Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravično suđenje

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu, utvrđuje povredu prava na pravično suđenje i poništava presudu Apelacionog suda u Nišu. Drugostepeni sud je preinačio prvostepenu presudu zasnovavši odluku na drugačije utvrđenom činjeničnom stanju, bez održavanja rasprave, što je suprotno ZPP-u.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: zamenik predsednika Suda dr Goran P. Ilić, zamenik predsednika Veća , i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi M . R . iz Prokuplja, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa član om 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 23. juna 2016. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba M. R . izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Nišu Gž1. 263/14 od 11. februara 2014. godine i utvrđuje povreda prava podnositeljke ustavne žalbe na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se ustavna žalba u pogledu povrede načela iz člana 21. Ustava odbacuje.

2. Poništava se presuda Apelacionog suda u Nišu Gž1. 263/14 od 11. februara 2014. godine i određuje da isti sud donese novu odluku o žalbi tuženog izjavljenoj protiv presude Osnovnog suda u Prokuplju P1. 349/13 od 20. novembra 2013. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. M. R . iz Prokuplja je , 26. marta 2014. godine , Ustavnom sudu podnela ustavnu žalbu protiv presude Apelacionog suda u Nišu Gž1. 263/14 od 11. februara 2014. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije i prava na pravičnu naknadu za rad iz člana 60. stav 4. Ustava, kao i povrede načela zabrane diskriminacije iz člana 21. Ustava.

U ustavnoj žalbi je, pored ostalog, navedeno: da je Apelacioni sud u Nišu osporenom presudom preinačio prvostepenu presudu i odbio tužbeni zahtev tužilje za isplatu uvećane zarade po osnovu prekovremenog rada; da je Apelacioni sud u Nišu pri tome zauzeo pravni stav koji je suprotan stavovima istog suda u potpuno istovetnim sporovima, u kojima su donete presude Gž1. 1925/13 od 22. oktobra 2013. godine i Gž1. 983/13 od 9. oktobra 2013. godine, a kojima je tužbeni zahtev tužioca usvojen ; da se u konkretnom slučaju ne može govoriti o nepristrasnom i pravičnom suđenju, te da su osporenom presudom povređena navedena ustavna prava i načela. Predlaže se da Ustavni sud poništi osporenu presudu Apelacionog suda u Nišu, kao i da dosudi podnositeljki naknadu troškova sastava ustavne žalbe.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje se zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. U sprovedenom postupku, Ustavni sud je, uvidom u dokumentaciju dostavljenu uz ustavnu žalbu, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Osnovni sud u Prokuplju je, presudom P1. 349/13 od 20. novembra 2013. godine, usvojio tužbeni zahtev tužilje – ovde podnositeljke ustavne žalbe i obavezao tuženog „T.“ d.o.o. iz Beograda – Regionalni centar N. iz Niša da tužilji plati na ime naknade prekovremenog rada za period od 10. maja 2010. do 9. maja 2012. godine novčani iznos od 120.960 dinara , sa zakonskom zateznom kamatom od 10. maja 2012. godine do konačne isplate i obavezao tuženog da tužilji naknadi troškove parničnog postupka. U obrazloženju presude se navodi: da je u postupku utvrđeno da je tužilja bila u radnom odnosu kod tuženog na određeno vreme po osnovu ugovora o radu , koji su zaključivani na period od tri meseca , i to o d 10. maja 2010. do 9. maja 2012 godine; da je ugovorima o radu tužilja zasnivala radni odnos sa punim radnim vremenom u trajanju od 40 časova nedeljno i da ugovorima nije ugovoreno pravo na uvećanu zaradu za prekovremeni rad tužilje, već samo pravo na uvećanu zaradu za rad u dane praznika, noćnog i minulog r ada, kao i predlogu rukovodioca; da je radno vreme tuženog bilo sedam dana u ne delji od 6 do 22 časa; da su u prodavnici u kojoj je radila tužilja, zajedno sa tužiljom bila četiri zaposlena, čije je radno vreme bilo raspoređeno tako da po dva zaposlena rade u smeni, a svako od zaposlenih je koristio jedan slobodan dan u nedelji; da zaposleni nisu radili u preraspodeli radnog vremena; da je radno vreme tužilje tokom trajanja radnog odnosa kod tuženog bilo duže od ugovorenog punog radnog vremena i isto je iznosilo 48 časova nedeljno; da tuženi nije isplatio tužilji zaradu na ime prekovremenog rada; da je veštačenjem od strane veštaka finansijske struke utvrđena visina traženog novčanog potraživanja. U obrazloženju se, zatim, navodi: da p rema odredbi člana 53. Zakona o radu, zaposleni je dužan da na zahtev poslodavca, radi duže od punog radnog vremena zbog više sile , iznenadnog povećanja obima rada i u drugim slučajevima kada je neophodno da se u određenom roku završi posao koji nije planiran, da prekovremeni rad ne može da traje duže od osam časova nedeljno, niti duže od četiri časa dnevno po zaposlenom; da prema odredbi člana 108. stav 1 . tačka 3 . navedenog zakona , zaposleni ima pravo na u većanu zaradu u visini utvrđenoj opštim aktom i ugovorom o radu i to za prekovremen i rad- najmanje 26 % od osnovice; da je u konkretnom slučaju nesporno da je radno vre me u pomenutoj prodavnici bilo od 6 do 22 časa, pa kako su u prodavnici radila četiri radnika, od kojih je jedna bila tužilja i to po dva radnika u jednoj smeni, s tim da je tužilja koris tila po jedan slobodan dan u nedelji, to proizlazi da je tužilja radila 48 časova nedeljno, pa je shodno tome imala prekov remene sate rada; da činjenica da zahtev za prekovremeni rad od strane tuženog nije bio u postavljenoj formi odluke ili naloga, ne znači oslobađanje obaveze tuženog na isplatu uvećane zarade po tom osnovu, obzirom da je radno vreme koje je bilo istaknuto na prodavnici, a koje je tužilja morala da poštuje, diktiralo prekovremeni rad, prema tome nalog poslodavca je postojao navedenom organizacijom radne nedelje u prodavnici, da shodno navedenim zakonskim odredbama tužilji pri pada pravo na uvećanu zaradu za časove prekovremenog rada, zbog čega je sud usvojio tužbeni zahtev i obavezao tuženog da tužilji isplati uvećanu zaradu po nave denom osnovu za period od 10. maja 2010. godine do 9. maja 2012. godin e u ukupnom iznosu od 120.960 dinara, a koji iznos nije sporan među strankama , sa kamatom od 10. maja 2012. godine kao dana dospelosti potraživanja.

Rešavajući o žalbi tuženog protiv prvostepene presude, Apelacioni sudu u Nišu je, osporenom presudom Gž1. 263/14 od 11. februara 2014. godine, preinačio ožalbenu presudu Osnovnog suda u Prokuplju P1. 349/13 od 20. novembra 2013. godine tako što je odbio kao neosnovan tužbeni zahtev tužilje i preinačio odluku o troškovima postupka. Apelacioni sud u Nišu je našao da u provedenom prvostepenom postupku i pobijanoj presudi nema bitnih povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374 . stav 2 Zakona o parničnom postupku na koje drugostepeni sud pazi po službenoj dužnosti, kao i da je prvostepeni sud potpuno i pravilno utvrdio činjenično stanje od značaja na odlučivanje, ali je na tako utvrđeno činjenično stanje pogrešno primenio materijalno pravo kada je usvojio tužbeni zahtev. U obrazloženju osporene presude se navodi: da je t užilja u ovom sporu tražila isplatu naknade na ime prekov remenog rada za period od 10. maja 2010. do 9. maja 2012. godine; da prvostepeni sud utvrđuje kao nespornu činjenicu da je radno vreme tuženog bilo sedam dana u nedelji od 6 do 22 časa i računajući tužilju, u prod avnici broj 14 u Prokuplju radila su ukupno četiri radnika, čije je radno vreme bilo raspoređeno tako da je svako od zaposlenih koristio po jedan slobodan dan u nedelji i zaposleni kod tuženog nisu radil i u preraspodeli radnog vremena; da je radno vreme tužilje tokom trajanja radnog odnosa kod tuženog bilo duže od ugovorenog punog radnog vremena i iznosilo je 48 časova nedeljno; da se, zatim, prvostepeni sud poziva na nalaz i mišljenje veštaka, da se veštak, međutim, izričito izjasnio da tuženi ne poseduje radne liste o radnom vremenu, da tužilja nikada nije dostavila r adne liste i da se nije obraćala tuženom sa zahtevom za isplatu prekovremenog rada; da je veštak sve to imao u vidu, ali je na osnovu izjave tužilje i saslušanih svedoka izvršio obračun prekovremenih časova rada, ali je sudu ostavio pravna pitanja na ocenu; da je t akođe naveo da u spisima predmeta nema, niti su u toku veštačenja dostavljeni drugi dokazi o časovima prekovremenog rada, a na ime rešenja, naredbe i sl. U obrazloženju presude se, zatim, citira član 53. Zakona o radu i navodi: da zahtev za prekovremeni rad može da bude postavljen u formi odluke ili naloga, ali u svakom slučaju reč je o odlučivanju, a odluku donosi poslodavac, odnosno organ koji odlučuje o pravima i obavezama zaposlenih; da bi u hitnim slučajevima zahtev za prekovremeni rad mogao biti dat i usmeno, ali da se naknadno konvalidira pisanim aktom; da s obzirom na sve navedeno nesumnjivo proizilazi da u konkretnom slučaju nema bilo kakvih dokaza da je tužilja faktički ostvarila prekovremene časove rada, jer nema radnih lista o radnom vremenu, zahteva tužilje za isplatu, bilo kakvih rešenja i li naredbi od strane poslodavca; da je prvostepeni sud traženu naknadu dosudio tužilji samo na osnovu činjenice da je radno vreme prodavnice bilo od 6 do 22 časa, a da su u prodavnici radila četiri zaposlena; da pri tome nema bilo kakvih dokaza da su dvoje zaposlenih radili po osam časova, tim pre što tuženi ističe da je kreiranje radnog vremena zavisilo od samih zaposlenih, a u okviru perioda od 6 do 22 časa; da je nesporna činjenica da je tužilja koristila jedan slobodan dan u toku nedelje; da je stranka dužna da iznese činjenice i predloži dokaze na kojima zasniva svoj zahtev ili kojim osporava navode i dokaze protivnika i stranka koja tvrdi da ima neko pravo snosi teret dokazivanja činjenice koja je bitna za nastanak i ostvarivanje prava; da tužilja ničim nije dokazala da je ostvarila časove prekovremenog rada iz kog razloga je prvostepena presuda, na osnovu člana 394. tačka 4) Zakon o parničnom postupku, preinačena tako što je tužbeni zahtev odbijen kao neosnovan.

4. Odredbama člana 21. st. 1. do 3. Ustava je utvrđeno da su pred Ustavom i zakonom svi jednaki, da svako ima pravo na jednaku zakonsku zaštitu, bez diskriminacije i da je zabranjena svaka diskriminacija, neposredna ili posredna, po bilo kom osnovu, a naročito po osnovu rase, pola, nacionalne pripadnosti, društvenog porekla, rođenja, veroispovesti, političkog ili drugog uverenja, imovnog stanja, kulture, jezika, starosti i psihičkog ili fizičkog invaliditeta

Odredbom člana 32. stav 1. Ustava je utvrđeno da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbom člana 60. stav 4. Ustava je utvrđeno da svako ima pravo na poštovanje dostojanstva svoje ličnosti na radu, bezbedne i zdrave uslove rada, potrebnu zaštitu na radu, ograničeno radno vreme, dnevni i nedeljni odmor, plaćeni godišnji odmor, pravičnu naknadu za rad i na pravnu zaštitu za slučaj prestanka radnog odnosa i da se niko tih prava ne može odreći.

Zakonom o parničnom postupku („Službeni glasnik RS", br. 72/11, 49/13 – Odluka US, 74/13 – Odluka US, 55/14 – u daljem tekstu: ZPP), članom 4. stav 1. je propisano da sud odlučuje o tužbenom zahtevu po pravilu na osnovu usmenog, neposrednog i javnog raspravljanja, ako ovim zakonom nije drugačije propisano; članom 233. stav 1. da se dokazi izvode na glavnoj raspravi, u skladu sa vremenskim okvirom; članom 360. stav 3. da se pravnosnažnost presude vezuje za činjenično stanje utvrđeno do zaključenja glavne rasprave; članom 383. je propisano da drugostepeni sud odlučuje o žalbi, po pravilu, bez rasprave (stav 1.), da ako veće drugostepenog suda nađe da je radi pravilnog utvrđenja činjeničnog stanja potrebno da se pred drugostepenim sudom ponove već izvedeni dokazi ili dokazi čije je izvođenje odbio prvostepeni sud, može da zakaže raspravu pred drugostepenim sudom (stav 3.), da će drugostepeni sud da zakaže raspravu i odluči o žalbi i zahtevima stranaka kad je u istoj parnici prvostepena presuda već jedanput bila ukinuta, a pobijana presuda se zasniva na pogrešno i nepotpunom utvrđenom činjeničnom stanju ili su u postupku pred prvostepenim sudom učinjene bitne povrede odredaba parničnog postupka, osim ako se pobija presuda na osnovu priznanja, presuda zbog odricanja, presuda zbog propuštanja, presuda zbog izostanka, kao i presuda doneta bez održavanja glavne rasprave, odnosno ako se radi o presudi u sporu male vrednosti (stav 4.); članom 394. je propisano da će drugostepeni sud presudom preinačiti prvostepenu presudu ako: 1) je na osnovu rasprave utvrdio drugačije činjenično stanje nego što je ono u prvostepenoj presudi, 2) je prvostepeni sud pogrešno ocenio isprave ili posredno izvedene dokaze, a odluka prvostepenog suda je zasnovana isključivo na tim dokazima, 3) je prvostepeni sud iz činjenica koje je utvrdio izveo nepravilan zaključak o postojanju drugih činjenica na kojima je zasnovana presuda, 4) smatra da je činjenično stanje u prvostepenoj presudi pravilno utvrđeno, ali da je prvostepeni sud pogrešno primenio materijalno pravo.

5. Ustavni sud ukazuje da se pravom na pravično suđenje, zajemčenim članom 32. stav 1. Ustava, građanima jemči, pre svega, da će postupak u kome se odlučuje o njihovim pravima i obavezama biti sproveden na način da im kroz nezavisnost i nepristrasnost suda, javno raspravljanje, ravnopravno učešće u postupku, odlučivanje u razumnom roku, primenom i poštovanjem propisanih pravila postupka, bude omogućeno pravično suđenje. Zadatak Ustavnog suda je da ispita da li je u konkretnom postupku od strane redovnih sudova došlo do povrede ili uskraćivanja Ustavom zajemčenih garantija prava na pravično suđenje, te da li je osporeni postupak u celini bio pravičan u smislu navedene odredbe Ustava.

Ustavni sud i u ovom ustavnosudskom predmetu konstatuje da u postupku po ustavnoj žalbi nije nadležan da preispituje pravilnost zaključ aka i ocene redovnih sudova u pogledu utvrđenog činjeničnog stanja, kao ni način na koji su redovni sudovi primenili pravo u postupku radi odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe. Zadatak Ustavnog suda je, međutim, da ispita da li je u konkretnom postupku od strane redovnih sudova došlo do povrede ili uskraćivanja Ustavom zajemčenih prava i sloboda i da li je primena procesnog, odnosno materijalnog prava bila proizvoljna ili diskriminaciona, čime bi ukazala na očiglednu arbitrernost i nepravičnost u postupanju redovnih sudova, a na štetu podnosioca ustavne žalbe, a time i na povredu prava na pravično suđenje.

Razmatrajući navode ustavne žalbe o povredi prava na pravično suđenje, Ustavni sud je konstatovao da se u presudi Osnovnog suda u Prokuplju navodi da je sud ocenom izvede nih dokaza utvrdio da je tužilja u periodu za koji potražuje uvećanu zaradu radi la 48 časova nedeljno, tj. prekovremeno zbog same organizacije rada u prodavnici, te da joj za časove prekovremenog rada pripada uvećana zarada. Apelacioni sud u Nišu je, pak, preinačio ožalbenu prvostepenu presudu pozivajući se na pogrešnu primenu materijalnog prava od strane prvostepenog suda i član 394. stav 4. ZPP, kojim je propisano da će drugostepeni sud presudom preinačiti prvostepenu presudu ako smatra da je činjenično stanje u prvostepenoj presudi pravilno utvrđeno, ali da je prvostepeni sud pogrešno primenio materijalno pravo. Međutim, Apelacioni sud u Nišu je preinačujuću presudu zasnovao na drugačijem činjeničnom stanju u predmetnom sporu od stanja utvrđenog u prvostepenom post upku, i to bez održavanja rasprave. Naime, drugostepeni sud nije prihvatio nalaz i mišljenje veštaka o tome da je tužilja u utuženom periodu radila po 48 časova nedeljno, te je našao da tužilja ničim nije dokazala da je ostvarila časove prekovremenog rada. Na ovaj način, Apelacioni sud u Nišu je postupio suprotno svojoj obavezi iz člana 383. stav 4. ZPP da ako je u istoj parnici prvostepena presuda već jednom bila ukinuta po odredbama ovog zakona, radi meritornog odlučivanja o žalbi, zakaže raspravu ako se pobijana presuda zasniva na pogrešno i nepotpuno utvrđenom činjeničnom stanju ili su u postupku pred prvostepenim sudom učinjene bitne povrede odredaba parničnog postupka. Drugostepeni sud je istovremeno povredio i načelo parničnog postupka o usmenosti i neposrednosti sadržano u članu 4. stav 1. ZPP, prema kome sud odlučuje o tužbenom zahtevu po pravilu na osnovu usmenog, neposrednog i javnog raspravljanja, ako ovim zakonom nije drugačije određeno.

Polazeći od napred iznetog, Ustavni sud je ocenio da je presudom Apelacionog suda u Nišu Gž1. 263/14 od 11. februara 2014. godine povređeno pravo podnositeljke na pravično suđenje, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, jer je osporena presuda doneta proizvoljnom primenom procesnog prava, te je, saglasno članu 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu ("Službeni glasnik RS", br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon i 103/15), ustavnu žalbu u tom delu usvojio, odlučujući kao u prvom delu tačke 1. izreke.

6. Ustavni sud je ocenio da se štetne posledice učinjene povrede prava mogu otkloniti jedino poništajem osporene presude Apelacionog suda u Nišu i određivanjem da u ponovnom postupku Apelacioni sud u Nišu donese novu odluku o žalbi tuženog izjavljenoj protiv presude Osnovnog suda u Prokulju P1. 349/13 od 20. novembra 2013. godine, te je, saglasno odredbi člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, odlučio kao u tački 2. izreke.

S obzirom na to da je utvrdio povredu prava na pravično suđenje i naložio Apelacionom sudu u Nišu da ponovo odluči o žalbi tužene protiv prvostepene presude, Ustavni sud nije razmatrao navode ustavne žalbe o povredi prava na pravičnu naknadu za rad iz člana 60. stav 4. Ustava, kao preuranjene.

7. U vezi sa istaknutom povredom načela zabrane diskriminacije iz člana 21. Ustava, Ustavni sud konstatuje da ustavna žalba ne sadrži navode i dokaze da je osporenom presudom podnositeljka ustavne žalbe na bilo koji način diskriminisana zbog nekog ličnog svojstva, što je neophodna pretpostavka da bi se moglo odlučivati o povredi načela jednakosti svih pred Ustavom i zakonom i zabrane diskriminacije iz člana 21. Ustava.

S obzirom na navedeno, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom, u tom delu odbacio ustavnu žalbu jer nisu ispunjene Ustavom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, rešavajući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

8. U pogledu zahteva podnosioca ustavne žalbe za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom, Ustavni sud podseća da je u svojoj dosadašnjoj praksi više puta razmatrao navedeno pitanje, te da je zauzeo stav da u smislu člana 6. Zakona o Ustavnom sudu nema osnova za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom. S tim u vezi, Ustavni sud se poziva na obrazloženje koje je dato, pored drugih u Odluci Už-633/2011 od 8. maja 2013. godine (videti internet stranicu Ustavnog suda na : www.ustavni.sud.rs).

9. Polazeći od svega izloženog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda ("Službeni glasnik RS", broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

ZAMENIK

PREDSEDNIKA VEĆA

dr Goran P. Ilić, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravično suđenje

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti