Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravično suđenje u izvršnom postupku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu, poništava rešenje Osnovnog suda u Nišu i vraća predmet na ponovno odlučivanje. Utvrđeno je da je sud proizvoljno odbio predlog za izvršenje protiv supsidijarnog dužnika, namećući poveriocu nerazuman teret dokazivanja.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije dr Dragiša B. Slijepčević, dr Marija Draškić, dr Agneš Kartag Odri, dr Goran P. Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i dr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Borke Milovanović iz Niša, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 7. jula 2016. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Borke Milovanović i utvrđuje da je rešenjem Osnovnog suda u Nišu Ii. 1576/13 od 10. januara 2014. godine i rešenjem istog suda IPV (I.) 173/14 od 19. februara 2014. godine povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na pravično suđenje, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Poništava se rešenje Osnovnog suda u Nišu IPV (I.) 173/14 od 19. februara 2014. godine i određuje da isti sud donese novu odluku o prigovoru podnositeljke ustavne žalbe izjavljenom protiv rešenja Osnovnog suda u Nišu Ii. 1576/13 od 10. januara 2014. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Borka Milovanović iz Niša podnela je Ustavnom sudu, 25. marta 2014. godine, preko punomoćnika Jasmine Stojiljković, advokata iz Niša, ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije , u postupku koji se vodio pred Komisijom za vraćanje zemljišta Grada Niša u predmetu 465-196/91-04, u vanparničnom i izvršnom postupku pred Opštinskim sudom u Nišu u predmetu 1R. 500/05 i I. 5237/06 i u izvršnom postupku pred Osnovnim sudom u Nišu u predmetu I. 1576/13, kao i protiv rešenja Osnovnog suda u Nišu Ii. 1576/13 od 10. januara 2014. godine i rešenja istog suda IPV (I.) 173/14 od 19. februara 2014. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava i prava na imovinu zajemčenog članom 58. Ustava. Dopunom ustavne žalbe od 29. aprila 2014. godine ponovila je zahtev o kome Ustavni sud treba da odluči.

U ustavnoj žalbi je, pored ostalog, navedeno: da je podnositeljki 1964. godine oduzeto zemljište u površini od 6455m2, kao deo katastarske parcele broj 367, KO Niš Pantelej, od strane Komisije za poljoprivredni zemljišni fond NO Sreza Niškog, sada Grada Niša i da je isto predato na trajno korišćenje DP „Pik“ Niš, koji je kasnije isto uz saglasnost Grada Niša otuđio; da je sa ostalim izvršnim poveriocima Opštinskom sudu u Nišu podnela predlog za dozvolu izvršenja na osnovu izvršne isprave 1R. 500/05 od 26. januara 2006. godine protiv izvršnog dužnika DP „Pik“ Niš, te da je Opštinski sud u Nišu dozvolio izvršenje u predmetu I. 5237/06; da je u toku izvršnog postupka nad izvršnim dužnikom otvoren stečajni postupak pred Trgovinskim sudom u Nišu St. 10/09, te da je na predlog izvršnih poverilaca za obustavu postupka, Opštinski sud u Nišu rešenjem I. 5237/06 od 19. novembra 2009. godine prekinuo izvršni postupak; da je imajući u vidu Odluku Ustavnog suda Už-2769/2010 od 23. maja 2012. godine, podnela Osnovnom sudu u Nišu novi predlog za izvršenje protiv supsidijarnog dužnika Grada Niša na osnovu izvršne isprave 1R. 500/05 od 26. januara 2006. godine; da je Osnovni sud u Nišu rešenjem I. 1576/13 od 10. januara 2014. godine odbio predlog izvršnog poverioca, ovde podnositeljke, kao i prigovor rešenjem istog suda IPV (I.) 173/14 od 19. februara 2014. godine; da smatra da je izvršni sud pogrešno naveo da nije pružila dokaz da DP „PIK“ Niš nije u mogućnosti da isplati novčanu naknadu da bi se mogla aktivirati obaveza prema Gradu Nišu kao supsidijarnom dužniku; da činjenica da je nad ranijim izvršnim dužnikom otvoren stečajni postupak, predstavlja dokaz o bezuspešnoj naplati potraživanja; da je u osporenom rešenju veća prvostepenog suda pogrešno primenjena odredba člana 1007. Zakona o obligacionim odnosima koja ne reguliše pitanje odgovornosti jemca; da je proizvoljan zaključak veća prvostepenog suda da je uslov za nastanak obaveze supsidijarnog dužnika, Grada Niša, da izvršni poverilac prijavi potraživanje u stečajnom postupku, jer je posledica insolventnosti glavnog dužnika otvaranje stečajnog postupka i da je neprihvatljiv zaključak izvršnog suda da kao izvršni poverilac nije dokazala da glavni dužnik nije u mogućnosti da isplati novčanu naknadu. Predložila je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu i poništi osporene akte, a istakla je i zahtev za naknadu materijalne i nematerijalne štete.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, izvršio uvid u dokumentaciju dostavljenu uz ustavnu žalbu, kao i spise predmeta Opštinskog suda u Nišu 1R. 500/05 i I. 5237/06 i spise predmeta Osnovnog suda u Nišu Ii. 1576/13, te je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnopravnoj stvari:

3.1. Činjenice i okolnosti koje se odnose na vanparnični postupak u predmetu 1R. 500/05

Pravni sledbenici pok. Mladena Nikolića iz Niša, pok. Nikole Nikolića i pok. Radomira Nikolića, obojice iz Gornjeg Matejevca, podneli su krajem jula i početkom avgusta 1991. godine zahteve Komisiji za vraćanje zemljišta Grada Niša da im se vrati u svojinu zemlja oduzeta domaćinstvu pok. Mladena Nikolića, Nikole Nikolića i Radomira Nikolića po rešenju Komisije PZF NO Sreza Niškog broj: 6020/1-64 od 19. marta 1961. godine, kao višak obradivog zemljišta.

Na osnovu rešenja Komisije za vođenje postupka i donošenje rešenja po zahtevima za vraćanje zemljišta Grada Niša, na sednici održanoj 18. novembra 1998. godine, doneto je rešenje broj 465-196/91-04 kojim je, u stavu prvom izreke, vraćeno (taksativno navedeno) zemljište u svojinu pravnim sledbenicima ranijih vlasnika, među kojima i ovde podnositeljki ustavne žalbe za zemljište površine 6455m2 i obavezan je PIK „Niš“ iz Niša da navedeno zemljište ustupi u svojinu i preda u državinu navedenim licima u roku od 30 dana od dana pravnosnažnosti ovog rešenja, te je konstatovano da je Komisija za vraćanje zemljišta Grada Niša dužna da u roku od 15 dana od dana pravnosnažnosti rešenja isto dostavi nadležnom sudu radi određivanja naknade. Navedeno rešenje je postalo pravnosnažno 30. avgusta 2002. godine.

Opštinski sud u Nišu je rešenjem 1R. 500/05 od 26. januara 2006. godine odredio naknadu za zemljište koje se ne može vratiti, a oduzeto je kao zemljišni maksimum, pa je obavezan krajnji korisnik PIK „Niš“ iz Niša da protivnicima predlagača, pored ostalog i ovde podnositeljki ustavne žalbe, isplati za površinu od 6455m2 iznos od 10.482.920,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 10. februara 2005. godine do isplate, kao i da protivnicima predlagača naknadi troškove vanparničnog postupka.

Postupajući po žalbi krajnjeg korisnika od 14. marta 2006. godine, Okružni sud u Nišu je 21. jula 2006. godine doneo rešenje Gž. 1775/06, kojim je odbio žalbu i potvrdio rešenje Opštinskog suda u Nišu 1R. 500/05 od 26. januara 2006. godine, čime je pravnosnažno okončan vanparnični postupak.

3.2. Činjenice i okolnosti koje se odnose na izvršni postupak u predmetu I. 5237/06

Izvršni poverioci (među kojima je bila i podnositeljka ustavne žalbe) su 23. oktobra 2006. godine podneli Opštinskom sudu u Nišu predlog za izvršenje na osnovu izvršne isprave - rešenja Opštinskog suda u Nišu 1R. 500/05 od 26. januara 2006. godine protiv izvršnog dužnika PIK „Niš“ iz Niša i tražili da se izvršenje sprovede popisom, procenom i prodajom određenih nepokretnosti dužnika. Opštinski sud u Nišu je 25. oktobra 2006. godine doneo rešenje I. 5237/06 kojim je usvojio navedeni predlog za izvršenje.

Podneskom od 25. septembra 2008. godine izvršni poverioci su predložili da se obustavi izvršni postupak, jer nije sprovedeno izvršenje i jer imaju saznanja da je izvršni dužnik saglasno čl. 2. i 4. Uredbe o postupanju državnih organa, organizacija i pravnih lica prema neaktivnim privrednim subjektima koja je doneta na osnovu Zakona o privatizaciji, brisan iz registra privrednih subjekata.

Opštinski sud u Nišu je iz izveštaja Agencije za privredne registre utvrdio da izvršni dužnik nije brisan iz registra privrednih subjekata, te je rešenjem I. 5237/06 od 3. juna 2009. godine odbacio predlog izvršnih poverilaca za obustavu postupka izvršenja određenog rešenjem istog suda I. 5237/06 od 25. oktobra 2006. godine.

Odlučujući o žalbi izvršnih poverilaca, Okružni sud u Nišu je rešenjem Gž. 3116/09 od 10. jula 2009. godine odbio kao neosnovanu žalbu izvršnih poverilaca i potvrdio rešenje Opštinskog suda u Nišu I. 5237/06 od 3. juna 2009. godine.

Rešenjem Opštinskog suda u Nišu I. 5237/06 od 19. novembra 2009. godine prekinut je postupak izvršenja određen rešenjem istog suda I. 5237/06 od 25. oktobra 2006. godine.

Ustavni sud je takođe, uvidom u spise predmeta Opštinskog suda u Nišu I. 5237/06, utvrdio da je Odlukom Ustavnog suda Už-317/2009 od 17. marta 2011. godine, u tački 1. izreke, usvojena ustavna žalba Zorana Nikolića, Velimira Nikolića, Snežane Nikolić, Marije Nikolić, Jelene Nikolić i Borke Milovanović, ovde podnositeljke ustavne žalbe i utvrđeno da je u postupcima koji su se vodili pred Komisijom za vraćanje zemljišta Grada Niša u predmetu broj 465-196/91-04, kao i pred Opštinskim sudom u Nišu u predmetima 1R. 500/05 i I. 5237/06 povređeno pravo podnosilaca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok je u preostalom delu ustavna žalba odbačena, a tačkom 2. izreke je odlučeno da se ova odluka objavi u „Službenom glasniku Republike Srbije“.

3.3. Činjenice i okolnosti koje se odnose na izvršni postupak u predmetu Ii. 1576/13

Ovde podnositeljka ustavne žalbe podnela je 27. decembra 2013. godine Osnovnom sudu u Nišu predlog za izvršenje na osnovu izvršne isprave - rešenja Opštinskog suda u Nišu 1R. 500/05 od 26. januara 2006. godine, protiv izvršnog dužnika Grada Niša, na novčanim sredstvima izvršnog dužnika u iznosu od 10.482.920,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od 10. februara 2005. godine do isplate, i to preko izvršitelja.

Osporenim rešenjem Osnovnog suda u Nišu Ii. 1576/13 od 10. januara 2014. godine je odbijen, kao neosnovan, predlog izvršnog poverioca, ovde podnositeljke ustavne žalbe, podnet protiv izvršnog dužnika Grada Niša, radi dozvole izvršenja na osnovu izvršne isprave - rešenja Opštinskog suda u Nišu 1R. 500/05 od 26. januara 2006. godine. Iz obrazloženja osporenog rešenja proizlazi: da je odredbom člana 12. stav 3. Zakona o načinu i uslovima priznavanja prava vraćanja zemljišta koje je prešlo u društvenu svojinu po osnovu poljoprivrednog zemljišnog fonda i konfiskacijom zbog neizvršenih obaveza iz obaveznog otkupa poljoprivrednih proizvoda propisano da u slučaju kada organizacija koja koristi zemljište u momentu određivanja naknade nije u mogućnosti da isplati novčanu naknadu, da će obavezu isplate te naknade izvršiti opština, a ako i ona nije u mogućnosti, ovu obavezu izvršiće Republika Srbija; da iz navedene odredbe proizlazi da obaveza opštine, konkretno Grada Niša, na isplatu novčane naknade za oduzeto zemljište, odnosno zakonsko supsidijarno jemstvo nastaje u izvršnom postupku, i to kada se izvršenje radi ostvarivanja potraživanja prema primarnom obvezniku nije moglo sprovesti, odnosno kada se nije moglo sprovesti na sredstvima izvršenja iz člana 19. Zakona o izvršenju i obezbeđenju, pa je usled toga postupak izvršenja pravnosnažno u potpunosti obustavljen; da u konkretnom slučaju izvršni poverilac nije pružila pismeni dokaz, pravnosnažno rešenje o obustavi postupka izvršenja prema izvršnom dužniku DP „Pik“ Niš iz kojeg se može konstatovati nemogućnost naplate novčanog potraživanja od izvršnog dužnika, te da nema pravnog osnova da se dozvoli predloženo izvršenje prema Gradu Nišu kao izvršnom dužniku, i da se isti kao supsidijarni jemac obaveže i preuzme obavezu isplate novčane naknade za oduzeto zemljište, na osnovu rešenja Opštinskog suda u Nišu 1R. 500/05 od 26. januara 2006. godine; da je dužnik obaveze po navedenom rešenju DP „Pik“ Niš, ali kako izvršni poverilac nije, shodno odredbi člana 12. stav 3. navedenog Zakona, sudu priložila nijedan dokaz o tome da DP „Pik“ Niš nije u mogućnosti da isplati novčanu naknadu, to se samim tim i nije mogla aktivirati zakonska obaveza prema Gradu Nišu kao supsidijarnom dužniku, pa samim tim nije ispunjen uslov da se prema istom dozvoli predloženo izvršenje.

Osporenim rešenjem Osnovnog suda u Nišu IPV (I.) 173/14 od 19. februara 2014. godine je odbijen, kao neosnovan, prigovor izvršnog poverioca, ovde podnositeljke podnet protiv rešenja istog suda Ii. 1576/13 od 10. januara 2014. godine. Iz obrazloženja osporenog rešenja donetog po prigovoru proizlazi: da je izvršnom ispravom - pravnosnažnim i izvršnim rešenjem Opštinskog suda u Nišu I P. 500/05 od 26. januara 2006. godine, određena naknada za zemljište koje se ne može vratiti , a oduzeto je kao zemljišni maksimum za deo k atastarske parcele broj 367 , KO Niš Pantelej, u iznosu od 107.122.288,00 dinara, pa je korisnik ovog zemljišta DP „Pik“ N iš obavezan da protivnicima predlagača isplati ovaj iznos, pri čemu Borki Milovanović iznos od 10.482,920,00 dinara; da je na osnovu navedene izvršne isprave, izvršni poverilac podnela predlog za izvršenje protiv izvršnog dužnika DP „Pik“ Niš, na osnovu koga je doneto rešenje o izvršenju , ali da je ovaj postupak izvršenja prekinut rešenjem Opštinskog suda u Nišu I. 5237/06 od 19. novembra 2009. godine, s obzirom na to da je nad izvršnim dužnikom otvoren stečajni postupak, a prema tada važećem Zakonu o stečajnom postupku; da je rešenjem Trgovinskog suda u Nišu St. 10/09 od 7. septembra 2009. godine određeno da se stečajni postupak prema stečajnom dužniku DP „Pik“ Niš u stečaju okonča bankrotstvom, pa j e započet postupak prodaje imovine stečajnog dužnika; da je iz potvrde Privrednog sud a u Nišu St. 36/10 godine od 10. januara 2013. godine utvrđeno da izvršni poverilac nema status stečajnog poverioca, s obzirom na to da nije prijavila svoje potraživanje u stečajnom postupku prema stečajnom dužniku DP „ Pik“ Niš u stečaju ; da iz dopisa stečajnog upravnik a Agencij e za privatizaciju Pepublike Crbije od 8. oktobra 2013. godine proizlazi da ne postoji mogućnost izvršenja na imovini stečajnog dužnika nakon okončanja stečajnog postupka, niti je takva mogućnost predviđena Zakonom o stečajnom postupku.

Veće prvostepenog suda dalje navodi da upravo činjenica da se stečajni postupak nastavlja unovčavanjem imovine stečajnog dužnika ukazuje na postojanje mogućnosti da se iz ostvarenih novčanih sredstava namire još neke obaveze stečajnog dužnika, te da je, samim tim, postojala i mogućnost da bude namireno i potraživanje izvršnog poverioca, iz čega proizilazi da nije dokazano da primarni dužnik nije mogao da izmiri svoju obavezu. Osim toga, kako izvršni poverilac nije prijavila svoje potraživanje u stečajnom postupku, time je ona postupi la protivno odredbi čl ana 1007. Zakona o obligacionim odnosima, kojom je predviđeno da je u slučaju stečaja glavnog dužnika poverilac dužan da prijavi svoje potraživanje u stečajnom postupku i o tome obavesti jemca, inače odgovara j emcu za štetu koju bi ovaj imao zbog toga.

Imajući u vidu napred navedeno, veće prvostepenog suda je našlo da nije bilo pravnog osnova da se dozvoli predloženo izvršenje prema Gradu Nišu, kao izvršnom dužniku, s obzirom na to da izvršni poverilac nije iskoristila sva sredstva kako bi svoje potraživanje naplati la od glavnog dužnika, odnosno nije prijavila svoje potraživanje u stečajnom postupku što je uslov za nastanak obaveze supsidijarnog dužnika. Prilikom donošenja odluke, veće je cenilo i ostale navode iz prigovora izvršnog poverioca, pre svega navode da je Vrhovni kasacioni sud zauzeo načelan stav da postupak izvršenja pravnosnažnih sudskih odluka ne sme da ugrozi načelo pravne sigurnosti, da novčano potraživanje dosuđeno odlukom suda ulazi u imovinu lica kome je dosuđen, kao i da je u Odluci Ustavnog suda Už-2769/2010 od 23. maja 2012. godine zauzet stav da je potrebno da izvršni poverilac podnese novi predlog za izvršenje u slučaju kad obaveza iz izvršne isprave pređe na novog izvršnog dužnika, ali je našao da isti nisu od uticaja na drugačiju odluku u ovoj pravnoj stvari.

4. Odredbama Ustava, na čiju povredu podnositeljka ukazuje u ustavnoj žalbi, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama (član 32. stav 1.); da se jemči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona; da pravo svojine može biti oduzeto ili ograničeno samo u javnom interesu utvrđenom na osnovu zakona, uz naknadu koja ne može biti niža od tržišne; da se zakonom može ograničiti način korišćenja imovine; da je oduzimanje ili ograničenje imovine radi naplate poreza i drugih dažbina ili kazni, dozvoljeno samo u skladu sa zakonom (član 58.).

Zakonom o načinu i uslovima priznavanja prava i vraćanju zemljišta koje je prešlo u društvenu svojinu po osnovu poljoprivrednog zemljišnog fonda i konfiskacijom zbog neizvršenih obaveza iz obaveznog otkupa poljoprivrednih proizvoda („Službeni glasnik RS“, br. 18/91, 20/92 i 42/98) propisano je: da se strankama, u smislu ovog zakona, smatraju raniji sopstvenik s jedne strane, i opština i poljoprivredna, odnosno druga organizacija kod koje se oduzeto zemljište nalazi, odnosno koja je otuđila to zemljište iz društvene svojine (u daljem tekstu: organizacija), s druge strane (član 5.); da kad komisija nađe da je zahtev osnovan, a da nisu ispunjeni uslovi za vraćanje oduzetog zemljišta, niti da postoji mogućnost za davanje drugog odgovarajućeg zemljišta, rešenjem će utvrditi da podnosiocu zahteva pripada pravo na novčanu naknadu (član 7. stav 1.); da ako nije postignut sporazum o obliku i visini naknade, odmah po pravosnažnosti rešenja iz člana 7. ovog zakona organ će sve spise predmeta dostaviti mesno nadležnom opštinskom sudu, koji će u vanparničnom postupku odlučiti o naknadi, da je postupak pred sudom hitan, a da će se naknada odrediti na način i po propisima za utvrđivanje naknade za eksproprisanu nepokretnost (član 9.); da u slučaju kad ranijem sopstveniku po odredbama ovog zakona pripada pravo na novčanu naknadu za oduzeto zemljište, isplata naknade pada na teret organizacije koja koristi zemljište u momentu određivanja naknade (član 12. stav 1.); da će u slučaju kad organizacija nije u mogućnosti da isplati novčanu naknadu iz stava 1. ovog člana, obavezu isplate te naknade izvršiti opština, a ako i ona to nije u mogućnosti, ovu obavezu izvršiće Republika Srbija (član 12. stav 3.).

Uredbom za sprovođenje Zakona o načinu i uslovima priznavanja prava i vraćanju zemljišta koje je prešlo u društvenu svojinu po osnovu poljoprivrednog zemljišnog fonda i konfiskacijom zbog neizvršenih obaveza iz obaveznog otkupa poljoprivrednih proizvoda („Službeni glasnik RS“, br. 41/91, 44/91, 4/92, 8/97 i 103/03) propisano je da ukoliko pitanja postupka nisu zakonom, odnosno ovom uredbom drugačije uređena, primenjuju se odredbe Zakona o opštem upravnom postupku (član 23.).

Zakonom o stečajnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 84/04 i 85/05) bilo je propisano: da stečajni poverioci svoja potraživanja prema stečajnom dužniku ostvaruju samo u stečajnom postupku (član 66. stav 1.); da se od dana pokretanja stečajnog postupka ne može protiv stečajnog dužnika, odnosno nad njegovom imovinom, odrediti i sprovesti prinudno izvršenje, niti bilo koja mera postupka izvršenja u cilju namirenja potraživanja, osim izvršenja koja se odnose na troškove stečajnog postupka, a da se takvi postupci koji su u toku prekidaju (član 73.).

5. Podnositeljka ustavne žalbe smatra da joj je rešenjima Osnovnog suda u Nišu Ii. 1576/13 od 10. januara 2014. godine i IPV (I.) 173/14 od 19. februara 2014. godine povređeno pravo na pravično suđenje zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, jer je izvršni sud pogrešno i na njenu štetu primenio odredbe Zakona o izvršenju i obezbeđenju, kao i Zakona o načinu i uslovima priznavanja prva i vraćanju zemljišta koje je prešlo u društvenu svojinu po osnovu poljoprivrednog zemljišnog fonda i konfiskacijom zbog neizvršenih obaveza iz obaveznog otkupa poljoprivrednih proizvoda.

Kako je ustavna žalba podneta i zbog povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava i zbog povrede člana 6. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, a s obzirom na to da se odredba člana 32. stav 1. Ustava sadržinski ne razlikuje od navedene odredbe Evropske konvencije, Ustavni sud je postojanje povrede ovog prava cenio u odnosu na odredbu Ustava.

Razmatrajući ustavnu žalbu sa aspekta istaknute povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud, pre svega, naglašava da nije nadležan da vrši proveru utvrđenih činjenica i načina na koji su redovni sudovi protumačili pozitivno - pravne propise, sem ukoliko odluke tih sudova povređuju ili uskraćuju ustavna prava. To će biti slučaj kada odluka redovnog suda krši ustavna prava, tj. ukoliko je redovni sud pogrešno protumačio ili primenio neko ustavno pravo, ili zanemario to pravo, ako je primena zakona bila očigledno proizvoljna, ukoliko je došlo do povrede procesnih prava, ili ukoliko utvrđeno činjenično stanje ukazuje na povredu Ustava. Takođe, Ustavni sud naglašava da je van njegove nadležnosti da procenjuje pravilnost zaključaka redovnih sudova, ukoliko se ova ocena ne čini prima facie proizvoljnom, ali da njegov zadatak jeste da oceni da li su redovni sudovi primenili odredbe zakona proizvoljno ili ne. Polazeći od toga, Ustavni sud ukazuje da je potrebno ispitati da li je osporenim pojedinačnim aktima povređeno ili uskraćeno navedeno ustavno pravo podnositeljke.

Polazeći od izloženog, Ustavni sud je najpre utvrdio da je potraživanje podnositeljke ustavne žalbe nastalo na osnovu pravnosnažnog i izvršnog rešenja Opštinskog suda u Nišu 1R. 500/05 od 26. januara 2006. godine, koje je doneto u vanparničnom postupku u kojem je procesno svojstvo protivnika predlagača imao Grad Niš u ime DP „Pik“ Niš, a podnositeljka ustavne žalbe, između ostalih, procesno svojstvo predlagača. Navedenim rešenjem, podnositeljki ustavne žalbe je utvrđena naknada za oduzeto zemljište sa zakonskom zateznom kamatom, koju je obavezan da isplati DP „Pik“ Niš, kao krajnji korisnik oduzetog zemljišta.

Ustavni sud je utvrdio da je Osnovni sud u Nišu kao razlog za donošenje osporenih rešenja istakao da se obaveza Grada Niša, kao supsidijarnog dužnika na isplatu naknade za oduzeto zemljište podnositeljki, nije još uvek aktivirala, jer iz odredbe člana 12. stav 3. Zakona o načinu i uslovima priznavanja prava i vraćanju zemljišta koje je prešlo u društvenu svojinu po osnovu poljoprivrednog zemljišnog fonda i konfiskacijom zbog neizvršenih obaveza iz obaveznog otkupa poljoprivrednih proizvoda proizlazi da tek u slučaju da obveznik određene naknade nije u mogućnosti da je isplati, tu obavezu preuzima opština, odnosno Republika. Ovo stoga, jer je nad DP „Pik“ Niš pokrenut postupak stečaja 2009. godine, a podnositeljka, kao izvršni poverilac, nije podnela nijedan dokaz o prijavi svog potraživanja u stečajnom postupku, niti je pokušala da naplati svoje potraživanje od DP „Pik“ Niš, kao primarnog dužnika, na osnovu čega bi se mogla konstatovati nemogućnost naplate novčanog potraživanja od krajnjeg korisnika oduzetog zemljišta. Shodno tome, stav je izvršnog suda da nema pravnog osnova da se dozvoli predloženo izvršenje prema Gradu Nišu, kao izvršnom dužniku i da se isti kao supsidijarni jemac obaveže i preuzme obavezu isplate novčane naknade za oduzeto zemljište na osnovu rešenja Opštinskog suda u Nišu 1R. 500/05 od 26. januara 2006. godine, jer je jedini dužnik obaveze DP „Pik“ Niš.

Ustavni sud konstatuje da je Evropski sud za ljudska prava u presudi Rafailović i Stevanović protiv Srbije (38629/07 i 23718/08 od 16. juna 2015. godine) ponovio svoj već ranije zauzeti stav da „onda kada je presuda protiv države, njenih tela, ili istovetnih subjekata koji takođe ne uživaju dovoljnu institucionalnu i poslovnu nezavisnost od države, država mora preduzeti inicijativu da izvrši presudu u potpunosti i na vreme. [Ovo stoga što je] država neposredno odgovorna za njihove dugove i ne može da navodi ni nedostatak sopstvenih sredstava ni loš finansijski položaj dužnika kao izgovor za neizvršenje tih odluka“ (stav 61.). „Sud....podseća da se državnim organima ne mogu smatrati samo Vlada i centralni organi države [jer] državni organi mogu biti svi nacionalni državni organi ili organi lokalne samouprave koji vrše javna ovlašćenja, bez obzira na obim njihove autonomije vis-a-vis centralnih organa“ (stav 63.). Najzad, odgovornost države za dugove opština i drugih subjekata ili preduzeća pod upravom lokalnih organa je već utvrđena u jednom broju prethodnih presuda protiv drugih tuženih država (De Luca protiv Italije, broj 43870/04 od 24. septembra 2013. godine, stav 54; Yershova protiv Rusije, broj 1387/04 od 8. aprila 2010. godine, st. 71-72; Otychenko i Fedishchenko protiv Ukrajine, br. 1755/05 i 25912/06 od 12. marta 2009. godine, stav 26; Shmalko protiv Ukrajine, broj 60750/00 od 20. jula 2004. godine, stav 38.) (stav 64.).

Primenjujući navedeno na konkretan slučaj, a imajući u vidu odredbu člana 12. napred navedenog Zakona, Ustavni sud nalazi da isplata novčane naknade za oduzeto zemljište ranijem sopstveniku pada na teret organizacije koja koristi zemljište u momentu određivanja naknade, sem u slučaju da kada ta organizacija nije u mogućnosti da isplati novčana naknadu. U slučaju kada organizacija nije u mogućnosti da isplati novčanu naknadu, obaveza isplate naknade pada na opštinu, odnosno Republiku Srbiju. Shodno tome, Ustavni sud nalazi da je Zakonom svakako propisana obaveza Grada Niša, kao supsidijarnog dužnika da isplati naknadu ukoliko DP „Pik“ Niš, kao primarni dužnik, nije u mogućnosti da obavezu izvrši, ali da u samom Zakonu ne postoji jasno određenje u kom trenutku se aktivira odgovornost supsidijarnog dužnika, odnosno da li je tek po okončanju stečajnog postupka (prema stanovištu izvršnog suda).

Ustavni sud je posebno imao u vidu da u izvršnom postupku u kojem su doneta osporena rešenja nije utvrđeno da li bi deobom stečajne mase, prema pravilima o namirenju stečajnih poverilaca, podnositeljki pripala određena naknada. Polazeći od navedenog, kao i činjenice da je rešenje kojim je određena naknada podnositeljki za oduzeto zemljište doneto još u januaru 2006. godine, Ustavni sud ukazuje da kako se stečajni postupak sprovodi nad stečajnim dužnikom koji je nesposoban za plaćanje i da se, saglasno odredbama ranije važećeg Zakona o stečajnom postupku, od dana pokretanja stečajnog postupka nije moglo protiv stečajnog dužnika, odnosno nad njegovom imovinom, odrediti i sprovesti prinudno izvršenje, niti bilo koja mera postupka izvršenja u cilju namirenja potraživanja, da se u konkretnom slučaju ne može govoriti o delotvornosti ovog pravnog sredstva, čak i u situaciji da je predmetno potraživanje bilo prijavljeno u tom postupku (ovakav stav Ustavni sud je zauzeo u svojoj Odluci Už-4543/2010 od 24. oktobra 2013. godine).

Polazeći od navedenog, a imajući u vidu da samim Zakonom nije propisana obaveza ranijeg sopstvenika da svoje potraživanje prijavi u stečajnom postupku, ukoliko je nad primarnim dužnikom otvoren stečajni postupak, niti je Zakonom uopšte određeno koji je to trenutak koji bi se smatrao „krajnjom nemogućnošću za isplatu“ na strani primarnog dužnika, Ustavni sud nalazi da je stanovište izraženo u osporenim aktima, prema kome podnositeljka tek po okončanju predmetnog stečajnog postupka može zahtevati naknadu od Grada Niša, doneto na osnovu proizvoljnog pravnog zaključivanja izvršnog suda, a na štetu podnositeljke ustavne žalbe, čime joj je povređeno pravo na pravično suđenje. Ovakav stav Ustavni sud je zauzeo u svojoj Odluci Už-7806/2013 od 9. juna 2016. godine.

6. Shodno navedenom, Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US , 40/15 – dr. zakon i 103/15), ustavnu žalbu usvojio i utvrdio da je podnositeljki ustavne žalbe osporenim rešenjima Osnovnog suda u Nišu Ii. 1576/13 od 10. januara 2014. godine i IPV (I.) 173/14 od 19. februara 2014. godine povređeno pravo na pravično suđenje, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, pa je odlučio kao u tački 1. izreke.

7. Ustavni sud je ocenio da se štetne posledice učinjene povrede navedenog prava mogu otkloniti samo poništajem rešenja Osnovnog suda u Nišu IPV (I.) 173/14 od 19. februara 2014. godine i određivanjem da nadležni sud ponovo odluči o prigovoru podnositeljke ustavne žalbe izjavljenom protiv rešenja Osnovnog suda u Nišu Ii. 1576/13 od 10. januara 2014. godine, pa je, saglasno odredbi člana 89. stav 2. Zakona, odlučio kao u tački 2. izreke.

8. Ustavni sud nije razmatrao navode o povredi prava na imovinu iz člana 58. Ustava, imajući u vidu da je utvrdio povredu prava na pravično suđenje i naložio otklanjanje štetnih posledica.

9. U odnosu na istaknutu povredu prava na suđenje u razumnom roku u postupcima koji su se vodili pred Komisijom za vraćanje zemljišta Grada Niša u predmetu broj 465-196/91-04, kao i pred Opštinskim sudom u Nišu u predmetima 1R. 500/05 i I. 5237/06, Ustavni sud je utvrdio da je Odlukom Ustavnog suda Už-317/2009 od 17. marta 2011. godine, usvojena ustavna žalba Zorana Nikolića, Velimira Nikolića, Snežane Nikolić, Marije Nikolić, Jelene Nikolić i Borke Milovanović, ovde podnositeljke ustavne žalbe i utvrđeno da je u postupcima koji su se vodili pred Komisijom za vraćanje zemljišta Grada Niša u predmetu broj 465-196/91-04, kao i pred Opštinskim sudom u Nišu u predmetima 1R. 500/05 i I. 5237/06 povređeno pravo podnosilaca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok je u preostalom delu ustavna žalba odbačena, a tačkom 2. izreke je odlučeno da se Odluka objavi u „Službenom glasniku Republike Srbije“. Imajući u vidu da podnositeljka ustavnom žalbom osporava dužinu trajanja vanparničnog i izvršnog postupka koji su vođeni pred Opštinskim sudom u Nišu u predmetima 1R. 500/05 i I. 5237/06, to Ustavni sud ukazuje da je podnositeljka povodom istih postupaka već podnosila ustavnu žalbu, povodom koje je doneta Odluka Už-317/2009 od 17. marta 2011. godine, zbog čega je , saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, u ovom delu odbacio ustavnu žalbu , kao u drugom delu tačke 1. izreke.

U odnosu na istaknutu povredu prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava u izvršnom postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Nišu u predmetu I. 1576/13, Ustavni sud je utvrdio da je navedeni izvršni postupak čije se trajanje osporava ustavnom žalbom trajao nepuna dva meseca, te je, stoga , saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 5) Zakona o Ustavnom sudu, i u ovom delu odbacio ustavnu žalbu kao očigledno neosnovanu, rešavajući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

10. Na osnovu izloženog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda (''Službeni glasnik RS'', broj 103/13), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravično suđenje u izvršnom postupku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti