Utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku u radnom sporu

Kratak pregled

Ustavni sud je utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku u radnom sporu koji je trajao preko osam godina. Nedelotvorno postupanje prvostepenog suda, uključujući duge periode neaktivnosti i kašnjenja u odlučivanju o izuzeću sudije, predstavlja glavni uzrok odugovlačenja.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: zamenik predsednika Suda dr Marija Draškić, zamenik predsed nika Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, mr Milan Marković i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Blagoja Stojiljkovića iz Beograda , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 3. oktobra 2012. godine, doneo je

O D L U K U

Usvaja se ustavna žalba Blagoja Stojiljkovića i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P1. 13792/10 (ranije predmet Drugog opštinskog suda u Beogradu P1. 507/03), povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

O b r a z l o ž e nj e

1. Blagoje Stojiljković iz Beograda je 28. decembra 2009. godine podneo Ustavnom sudu ustavnu žalbu , dopunjenu podneskom od 20. juna 2012. godine, zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava, u postupku koji se vodio pred Drugim opštinskim sudom u predmetu P1. 507/03.

Podnosilac ustavne žalbe je naveo da se po njegovoj tužbi od 9. decembra 2003. godine vodi radni spor koji nije pravnosnažno okončan u roku propisanom odredbama Zakona o radu, zbog čega smatra da mu je povređeno pravo na suđenje u razumnom roku. Od Ustavnog suda je traženo da poništi rešenje kojim je podnosiocu ustavne žalbe otkazan ugovor o radu, kao i da obaveže tuženog da podnosioca vrati na odgovarajuće radno mesto i isplati mu naknadu materijalne i nematerijalne štete. Zahtev za naknadu štete zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku nije istaknut.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

Prema odredbi člana 82. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07 i 99/11 ), ustavna žalba se može izjaviti i ako nisu iscrpljena pravna sredstva, u slučaju kada je podnosiocu žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom prethodnom postupku izvršio uvid u spise predmeta Drugog opštinskog suda u Beogradu P1. 507/03 (sada predmet Prvog osnovnog suda u Beogradu P1. 13792/10) i dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, pa je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Tužilac Blagoje Stojiljković, ovde podnosilac ustavne žalbe, podneo je 9. decembra 2003. godine Drugom opštinskom sudu u Beogradu tužbu protiv tuženih "Prva iskra - Inžinjering" d.o.o. Beograd i Holding preduzeća "Prva iskra" a.d. Beograd radi poništaja rešenja o otkazu ugovora o radu, po kojoj formiran je predmet P1. 507/03. Rešenjem predsednika suda od 1. novembra 2004. godine predmet je dodeljen u rad drugom veću, jer u toku 2004. godine, od ukupno pet zakazanih ročišta (5. februar, 9. mart, 29. april, 7. septembar i 19. oktobar), nijedno nije održano zbog sprečenosti postupajuće sudije. Naredno ročište koje je bilo zakazano za 30. mart 2005. godine nije održano zbog toga što je tužilac istakao zahtev za izuzeće sudije, koji je odbačen rešenjem predsednika suda VII Su. 55/05 od 31. marta 2005. godine. Istim rešenjem usvojen je zahtev sudije za izuzeće od daljeg postupanja u predmetu, a nakon toga tužilac je ponovo istakao zahtev za izuzeće sudije, koji je odbijen rešenjem predsednika suda VII Su. 63/05 od 22. aprila 2005. godine. U ovom delu postupka, tužilac je podneskom preinačio tužbeni zahtev isticanjem i zahteva za naknadu materijalne i nematerijalne štete. Prvo ročište je održano 5. jula 2005. godine. Sledeće ročište (3. novembar 2005. godine) nije održano zbog nedostatka dokaza o urednom pozivanju jednog od tuženih, a na narednom ročištu (27. decembar 2005. godine) tužilac je saslušan. Ročište koje je bilo zakazano za 17. april 2006. godine nije održano zbog toga što je tužilac ponovo tražio izuzeće sudije. O ovom zahtevu odlučeno je rešenjem predsednika suda VII Su. 109/06 od 19. septembra 2006. godine. Do donošenja delimične prvostepene presude, zakazano je ukupno sedam ročišta, od kojih četiri ročišta nisu održana. Dva ročišta nisu održana zbog nedostatka dokaza o urednom pozivanju svedoka, a dva ročišta (11. jun i 3. septembar 2007. godine), nisu održana zbog toga što su se spisi predmeta nalazili u Okružnom sudu u Beogradu radi odlučivanja o žalbi tužioca na rešenje o odbijanju predloga za određivanje privremene mere.

Drugi opštinski sud u Beogradu doneo je 23. juna 2008. godine delimičnu presudu P1. 172/08 kojom je odbijen tužbeni zahtev tužioca za poništaj rešenja o otkazu ugovora o radu i vraćanju na rad. Navedena presuda otpravljena je iz suda u julu 2008. godine, a tužiočeva žalba je uručena tuženima u toku septembra iste godine.

Rešenjem Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 422/10 od 29. septembra 2010. godine spisi predmeta vraćeni su Prvom osnovnom sudu u Beogradu na dopunu postupka, koji je, postupajući po nalogu drugostepenog suda, 8. novembra 2010. godine doneo rešenje P1. 13792/10 o ispravci delimične presude.

Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 7254/10 od 7. septembra 2011. godine odbijena je tužiočeva žalba i potvrđena je delimična presuda Drugog opštinskog suda u Beogradu P1. 172/08 od 23. juna 2008. godine.

U daljem toku postupka, pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu održana su još tri ročišta, a zatim je rešenjem P1. 13792/10 od 8. maja 2012. godine tužba u delu u kojem je tražena naknada materijalne i nematerijalne štete odbačena kao neuredna. Predmetno rešenje oglašeno je pravnosnažnim 24. juna 2012. godine.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava na čiju povredu se poziva podnosilac ustavne žalbe utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Zakonom o parničnom postupku („Službeni glasnik SFRJ“ , br. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 72/82, 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91 i „Službeni glasnik SRJ“, br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02), koji je važio u vreme pod nošenja tužbe, bilo je propisano: da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankam a pripada u postupku (član 10.); da će u postupku u parnicama iz radnih odnosa, a naročito pri određivanju rokova i ročišta, sud uvek obraćati naročitu pažnju na potrebu hitnog rešavanja radnih sporova (član 434.).

Zakonom o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 125/04, 111/09 i 36/11) koji se u konkretnom slučaju primenjivao do okončanja osporenog sudskog postupka, propisano je: da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku i da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10.); da će u postupku u parnicama iz radnih odnosa, a naročito pri određivanju rokova i ročišta, sud uvek obraćati naročitu pažnju na potrebu hitnog rešavanja radnih sporova (član 435.).

Članom 50. Sudskog poslovnika ("Službeni glasnik RS", br. 65/03, 115/05, 4/06 i 50/06), važećem u vreme podnošenja tužbe, bilo je propisano da predmeti koji prema godišnjem rasporedu poslova treba da se rasporede jednom sudiji ili veću, mogu biti raspoređeni drugom sudiji ili veću zbog opterećenosti ili sprečenosti sudije da po tom predmetu postupa ili postojanja razloga za isključenje ili izuzeće.

5. Razmatrajući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti koje se odnose na osporeni sudski postupak, Ustavni sud je utvrdio da je ovaj radni spor pokrenut 9. decembra 2003. godine, podnošenjem tužbe Drugom opštinskom sudu u Beogradu i da je pravnosnažno okončan u pogledu svih istaknutih zahteva rešenjem Prvog osnovnog suda u Beogradu P1. 13792/10 od 8. maja 2012. godine.

Ocenjujući period u odnosu na koji je Ustavni sud nadležan da ispituje povredu prava na suđenje u razumnom roku, Sud konstatuje da je period u kome se građanima Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom stupanja na snagu Ustava Republike Srbije. Međutim, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu koja započinje pokretanjem postupka, a završava se donošenjem odluke kojom se postupak okončava, Ustavni sud je ocenio da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine i da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene da li se dosadašnje trajanje postupka može smatrati razumnim ili ne, uzme u obzir celokupan period od podnošenja tužbe.

Ispitujući navedene kriterijume za utvrđivanje postojanja povrede prava na suđenje u razumnom roku u konkretnom slučaju, Ustavni sud je ocenio da u ovom parničnom postupku nije bilo složenih činjeničnih i pravnih pitanja, budući da se radilo o sporu u kojem je trebalo oceniti zakonitost rešenja o prestanku ugovora o radu, pa u zavisnosti od te ocene odlučiti i o ostalim tužbenim zahtevima.

Analizirajući značaj predmeta spora za podnosioca, Ustavni sud nalazi da je ovaj spor bio od izuzetnog značaja za podnosioca jer se radilo o zahtevu kojim je tražen poništaj odluke na osnovu koje je podnosiiocu prestao ugovor o radu, kao i naknada štete.

Kada je reč o ponašanju podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je ocenio da je podnosilac u određenoj meri doprineo dužini trajanja postupka. Naime, podnosilac je dva puta, neposredno pre održavanja ročišta, isticao zahtev za izuzeće sudije, usled čega ta ročišta nisu održana.

Po oceni Ustavnog suda, dugom trajanju postupka prevashodno je doprinelo nedelotvorno postupanje Drugog opštinskog suda u Beogradu. Naime, tek skoro godinu dana posle podnošenja tužbe predmet je, zbog sprečenosti prvobitno zaduženog sudije da postupa, dodeljen u rad drugom veću, zbog čega nije održano pet ročišta. Takođe, neažurnost u postupanju suda ogleda se i u činjenici da je o podnosiočevom zahtevu za izuzeće sudije, koji je istaknut 17. aprila 2006. godine, odlučeno tek nakon pet meseci, rešenjem predsednika suda od 19. septembra 2006. godine.

Iz ovako utvrđenog činjeničnog stanja, Ustavni sud je ocenio da nadležni prvostepeni sud nije preduzeo sve zakonom predviđene mere da se sudski pos tupak efikasno okonča i da se o zahtevu podnosioca ustavne žalbe odluči ažurno i bez nepotrebnog odugovlačenja.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je ocenio da je u postupku koji je vođen pred Drugim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P1. 507/03, kasnije pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P1. 13792/10 podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, pa je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, odlučio kao prvom delu izreke.

6. U pogledu zahteva podnosioca kojim je od Ustavnog suda tražio da odluči o zahtevima koji su bili predmet spora u navedenom parničnom postupku, Ustavni sud ističe da o zakonitosti otkaza ugovora o radu i u vezi sa tim pravu na naknadu štete, odlučuje isključivo nadležan redovni sud, a ne Ustavni sud u postupku po ustavnoj žalbi. Stoga je, na osnovu odredbe člana 36. stav 1. tačka 1) Zakona u Ustavnom sudu, Sud ustavnu žalbu u ovom delu odbacio, jer je, imajući u vidu postavljeni zahtev, utvrdio da nije nadležan da po istom vodi postupak i odlučuje.

7. Polazeći od svega izloženog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9), i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 84. Poslovnika o radu Ustavnog suda ("Službeni glasnik RS", br. 24/08, 27/08 i 76/11), odlučio kao u izreci.

ZAMENIK

PREDSEDNIKA VEĆA

dr Marija Draškić