Povreda prava na pravično suđenje zbog odbacivanja prigovora radi ubrzavanja postupka

Kratak pregled

Ustavni sud usvojio je ustavnu žalbu, utvrdivši povredu prava na pravično suđenje. Viši sud je nezakonito odbacio prigovor radi ubrzavanja postupka, jer je merodavan trenutak podnošenja prigovora, kada je postupak još bio u toku, a ne trenutak odlučivanja.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Snežana Marković, predsednik Veća i sudije Vesna Ilić Prelić, dr Dragana Kolarić, dr Tamaš Korhec ( Korhecz Tamás), Gordana Ajnšpiler Popović, dr Nataša Plavšić, Tatjana Đurkić i Miroslav Nikolić, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi R. Ž . iz Beograda , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 7. juna 2023. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba R. Ž . i utvrđuje da je rešenj em Višeg suda u Beogradu R4 P. 390/20 od 5. oktobra 2020. godine podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na pravično suđenje , zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Poništava se rešenje Višeg suda u Beogradu R4 P. 390/20 od 5. oktobra 2020. godine i određuje da isti sud donese novu odluku o prigovoru podnosioca ustavne žalbe radi ubrzavanja postupka koji je vođen pred Osnovnim sudom u Lazarevcu u predmetu R1. 299/13 i pred Višim sudom u Beogradu u predmetu Gž. 8993/18.

3. Odbacuje se ustavna žalba R. Ž . izjavljena protiv rešenja Apelacionog suda u Beogradu Ržg. 290/20 od 11. januara 2021. godine, kao i zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Lazarevcu u predmetu R1. 299/13.

O b r a z l o ž e nj e

1. R. Ž . iz Beograda podneo je Ustavnom sud, 2. marta 2021. godine, ustavnu žalbu protiv rešenja Višeg suda u Beogradu R4 P. 390/20 od 5. oktobra 2020. godine i rešenja Apelacionog suda u Beogradu Ržg. 290/20 od 11. januara 2021. godine, zbog povrede načela zabrane diskriminacije utvrđenog članom 21. Ustava Republike Srbije, kao i zbog povrede prava na pravično suđenje i prava na imovinu, zajemčenih članom 32. stav 1. i članom 58. stav 1. Ustava. Podnosilac je istakao i povredu člana 6. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, kao i člana 1. Protokola 1 i člana 1. Protokola 12. uz Konvenciju. Takođe, podnosilac je istakao povredu prava na suđenje u razumnom roku u postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Lazarevcu u predmetu R1. 299/13.

U ustavnoj žalbi podnosilac je nave o da je prigovor radi ubrzavanja postupka podneo 25. jula 20 20. godine, jer je do tog momenta predmetni vanparnični postupak, koji nije bio složen, trajao devet i po godina, od čega pred drugostepenim sudom dve i po godine, ali je njegov prigovor odbačen osporenim rešenjem Višeg sud a u Beogradu jer je postupak okončan, donošenjem drugostepenog rešenjem od 17. septembra 2020. godine, kao i da je u ostavljenom roku izjavio žalbu protiv prvostepenog rešenja, ali da je ona, osporenim drugostepenim rešenjem, odbačena kao nedozvoljena. Takođe je navedeno da osporena rešenja ne sadrže jasno obrazloženje niti zakonske okvirena na kojima su zasnovani. Od Ustavnog suda, između ostalog, traženo je da usvoji ustavnu žalbu, utvrdi povredu prava na pravično suđenje, kao i prava na suđenje u razumnom roku u predmet nom vanparničnom postupku, poništi osporena rešenja, te da utvrdi pravo podnosiocu na naknadu nematerijalne štete zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, uvidom u dostavljenu dokumentaciju i spise predmeta Višeg suda u Beogradu R4 P. 390/20, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti koje su od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnopravnoj stvari:

Podnosilac ustavne žalbe, kao predlagač, podneo je, preko Osnovnog suda u Lazarevcu, 25. jula 2020. godine , Višem sudu u Beogradu prigovor radi ubrzavanja vanparničnog postupka Osnovnog suda u Lazarevcu R1. 299/13, a koji se u tom momentu vodio pred Višim sudom u Beogradu. U prigovoru predlagač je opisao ceo tok postupka, ističući da je taj postupak pokrenut 16. februara 2011. godine radi određivanja naknade za izvršenu eksproprijaciju, da je prvostepeno rešenje u tom postupku doneto 1. februara 2018. godine, protiv kojeg je on izjavio žalbu, o kojoj još nije odlučeno , tako da predmetni postupak traje skoro deset godina, što se ne može smatrati efikasnim postupanjem suda.

Osporenim rešenjem Višeg suda u Beogradu R4 P. 390/20 od 5. oktobra 2020. godine odbačen je prigovor predlagača radi ubrzavanja postupka u predmetu Višeg suda u Beogradu Gž. 8993/18.

U obrazloženju označenog rešenja navedeno je da je inicijalni akt u predmetnom postupku podnet 17. januara 2011. godine, da je u tom postupku prvostepeni sud doneo rešenje 1. februara 2018. godine, protiv kojeg je 12. marta 2018. godine izjavljena žalb a, zbog čega su spisi predmeta 8. maja 2018. godine dostavljeni Višem sudu u Beogradu, kao i da je taj sud 17. septembra odlučio o žalbi, pa se taj predmet vodio kao rešen. Budući da je prigovor radi ubrzavanja postupka, kako je navedeno u obrazloženju, podnet 25. jula 2020. godine Osnovnom sudu u Lazarevcu, koji je dostavljen Višem sudu u Beogradu 11. avgusta 2020. godine, a da je 17. septembra 2020. godine predmet Gž. 8993/18 većan, a da je izrada odluke u toku, te da se predmet vodi kao rešen, to je, primenom odredbi člana 5. stav 1. i člana 8. stav 2. Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku, prigovor predlagača odba čen.

U pouci o pravnom leku je navedeno da se protiv tog rešenja može izjaviti žalba Apelacionom sudu u Beogradu, u roku od osam dana od dana prijema rešenja, a preko Višeg suda u Beogradu.

Osporenim rešenjem Apelacionog suda u Beogradu Ržg. 290/20 od 11. januara 2021. godine odbačena je kao nedozvoljena žalba predlagača izjavljena protiv rešenja Višeg suda u Beogradu R4 P. 390/20 od 5. oktobra 20 20. godine.

U obrazloženju ovog rešenja, između ostalog, navedeno je da je odredbom člana 8. stav 2. Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku propisano da protiv rešenja o odbacivanju prigovora radi ubrzavanja postupka nije dozvoljena žalba.

4. Odredbama Ustava, na čiju povredu se ukazuje ustavnom žalbom, utvrđeno je: da su pred Ustavom i zakonom svi jednaki, da svako ima pravo na jednaku zakonsku zaštitu, bez diskriminacije, kao i da je zabranjena svaka diskriminacija, neposredna ili posredna, po bilo kom osnovu, a naročito po osnovu rase, pola, nacionalne pripadnosti, društvenog porekla, rođenja, veroispovesti, političkog ili drugog uverenja, imovnog stanja, kulture, jezika, starosti i psihičkog ili fizičkog invaliditeta (član 21. st. 1, 2. i 3.); da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se jemči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona (član 58. stav 1.) .

U pogledu istaknute povrede člana 6. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, kao i člana 1. Protokola 1 i člana 1. Protokola 12. uz Konvenciju, budući da se navedene odredbe Konvencije i protokola suštinski ne razlikuju od odredaba člana 21, člana 32. stav 1. i člana 58. Ustava, Ustavni sud njihovu eventualnu povredu razmatra u odnosu na odgovarajuće ustavne odredbe.

Odredbama Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku („Službeni glasnik RS“, broj 40/15) propisano je: da pravo na suđenje u razumnom roku ima svaka stranka u sudskom postupku, što uključuje i izvršni postupak, svaki učesnik po zakonu kojim se uređuje vanparnični postupak, a oštećeni u krivičnom postupku, privatni tužilac i oštećeni kao tužilac samo ako su istakli imovinsko-pravni zahtev (u daljem tekstu: stranka) (član 2. stav 1.); da su pravna sredstva kojima se štiti pravo na suđenje u razumnom roku prigovor radi ubrzavanja postupka (u daljem tekstu: prigovor), žalba i zahtev za pravično zadovoljenje (član 3. stav 1.); da se prigovor i žalba mogu podneti dok se postupak ne okonča (član 5. stav 1.); da postupak u kome se štiti pravo na suđenje u razumnom roku počinje podnošenjem prigovora (član 6. stav 1.); da stranka podnosi prigovor sudu koji vodi postupak ili sudu pred kojim se vodi postupak ako smatra da je javni tužilac povredio njeno pravo, kao i da se usmena rasprava ne održava, a da se na ostala pitanja shodno primenjuje zakon kojim se uređuje vanparnični postupak (član 7. st. 1. i 3.); da predsednik suda rešenjem odbacuje ili odbija prigovor bez ispitnog postupka, ili vodi ispitni postupak i da se prigovor odbacuje ako odsustvo nekog obaveznog elementa prigovora onemogućava da se po njemu postupa, zatim ako je prigovor podnelo neovlašćeno lice ili ako je preuranjen, te da protiv rešenja o odbacivanju prigovora nije dozvoljena žalba (član 8. st. 1. i 2.); da pravo na pravično zadovoljenje ima stranka čiji je prigovor usvojen, a koja nije podnela žalbu, zatim stranka čija je žalba odbijena uz potvrđivanje prvostepenog rešenja o usvajanju prigovora i stranka čija je žalba usvojena, kao i da stranka čiji je prigovor usvojen, a koja nije podnela žalbu i stranka čija je žalba odbijena uz potvrđivanje prvostepenog rešenja o usvajanju prigovora stiče pravo na pravično zadovoljenje kada istekne rok u kome je sudija ili javni tužilac bio dužan da preduzme naložene procesne radnje, a stranka čija je žalba usvojena - kada primi rešenje o usvajanju žalbe (član 22.).

Odredbom člana 30. stav 2. Zakona o vanparničnom postupku („Službeni glasnik SRS“, br. 25/82 i 48/88 i „Službeni glasnik RS“, br. 46/95 - dr. zakon, 18/05 - dr. zakon, 85/12, 45/13 - dr. zakon, 55/14, 6/2015, 106/15 - dr. zakon i 14/22) propisano je da se u vanparničnom postupku shodno primenjuju odredbe Zakona o parničnom postupku, ako ovim ili drugim zakonom nije drukčije određeno.

Odredbom člana 294. stav 1. tačka 1) Zakona o parnično postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11, 49/13 - Odluka US, 74/13 - Odluka US, 55/14, 87/18 i 18/20) propisano je da sud po prethodnom ispitivanju tužbe donosi rešenje kojim se tužba odbacuje ako utvrdi da odlučivanje o tužbenom zahtevu ne spada u sudsku nadležnost (član 16.).

5. Ustavni sud najpre ukazuje da protiv osporenog rešenja Višeg suda u Beogradu R4 P. 390/20 od 5. oktobra 2020. godine kojim je odbačen prigovor podnosioca radi ubrzavanja postupka nije dozvoljena žalba, u smislu odredbe člana 8. stav 2. Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku. Međutim, u konkretnom slučaju, u osporenom rešenju Višeg suda u Beogradu data je pouka o dozvoljenosti žalbe protiv tog rešenja. Iz spisa predmeta Višeg suda u Beogradu R4 P. 390/20 proizlazi da je ustavna žalba neblagovremena u odnosu na rešenje Višeg suda u Beogradu R4 P. 390/20 od 5. oktobra 2020. godine, s obzirom na to da je podnosilac navedeno rešenje primio 4. novembra 2020. godine, a ustavna žalba je podneta 2. marta 2021. godine. Međutim, Ustavni sud ocenjuje da podnosilac ustavne žalbe ne može da trpi štetne posledice u ustavnosudskom postupku po pitanju blagovremenosti ustavne žalbe zbog navedenog postupanja redovnih sudova (videti, pored drugih, Odluku Ustavnog suda Už-2943/2019 od 20. maja 2021. godine).

6. Razmatrajući navode ustavne žalbe o povredi prava na pravično suđenje u postupku po prigovoru radi ubrzavanja vanparničnog postupka za određivanje naknade za eksproprisanu nepokretnost , Ustavni sud je zaključio da podnosilac svoje tvrdnje o povredi prava zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava zasniva na tome da je Viši sud u Beogradu proizvoljno primenio procesno pravo na njenu štetu. S tim u vezi, Ustavni sud, pre svega, naglašava da nije nadležan da ocenjuje pravilnost činjeničnih i pravnih zaključaka redovnih sudova, osim u slučaju kada je primena merodavnog materijalnog ili procesnog prava bila očigledno proizvoljna na štetu podnosioca ustavne žalbe, što može dovesti do povrede Ustavom zajemčenog prava na pravično suđenje. Na ovakav zaključak upućuje i stav Evropskog suda za ljudska prava izražen u presudi Khamidov protiv Rusije od 15. novembra 2007. godine (broj aplikacije 72118/01, stav 170.), u kome je taj sud konstatovano da nije njegov zadatak da donosi odluku umesto domaćih sudova koji su u najboljoj poziciji da ocene prezentovane dokaze, ustanove činjenično stanje i tumače domaće pravo, te da, u principu, neće intervenisati, osim ukoliko su odluke domaćih sudova arbitrerne ili očigledno neosnovane.

Ispitujući da li je Viši sud u Beogradu proizvoljno ili arbitrerno primenio pravo na štetu podnosi oca ustavne žalbe, Ustavni sud je pre svega konstatovao da je odredbama Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku strankama pružena mogućnost da traže zaštitu ovog prava dok je postupak u kojem učestvuju još u toku. Na ovaj način stranka može da utiče da se što pre odluči o njenim pravima i obavezama. Za zaštitu ovog prava, strankama su na raspolaganju prigovor i žalba, a stranci koja uspe sa svojim zahtevom na raspolaganju je i zahtev za pravično zadovoljenje. Postupak zaštite prava na suđenje u razumnom roku počinje podnošenjem prigovora. Prigovor stranke mogu da podnesu od pokretanja postupka čija se dužina trajanja osporava , pa sve dok se taj postupak ne okonča i to u bilo kom trenutku kada smatraju da predmetni postupak nerazumno dugo traje, s tim da se prigovor podnosi onom sudu pred kojim postupak teče u momentu njegovog podnošenja. Sud kojem je ovo pravno sredstvo podneto prvo prethodno ispituje podnesak, u smislu postojanja procesnih pretpostavki da se po njemu postupa. Kako postupak po pravnom sredstvu otpočinje njegovim podnošenjem, to sud ispituje ispunjenost procesnih pretpostavki u odnosu na taj momenat.

Primenjujući navedeno na konkretan slučaj, Ustavni sud je konstatovao da je Viši sud u Beogradu, prvo, prigovor podnosioca posmatrao kao da je podnet samo radi ubrzavanja postupka po žalbi, a potom i odbacio prigovor jer je drugostepeni postupak okončan , s obzirom na to da je taj sud, u međuvremenu, doneo odluku o izjavljenoj žalbi protiv prvostepen og rešenja. Međutim, Ustavni sud je zaključio da Viši sud u Beogradu, prilikom odlučivanja o prigovoru, očigledno nije imao u vidu da je prigovorom osporena dužin a trajanja celokupnog vanparničnog postupka, kao i da je taj postupak pravnosnažno okončan (17. septembra 20 20. godine) nakon podnošenja prigovora (od 25. jula 2020. godine). Polazeći od navedenog, Ustavni sud je ocenio da stanovišta Višeg suda u Beogradu izneta u osporenom rešenju nisu zasnovana na ustavnopravno prihvatljivom tumačenju merodavnog prava, pri čemu je takva primena bila na štetu podnosi oca ustavne žalbe.

U vezi sa iznetim, Ustavni sud ukazuje na stav Evropskog suda za ljudska prava prema kome greška u primeni prava ili utvrđivanju činjenica načinjena od strane nacionalnog suda, koja je tako primetna da se može okarakterisati kao „očigledna greška“, može narušiti pravičnost postupka (videti presudu u predmetu Bochan protiv Ukrajine, od 5. februara 2015. godine, broj predstavke 22251/08, stav 62.).

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je utvrdio da je rešenjem Višeg suda u Beogradu R4 P. 390/20 od 5. oktobra 2020. godine podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravno na pravično suđenje , zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava. Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 - Odluka US, 40/15 - dr. zakon, 103/15 i 10/23 ), usvojio ustavnu žalbu u ovom delu , odlučujući kao u tački 1. izreke.

Ustavni sud je ocenio da su, u konkretnom slučaju, posledice učinjene povrede prava takve prirode da se mogu otkloniti poništajem osporenog rešenja Višeg suda u Beogradu i određivanjem da taj sud ponovo odluči o prigovoru podnosioca ustavne žalbe radi ubrzavanja postupka, pa je, na osnovu odredbe člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, odlučio kao u tački 2. izreke.

7. Budući da je usvojio ustavnu žalbu u delu kojim je osporeno rešenje Višeg suda u Beogradu R4 P. 390/20 od 5. oktobra 2020. godine i navedeno rešenje poništio, Ustavni sud nije razmatrao navode ustavne žalbe o povredi načela utvrđenog članom 21. Ustava i prava zajemčenog članom 58. Ustava.

8. U pogledu osporenog rešenja Apelacionog suda u Beogradu Ržg. 290/20 od 11. januara 2021. godine, kojim je odbačena kao nedozvoljena žalba podnosioca izjavljena protiv rešenja Višeg suda u Beogradu R4 P. 390/20 od 5. oktobra 2020. godine, Ustavni sud je ocenio da je ustavnopravno prihvatljivo stanovište Apelacionog suda u Beogradu da, saglasno odredbi člana 8. stav 2. Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku, protiv rešenja o odbacivanju prigovora radi ubrzavanja postupka nije dozvoljena žalba.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je ocenio da se navodi podnosioca ne mogu prihvatiti kao ustavnopravni razlozi za tvrdnje o povredi prava na pravično suđenje, već se od Ustavnog suda, u suštini, traži da kao instancioni sud o ceni zakonitost osporenog akta. Stoga je Ustavni sud, u prvom delu tačke 3. izreke , odbacio ustavnu žalbu u delu kojim se osporava rešenje Apelacionog suda u Beogradu Ržg. 290/20 od 11. januara 2021. godine, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu.

9. U pogledu istaknute povrede prava na suđenje u razumnom roku u postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Lazarevcu R1. 299/13, U stavni sud je u sprovedenom prethodnom postupku , uvidom u ustavnu žalbu R. Ž . od 14. novembra 2020. godine Už-11330/20, kojom je osporena drugostepena odluka kojim je taj postupak okončan (rešenje Višeg suda u Beogradu Gž. 8993/18 od 17. septembra 2020. godine), utvrdio da je navedeno drugostepeno rešenje dostavljeno podnosiocu ustavne žalbe, kako je sam naveo, 16. oktobra 2020. godine.

U vezi s navedenim, Ustavni sud ukazuje da je odredbom člana 84. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu propisano je da se ustavna žalba može izjaviti u roku od 30 dana od dana dostavljanja pojedinačnog akta, odnosno od dana preduzimanja radnje kojom se povređuje ili uskraćuje ljudsko ili manjinsko pravo i sloboda zajemčena Ustavom.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 2) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ustavnu žalbu u delu izjavljenom zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, kao neblagovremenu, jer je izjavljena posle isteka roka iz člana 84. stav 1. Zakona , rešavajući kao u drugom delu tačke 3. izreke.

Budući da je zahtev podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete akcesor ne prirode, odnosno da oduka o njemu zavisi od odluke o istaknutoj povredi prava na suđenje u razumnom roku, a da je, u konkretnom slučaju, odba čena ustavn a žalb a u navedenom delu, Ustavni sud ukazuje da nije bilo uslova da razmatra ovaj zahtev.

10. Saglasno svemu izloženom, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Snežana Marković, s.r.