Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku za podelu bračne tekovine koji je trajao preko 17 godina. Sud je utvrdio nedelotvorno postupanje prvostepenog suda i dosudio podnositeljki naknadu nematerijalne štete.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije dr Vesna Ilić Prelić, dr Marija Draškić, dr Agneš Kartag Odri, dr Goran Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Zorice Ilić iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 10. oktobra 2012. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Zorice Ilić i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Opštinskim sudom u Kruševcu u predmetu P. 2789/07 (kasnije pred Osnovnim sud om u Kruševcu u predmetu P. 2789/07 ) povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Utvrđuje se pravo podnositeljke ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.700 evra u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde i državne uprave .

O b r a z l o ž e nj e

1. Zorica Ilić iz Beograda podnela je 28. decembra 2009. godine Ustavnom sudu ustavnu žalbu, koju je dopunila podnescima od 17. februara i 18. oktobra 2010. godine, 12. decembra 2011. godine, 12. januara i 8. marta 2012. godine, zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u parničnom postupku koji se vodio pred Opštinskim sud om u Kruševcu u predmetu P. 2789/07 (kasnije pred Osnovnim sudom u Kruševcu).

Podnositeljka ustavne žalbe je navela da se parnični postupak radi podele imovine stečene u braku pred Opštinskim sudom u Kruševcu u predmetu P. 2789/07 vodio 17 godina. Postupak je okončan donošenjem presude Okružnog suda u Kruševcu Gž. 1239/09 od 30. oktobra 2009. godine, ali ista nije izvršena. Istakla je da je uspela u sporu i da je opredeljeno tražila troškove parničnog postupka, ali da je rešenje o troškovima parničnog postupka, ukinuto drugostepenom presudom Gž. 1239/09 od 30. oktobra 2009. godine i naloženo je prvostepenom sudu da donese rešenje o troškovima postupka u skladu sa odredbama čl . 149. i 150. Zakona o parničnom postupku. Rešenjem o troškovima Osnovnog suda u Kruševcu P. 2789/07 od 9. februara 2010. godine obračunati su troškovi postupka samo za period od 9. januara 2008. godine, iako je parnica počela 1993. godine. Dalje je istakla da je pokrenula postupak izvršenja na osnovu izvršne isprave, odnosno pravnosnažne presude Okružnog suda u Kruševcu Gž. 1239/09 od 30. oktobra 2009. godine i da je u izvršnom postupku I. 85/10 doneto rešenje o izvršenju.

2. Odredbom člana 170. Ustava Republike Srbije je utvrđeno da se ustavna žalba može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

Odredba člana 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07 i 99/11) je po svojoj sadržini istovetna odredbi člana 170. Ustava.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku, uvidom u spise predmeta Opštinskog suda u Kruševcu P. 2789/07 (kasnije Osnovnog suda u Kruševcu), utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za donošenje odluke u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Tužilja je 3. juna 1993. godine podnela tužbu Opštinskom sudu u Kruševcu protiv tuženog Petra Tomića radi utvrđenja bračne tekovine.

Pred Opštinskim sudom u Kruševcu održano je 37 ročišta (4. marta, 22. aprila, 12. avgusta i 2 decembra 1994. godine; 2. novembra i 28. novembra 1995. godine; 17. januara, 16. februara, 27. marta, 15. maja, 19. septembra i 26. novembra 1996. godine; 3. aprila i 1. septembra 1997. godine; 9. marta i 24. septembra 1999. godine; 11. januara, 8. februara i 12. juna 2001. godine; 30. oktobra i 25. novembra 2002. godine, 10. marta i 27. novembra 2003. godine, 19. marta i 20. maja 2004. godine; 31. marta 2005. godine; 10. aprila i 6. juna 2006. godine; 27. februara 2007. godine; 9. januara, 18. aprila i 21. maja 2008. godine; 21. januara, 23. februara, 9. marta, 23. marta i 13. maja 2009. godine).

Pred Opštinskim sudom u Kruševcu nije održano 39 ročišta (18. avgusta i 4. novembra 1993. godine; 13. januara i 17. juna 1994. godine; 2. oktobra 1995. godine, 3. i 25. jula i 24. oktobra 1996. godine; 25. februara 1997. godine, 31. avgusta, 28. septembra, 26. oktobra i 23. novembra 2000. godine; 1. i 29. marta, 3. maja i 6. septembra 2001. godine; 22. aprila, 25. juna i 23. septembra 2002. godine; 13. januara, 5. maja, 16. juna, 25. avg usta i 8. septembra 2003. godine; 26. aprila 2004. godine; 26. januara, 22. juna, 24. oktobra i 30. novembra 2005. godine; 18. januara, 16. marta, 5. oktobra i 16. novembra 2006. godine; 16. januara 2007. godine; 31. marta, 7. jula i 5. novembra 2008. godine i 10. aprila 2009. godine). Ročišta nisu održavana usled neodazivanja tuženih da pristupe zakazanim ročištima i usled nemogućnosti da sud izvede dokaz saslušanjem tuženih u svojstvu parničnih stranaka.

Opštinski sud u Kruševcu je 3. aprila 1997. godine, doneo delimičnu presudu P. 1888/93 kojom se raskida ugovor o deobi zajedničke imovine zaključen između tužilje i tuženog u delu koji se odnosi na putničko motorno vozilo marke „ Golf“ proizvodnje 1987. godine, registarske oznake KŠ 178-777, kao i u delu koji se odnosi na kuću koja se nalazi u ulici Vojvode Putnika broj 37 u Kruševcu, na katastarskoj parceli 1253, KO Kruševac, a koja se sastoji od prizemlja i sprata zbog neispunjenja obaveze od strane tuženog , što je tuženi obavezan da prizna i trpi posledice raskida ugovora.

Rešenjem Opštinskog suda u Kruševcu P. 1888/93 od 1. septembra 1997. godine odbačen je kao neblagovremen predlog tuženog za povraćaj u pređašnje stanje, podnet sudu 1. jula 1997. godine na delimičnu presudu P. 1888/93 od 3. aprila 1997. godine.

Odlučujući o žalbama tuženog Okružni sud u Kruševcu je presudom Gž. 2124/97 od 24. novembra 1997. godine odbio kao neosnovane žalbe tuženog izjavljene na delimičnu presudu Opštinskog suda u Kruševcu P. 1888/93 od 3. aprila 1997. godine i rešenj e istog suda P. 1888/93 od 1. septembra 1997. godine.

Odlučujući o reviziji Vrhovni sud Srbije je presudom Rev. 1337/98 od 3. juna 1998. godine u stavu prvom izreke odbio kao neosnovanu reviziju tuženog izjavljenu protiv dela presude Okružnog suda u Kruševcu Gž. 2124/97 od 24. novembra 1997. godine kojim je potvrđena delimična presuda Opštinskog suda u Kruševcu P. 1888/93 od 3. aprila 1997. godine, stavom drugim izreke odbačena je kao nedozvoljena revizija tuženog izjavljena protiv dela presude Okružnog suda u Kruševcu Gž. 2124/97 od 24. novembra 1997. godine kojim je potvrđeno rešenje Opštinskog suda u Kruševcu P. 1888/93 od 1. septembra 1997. godine.

U daljem toku postupka nakon donošenja delimične presude kojom je sud odlučio samo o delu tužbenog zahteva tužilje, tužilja je podneskom od 13. oktobra 2000. godine predložila subjektivno preinačenje tužbe u odnosu na tužene Hristinu Tomić, Miroslava Tomića, Svetlanu Tomić i Gordanu Tomić, a podneskom od 28. februara 2001. godine tužilja je povukla tužbu prema prvotuženom, osim za pokretnu stvar putnički automobil i nepokretnost , odnosno kuću u Kruševcu na katastarskoj parceli 1253 i drveni lokal u Kruševcu na istoj parceli.

Opštinski sud u Kruševcu presudom P. 1888/93 od 27. februara 2007. godine je: u stavu prvom izreke delimično usvojio tužbeni zahtev tužilje i utvr dio da je tužilja vlasnik u kvoti od 25% stambenog objekta-kuće, koja se sastoji od prizemlja i sprata, dimenzija 8h9m i lokala od drveta dimenzija 4h4m, a koji se nalaze na katastarskoj parceli broj 1253 , K O Kruševac, a tužen og je obavezao da ovo pravo prizna tužilji, preda joj navedeni deo nepokretnosti u svojinu i državinu putem fizičke ili civilne deobe i dozvoli joj da se kao vlasnik upiše u javne knjige; stavom drugim izreke delimično je usvojio tužbeni zahtev tužilje i utvr dio da je tužilja vlasnik u kvoti od 25% putničkog automobila marke „Golf“ proizvodnja 1983. godine, registarske oznake KŠ 187-777, pa je obavezao tuženog da ovo pravo prizna tužilji i preda joj pripadajući deo stvari u svojinu i državinu putem fizičke ili civilne deobe; stavom trećim izreke sud je usvojio tužbeni zahtev tužilje i utvrdio da je tužilja nosilac prava trajnog sukorišćenja na delu katastarske parcele broj 1253 , KO Kruševac ispod stambenog objekta-kuće, koja se sastoji od prizemlja i sprata, dimenzija 9h8m i ispod lokala od drveta, dimenzija 4h4m, kao i zemljišta neophodnog za normalno korišćenje i održavanje navedenih objekata, pa je obavezao tužene da ovo pravo priznaju tužilji i dozvole joj da se kao nosilac prava trajnog sukorišćenja upiše u javne knjige ; stavom četvrtim izreke odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužilje da se utvrdi da je tužilja vlasnik stambenog objekta bliže navedenog u stavu prvom izreke u kvoti od još 25% i da se tuženi obaveže da joj ovo pravo prizna i preda joj navedeni deo nepokretnosti u svojinu i državinu putem fizičke ili civilne deobe i dozvol i joj da se kao vlasnik upiše u javne knjige ; stavom petim izreke odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužilje da se utvrdi da je vlasnik putničkog automobila, bliže opisanog u stavu drugom izreke u kvoti od još 41,66% i da se tuženi obaveže da joj ovo pravo prizna i preda joj pripadajući deo stvari u svojinu i državinu putem fizičke ili civilene deobe. Stavom šestim izreke obavezani su tuženi da tužilji solidarno naknade troškove parničnog postupka u iznosu od 134.988,00 dinara .

Odlučujući o žalbi tužilje, Okružni sud u Kruševcu je rešenjem Gž. 1578/07 ukinuo presudu Opštinskog suda u Kruševcu P. 1888/93 od 27. februara 2007. godine i predmet vratio istom sudu na ponovno suđenje.

U ponovnom postupku Opštinski sud u Kruševcu je doneo presudu P. 2789/07 od 13. maja 2009. godine, kojom je : u stavu prvom izreke usvojio tužbeni zahtev tužilje prema tuženima i utvrdio da je tužilja vlasnik u kvoti od 45,43% stambenog objekta-kuće koja je bliže opisana u ovom stavu na katastarskoj parceli broj 1253, KO Kruševac sa pravom trajnog sukorišćenja navedene parcel e, pa su tuženi obavezani da tužilji ovo pravo pravo priznaju i da joj omoguće upis ove nepokretnosti kod nadležne službe za katastar nepokretnosti; stavom drugim izreke odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužilje kojim je tražila da se prema tuženima utvrdi da je tužilja vlasnik u kvoti od 50% od poslovnog objekta-lokala od drvene građe na katastarskoj parceli 1253, KO Kruševac, te da se obavežu tuženi da joj ovo pravo priznaju i da joj predaju navedeni objekat u državinu putem fizičke ili civilne deobe i omoguće upis kod nadležne službe za katastar nepokretnosti ; stavom trećim izreke delimično je usvojio tužbeni zahtev tužilje prema tuženom i utvrdio da je tužilja vlasnik u kvoti od jedne idealne polovine na putničkom motornom vozilu koje je bliže opisano u ovom stavu, pa je tuženi obavezan da joj ovo pravo prizna i da joj preda u državinu putem civilne deobe navedeno vozilo; stavom četvrtim izreke odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužilje da se prema tuženom utvrdi da je vlasnik u kvoti od jedne idealne četvrtine motornog vozila koje je bliže opisano u stavu trećem izreke i da se obaveže tuženi da joj to pravo prizna i preda vozilo u državinu putem civilne deobe u navedenoj kvoti; stavom petim izreke odlučeno je da svaka stranka snosi svoje parnične troškove.

Odlučujući o žalbi tužilje i tuženih Okružni sud u Kruševcu je presudom Gž. 1239/09 od 30. oktobra 2009. godine preinačio presudu Opštinskog suda u Kruševcu P. 2789/07 od 13. maja 2009. godine u stavu prvom izreke i delimično usvojio tužbeni zahtev tužilje i utvrdio prema tuženima da je tužilja vlasnik u kvoti od 42,5% stambenog objekta-kuće od tvrdog materijala koja se sastoji od prizemlja i sprata dimenzije 8h9m na katastarskoj parceli broj 1253, KO Kruševac i sukorisnik na navedenoj parceli, pa je obavezao tužene da joj ovo pravo priznaju i predaju navedenu nepokretnost u državinu putem fizičke ili civilne deobe u navedenoj kvoti i da joj dozvole upis kod nadležne službe za katastar nepokretnosti, stavom drugim izreke odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužilje da se prema tuženima utvrdi da je tužilja vlasnik još u kvoti od 2,93% stambenog objekta-kuće od tvrdog materijala koja se sastoji od prizemlja i sprata dimenzije 8h9m na katastarskoj parceli broj 1253 , KO Kruševac , te da se obavežu tuženi da joj ovu nepokretnost predaju u državinu putem fizičke ili civilne deobe ; stavom trećim izreke potvrđena je presuda Opštinskog suda u Kruševcu P. 2787/07 od 13. maja 2009. godine u stavu trećem izreke, a žalba tuženog je odbijena kao neosnovana; stavom četvrtim izreke ukinuta je napred navedena presuda u stavu petom izreke, tj. u delu odluke o troškovima postupka i predmet je vraćen prvostepenom sudu na ponovno odlučivanje.

Rešenjem Osnovnog suda u Kruševcu P. 2789/07 od 9. februara 2010. godine obavezani su tuženi da tužilji na ime naknade parničnih troškova solidarno plate iznos od 40.778,33 dinara.

Odlučujući o žalbi, Viši sud u Kruševcu je rešenjem Gž. 260/10 od 25. marta 2010. godine ukinuo rešenje Osnovnog suda u Kruševcu P. 278 9/07 od 9. februara 2010. godine i spise predmeta vratio prvostepenom sudu na ponovno odlučivanje.

Rešenjem Osnovnog suda u Kruševcu P. 2789/07 od 19. aprila 2010. godine u stavu prvom izreke obavezan je tuženi da tužilji na ime naknade parničnih troškova isplati iznos od 121.136,00 dinara, stavom drugim izreke obavezani su tuženi da tužilji na ime naknade parničnih troškova isplate iznos od 88.929,56 dinara.

Odlučujući o žalbi, Viši sud u Kruševcu je rešenjem Gž. 538/10 od 30. juna 2010. godine potvrdio rešenje Osnovnog suda u Kruševcu P. 2789/07 od 19. aprila 2010. godine, a žalbu tuženog odbio kao neosnovanu.

Viši sud u Kruševcu je rešenjem Gž. 1239/09 od 9. septembra 2010. godine ispravio presudu Višeg suda u Kruševcu Gž. 1239/09 od 30. oktobra 2009. godine, tako da u prvom redu izreke presude umesto P. 2787/07 stoji P. 2789/07 i u stavu trećem u prvom redu presude umesto P. 2787/07 stoji P. 2789/07.

Odlučujući o reviziji tuženog Vrhovni kasacioni sud je rešenjem Rev. 57/11 od 17. februara 2011. godine odbacio kao nedozvoljenu reviziju tuženog izjavljenu protiv presude Okružnog suda u Kruševcu Gž. 1239/09 od 30. oktobra 2009. godine.

4. Za ocenu navoda i razloga ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenih prava na čiju povredu se podnositeljka ustavne žalbe poziva, od značaja su sledeće odredbe Ustava i zakona.

Odredbom člana 32. stava 1. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o otpužbama protiv njega.

Zakonom o parničnom postupku („Službeni list SFRJ“, br. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 72/82, 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91 i „Službeni list SRJ“, br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02) bilo je propisano: da je s ud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku (član 10.); da sud može odlučiti da se izvede dokaz saslušanjem stranaka kad nema drugih dokaza ili kad i pored izvedenih drugih dokaza nađe da je to potrebno za utvrđivanje važnih činjenica (član 264.); da se ne mogu primeniti nikakve prinudne mere prema stranci koja se nije odazvala pozivu suda radi saslušanja niti se stranka može prinuditi na davanje iskaza; da će sud s obzirom na sve okolnosti oceniti od kakvog je značaja što stranka nije došla na saslušanje ili što je uskratila iskaz (član 269.).

Zakonom o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 125/04 , 111/09 i 7 2/11 ) propisuje da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku, a da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10.).

5. Period ocene razumnosti dužine trajanja ovog sudskog postupka koji spada u nadležnost Ustavnog suda, ratione temporis, počeo je dana 8. novembra 2006. godine, kada je proglašen i stupio na snagu Ustav Republike Srbije, koji ustanovljava ustavnu žalbu kao pravno sredstvo za zaštitu povređenih ili ugroženih ljudskih prava i sloboda i svakome jemči pravo na javno raspravljanje i odlučivanje o njegovim pravima i obavezama u razumnom roku. Međutim, Ustavni sud smatra da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine. Ustavni sud je konstatovao da je podnositeljka podnela tužbu Opštinskom sudu u Kruševcu 3. juna 1993. godine. Ustavni sud nalazi da je za ocenu postojanja povrede navedenog ustavnog prava podnositeljke ustavne žalbe relevantan period od 3. juna 1993. godine.

Nema sumnje da je razumna dužina sudskog postupka relativna kategorija, koja zavisi od niza činilaca i mora se proceniti u svakom pojedinačnom slučaju, prema njegovim specifičnim okolnostima. Složenost činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanje podnositeljke ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanje nadležnih sudova koji vode postupak i priroda zahteva, odnosno značaj raspravljanog prava za podnositeljku, osnovni su činioci koji utiču na ocenu dužine parničnog sudskog postupka.

Ocenjujući do sada sprovedeni postupak u predmetnoj građanskopravnoj stvari, uvažavajući pri tome sudsku praksu i kriterijume Ustavnog suda, kao i međunarodnih institucija za zaštitu ljudskih prava, Ustavni sud je utvrdio da je podnositeljki ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava.

Po oceni Ustavnog suda, osnovni razlog koji je doveo do povrede navedenog zajemčenog prava je nedelotvorno postupanje nadležnog prvostepenog suda. Naime, Ustavni sud je utvrdio da je do donošenja delimične presude prvostepenog suda proteklo tri godine i deset meseci i da je istom odlučeno samo o delu tužbenog zahteva tužilje, ovde podnositeljke ustavne žalbe. Nakon pravosnažnosti delimične presude i odlučivanja o reviziji tuženog protiv drugostepene presude , prvostepeni sud je novo ročište zakazao nakon deset meseci od odlučivanja Vrhovnog suda Srbije po reviziji. Prvostepeni sud je nakon pravnosnažnosti delimične presude, odnosno nakon sedam godina i osam meseci doneo presudu koja je rešenjem drugostepenog suda ukinuta i ponovo vraćena prvostepenom sudu na ponovni postupak. U ponovnom postupku prvostepeni sud je nakon jedne godine i sedam meseci doneo presudu, koju je drugostepeni sud ukinuo u delu koji se odnosi na troškove parničnog postupka i ponovno naložio prvostepenom sudu da donese rešenje o troškovima. Novim rešenjem prvostepeni sud je obuhvatio samo troškove postupka za period od 9. januara 2008. godine, iako parnica traje od 1993. godine, nakon čega je rešenje o troškovima postupka ukinuto i ponovo je naloženo prvostepenom sudu da donese rešenje o troškovima, postupajući po primedbama drugostepenog suda. Postupak u ovoj parnici okončan je donošenjem rešenja Vrhovnog kasacionog suda od 17. februara 2011. godine kojim se revizija tuženog odbačena kao nedozvoljena. Iz navedenog proizlazi da je postupak u ovoj parnici trajao 17 godina i 8 meseci.

Ustavni sud nalazi da se ne može opravdati propuštanje suda da sankcioniše odbijanje tuženih da pristupe ročištu za glavnu raspravu radi izvođenja dokaza njihovim saslušanjem u svojstvu parničnih stranaka. Prvostepeni sud je s obzirom na sve okolnosti mogao oceniti od kakvog je značaja što stranka nije došla na saslušanje ili što je uskratila iskaz. Naime, prvostepeni sud je morao imati u vidu dužnosti protivne stranke koja osporava postojanje nekog prava da snosi teret dokazivanja činjenice čije postojanje bi sprečilo nastanak ili ostvarivanje prava.

Ustavni sud ocenjuje da podnositeljka ustavne žalbe nije doprinela dužini trajanja parničnog postupka, jer se uredno odazivala na sve pozive suda i aktivno učestvova la u postupku, pri čemu ni je zloupotrebljava la svoja procesna ovlašćenja.

Predmet parničnog postupka, po oceni Ustavnog suda, jeste od velikog interesa za podnositeljku ustavne žalbe, budući da se radi o deobi nepokretnih i pokretnih stvari stečenih u toku trajanja braka. Ustavni sud je ocenio da određena složenost postupka ne može biti opravdanje za nedelotvorno postupanje suda u ovoj pravnoj stvari i za ovako dugo trajanje osporenog parničnog postupka.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07 i 99/11), ustavnu žalbu usvojio i utvrdio da je podnositeljki ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, odlučujući kao u tački 1. izreke.

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnositeljke ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.700 evra , u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde.

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju je podnositeljka ustavne žalbe pretrpela zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja, a posebno dužinu trajanja predmetnog parničnog postupka. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja pravičnu i adekvatnu naknadu za povredu prava koju je podnosi teljka ustavne žalbe pretrpe la isključivo zbog neažurnog postupanja sudova. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu postojeću praksu ovog Suda, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomsko-socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećeno j pruža odgovarajuće zadovoljenje.

7. Polazeći od iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti