Povreda prava na suđenje u razumnom roku u postupku koji traje 18 godina

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu, utvrđujući povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku za podelu bračne tekovine koji nije okončan ni nakon 18 godina. Naloženo je nadležnom sudu da hitno okonča postupak.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud u sastavu: dr Agneš Kartag Odri, koja vrši funkciju predsedika, i sudije dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, Bratislav Đokić, Vesna Ilić Prelić, dr Goran Ilić, Katarina Manojlović Andrić, mr Milan Marković, dr Dragiša Slijepčević, Milan Stanić, dr Dragan Stojanović, mr Tomislav Stojković, Sabahudin Tahirović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Jova Stevanovića i Duška Stevanovića, obojice iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 3. februara 2011. godine, doneo je

R E Š E Nj E

Odbacuje se ustavna žalba Jova Stevanovića i Duška Stevanovića izjavljena protiv presude Vrhovnog kasacionog suda Rev. 587/10 od 11. marta 2010. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Jovo Stevanović i Duško Stevanović, obojica iz Beograda, su 8. juna 2010. godine, preko punomoćnika, advokata Dragana Blagojevića iz Beograda, podneli Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude navedene u izreci, zbog povrede prava iz člana 6. stav 1. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda.

Podnosioci ustavne žalbe ističu: da tužilac u predmetnom parničnom postupku nije raspolagao osnivačkim aktom; da tužilac nikad nije doneo odluku o angažovanju advokata; da sud nije utvrdio ko je vlasnik "na predmetnoj zajedničkoj prostoriji", kao i da tužilac nema stvarnu legitimaciju, niti pravni interes; da je izreka prvostepenog suda bez pravnog osnova; da je drugostepeni sud počinio bitnu povredu postupka i pogrešno primenio materijalno pravo; da je prvostepeni sud izvršio dopunu tužbenog zahteva; da drugostepeni sud uopšte nije odlučivao o žalbenim navodima; da je sud odbio da sasluša tuženog Jova Stevanovića.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosilaca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njihovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je izvršio uvid u presude koje se osporavaju ustavnom žalbom, te je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnopravnoj stvari.

Četvrti opštinski sud u Beogradu je presudom P. 2931/04 od 22. novembra 2007. godine: usvojio tužbeni zahtev tužioca (stambene zgrade) i utvrdio da ne postoji pravni odnos između tužioca i tuženih (ovde podnosilaca ustavne žalbe); obavezao tužene da zajedničku prostoriju - sušionicu u stambenoj zgradi, ispražnjenu od svih lica i stvari, predaju tužiocu u roku od 15 dana od prijema presude; utvrdio neistinitost isprave - overenih 20 potpisa stanara.

U obrazloženju prvostepene presude je, između ostalog, istaknuto: da tužilac, imajući u vidu odredbu člana 188. Zakona o parničnom postupku, nesumnjivo ima pravni interes da dokaže nepostojanje ugovora između stambene zgrade i tuženih; da su tuženi, ovde podnosioci ustavne žalbe, presudom Četvrtog opštinskog suda u krivičnom predmetu K. 819/06 oglašeni krivima za krivično delo falsifikovanja isprave, jer su falsifikovali potpise 20 stanara kojim se oni navodno saglašavaju da zajedničku prostoriju koristi prvookrivljeni Jovo Stevanović, kao i ugovor navodno potpisan od strane tadašnjeg predsednika kućnog saveta; da je sudsko veće na ročištu održanom dana 18. oktobra 2007. godine stavilo van snage rešenje kojim je određeno saslušanje prvotuženog Jova Stevanovića, jer nije u roku od 30 dana, kako mu je naloženo, dostavio uverenje o svom zdravstvenom stanju, nakon što se na ročištu od 22. maja 2007. godine osećao loše i jer nije pristupio na naredno ročište od 18. septembra 2007. godine za koje je bilo odloženo njegovo saslušanje, niti je opravdao svoj izostanak.

Osporenom presudom Okružnog suda u Beogradu Gž. 5595/08 od 9. septembra 2008. godine odbijena je kao neosnovana žalba tuženih, ovde podnosioca ustavne žalbe i potvrđena ožalbena prvostepena presuda.

U obrazloženju osporene drugostepene presude je, pored ostalog, istaknuto: da su neosnovani navodi žalbe tuženih da je tužbu podnelo neovlašćeno lice i da M. S. nije predsednik Skupštine tužioca; da su neosnovani navodi tuženih da je prvostepeni sud postupao po neurednoj tužbi i da je reč o tužbi koja sadrži sve što je propisano; da su bez značaja navodi tuženih da tužilac nije dostavio dokaz o vlasništvu na predmetnoj prostoriji, jer je reč o prostoriji na kojoj zajedničku svojinu imaju svi vlasnici stanova; da to što su tuženi osporili ugovor koji je Stambena zgrada zaključila sa D.T. o ustupanju sporne prostorije, nije od značaja za razmatranu parnicu.

Vrhovni kasacioni sud je osporenom presudom Rev. 587/10 od 11. marta 2010. godine odbio kao neosnovanu reviziju tuženih, ovde podnosilaca ustavne žalbe, izjavljenu protiv drugostepene presude.

U obrazloženju osporene revizijske presude je istaknuto da je izreka drugostepene presude jasna, da presuda sadrži razloge o odlučnim činjenicama, da su dati razlozi jasni i neprotivrečni, da su u skladu sa dokazima sprovedenim do zaključenja glavne rasprave i ispravama u spisu; da je drugostepeni sud cenio žalbene razloge na zakonom propisan način.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava, koja je po svojoj sadržini istovetna odredbi člana 6. stav 1. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda na koju se poziva u ustavnoj žalbi, je utvrđeno da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

5. Navodi podnosilaca ustavne žalbe da tužilac u predmetnom parničnom postupku nije raspolagao osnivačkim aktom, da tužilac nikad nije doneo odluku o angažovanju advokata, da tužilac nema stvarnu legitimaciju i pravni interes, da je izreka prvostepene presude bez pravnog osnova, da je drugostepeni sud učinio bitnu povredu postupka i pogrešno primenio materijalno pravo, jesu navodi kojima se osporava primena materijalnog i procesnog prava, kao i utvrđeno činjenično stanje. Podnosioci ustavne žalbe, u suštini, smatraju da je nepravilno utvrđeno činjenično stanje u predmetnom parničnom postupku i traže da se ispita zakonitost osporenih presuda, a ne navode razloge koji bi, po oceni Ustavnog suda, ukazivali na to da su postupajući sudovi uskratili podnosiocima neku od procesnih garancija pravičnog suđenja ili da su doneli osporene presude bez valjanog obrazloženja, proizvoljno primenjujući materijalno pravo.

Imajući u vidu navode ustavne žalbe koji se odnose na povredu prava na pravično suđenje u predmetnom parničnom postupku, Ustavni sud konstatuje da je u postupku po ustavnoj žalbi nadležan samo da utvrđuje da li je pojedinačnim aktom ili radnjom državnog organa ili organizacije kojoj je povereno javno ovlašćenje došlo do povrede ili uskraćivanja ljudskih ili manjinskih prava i sloboda zajemčenih Ustavom, odnosno da nije nadležan da ispituje zakonitost odluka redovnih sudova i vrši ocenu utvrđenih činjenica u postupku koji je prethodio podnošenju ustavne žalbe na kojima se zasnivaju osporene presude, osim ukoliko iz razloga navedenih u ustavnoj žalbi ne proizlazi da je zaključivanje suda u osporenoj sudskoj odluci bilo očigledno proizvoljno, odnosno da sudski postupak u celini nije bio pravičan na način kako je to utvrđeno u članu 32. stav 1. Ustava.

Ostali navodi podnosilaca nisu potkrepljeni nikakvim dokazima i očigledno su neosnovani. Ustavni sud je zaključio da podnosioci ustavne žalbe nisu argumentovali navode kojima tvrde da drugostepeni sud uopšte nije odlučivao o žalbenim navodima, jer iz sadržine osporene presude proizlazi da je drugostepeni sud dao jasne, precizne i nedvosmislene razloge kada je odbio žalbu tuženih.

U pogledu navoda da je sud odbio da sasluša tuženog Jova Stevanovića, u obrazloženju prvostepene presude je istaknuto da je sudsko veće na ročištu održanom dana 18. oktobra 2007. godine stavilo van snage rešenje kojim je određeno saslušanje prvotuženog Jova Stevanovića, jer nije u roku od 30 dana, kako mu je naloženo, dostavio uverenje o svom zdravstvenom stanju, nakon što se na ročištu od 22. maja 2007. godine osećao loše, i jer na naredno ročište od 18. septembra 2007. godine za koje je bilo odloženo njegovo saslušanje nije pristupio, niti je opravdao svoj izostanak. Ustavni sud je ocenio da se ni ovi navodi podnosilaca ne mogu dovesti u vezu sa Ustavom zajamčenim pravom na pravično suđenje.

S obzirom na to da se u ustavnoj žalbi ne navode razlozi koji se mogu dovesti u vezu sa povredom ili uskraćivanjem prava na pravično suđenje, odnosno da navodi nisu potkrepljeni dokazima, te da se u suštini od Ustavnog suda traži da postupa kao viši sud tako što će ispitati pravilnost i zakonitost osporenih presuda, Ustavni sud je ustavnu žalbu odbacio, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 4) Zakona o Ustavnom sudu, jer ne postoje pretpostavke utvrđene Ustavom i Zakonom za vođenje postupka i odlučivanje.

6. Na osnovu iznetog i odredbe člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je rešio kao u izreci.

VRŠI FUNKCIJU PREDSEDNIKA

USTAVNOG SUDA

sudija dr Agneš Kartag Odri

Povreda prava na suđenje u razumnom roku u postupku koji traje 18 godina

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti