevu reviziju, rok za izjavljivanje ustavne žalbe protiv pravnosnažne sudske odluke donete u parničnom postupku teče od dana dostavljanja podnosiocu odluke drugostepenog suda donete po žalbi.

U situaciji kada je ustavna žalba izjavljena i protiv rešenja Vrhovnog suda Srbije o odbacivanju revizije i protiv sudske odluke koja je prethodila izjavljivanju ovog pravnog sredstva, Ustavni sud može meritorno odlučivati samo o osporenoj odluci donetoj povodom izjavljenog vanrednog pravnog sredstva, dok će ustavnu žalbu u delu u kome se osporava odluka nižestepenog suda odbaciti kao neblagovremenu, ako je podneta po proteku roka utvrđenog Zakonom o Ustavnom sudu.

Ustavni sud ukazuje da je navedeno stanovište već iskazano u ranije donetim odlukama Ustavnog suda (videti, pored ostalih, Odluku Ustavnog suda Už - 944/2009 od 16. jula 2009. godine).

Imajući u vidu da je ustavna žalba podneta 25. decembra 2009. godine, te činjenicu da je podnosilac ustavne žalbe primio pismeni otpravak osporene presude Okružnog suda u Valjevu Gž1. 665/08 od 17. februara 2009. godine najkasnije 16. aprila 2009. godine, kada je izjavio reviziju, Ustavni sud je utvrdio da je ustavna žalba protiv navedene drugostepene presude neblagovremena, jer je podneta posle isteka roka iz člana 84. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu. Stoga je Sud žalbu u ovom delu odbacio, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 2) navedenog Zakona, odlučujući kao u tački 2. izreke.

7. Polazeći od svega navedenog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 84. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, br. 24/08 i 27/08), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

dr Dragiša Slijepčević

Odluka Ustavnog suda o ustavnoj žalbi protiv rešenja o odbacivanju revizije

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti