Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku i pravima u stambenom sporu

Kratak pregled

Ustavni sud je utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku u stambenom sporu koji je trajao preko 19 godina. Istovremeno, odbijeni su navodi o povredi prava na obrazloženu odluku i prava na imovinu, nalazeći da je osporena sudska odluka ustavnopravno prihvatljiva.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud u sastavu: predsednik Vesna Ilić Prelić i sudije Tatjana Babić, Bratislav Đokić, dr Dragana Kolarić, dr Tamaš Korhec ( Korhecz Tamás), dr Milan Marković, Snežana Marković, Miroslav Nikolić, Milan Stanić, mr Tomislav Stojković, Sabahudin Tahirović, dr Jovan Ćirić, dr Milan Škulić i dr Tijana Šurlan, u postupku po ustavnoj žalbi I. B . iz Republike Hrvatske, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 4. aprila 2019. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba I. B . i utvrđuje da je u postupku koji je vođen pred Trećim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 23143/12 (ranije predmet Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 23143/12) , povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 600 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

3. Odbija se kao neosnovana ustavna žalba I. B . izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 4138/14 od 23. januara 2015. godine zbog povrede prava na obrazloženu sudsku odluku kao elementa prava na pravično suđenje, iz člana 32. stav 1. Ustava, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

O b r a z l o ž e nj e

1. I. B . iz Republike Hrvatske podneo je Ustavnom sudu, 20. aprila 2015. godine, preko K. p . za lj . p, ustavnu žalbu protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 4138/14 od 23. januara 2015. godine , zbog povrede prava na pravnu sigurnost i na obrazloženu sudsku odluku kao elemenata prava na pravično suđenje i prava na imovinu, zajemčenih odredbama člana 32. stav 1. i člana 58. stav 1. Ustava Republike Srbije. Ustavnom žalbom se ističe i povreda prava na suđenje u razumnom roku u postupku u kome je donet osporeni akt.

Obrazlažući tvrdnju o povredi prava na obrazloženu sudsku odluku, podnosilac u suštini osporava pravne zaključke na kojima je Apelacioni sud zasnovao svoju odluku, navodeći da su isti u suprotnosti sa odredbom člana 34. stav 1. tačka 4) Zakona o stanovanju, koja, kako ističe, obavezuje zakupodavca da, nakon smrti nosioca stanarskog prava, odnosno zakupca stana na neodređeno vreme, zaključi ugovor o zakupu stana sa članovima njegovog porodičnog domaćinstva koji su nastavili sa korišćenjem stana, a iz koje, kako dalje zaključuje, proizlazi da članovi porodičnog domaćinstva postaju zakupci po sili zakona. S tim u vezi dodaje da je tačno da je ugovor o korišćenju stana iz 1966. godine prestao smrću njegovog oca , ali da time nije prestao pravni osnov na osnovu kog članovi porodičnog domaćinstva preminulog zakupca, koji su nastavili sa korišćenjem stana pristupaju zaključenju ugovora po pozivu zakupodavca, kao i to da se dodatni uslov – rešena stambena potreba, zahteva za druga lica koja su u krvnom srodstvu sa umrlim zakupcem, odnosna za lica koja je od bio dužan da izdržava, a ne za članove porodičnog domaćinstva. Dalje navodi da se on, a ni njegova pokojna majka nisu odrekli prava da koriste sporni stan, pa stoga saglasnost za zaključenje ugovora o zakupu koju mu je dala majka, ne znači njeno odricanje od prava da koristi stan u svojstvu zakupca. Pored iznetog, osporava i zaključak drugostepenog suda da su on i njegova majka imali rešeno stambeno pitanje, jer se stan u Hrvatskoj, koji je njgov otac imao i 1966. godine, osim što se nalazio u drugoj Republici, nije zadovoljavao potrebe njenog porodičnog domaćinstva, a stan koji je stekla njegova supruga, od koje se razveo 1996. godine, takođe nije zadovoljavao potrebe njihovog porodičnog domaćinstva. Takođe navodi da su mu usled proizvoljnog tumačenja odredaba Zakona o stanovanju povređena i ostala Ustavom zajemčena prava na koja se pozvao, jer su sudovi, pozivajući se na član 103. Zakona o obligacionim odnosima, nakon 17 godina poništili ugovor o zakupu stana koji je njegova pokojna majka zaključila sa nadležnim javnim preduzećem i pored toga što je osn ov za zaključenje tog ugovora crpla iz odredaba Zakona o stanovanju. U odnosu na povredu prava na pravnu sigurnost posebno ističe da mu je ono povređeno kao sukcesoru pok. majke, time što je saglasnost koju mu je dala oslanjajući se na odredbe čl. 9. i 34. Zakona o stanovanju, tumačena kao njeno odricanje od prava da zaključi ugovor o zakupu stana, s čim u vezi navodi da princip pravne sigurnosti znači da pravni subjekti mogu da se oslone na jasno značenje propisa kako bi bili u poziciji da predvide posledice svog ponašanja koje mogu da proisteknu iz poštovanja ili nepoštovanja tih pravnih propisa. U odnosu na istaknutu povredu prava na imovinu, podnosilac ističe da je sporni stan koristio do 1. jula 1997. godine, kada je i pored postojanja ugovora o zakupu koji je zaključila njegova majka, Opština Z . istim raspolagala u korist drugog privatnog lica, ne poštujući princip zakonitosti ometanja. U vezi sa iznetim dodaje i da je lišavanje imovine sprovedeno iz razloga pružanja privatne koristi pojedincu, a ne u javnom interesu, budući da je tom privatnom licu bio dozvoljn otkup stana još dok je ugovor o zakupu koji je zaključila njegova majka bio na snazi. Predlaže da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, poništi osporenu presudu i utvrdi mu pravo na naknadu nematerijalne štete.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, uvidom u spise predmeta Trećeg osnovnog suda u Beogradu P. 23143/12, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za donošenje odluke u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Tužilja Lj . M, kasnije Mh, podnela je 23. februara 1998. godine Četvrtom opštinskom sudu u Beogradu tužbu protiv tužene D . B, radi utvrđenja da je tuženoj prestalo pravo stanovanja na bliže opisanom stanu. Tužba je zavedena pod P. 821/98.

Istoga dana protiv D. B . tužbu je podnela i Gradska opština Z, radi poništaja ugovora o zakupu predmetnog stana zaključenog 26. jula 1995. godine između tužene i JP za stmabene usluge, koja je zavedena pod P. 822/98.

Tužena D. B . je 29. aprila 1998. godine podn ela protivtužbu protiv tužilaca-protivtuženih Lj . Mh. i Gradske opštine Z, radi utvrđenja ništavosti ugovora o otkupu spornog stana zaključenog 9. jula 1997. godine između tužilaca-protivtuženih, iseljenja tužilje-protivtužene Lj . Mh. i utvrđenja prava zakupa i korišćenja stana. Protivtužba je zavedena pod P. 2071/98.

Rešenjem od 29. maja 1998. godine spojene su parnice P. 821/98 i P. 2071/98, a na ročištu održanom 22. oktobra iste godine parnici P. 821/98 spojene su i parnice P. 822/98 i P. 3463/95.

U međuvremenu, od ukupno tri zakazana ročišta, dva nisu održana – jedno zbog zahteva tužilje-protivtužene za izuzeće sudije, a za drugo nisu navedeni razlozi neodržavanja.

Neposredno pre ročišta koje je bilo zakazano za 19. novembar 1998. godine tužilja-protivtužena Gradska opština Z. predala je podnesak kojim je preinačila tužbu isticanjem pored postojećeg i zahtev za utvrđenje da tužena- protivtužilja nema pravo stanovanja u predmetnom stanu. Osim preinačenja, pomenutim podneskom je izvršeno i proširenje tužbe na JP za stambene usluge.

Budući da rešenjem donetim na ročištu od 16. februara 1999. godine nije dozvoljeno proširenje tužbe, Gradska opština Z. je 2. marta 1999. godine podnela tužbu protiv JP za s tambene usluge radi poništaja ugovora o zakupu stana zaključenog 10. avgusta 1995. godine sa D. B, koja je zavedena pod P. 1608/99.

Na ročištu održanom 16. juna 1999. godine parnici P. 821/98 spojena je parnica P. 1608/99, a rešenjem od 11. aprila 2002. godine odvojeno je raspravljenje po zahtevu iz parnice P. 3463/95.

Na ročištu održanom 1. oktobra 2002. godine punomoćnik tužene-protivtužilje D . B . je preinačio tužbu isticanjem uz postojeći i zahtev za utvrđenje ništavosti ugovora o zakupu stana zaključenog 3. jula 1997. godine između tužilaca- protivtuženih Lj . Mh. i Gradske opštine Z.

U ovom delu postupka, do aprila 2004. godine, od još ukupno 30 zakazanih ročišta, 13 nije održano. Pet ročišta nije održano zbog nedolaska svedoka, dva zbog neurednog pozivanja tuženog J P, jedno zbog nedolaska tužene-protivtužilje D . B . zbog čega je doneto rešenje o mirovanju postupka, jedno zbog nedostavljanja zapisnika o njenom saslušanju pred zamoljenim sudom u Republici Hrvatskoj, dva zbog sprečenosti sudije i jedno zbog nedolaska tužilje- protivtužene Lj . Mh. Takođe, jedno ročište nije održano zbog toga što je tužilja-protivtužena Gradska opština Z. neposredno pre ročišta predala podnesak kojim je proširila i preinačila tužbu.

U dokaznom postupku saslušane su parnične stranke (tužena-protivtužilja zamolnim putem) i 13 svedoka.

Presudom Četvrtog opštinskog suda u Beogradu P. 821/98 od 5. aprila 2004. godine je: odbijen tužbeni zahtev tužilje-protivtužene Gradske opštine Z. za utvrđenje ništavosti ugovora o zakupu spornog stana zaključenog između tužen e-protivtužilje D . B . i tuženog JP za s tambene usluge i utvrđenje da tužena-protivtužilja nema pravo da nastavi sa korišćenjem istog (stav 1. izreke); odbijen tužbeni zahtev tužilje -protivtužene Lj . Mh. za utvrđenje da je tuženoj - protivtužilji D . B . prestalo pravo korišćenja predmetnog stana (stav 2. izreke); usvojen protivtužbeni zahtev D . B . i utvrđeno da su ništavi ugovori o zakupu i otkupu stana zaključeni 3, odnosno 9. jula 1997. godine između tuženih -protivtužilaca Lj . Mh. i Gradske opštine Z, te naloženo iseljenje tužilje-protivtužene iz istog (stav 3. izreke); odbačena tužba tužene -protivtužilje D . B . u delu kojim je tražila da se utvrdi da je zakupac i korisnik spornog stana (stav 4. izreke).

Protiv navedene presude žalbu je izjavila tužilja-protivtužena Lj . Mh, a tužena-protivtužilja je dala odgovor na žalbu.

Okružni sud u Beogradu je rešenjem Gž.11475/04 od 25. marta 2005. godine ukinuo prvostepenu presudu u st. 1, 2. i 3. izreke.

U ponovnom postupku, u toku 2006. godine na predlog tužilje -protivtužene Lj . Mh. izveden je dokaz građevinskim veštačenjem na okolnost tržišne vrednosti i mogućnosti fizičke deobe kuće čiji je suvlasnik sin tužene-protivtužilje I . B . Povodom primedbi stranaka na nalaz određenog sudskog veštaka , isti je dostavio tri pisana izjašnjenja i saslušan je na ročištu održanom 2. marta 2007. godine. Na istom ročištu usvojen je predlog tužilje-protivtužene Lj . Mh. za izvođenje dokaza građevinskim veštačenjem sa delimično izmenjenim zadatkom koje je povereno drugom veštaku. Povodom primedbi tužilaca -protivtuženih i ovaj veštak se pismeno izjašnjavao i saslušan je na ročištu.

Budući da veštaci nisu mogli da usaglase svoje nalaze, na predlog tužilje-protivtužene Gradske opštine Z . na ročištu održanom 19. oktobra 2007. godine određeno je komisijsko veštačenje koje je povereno GZZV u Beogradu.

GZZV u Beogradu je obavestio sud da ne raspolaže određenim parametrima neophodnim za izradu nalaza, te je veštačenje povereno Društvu za superveštačenja „E“ .

Komisija veštaka je dostavila nalaz u martu 2008. godine, a u aprilu i maju i pisana izjašnjenja na primedbe tužilaca -protivtuženih.

Na predlog tužilje-protivtužene Lj . M . određeno je dopunsko veštačenje. Komisija je dopunski nalaz dostavila u avgustu 2008. godine, a izjašnjenje na primedbe Gradske opštine Z . u oktobru iste godine. Članovi komisije su i dva puta saslušani.

U ovom delu postupka, do marta 2010. godine, osim izvođenja dokaza veštačenjem, ponovo je saslušan jedan svedok, a od ukupno 19 zakazanih ročišta, sedam nije održano. Dva ročišta nisu održana zbog nedolaska veštaka, jedno zbog njihovog izjašnjenja, jedno zbog toga što su spise sa nalazom vratili neposredno pre ročišta, jedno zbog nedolaska tužene-protivtužilje, jedno zbog evakuacije zgrade suda, a jedno radi pribavljanja rešenja o stavljanju tužene-protivtužilje pod starateljstvo .

Prvi osnovni sud u Beogradu, koji je 1. januara 2010. godine preuzeo nadležnost Četvrtog opštinskog suda u Beogradu, doneo je 25. marta 2010. godine rešenje o prekidu postupka zbog smrti tužene-protivtužilje D . B, koja je preminula u avgustu 2009. godine.

Sin pok. D. B, I . B, ovde podnosilac ustavne žalbe , podneo je 11. juna 2010. godine predlog za nastavak postupka i preinačio je tužbu , a 24. marta 2011. godine dostavio je ostavinsko rešenje iza smrti svoje majke od 6. aprila 2010. godine.

Prvi osnovni sud u Beogradu je rešenjem od 1. avgusta 2011. godine odbio predlog za nastavak postupka.

Pomenuto rešenje ukinuto je rešenjem Višeg suda u Beogradu Gž. 98/12 od 9. jula 2012. godine.

Rešenjem od 7. avgusta 2012. godine nastavljen je postupak pred prvostepenim sudom i nije dozvoljeno preinačenje tužbe učinjeno podneskom od 11. juna 2010. godine.

Nakon jednog održanog ročišta, Prvi osnovni sud u Beogradu je 24. januara 2013. godine doneo presudu P. 23143/12 kojom je: odbijen tužbeni zahtev tužilje-protivtužene Lj . Mh. za utvrđenje da je pok. D . B . prestalo pravo korišćenja spornog stana (stav 1. izreke); odbijen protivtužbeni zahtev tuženog- protivtužioca I . B . za utvrđenje ništavosti u govora o zakupu i o otkupu spornog stana zaključenih 3, odnosno 9. jula 1997. godine između tužilaca-protivtuženih Lj . Mh. i Gradske op štine Z. i za iseljenje tužilje -protivtužene iz istog (stav 2. izreke) ; usvojen tužbeni zahtev tužilje-protivtužene Gradske opštine Z . i utvrđeno da je ništav ugovor o zakupu stana zaključen 10. avgusta 1995. godine između pok. D. B . i tuženog JP za stambene usluge i utvrđeno da tuženi-protivtužilac I. B . nema pravo da nastavi sa korišćenjem istog (stav 3. izreke); odlučeno o troškovima postupka (stav 4. izreke).

Rešenjem Apelacionog suda u Beogradu od 14. novembra 2013. godine spisi predmeta su vraćeni prvostepenom sudu radi ispravke presude.

Rešenje o ispravci doneo je Treći osnovni sud u Beogradu (koji je delimično preuzeo nadležnost Prvog osnovnog suda u Beogradu) 1. aprila 2014. godine.

Nakon otvorene i održane glavne rasprave, Apelacioni sud u Beogradu je 23. januara 2015. godine doneo osporenu presudu Gž. 4138/14 kojom je: odbio žalbu tuženog-protivtužioca I . B . i potvrdio prvostepenu presudu u st. 2, 3. i 4. izreke (stav 1. izreke); odbaci o kao nedozvoljenu žalbu tuženog-protivtužioca I. B . izjavljenu protiv stava 1. izreke prvostepene presude (stav 2. izreke). Prema utvrđenom činjeničnom stanju, D r. B, otac tuženog -protivtužioca i suprug pok. D . B, dobio je sporni stan na korišćenje, a 9. decembra 1966. godine zaključio je ugovor o korišćenju tog stana, čime je stekao status nosioca stanar skog prava. U pomenutom ugovoru kao članovi njegovog porodičnog domaćinstva navedeni su njegova supruga D . B . i sin I . B. Krajem maja ili početkom juna 1991. godine D . i Dr . B . otišli su u Hrvatsku gde je Dr. preminuo 25. marta 1994. godine. D . B . je 28. juna 1994. godine preporučenom pošiljkom iz Hrvatske, gde je živela sa pok. suprugom i gde su imali kuću, dala saglasnost svom sinu , I . B, da bude zakupac predmetnog stana, u kome, kako je navela u dopisu, ne živi od aprila 1993. godine. Ovu saglasnost je dala jer je njen sin Gradskoj opštini Z . podneo zahtev da bude određen za zakupca stana. Gradska opština Z . je zaključkom od 20. aprila 1995. godine odbila zahtev I . B . za izmenu ugovora o korišćenju stana od 3. decembra 1966. godine jer je u tom momentu imao rešeno stambeno pitanje, budući da je njegova supruga imala stan u vlasništvu , koji je stekla ugovorom o poklonu 1993. godine. Tuženi-protivtužilac nije pružio dokaz da je protiv ove odluke vodio upravni spor i time mu je, kao licu koje je u ugovoru o korišćenju stana od 9. decembra 1966. godine bilo označeno kao član porodičnog domaćinstva nosioca stanarskog prava, odbijen zahte da ubuduće bude zakupac predmetnog stana . D. B . je 1. juna 1995. godine Gradskoj opštini Z . podnela zahtev radi promene nosioca stanarskog prava, koji je usvojen odlukom od 26. jula 1995. godine, nakon čega je sa tuženim JP za stambene usluge 1. avgusta 1995. godine sklopila ugovor o zakupu stana na neo dređeno vreme. Zaključkom tužilje-protivtužene Gradske opštine Z . od 17. jula 1996. godine dozvoljena je obnova postupka u kome je D. B . 26. jula 1995. godine odobreno zaključenje ugovora o zakupu stana. Navedeni postupak je okončan 1. septembra 1997. godine odbijanjem zahteva D . B . za izmenu ugovora o korišćenju stana od 3. decembra 1966. godine i poništajem rešenja o davanju saglasnosti da bude zakupac stana na neodređeno vreme. Tuženi -protivtužilac i njegov maloletni sin su do 1. jula 1997. godine boravili u predmetnom s tanu, a tuženi-protivtužilac je iza smrti svoga oca nasledio udeo u bliže označenoj kući koja, prema nalazima veštaka, nije fizički deljiva i nepodobna je za stanovanje, dok je njegova pok. majka iza smrti supruga nasledila kuću u Republici Hrvatskoj u kojoj su živeli od 1991. godine . Radnici stambene komisije tužilje-protivtužene Gradske opštine Z . su u junu 1997. godine obilazili sporni stan i utvrdili da u njemu niko ne živi, pa je stan odlukom Gradske opštine Z . od 1. jula 1997. godine dodeljen tu žilji-protivtuženoj Lj . Mh, koja je 3. jula iste godine sa Gradskom opštin om Z. zaključila ugovor o zakupu, a 9. jula 1997. godine i ugovor o otkupu stana. Po nalaženju Apelacionog suda, prvostepeni sud je na pravilno utvrđeno činjenično stanje pravilno primenio materijalno pravo kada je odbio protivtužbeni, a usvojio tužbeni zahtev tužilje-protivtužene Gradske opštine Z , imajući u vidu da je tužilja-protivtužena dodelom stana Lj . Mh. 1. jula 1997. godine, a potom zaključenjem ugovora o zakupu i o otkupu stana raspolagala svojom imovinom. Po shvatanju drugostepenog suda, pok. D. B , nakon smrti svoga supruga sa kojim je od 1991. godine živela u Republici Hrvatskoj, nije mogla ex lege postati nosilac stanarskog prava na navedenom stanu, odnosno zakupac na neodređeno vreme, jer je smrću njenog supruga, saglasno članu 33. stav 1. Zakona o stanovanju, prestao ugovor o zakupu društvenog stana od 3. decembra 1966. godine, te je bilo potrebno da ona kao član porodičnog domaćinstva nastavi da koristi stan i da sa nosi ocem prava raspolaganja, tužiljom-protivtuženom Gradskom opštinom Z , zaključi ugovor o zakupu. Kako dalje ističe drugostepeni sud, da bi došlo do zaključenja ugovora o zakupu , pok. D. B . je trebal o da nastavi da koristi stan i da u momentu smrti svoga supruga nema rešeno stambeno pitanje na drugi način, što ovde nije slučaj, imajući u vidu da je nakon njegove smrti nastavila da živi u Republici Hrvatskoj gde je imala rešeno stambeno pitanje, odričući se svog mogućeg statusa zakupca stana, davanjem saglasnosti svome sinu da zaključi taj ugovor, u vreme kada on, zbog rešenog stambenog pitanja na drugi način, nije mogao steći to pravo tj. postati zakupac spornog stana na neodređeno vreme. Ukazujući na sadržinu odredaba člana 7, člana 9. st. 2. do 5, člana 33. stav 1. i člana 34. Zakona o stanovanju koji je stupio na snagu u martu 1992. godine i odredaba čl. 47, 52. i 103. Zakona o obligacionim odnosima , te sadržinu instituta stanarskog prava , razloge zbog kojih je ovaj institut uveden u pravni sistem, uslove za sticanje svojstva nosioca stanarskog prava, razvoj ovog instituta i reformu u oblasti stambenog zakonodavstva izvršenu Zakonom o stambenim odnosima iz 1990. godine i Zakonom o stanovanju iz 1992. godine, drugos tepeni sud je ponovo naglasio da se stanarsko pravo pok. Dr. B, budući da on do dana stupanja na snagu Zakona o stanovanju nije otkupio predmetni stan, transformisalo u pravo zakupa na neodređeno vreme, koje je, saglasno odredbi člana 33. stav 1. pomenutog zakona, prestalo njegovom smrću 25. marta 1994. godine , kao i to da se zakup na neodređeno vreme automatski, odnosno ex lege, ne nastavlja od strane supružnika, odnosno članova njegovog porodičnog domaćinstva, već zaključenjem ugovora o zakupu u smislu člana 9. stav 2. Zakona o stanovanju. Drugostepeni sud je takođe ponovio da je D. B . davanjem saglasnosti svome sinu da zaključi ugovor o zakupu predmetnog stana, uz obrazloženje da ona ima rešeno stambeno pitanje i da duže vreme u istom ne živi, sebe lišila mogućnosti da kao ovlašćeno lice iz člana 34. Zakona o stanovanju ubuduće bude nosilac prava zakupa. Polazeći od navedeno g, kao i od činjenice da tuženom-protivtužiocu Gradska opština Z . odlukom od 20. aprila 1995. godine nije dala saglasnost da bude zakupac spornog stana iz razloga što je u to vreme imao rešeno stambeno pitanje preko supruge, tj. od činjenice da ni pok. D. B, ni njen sin u roku propisanom članom 9. stav 5. Zakona o stanovanju nisu zaključili ugovor o zakupu spornog stana, drugostepeni sud je zaključio da ugovor koji je zaključio pok. Dr. B . 9. decembra 1966 . godine prestao njegovom smrću, prestankom i mogućnosti da isti u smislu člana 34. pomenutog zakona bude izmenjen u korist D. i I . B. Drugostepeni sud je ocenio i da činjenica da je Gradska opština Z. odlukom od 26. jula 1995. godine dala saglasnost D. B . za zaključenje ugovora o zakupu predmetnog stana, ne može voditi sticanju prava koje je prestalo, s obzirom na to da pomenuta odluka Gradske opštine Z . nije ustanovljavala pravo novog zakupnog odnosa, jer nije predstavljala odluku o dodeli stana, već odluku o izmeni nosioca zakupodavnog odnosa , i to licu čije pravo nije moglo biti konstituisano takvom odlukom, što je i bio razlog da upravni postupak u vezi davanja saglasnosti bude ponovljen, a data saglasnost poništena rešenjem od 1. septembra 1997. godine. Po nalaženju suda, i u situaciji da Gradska opština Z. nije ponovila upravni postupak i 1. septembra 1997. godine donela odluku kojom je poništena odluka o davanju saglasnosti pok. D . B . za zaključenje ugovora o zakupu stana, ugovor o zakupu stana koji je ona zaključila sa tuženim JP za stambene usluge 10. avgusta 1995. godine je ništav, jer je protivan prinudnim propisima - odredbama čl. 7, 33. i 34. Zakona o stanovanju, budući da su predmet i osnov za zaključenje istog nemogući i nedopušteni. Po shvatanju suda, navedeno ukazuje da je Gradska opština Z, kao titular prava svojine i prava raspolaganja, predmetni stan mogla da dodeli svom zaposlenom – Lj . Mh, što je i učinila odlukom od 1. jula 1997. godine, a okolnost da je stanom raspolagala u vreme kada je formalno egzistirao ugovor o zakupu zaključen između pok. D. B . i JP za stambene usluge, ne može biti osnov za ništavost ugovora o zakupu i otkupu koje je Lj . Mh. zaključila sa Gradskom opštinom Z, s obzirom na to da pravne posledice ništavosti ugovora o zakupu zaključenog između pok. D . B . i JP za stambene usluge deluju ex tunc – ugovor ne proizvodi pravno dejstvo od samog nastanka tj. smatra se da nije ni zaključen. S tim u vezi drugostepeni sud je istakao da je zakonitost navedene raspodele mogla da bude predmet ocene u drugom postupku, u kome tuženi -protivtužilac I . B . i njegova majka ne bi imali aktivnu legitimaciju, s obzirom na to da su takvu odluku i postupanje Gradske opštine Z, ukoliko je doneta suprotno njenim opštim stambenim aktima, mogli pobijati samo zaposleni čije je pravo povređeno takvom raspodelom. Sud je istakao da je imao u vidu iskaze svedoka o tome da je porodica B. do 1. jula 1997. godine koristila sporni stan, da su pok. D . i Ivan B . imali prijavljeno prebivalište na adresi stana, da su bili upisani u birački spisak Gradske opštine Z, da je sin I . B . pohađao školu u Z . i da se pok. D . B . do označenog datuma vodila kao korisnik usluga kod komunalnih preduzeća, ali je našao da su isti bez uticaja na drugačiju odluku upravo zbog utvrđene ništavosti ugovora o zakupu stana zaključenog između D . B . i JP za stambene usluge , kao i zbog činjenice da je pok. D. B . pravo zakupa prestalo odricanjem od istog, a da tuženi- protivtužilac to pravo nije mogao ni steći zbog rešenog stambenog pitanja. Odluku u delu kojim je odbačena kao nedozvoljena žalbu tuženog- protivtužioca I . B . izjavljena protiv stava 1. izreke prvostepene presude kojim j e odbijen tužbeni zahtev tužilje-protivtužene Lj . Mh, sud je doneo s pozivom na član 355. Zakona o parničnom postupku uz obrazloženje da tuženi-protivtužilac nema pravni interes da istu pobija.

Rešenjem Vrhovnog kasacionog suda Rev. 2262/16 od 27. septembra 2017. godine je: odbačena k ao nedozvoljena revizija tuženog-protivtužioca I . B . izjavljena protiv stava 1. izreke drugostepene presude (stav 1. izreke); odbijena kao neosnovana revizija tuženog-protivtužioca I . B . izjavljena protiv stava 2. izreke drugostepene presude (stav 2. izreke).

4. Odredbama Ustava, na čiju povredu ukazuje podnosilac u ustavnoj žalbi, utvrđeno je: pravo na pravično suđenje (član 32. stav 1.); pravo na imovinu (član 58.).

Zakonom o stambenim odnosima ('' Službeni list SFRJ'', br. 11/66 i 32/68), koji je bio na snazi u vreme dodele stana pok. D. B , bilo je propisano: da se k orisnikom stana, u smislu ovog zakona, smatraju nosilac stanarskog prava, članovi njegovog domaćinstva koji stanuju zajedno sa njim, kao i lica koja su prestala biti članovi tog domaćinstva a ostala su u istom stanu (član 12. stav 1.); da kad je ugovor o korišćenju stana zaključio jedan od bračnih drugova koji žive u zajedničkom domaćinstvu, nosilac stanarskog prava je i drugi bračni drug, ako oni nisu drukčije ugovorili ili ako ovim zakonom nije drukčije određeno (član 18. st. 1. i 2.).

Članom 15. Zakona o stambenim odnosima („Službeni glasnik SRS“, br. 12/90, 47/90 i 55/90 i „Službeni glasnik RS “, br. 3/90 i 7/90), koji je bio na snazi u vreme kada su se pok. Dr. i D . B . odselili za Republiku Hrvatsku, bilo je propisano: da kad nosilac stanarskog prava po drugom osnovu ( smrt, napuštanje stana i dr.) osim slučajeva iz stava 1. ovog člana, prestane trajno da koristi stan, nosilac stanarskog prava na tom stanu postaje član njegovog porodičnog domaćinstva i to: njegov bračni drug, a ako njega nema njegovo dete ( rođeno u braku ili van braka, usvojeno i pastorak), a ako njega nema njegov roditelj, a ako njega nema roditelj njegovog bračnog druga, koji je zajedno sa njim stanovao u stanu (stav 2.); da članovima porodičnog domaćinstva koji su po bilo kom osnovu rešili stambene potrebe ne pripada pravo iz stava 2. ovog člana (stav 5).

Zakonom o stanovanju („Službeni glasnik RS“ , br. 50/92, 76/92 i 84/92 , 33/93, 53/93, 67/93, 46/94, 47/94, 48/94, 44/95 i 49/95 ), koji je bio na snazi u vreme smrti pok. Dr. B, bilo je propisano: da se stambene zgrade i stanovi koriste se po osnovu prava svojine na stanu i po osnovu zakupa (član 5. stav 1.); da lica koja su do dana stupanja na snagu ovog zakona stekla stanarsko pravo po ugovoru o korišćenju stana, nastavljaju sa korišćenjem stana po osnovu tih ugovora, sa pravima i obavezama utvrđenim ovim zakonom, pod uslovima iz čl. 31. do 39. ovog zakona (član 30. stav 2.); da ugovor o zakupu društvenog stana prestaje smrću zakupca i iseljavanjem zakupca iz stana (član 33. stav 1. tač. 1) i 3)).

Odredbama člana 34. pomenutog zakona bilo je propisano: da u slučaju smrti zakupca ili njegovog iseljenja iz stana, zakupac na tom stanu postaje član porodičnog domaćinstva koji je nastavio da koristi taj stan, po sledećem redosledu: bračni drug, dete rođeno u braku, van braka, usvojeno i pastorče i da ako u stanu nije ostao niko od ovih članova porodičnog domaćinstva zakupac postaje roditelj zakupca, roditelj njegovog bračnog druga ili lice koje je zakupac dužan po zakonu da izdržava, ako je stanovao u tom stanu i nema rešenu stambenu potrebu (stav 1.); da a ko posle smrti zakupca ili njegovog iseljenja iz stana nije ostalo ni jedno lice iz stava 1. ovog člana, zakupac postaje lice koje je preostalo da bude član porodičnog domaćinstva ili lice koje je bilo član porodičnog domaćinstva ranijeg zakupca stana, ako je nastavilo da koristi stan i ako nema na drugi način rešenu stambenu potrebu (stav 2.); da u slučaju iz st. 1. i 2. ovog člana, lica koja su ostala u stanu dužna su da zakupodavca obaveste o smrti zakupca najkasnije u roku od 60 dana (stav 4.); da je zakupodavac je dužan da u roku od 30 dana od isteka roka iz stava 4. ovog člana, zaključi ugovor o zakupu stana, odnosno odredi lice koje će biti zakupac stana, a ako to ne učini, zainteresovano lice može podneti predlog nadležnom sudu da u vanparničnom postupku donese rešenje kojim se zamenjuje ugovor o zakupu stana (stav 5.).

Članom 103. Zakona o obligacionim odnosima („Službeni list SFRJ“, br. 29/78, 39/85, 45/89 i 57/89 i „Službeni list SRJ“ , br. 31/93, (22/99, 23/99, 35/99 i 44/99)) je propisano da je ugovor koji je protivan prinudnim propisima, javnom poretku ili dobrim običajima ništav ako cilj povređenog pravila ne upućuje na neku drugu sankciju ili ako zakon u određenom slučaju ne propisuje što drugo.

5. Ocenjujući osnovanost ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud i u ovom slučaju konstatuje da su ispunjeni uslovi da se prilikom ocene da li je postupak vođen u okviru razumnog roka ili ne, uzme u obzir stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine, kada je stupio na snagu Ustav Republike Srbije kojim se jemči pravo na suđenje u razumnom roku kao element prava na pravično suđenje i obezbeđuje ustavnosudska zaštita Ustavom zajemčenih prava i sloboda u postupku po ustavnoj žalbi, a iz razloga što sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu. U tom smislu, Ustavni sud je utvrdio da je da je postupak čija se dužina osporava trajao 19 godina i pet meseci, budući da je revizija podnosioca bila dozvoljena protiv drugostepene odluke u delu kojim je njegova žalba odbačena i da je ista odbijena stavom 2. izreke rešenja Vrhovnog kasacionog suda Rev. 2262/16 od 27. septembra 2017. godine .

Polazeći od navedenog, Ustavni sud nalazi da se i pored toga što je pojam razumne dužine trajanja jednog sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca – složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom slučaju, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, po stupanja nadležnih sudova koji vode postupak i prirode zahteva, odnosno značaja prava o kome se u postupku raspravlja za podnosioca, trajanje ove parnice u periodu od preko 19 godina ne može opravdati nijednim od prethodno navedenih činilaca. Naime, po nalaženju Ustavnog suda, bez obzira na to koliko su složena sporna činjenična i pravna pitanja koja u jednom sudskom postupku treba raspraviti, a kojih je u konkretnom slučaju bilo (raspravljanje o osnovanosti zahteva iz dve tužbe i protivtužbe zbog kojih su tri parnice spojene , dokazni postupak u kome je saslušan veći broj svedoka), ne može se prihvatiti da je razumno da je konkretna parnica trajala 19 godina i pet meseci , posebno uzimajući u obzir da samo dva ročišta nisu održana zbog nedolaska pravnog prethodnika podnosioca ustavne žalbe. Ustavni sud je ocenio da u konkretnom slučaju nisu postojale takve objektivne okolnosti za čije postojanje nadležni sudovi ne mogu biti odgovorni, a koje su onemogućavale okončanje spora u okviru razumnog roka. Ova ocena proizlazi iz činjenice da je nakon ukidanja prve prvostepene presude, u periodu od 2006. do 2008. godine sprovođeno veštačenje preko tri različita veštaka iste struke na okolnost vrednosti, mogućnosti fizičke deobe i podobnosti za stanovanje kuće na kojoj je podnosilac stekao pravo susvojine, a da je tužbeni zahtev za utvrđenje ništavosti ugovora o zakupu stana zaključenog između pok. D. B . i JP za stambene usluge i utvrđenje da podnosilac nema pravo da nastavi sa korišćenjem istog usvojen jer je utvrđeno da podnosilac to pravo nije mogao steći budući da je imao rešenu stambenu potrebu preko svoje supruge, a ne zbog sticanja prava susvojine na pomenutoj kući , a njegova pok. majka iz razloga što se iseljenjem i davanjem saglasnosti njemu za zaključenje ugovora o zakupu stana lišila mogućnosti da kao ovlašćeno lice iz člana 34. Zakona o stanovanju ubuduće bude nosilac prava zakupa. U prilog iznetom zaključku govori i to da je prvostepeni sud o podnosiočevom predlogu za nastavak postupka nakon prekida zbog smrti D . B . odlučio nakon više od godinu dana.

Imajući u vidu izneto, Ustavni sud je ocenio da je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, te je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13-Odluka US, 40/15-dr. zakon i 103/15), u ovom delu usvojio ustavnu žalbu, odlučujući kao u prvom delu tačke 1. izreke.

6. Na osnovu člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, ostvari dosuđivanjem naknade n ematerijalne štete u iznosu od 600 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

Prilikom odlučivanja o visini naknade nematerijalne štete koju je pretrpeo podnosilac ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je cenio sve okolnosti konkretnog slučaja koje su od značaja za njeno određivanje, posebno dužinu trajanja postupka, životni standard u državi, te činjenicu da će dosuđena naknada biti mnogo brže isplaćena na nacionalnom nivou, nego što je to slučaj ako o predmetu odlučuje Evropski sud za lju dska prava ( u daljem tekstu: ESLjP) , ali posebno okolnost da je podnosilac u parnicu stupi o u avgustu 2012. godine, što znači da je svojstvo stranke u postupku imao nepunih pet godina. Naime, Ustavni sud je utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku posmatrajući trajanje postupka u celini, dakle uzimajući u obzir i trajanje postupka pre stupanja na snagu Ustava, ali podnosilac ustavne žalbe je posledice trajanja postupka, u vidu nematerijalne štete, mog ao da trpi tek od trenutka kada je u tom parničnom postupku stek ao svojstvo stranke, što znači od kada je stup o na mesto svog pravnog prethodnika, a to je period od nepunih pet godina.

Pored toga, Ustavni sud je imao u vidu, pre svega, aktuelnu praksu ESLjP izraženu u presudi Savić i drugi protiv Srbije, od 5. aprila 2016. godine. Naime, navedenom presudom je konstatovano da se utvrđivanjem od strane Ustavnog suda da je povređeno pravo podnosilaca na suđenje u razumnom roku, priznaje povreda na koju su se žalili i da je time zadovoljen samo prvi uslov utvrđen u sudskoj praksi ESLjP, ali da status žrtve zavisi od toga da li je pravično zadovoljenje koje je dodeljeno adekvatno, a kako je to predviđeno članom 41. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda (u daljem tekstu: Konvencija) . ESLjP je u vezi sa ovim podsetio da se u predmetima koji se odnose na dužinu postupka, jedna o karakteristika dovoljnog obeštećenja koje može da otkloni status žrtve stranke odnosi na dodeljeni iznos, koji zavisi, posebno od karakteristika i delotvornosti pravnog leka. Da li dosuđeni iznos može da bude smatran razumnim, mora da bude ocenjeno u svetlu svih okolnosti slučaja, što uključuje ne samo trajanje postupka u konkretnom slučaju, već i vrednost dosuđenog iznosa u svetlu životnog standarda u držav i koja je u pitanju i činjenice da će naknada na osnovu štete po osnovu nacionalnog sistema generalno biti dosuđena i isplaćena mnogo brže nego što je to slučaj ako o predmetu odlučuje E SLjP na osnovu člana 41. Ovakav stav ESLjP je zauzeo i u presudama Blagojević i drugi protiv Srbije, od 24. maja 2016. godine, M.B. – MAK Čačak DOO i drugi protiv Srbije, od 27. septembra 2016. godine, Ković i drugi protiv Srbije , od 4. aprila 2017. godine, Pavlović i Pantović protiv Srbije, od 4. aprila 2017. godine, Živković protiv Srbije, od 4. aprila 2017. godine, Borović i drugi protiv Srbije , od 11. aprila 2017. godine, Bilić protiv Srbije , od 17. oktobra 2017. godine i Milovanović protiv Srbije, od 19. decembra 2017. godine. Usklađujući svoju dosadašnju praksu sa navedenim stavovima ESLjP, Ustavni sud je odlučio kao u tački 2. izreke.

Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja pravičnu i adekvatnu kompenzaciju za povredu prava koju je podnosioca ustavne žalbe pretrpeo zbog nedelotvornog postupanja sudova.

Ovakav stav Ustavni sud je zauzeo i u Odluci Už-2936/2016 od 24. maja 2018. godine.

7. Razmatrajući osnovanost ustavne žalbe sa stanovišta istaknute povrede prava na obrazloženu sudsku odluku kao elementa prava na pravično suđenje, Ustavni sud podseća da prema praksi ESLjP, član 6. stav 1. Konvencije pomenuto pravo podrazumeva obavezu sudova da obrazlože svoje odluke tako da iznesu suštinske razloge kojima su se rukovodili prilikom njihovog donošenja, ali da ta ova obaveza ne znači da su sudovi dužni da detaljno odgovore na sva postavljena pitanja i iznete argumente jer mera do koje postoji ova obaveza zavisi od prirode odluke i okolnosti konkretnog slučaja (videti presude ESLjP u predmetima Van de Hurk protiv Holandije, od 19. aprila 1994. godine, broj predstavke 16034/90, stav 61. i Garcia Ruiz protiv Španije, od 21. januara 1999. godine, broj predstavke 30544/96, stav 26.).

Vraćajući se na okolnosti konkretnog slučaja, Ustavni sud konstatuje da je drugostepeni sud argumentaciju za odluku o osnovanosti tužbenog zahteva za utvrđenje ništavosti ugovora o zakupu stana zaključenog između podnosiočeve pok. majke i JP za stambene usluge zasnovao na oceni da je predmetni ugovor protivan odredbama čl. 7, 33. i 34. Zakona o stanovanju jer su njegov predmet i osnov bili nemogući i nedopušteni što ga čini ništavim u smislu čl. 47, 52. i 103. Zakona o obligacionim odnosima , s obzirom na činjenicu da je podnosiočeva pok. majka zajedno sa svojim suprugom sporni stan napustila 1991. godine i otišla za Republiku Hrvatsku gde je imala rešeno stambeno pitanje, a za zaključenje punovažnog ugovora o zakupu stana morala je da nastavi da ga koristi i da nema rešeno stambeno pitanje. Kao dodatnu argumentaciju za odluku o osnovanosti ovog tužbenog zahteva, sud je naveo i da je podnosiočeva pok. majka, davanjem saglasnosti podnosiocu za zaključenje ugovora, lišila sebe mogućnosti da kao ovlašćeno lice iz člana 34. Zakona o stanovanju ubuduće bude nosilac prava zakupa na stanu. S druge strane, kao razlog kojim se rukovodio prilikom donošenja odluke o osnovanosti zahteva za utvrđenje da podnosilac nema pravo da nastavi sa korišćenjem predmetnog stana, drugostepeni sud je naveo okolnost da je podnosilac u to vreme imao rešeno stambeno pitanje preko supruge, koja je pravo svojine na određenom stanu stekla putem ugovora o poklonu iz 1993. godine , koja okolnost, u smislu člana 34. Zakona o stanovanju, isključuje pravo sukcesije u zakup stana.

Polazeći od argumentacije na kojoj se zasniva osporena odluka, Ustavni sud nalazi da ne postoje okolnosti koje bi upućivale na zaključak da je drugostepeni sud prevideo važne aspekte konkretnog slučaja, da nije dao relevantne i uverljive razloge za ocenu o osnovanosti tužbenog zahteva tužilje protivtužene Gradske opštine Z . i da je prevideo važne žalbene navode podnosioca. Činjenica da se podnosilac sa ocenama koje je izneo drugostepeni sud ne slaže, sama po sebi ne znači da konkretna sudska odluka nije obrazložena tj. da nisu izneti suštinski važni razlozi kojima se sud rukovodio prilikom njenog donošenja.

Osim toga, a imajući u vidu da podnosilac u suštini osporava pravne zaključke suda, Ustavni sud nalazi neophodnim da oceni i da su izneti zaključci zasnovani na ustavnopravno prihvatljivom tumačenju merodavnog prava, te stoga, suprotno tvrdnji podnosioca, ne postoje b ilo kakave implikacije o arbitrernom tumačenju merodavnog prava i odlučivanju suda. U vezi sa iznetim, a polazeći od podnosiočevog stanovišta da odredbe člana 34. st. 1. i 4. Zakona o stanovanju obavezuju zakupodavca da, nakon smrti zakupca, ugovor o zakupu stana zaključi sa članovima njegovog porodičnog domaćinstva koji su nastavili da koriste stan, koji stoga po sili zakona postaju zakupci i za koje se ne traži uslov da na drugi način nemaju rešenu stambenu potrebu, nema uporišta u odredbama pomenutog Zakona. Naime, prema članu 33. stav 1. tač 1) i 3) Zakona, ugovor o zakupu društvenog stana prestaje smrću zakupca ili njegovim iseljenjem iz stana. Kako je pravo članova porodičnog domaćinstva da koriste stan akcesorne prirode, oni dele sudbinu zakupca, što znači da mogu da ga koriste samo dok ga i on koristi, a izuzec i od ovog pravila su propisani čanom 34. stav 1. Zakona. U tom smislu, za nastavak korišćenja stana od strane članova porodičnog domaćinstva, odnosno sukcesiju u zakup stana, značajno da je moguća samo u dva pomenuta slučaja – ako zakupac umre ili se sam iseli iz stana. Takođe, prema pomenutoj zakonskoj odredbi, za sukcesiju u zakup stana potrebno je da budu ispunjena tri uslova: stepen srodstva, stanovanje u stanu sa umrlim zakupcem i da član porodičnog domaćinstva nema na drugi način rešenu stambenu potrebu. U protivnom, član porodičnog domaćinstva nema pravo da nastavi da koristi stan u slučaju smrti zakupca ili njegovog iseljenja iz stana Ko se u smislu sukcesije u zakup stana smatra članom porodičnog domaćinstva zakupca i redosled po kome jedan od njih ima pravo da zaključi ugovor o zakupu stana određen je pomenutom zakonskom odredbom na isti način kao i članom 9. stav 4. Zakona. Stoga, u situaciji kada je u postupku koji je prethodio ustavnosudskom utvrđeno da su se podnosiočevi roditelji iz spornog stana iselili 1991. godine, zakučak drugostepenog suda na kome je, pored ostalog, zasnovana ocena o ništavosti ugovora o zakupu stana između pok. D . B . i JP za stambene usluge od 1. avgusta 1995. godine – da saglasnost koju joj je Gradska opština Z. 26. jula 1995. godine dala za zaključenje ugovora o zakupu stana ne može voditi sticanju prava koje je prethodno prestalo, budući da nije reč o odluci o dodeli stana, već o odluci o izmeni nosioca zakupodavnog odnosa , i to licu čije pravo iz pomenutog razloga nije moglo biti konstituisano takvom odlukom, ne upućuje na zaključak o proizvoljnom tumačenju odredaba čl. 9, 33. i 34. Zakona o stanovanju kojima su propisani osnovi za prestanak zakupa stana i uslovi za sukcesiju u to pravo, od kojih je i taj da u slučaju iseljenja zakupca, član njegovog porodičnog domaćinstva nastavi korišćenje stana. Što se pak tiče podnosiočevih navoda o proizvoljnom zaključku suda da on pravo zakupa nije mogao da stekne zbog rešene stambene potrebe, Ustavni sud konstatuje da je u postupku koji je prethodio ustavnosudskom utvrđeno da je zaključkom Gradske opštine Z . od 20. aprila 1995. godine odbijen njegov zahtev za izmenu ugovora o korišćenju stana od 3. decembra 1966. godine upravo iz razloga što je u tom momentu imao rešeno stambeno pitanje preko supruge koja je još 1993. godine stekla stan u svojinu putem ugovora o poklonu. Dalje, Ustavni sud konstatuje da se u predmetnom parničnom postupku nije rešavalo o podnosiočevom pravu zakupa spornog stana ( o čemu se, kako podnosilac sam navodi, vodi vanparnični postupak radi donošenja odluke koja zamenjuje ugovor o zakupu, a koji je u prekidu), već o osnovanosti njegovog zahteva da nastavi sa korišćenjem stana, te o osnovanosti zahteva druge strane za njegovo iseljenje. S tim u vezi, Ustavni sud ukazuje da se , saglasno članu 5. stav 1. Zakona o stanovanju, stanovi koriste po osnovu prava svojine i po osnovu zakupa. S druge strane, uslov za sukcesiju u zakup stana jeste da lice iz člana 34. st. 1. i 2. Zakona obavesti zakupodavca o smrti , odnosno prestanku korišćenja stana ranijeg zakupca i da zatraži zaključenje ugovora o zakupu (stav 4. pomenute zakonske odredbe). Ova obaveza je ograničena na 60 dana od smrti ili prestanka korišćenja stana ranijeg zakupca, te ako nijedan član porodičnog domaćinstva ne zaključi ugovor o zakupu stana, zakupodavac može tražiti njihovo iseljenje iz stana po osnovu člana 5. Zakona, jer koriste stan bez zaključenog ugovora o zakupu. Stoga, u situaciji kada je utvrđeno da je zaključkom Gradske opštine Z . od 20. aprila 1995. godine odbijen zahtev podnosioca ustavne žalbe za izmenu ugovora o korišćenju stana iz 1966. godine i kada isti nema zaključen ugovor o zakupu stana, Ustavni sud nalazi da nema proizvoljnosti u oceni drugostepenog suda o osnovanosti tužbenog zahteva da podnosilac nema pravo da nastavi sa korišćenjem istog.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je utvrdio da osporenom presudom podnosiocu ustavne žalbe nije povređeno pravo na obrazloženu sudsku odluku kao elemenat prava na pravično suđenje, te je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu u ovom delu odbio kao neosnovanu, odlučujući kao u prvom delu tačke 3. izreke.

8. Ispitujući postojanje pretpostavki u odnosu na istaknutu povredu prava na pravnu sigurnost kao elementa prava na pravično suđenje, Ustavni sud pre svega ukazuje da je prema stavu ESLjP jedno od osnovnih aspekata vladavine prava poštovanje načela pravne sigurnosti koje podrazumeva da svako lice može osnovano očekivati da će nadležni sud u bitno istovrsnim činjeničnim i pravnim situacijama postupati na isti način (pored ostalih, videti presudu Živić protiv Srbije , od 13. septembra 2011. godine) . S druge strane, Ustavni sud konstatuje da podnosilac smatra da mu je označeno pravo povređeno kao sledbeniku pok. D. B, time što mu je ona, oslanjajući se na odredbe čl. 9. i 34. Zakona o stanovanju, dala saglasnost za zaključenje ugovora o zakupu stana, koja je tumačena kao njeno odricanje od prava na zaključenje tog ugovora, što potkrepljuje navodom da princip pravne sigurnosti znači da se pravni subjekti mogu osloniti na jasno značenje propisa koji regulišu njihovo ponašanje kako bi mogli da predvide posledice koje proisteknu iz poštovanja ili nepoštovanja pravila. Kako podnosilac ustavne žalbe nije dostavio dokaze da je sud poslednje instance u istoj činjeničnoj i pravnoj situaciji donosio drugačije (različite) odluke od odluke koja se osporava ustavnom žalbom, to je Ustavni sud ocenio da ustavna žalba ne sadrži ustavnopravne razloge kojima bi bila potkrepljena tvrdnja o povredi prava na pravnu sigurnost. I pored iznetog , Ustavni sud smatra neophodnim da primeti da su zakonske odredbe na koje se poziva podnosilac dovoljno određene i precizne u pogledu uslova koji moraju da budu ispunjeni da bi došlo do sukcesije u pravo zakupa stana, između ostalih, pri čemu posebno naglašava da se razlozi koje podnosilac navodi tiču postupka koji je vođen pred Gradskom opštinom Z.

Dalje, podnosilac ustavne žalbe je istakao da je sporni stan koristio do jula 1997. godine, da je i pored postojanja ugovora o zakupu zaključenog između njegove pok. majke i JP za stambene usluge, Gradska opština Z. stan dodelila drugom licu , te da prilikom lišavanja imovine nije poštovan princip zakonitostii i da je isto izvršeno zbog pružanja koristi pojedincu, a ne u opštem interesu i u cilju jačanja socijalne prave. S tim u vezi pozvao se na član 58. stav 1. Ustava.

U vezi sa iznetim Ustavni sud ukazuje član 58. Ustava garantuje mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona, ali ne i pravo na sticanje imovine, iz čega sledi da podnosilac može tvrditi da je došlo do povrede označenog prava samo ukoliko je reč o njegovoj „imovini“ u smislu pomenute ustavne odredbe. Ustavni sud podseća i da prema praksi E SLjP pojam imovine uključuje i potraživanja u odnosu na koja podnosilac ima „legitimno očekivanje“ da će biti ostvareno tj. da će steći delotvorno uživanje imovinskog prava (videti presudu Kopecký protiv Slovačke, od 28. septembra 2004. godine, broj predstavke 44912/98, stav 35.). Takođe, prema stavovima organa Konvencije na koje je ukazao ESLjP u odluci Gaćeša protiv Hrvatske , od 1. aprila 2008. godine, pravo stanovanja u određenoj imovini koja nije u vlasništvu podn osioca ne predstavlja kao takvo „imovinu“ u smislu člana 1. Protokola 1 uz Konvenciju.

U odnosu na okolnosti konkretnog slučaja, Ustavni sud najpre primećuje da je za podnosioca ustavne žalbe osporenom odlukom utvrđeno da on nema pravo da nastavi sa korišćenjem predmetnog stana iz razloga što pravo zakupa nije ni mogao steći zbog rešene stambene potrebe. Ustavni sud dalje konstatuje da je u postupku koji je prethodio ustavnosudskom utvrđeno da iz istog razloga odlukom Gradske opštine Z . podnosiocu nije data saglasnost da bude zakupac stana, kao i to da je odlukom od 1. septembra 1997. godine odbijen zahtev njegove majke za izmenu ugovora o korišćenju stana iz 1966. godine i poništeno rešenje kojim joj je prethodno data saglasnost da bude zakupac stana, a da je osporenom odlukom utvrđena ništavost ugovora o zakupu stana koji je ona zaključila sa nadležnim JP iz razloga što je zaključen suprotno prinudnim propisima – odredbama Zakona o stanovanju i što ima nemoguć i nedozvoljen predmet i osnov. Iz iznetog sledi da podnosilac nema „postojeću imovinu“ niti da je mogao da ima bilo kakvo „legitimno očekivanje“ da će da nastavi sa korišćenjem spornog stana, što dalje vodi zaključku da podnosilac nema „imovinu“ u smislu člana 58. Ustava .

Polazeći od svega iznetog, Ustavni sud je, saglasno 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, u odnosu na istaknute povrede prava na pravnu sigurnost kao elementa prava na pravično suđenje i prava na imovinu odbacio ustavnu žalbu, jer nisu ispunjene Ustavom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, rešavajući kao u drugom delu tačke 3. izreke.

9. S obzirom sve na navedeno, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42a stav 1. tačka 5), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („ Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku i pravima u stambenom sporu

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti