Utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu i utvrđuje povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je trajao skoro osam godina. Podnosiocu je dosuđena naknada nematerijalne štete od 500 evra zbog neažurnosti prvostepenog suda.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić , predsednik Veća i sudije dr Dragiša B. Slijepčević, dr Marija Draškić, dr Agneš Kartag Odri, dr Goran P. Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi L. M. iz B. P. S , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 15. oktobra 2014. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba L. M. i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Opštinskim sudom u Bečeju u predmetu P. 20/04, kasnije pred Osnovnim sudom u Novom Sadu - Sudska jedinica u Bečeju u predmetu P. 9017/10, povređeno pravo podnosi oca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu ne materijalne štete u iznosu od 500 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde.

O b r a z l o ž e nj e

1. L. M. iz B. P. S. podneo je 12. januara 2012. godine, preko punomoćnika A. M, advokata iz B, Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presuda Osnovnog suda u Novom Sadu - Sudska jedinica u Bečeju P. 9017/10 od 17. februara 2011. godine i Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 3847/11 od 14. novembra 2011. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje, zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava. Ustavnom žalbom se ističe i povreda prava na suđenje u razumnom roku u postupku u kome su donete osporene odluke.

Podnosilac smatra da mu je pravo na suđenje u razumnom roku povređeno zbog toga što je predmetni postupak, u kom, kako navodi, nije bilo posebno složenih pravnih i činjeničnih pitanja, trajao osam godina, dok povredu prava na pravično suđenje zasniva na tvrdnji da je na njegovu štetu došlo do obrta u ponovnom postupku, te da je osporena drugostepena presuda suprotna članu 141. Zakona o obligacionim odnosima i stanovištu koje je s tim u vezi zauzeo prvostepeni sud u prvoj po redu donetoj odluci P. 20/04. Predlaže da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, poništi osporene presude i utvrdi mu pravo na naknadu nematerijalne štete.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u spise predmeta Osnovnog suda u Bečeju P. 9017/10, pa je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Tužilac L. M, ovde podnosilac ustavne žalbe, podneo je 26. decembra 2003. godine Opštinskom sudu u Bečeju tužbu protiv tuženih I. Đ. i L. Đ, radi duga.

Do donošenja prve po redu prvostepene presude P. 20/04 od 9. novembra 2006. godine, od ukupno 12 zakazanih ročišta, jedno nije održano zbog nedolaska uredno pozvanih tuženih. U ovom delu postupka izveden je dokaz saslušanjem stranaka i tri svedoka i na tužiočev predlog sprovedeno je finansijsko veštačenje. Pored toga, na ročištu održanom 19. oktobra 2005. godine spojene su parnice po tužbi i protivtužbi tuženih od 17. oktobra 2005. godine radi utvrđenja ništavosti tri ugovora o zajmu zaključenih sa tužiocem, s tim što je posle pomenutog ročišta prvo naredno bilo zakazano za 19. april 2006. godine.

Navedena prvostepena presuda kojom je usvojen tužbeni a odbijen protivtužbeni zahtev, i koja je iz suda otpravljena 23. jula 2007. godine, ukinuta je rešenjem Okružnog suda u Novom Sadu Gž. 6500/09 od 9. oktobra 2009. godine, nakon što su spisi predmeta prethodno bili vraćeni prvostepenom sudu radi združenja dokaza o uručenju žalbe tuženih tužiočevom punomoćniku.

U ponovnom postupku, od ukupno četiri zakazana ročišta, dva nisu održana - jedno na molbu punomoćnika tuženih, a drugo zbog sprečenosti sudije. U skladu sa nalogom drugostepenog suda, sprovedeno je i dopunsko finansijsko veštačenje.

Osporenom presudom Osnovnog suda u Novom Sadu - Sudska jedinica u Bečeju P. 9017/10 od 17. februara 2011. godine odbijeni su tužbeni i protivtužbeni zahtev.

Apelacioni sud u Novom Sadu je osporenom presudom Gž. 3847/11 od 14. novembra 2011. godine potvrdio prvostepenu presudu u delu kojim je odbijen tužbeni zahtev tužioca, dok je u preostalom delu prvostepenu presudu preinačio tako što je usvojio protivtužbeni zahtev tuženih i utvrdio da su ništavi ugovori o zajmu zaključeni između parničnih stranaka 11. avgusta 2000, 10. aprila i 11. maja 2001. godine.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava zajemčeno je svakom pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

5. Ocenjujući osnovanost ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud i u ovom slučaju konstatuje da su ispunjeni uslovi da se prilikom ocene da li se postupak vodi u okviru razumnog roka ili ne, uzme u obzir stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine, kada je stupio na snagu Ustav Republike Srbije kojim se jemči pravo na suđenje u razumnom roku kao element prava na pravično suđenje i obezbeđuje ustavnosudska zaštita Ustavom zajemčenih prava i sloboda u postupku po ustavnoj žalbi, a iz razloga što sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu. U tom smislu, Ustavni sud je utvrdio da je postupak čije se trajanje osporava započeo 26. decembra 2003. godine i da je pravosnažno okončan nakon nepunih osam godina, donošenjem osporene drugostepene presude 14. novembra 2011. godine, što bi moglo da ukazuje da nije okončan u okviru standarda razumnog roka. Međutim, polazeći od toga da je razumna dužina trajanja postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti pravnih pitanja i činjeničnog stanja koje u sporu treba raspraviti, ponašanja podnosioca ustavne žalbe, postupanja sudova koji su vodili postupak, kao i značaja prava o kome se raspravljalo za podnosioca, Ustavni sud je ispitivao da li su i u kojoj meri nave deni kriterijumi uticali na dužinu trajanj a postupka.

Po mišljenju Ustavnog suda, predmetni postupak u kom se odlučivalo o osnovanosti tužbenog zahteva za isplatu duga i o osnovanosti protivtužbenog zahteva za utvrđenje ništavosti tri pravna posla iz kojih je predmet tužbenog zahteva proistekao, i sa čim u vezi su izvedeni dokazi osnovnim i dopunskim finansijskim veštačenjem i saslušanjem stranaka i svedoka, može se okarakterisati kao relativno složen s obzirom na činjenična pitanja koja je trebalo raspraviti.

Razmatrajući značaj predmeta spora za podnosioca ustavne ža lbe, Ustavni sud je ocenio da je podnosilac imao legitiman interes da sud o njegovom, kao i zahtevu suprotne strane, odluči u razumnom roku.

Prema nalaženju Ustavnog suda, podnosilac ni na koji način nije doprineo dužini postupka jer se uredno odazivao svim pozivima suda.

Ispitujući postupanje nadležnog suda, Ustavni sud konstatuje da je prvostepeni sud, nakon što je spojio parnice po tužbi i protivtužbi, ročište zakazao tek posle šest meseci, kao i to da je prvu po redu donetu presudu otpravio strankama osam i po meseci posle donošenja. Pored toga, prvostepeni sud je spise predmeta dostavio drugostepenom sudu bez dokaza o uručenju žalbe tuženih tužiočevom punomoćniku, zbog čega su mu spisi bili vraćeni radi otklanjanja ovog nedostatka.

S obzirom na izneto, Ustavni sud je zaključio da je navedeno postupanje prvostepenog suda dovelo do toga da predmetni parnični postupak duže traje i da bude pravnosnažno okončan tek posle skoro osam godina. Polazeći od navedenog, Ustavni sud je ocenio da je u postupku koji je vođen pred Opštinskim sudom u Bečeju u predmetu P. 20/04, kasnije pred Osnovnim sudom u Novom Sadu - Sudska jedinica u Bečeju u predmetu P. 9017/10, podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, pa je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu ("Službeni glasnik RS", br. 109/07, 99/11 i 18/13 - Odluka US), odlučio kao u prvom delu tačke 1. izreke.

6. Na osnovu člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, ostvari dosuđivanjem naknade nematerijalne štete u iznosu od 500 evra , u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate.

Prilikom odlučivanja o visini naknade nematerijalne štete koju je pretrpeo podnosilac ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja u konkretnom slučaju, posebno dužinu trajanja, ali i složenost predmetnog parničnog postupka. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu postojeću praksu ovoga suda, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu pravičnu naknadu za povredu prava koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog neažurnog i nedelotvornog postupanja sud a.

7. Ispitujući postojanje pretpostavki za postupanje po ustavnoj žalbi u delu u kojem se ističe povreda prava na pravično suđenje u odnosu na osporene presude, Ustavni sud ukazuje da je ustavna žalba ustanovljena kao posebno i izuzetno pravno sredstvo za zaštitu Ustavom zajemčenih prava i sloboda, te se stoga i navodi ustavne žalbe moraju zasnivati na ustavnopravnim razlozima kojima se, sa stanovišta Ustavom utvrđene sadržine označenog ustavnog prava ili slobode, potkrepljuju tvrdnje o njegovoj povredi ili uskraćivanju. U tom smislu, nije dovoljno pozvati se na navodnu nezakonitost osporenog akta i isto dovoditi u vezu sa činjenicom da je drugostepeni sud zauzeo drugačiji pravni stav u odnosu na stav koji je zauzeo prvostepeni sud u prethodno vođenom postupku u odluci koja nije bila predmet konkretnog žalbenog postupka, budući da je već bila ukinuta. Stoga, po oceni Ustavnog suda, ustavna žalba ne sadrži razloge takve prirode koji dovode u sumnju pravičnost sprovedenog postupka, pa se izneti navodi ne mogu smatrati ustavnopravnim razlozima, kojima su, sa stanovišta Ustavom utvrđene sadržine prava na pravično suđenje, potkrepljene tvrdnje o njegovoj povredi.

S obzirom na izneto, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ustavnu žalbu u delu kojim se osporavaju prvostepena i drugostepena presuda, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, rešavajući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

8. Polazeći od svega izloženog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu , kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda ("Službeni glasnik RS", broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.