Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu S. J. zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji traje preko sedam godina. Dosuđuje naknadu nematerijalne štete od 700 evra i nalaže nadležnom sudu da hitno okonča postupak.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-2751/2011
12.12.2013.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić , dr Marija Draškić, dr Agneš Kartag Odri, dr Goran Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi, u postupku po ustavnoj žalbi S. J. iz Z, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 12. decembra 2013. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba S. J. i utvrđuje da je u postupku koji se vodi pred Osnovnim sudom u Zrenjaninu u predmetu P. 460/13 povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku , iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije .

2. Utvrđuje se pravo podnositeljke ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 700 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate . Naknada nematerijalne štete se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde i državne uprave.

3. Nalaže se nadležnom sudu da preduzme sve neophodne mere kako bi se postupak iz tačke 1. okončao u najkraćem roku.

O b r a z l o ž e nj e

1. S. J. iz Z. podnela je 20. juna 2011. godine, preko punomoćnika E. G, advokata iz Z, Ustavnom sudu ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku , zajemčenog član om 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u postupku koji se vodio pred Opštinskim sudom u Zrenjaninu u predmetu P. 963/07.

Podnositeljka je navela da je 13. jula 2007. godine podnela tužbu protiv tužene V.U. radi predaje poseda, te da o žalbi koju je izjavila protiv prvostepene presude nije odlučeno više od tri godine , zbog čega smatra da joj je povređeno navedeno ustavno pravo. Predložila je da Ustavni sud usvoji žalbu i istakla je zahtev za naknadu nematerijalne štete.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

Članom 32. stav 1. Ustava, na čiju povredu ukazuje podnositeljka u ustavnoj žalbi, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Prema odredbi člana 82. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07 , 99/11 i 18/13 - Odluka US), ustavna žalba se može izjaviti i ako nisu iscrpljena pravna sredstva, u slučaju kada je podnosiocu žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku uvidom u spise predmeta Osnovnog suda u Zrenjaninu P. 460/13 (ranije predmet Opštinskog suda u Zrenjaninu P. 963/07), utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Tužilja V.U. podnela je 15. juna 2006. godine tužbu Opštinskom sudu u Zrenjaninu protiv tužene S. J, ovde podnositeljke ustavne žalbe, i tuženog D.J, radi utvrđenja i ispravke katastarskog stanja. Postavljenim tužbenim zahtevom traženo je da se utvrdi da je prilikom obnova granica katastarske parcele, čiji je vlasnik tužilja, pogrešno snimljena detaljna tačka i da se tuženi obavežu da trpe katastarsku ispravku granice predmetne parcele. Podneskom od 21. novembra 2006. godine tužilja je istakla eventualni tužbeni zahtev kojim je tražila da se utvrdi da je vlasnik dela sporne parcele po pravnom osnovu ispravke katastarskog stanja.

Nakon ročišta održanog 7. novembra 2006. godine, Opštinski sud u Zrenjaninu se rešenjem P. 1467/06 od 6. decembra 2006. godine oglasio stvarno nenadležnim, ocenivši da se radi o postupku koji spada u upravnu, a ne u sudsku nadležnost, a dopunskim rešenjem od 13. decembra 2006. godine sud je tužbu odbacio. Rešenjem Okružnog suda u Zrenjaninu Gž. 65/07 od 12. aprila 2007. godine ukinuta su navedena prvostepena rešenja.

U ponovnom postupku pred prvostepenim sudom, od ukupno pet zakazanih ročišta, jedno nije održano zbog nedolaska uredno pozvanih tuženih i njihovog punomoćnika. U ovom delu postupka sprovedeno je veštačenje preko veštaka geometra.

Opštinski sud u Zrenjaninu je 28. februara 2008. godine doneo presudu P. 963/07 kojom je usvojio primarni tužbeni zahtev. Protiv navedene presude tuženi su izjavili žalbu 31. marta 2008. godine, koja je rešenjem prvostepenog suda P. 963/07 od 30. aprila 2008. godine odbačena kao neblagovremena.

Okružni sud u Zrenjaninu je 10. septembra 2008. godine doneo rešenje Gž. 1139/08 kojim je ukinuo prvostepeno rešenje o odbačaju žalbe tuženih, nakon čega je pred Opštinskim sudom u Zrenjaninu održano ročište 23. decembra 2008. godine, na kojem je konstatovano da će sud o blagovremenosti žalbe pismeno odlučiti. Žalba tuženih ekspedovana je tužilji na odgovor 16. oktobra 2009. godine, a u novembru 2009. godine data je naredba da se predmet dostavi drugostepenom sudu na odlučivanje o žalbi.

Rešenjem Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 4585/10 od 31. maja 2011. godine usvojena je žalba tuženih i ukinuta je prvostepena presuda.

U drugom ponovnom postupku, održana su dva ročišta i izveden je dokaz saslušanjem stranaka, a tužena S. J. je obavestila sud da je tuženi D. J. preminuo i da je ona oglašena za njegovog univerzalnog sukcesora.

Drugom po redu prvostepenom presudom P. 1466/11 od 9. marta 2012. godine ponovo je usvojen primarni tužbeni zahtev.

Apelacioni sud u Novom Sadu je rešenjem Gž. 2207/12 od 22. januara 2013. godine ukinuo prvostepenu presudu i odbacio tužbu u delu u kojem je istaknut primarni tužbeni zahtev, a predmet vratio prvostepenom sudu na odlučivanje o eventualnom zahtevu. Drugostepeni sud je odluku o odbacivanju tužbe obrazložio time da odlučivanje o primarnom tužbenom zahtevu ne spada u sudsku, već u upravnu nadležnost.

Treća po redu prvostepena presuda P. 460/13 kojom je usvojen eventualni tužbeni zahtev tužilje doneta je 6. juna 2013. godine. U julu 2013. godine predmet je dostavljen drugostepenom sudu na odlučivanje o žalbi tužene.

4. Razmatrajući osnovanost ustavne žalbe, Ustavni sud i u ovom slučaju konstatuje da su ispunjeni uslovi da se prilikom ocene da li se postupak vodi u okviru razumnog roka ili ne, uzme u obzir stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine, kada je stupio na snagu Ustav Republike Srbije kojim se jemči pravo na suđenje u razumnom roku kao element prava na pravično suđenje i obezbeđuje ustavnosudska zaštita Ustavom zajemčenih prava i sloboda u postupku po ustavnoj žalbi, a iz razloga što sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu. U tom smislu, Ustavni sud je utvrdio da je postupak čije se trajanje osporava započeo u junu 2006. godine i da do danas, nakon više od sedam godina, još uvek nije okončan. Međutim, polazeći od toga da je razumna dužina trajanja postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti pravnih pitanja i činjeničnog stanja koje u sporu treba raspraviti, ponašanja podnosioca ustavne žalbe, ponašanja sudova koji su vodili postupak, kao i značaja prava o kome se raspravljalo za podnosioca, Ustavni sud je ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na du žinu trajanj a postupka.

Po oceni Ustavnog suda, radi se o jednostavnom postupku, s obzirom na pravna pitanja na koja je u konkretnom slučaju trebalo odgovoriti.

Nadalje, Ustavni sud smatra da podnositeljka ustavne žalbe, s obzirom na svoj procesni položaj tužene u predmetnom parničnom postupku, ima legitima interes da se tužbenom zahtevu odluči u što kraćem roku, kako bi se otklonila neizvesnost u pogledu njenih prava i obaveza u odnosu na predmet spora. Pored toga, Ustavni sud konstatuje da je podnositeljka u manjoj meri doprinela dužini postupka, jer nije došla na jedno ročište.

Analizirajući postupanje sudova, Ustavni sud primećuje da je nakon donošenja drugostepenog rešenja Gž. 1139/08 od 10. septembra 2008. godine, kojim je ukinuto rešenje Opštinskog suda u Zrenjaninu od 30. aprila 2008. godine o odbačaju žalbe tuženih kao neblagovremene, tek posle deset meseci data naredba da se žalba tuženih dostavi suprotnoj strani na odgovor. Nadalje, Ustavni sud konstatuje da je za više od sedam godina, koliko predmetna parnica traje, zakazano ukupno deset ročišta i da su donete tri prvostepene presude, pri čemu je tek u 2013. godini pravnosnažno odbačena tužba u delu kojem je istaknut primarni tužbeni zahtev, budući da rešavanje o istom ne spada u sudsku nadležnost.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je utvrdio da ne može postojati nijedan razlog koji bi opravdao činjenicu da jedan jednostavan postupak do sada traje preko sedam godina, posebno imajući u vidu da iz utvrđenih činjenica ne proizlazi da je podnositeljka ustavne žalbe svojim ponašanjem bitno doprinela njegovom trajanju, niti da su postojale takve objektivne okolnosti za čije postojanje sud ne može biti odgovoran.

S obzirom na izneto, ustavnopravna ocena sprovedenog parničnog postupka, zasnovana na praksi Ustavnog suda i standardima međunarodnih institucija za zaštitu ljudskih prava, potvrđuje da je u konkretnom slučaju povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava. Stoga je Ustavni sud, na osnovu odredbe člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu usvojio, odlučujući kao u tački 1. izreke.

5. Na osnovu člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnositeljke ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, ostvari utvrđivanjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 700 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate.

Prilikom odlučivanja o visini naknade nematerijalne štete koju je pretrpela podnositeljka ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja u konkretnom slučaju, a posebno složenost postupka, te s tim u vezi njegovo dosadašnje trajanje.

Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu postojeću praksu ovoga suda, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu pravičnu naknadu za povredu prava koju je podnositeljka ustavne žalbe pretrpela zbog nedelotvornog postupanja nadležnih sudova.

6. Kako parnični postupak povodom koga je podneta ustavna žalba još nije okončan, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, odredio da se štetne posledice utvrđene povrede Ustavom zajemčenog prava otklone nalaganjem nadležnim sudovima da preduzmu sve neophodne mere kako bi se parnični postupak okončao u najkraćem roku, pa je odlučio kao u tački 3. izreke.

7. Polazeći od svega izloženog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša. B. Slijepčević, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti