Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravično suđenje zbog neujednačene sudske prakse

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu zbog povrede prava na pravično suđenje, jer su sudovi u istovetnim pravnim situacijama postupali različito. Sud je u konkretnom slučaju odbacio tužbu za isplatu ratnih dnevnica, dok je u drugim slučajevima meritorno odlučivao.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-2758/2009
23.05.2012.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije Vesna Ilić Prelić, dr Marij a Draškić, dr Agneš Kartag Odri, dr Goran Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članov i Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Tomislava Zdravkovića, Ivana Zdravkovića i Aleksandra Stojanovića iz Donje Krajince, Gorana Zdravkovića iz Zloćudova i Gorana Jovića iz Nomanice, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 23. maja 2012. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Tomislava Zdravkovića, Ivana Zdravkovića, Aleksandra Stojanovića, Gora na Zdravkovića i Gorana Jovića izjavljena protiv rešenja Okružnog suda u Beogradu Gž. 10909/09 od 27. oktobra 2009. godine i utvrđuje povreda prava podnosilaca ustavne žalbe na pravično suđenje zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Nalaže se nadležnom sudu da u roku od 60 dana od dana dostavljanja Odluke Ustavnog suda ponovi postupak po žalbi podnosilaca izjavljenoj protiv rešenja Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 1280/09 od 26. marta 2009. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Tomislav Zdravković, Ivan Zdravković i Aleksandar Stojanović iz Donje Krajince, Goran Zdravković iz Zloćudova i Goran Jović iz Nomanice su 25. decembra 2009. godine, preko punomoćnika – advokata Jasmine Spasić iz Vlasotinca i Dragutina Vidosavljevića iz Leskovca, podneli ustavnu žalbu protiv rešenja Okružnog suda u Beogradu Gž. 10909/09 od 27. oktobra 2009. godine, zbog povrede načela zabrane diskriminacije, povrede prava na pravično suđenje i prava na imovinu, zajemčenih odredbama člana 21, člana 32. stav 1. i člana 58. Ustava Republike Srbije.

U ustavnoj žalbi je, između ostalog, navedeno: da su podnosioci ustavne žalbe podneli tužbu Drugom opštinskom sudu u Beogradu , radi isplate neisplaćenih dnevnica za vreme provedeno u rezervnom sastavu Vojske Jugoslavije za vreme NATO bombardovanja SRJ tokom 1999. godine, ali da se prvostepeni sud oglasio apsolutno nenadležnim za postupanje u ovoj pravnoj stvari i odbacio tužbu; da je osporenim rešenjem Okružnog suda u Beogradu potvrđeno prvostepeno rešenje, sa obrazloženjem da je podnosilac ustavne žalbe navodno tužbom tražio da mu taj sud prizna pravo na dnevnice, o čemu se prema pozitivnim propisima odlučuje u upravnom postupku, odnosno upravnom sporu; da su sudovi na taj način učinili „zamenu teza“ sa ciljem da sa sebe odbace obavezu da odlučuju po tužbi za koju su stvarno nadležni; da iz tužbenog zahteva jasno proizilazi da je podnosilac ustavne žalbe od suda tražio da obaveže državu da mu na ime duga isplati tačno određene iznose novca, a ne da mu priznaje pravo, koje mu je već dato Zakonom o Vojsci i Pravilnikom o isplati dnevnica, te naredbom načelnika Štaba Vrhovne komande Vojske Jugoslavije; da je država određenom broju učesnika u ratu isplatila dugovane dnevnice, u pojedinim slučajevima dobrovoljno, dok je u drugim na osnovu izvršnih sudskih presuda, u kojima je pravnosnažno utvrđeno da su parnični sudovi stvarno nadležni da sude po zahtevima učesnika u ratu za isplatu ratnih dnevnica; da iz navedenog proizilazi da su sudovi u istoj činjeničnoj i pravnoj situaciji donosili različite odluke, zbog čega smatra da su mu povređena načela i prava na koja u ustavnoj žalbi ukazuje, te je u prilog svojim tvrdnjama priložio pravnosnažne presude Opštinskog suda u Vranju. Podnosilac je istakao i zahteve za naknadu materijalne i nematerijalne štete.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U postupku pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u celokupnu dokumentaciju pril oženu uz ustavnu žalbu i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Podnosioci ustavne žalbe, kao tužioci , su podneli tužbu Prvom opštinskom sudu u Beogradu protiv tužene Republike Srbije - Ministarstva odbrane zbog neosnovanog obogaćenja, a radi isplate neisplaćenih dnevnica za vreme provedeno u rezervnom sastavu Vojske Jugoslavije za vreme NATO bombardovanja Savezne Republike Jugoslavije (u daljem tekstu: SRJ) tokom 1999. godine.

Prvi opštinski sud u Beogradu se rešenjem P. 1280/09 od 26. marta 2009. godine oglasio apsolutno nenadležnim za postupanje u predmetnoj pra vnoj stvari i odbacio tužbu tužilaca.

Protiv navedenog prvostepenog rešenja tužioci su izjavili žalbu, koja je osporenim rešenjem Okružnog suda u Beogradu Gž. 10909/09 od 27. oktobra 2009. godine odbijena kao neosnovana i potvrđeno je rešenje Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 1280/09 od 26. marta 2009. godine. U obrazloženju osporenog rešenja je, pored ostalog, navedeno: da se u konkretnom slučaju radi o sporu male vrednosti iz člana 467. Zakona o parničnom postupku, prema kome se odluka kojom se okončava parnica u postupku o sporovima male vrednosti može pobijati samo zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 361. stav 2. ovog zakona i zbog pogrešne primene materijalnog prava ; da pri donošenju ožalbenog rešenja prvostepeni sud nije primenjivao materijalno pravo, pa je žalba odbijena kao neosnovana i potvrđeno prvostepeno rešenje.

Priloženim p resudama Okružnog suda u Vranju Gž. 1776/02 od 20. novembra 2002. godine, Gž. 1698/02 od 11. oktobra 2002. godine, Gž. 1759/02 od 20. decembra 2002. godine i Gž. 2454/02 od 17. decembra 2002. godine potvrđene su prvostepene presude Opštinskog suda u Vranju P. 878/02 od 11. jula 2002. godine, P. 884/02 od 23. jula 2002. godine, P. 972/02 od 11. jula 2002. godine i P. 1314/02 od 24. oktobra 2002. godine, kojima su usvojeni tužbeni zahtevi drugih tužilaca za isplatu neisplaćenih dnevnica za vreme provedeno u rezervnom sastavu Vojske Jugoslavije za vreme NATO bombardovanja SRJ tokom 1999. godine.

4. Odredbama Ustava, na čiju povredu ukazuje podnosioci u ustavnoj žalbi, utvrđeno je: da su pred Ustavom i zakonom svi jednaki i da svako ima pravo na jednaku zakonsku zaštitu, bez diskriminacije (član 21. st. 1. i 2); da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se jemči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona, kao i da pravo svojine može biti oduzeto ili ograničeno samo u javnom interesu utvrđenom na osnovu zakona, uz naknadu koja ne može biti niža od tržišne (član 58. st. 1. i 2.).

Zakonom o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, broj 124/05) (u daljem tekstu: ZPP) bilo je propisano: da se ovim zakonom uređuju se pravila postupka za pružanje sudske pravne zaštite po kojima se postupa i odlučuje prilikom rešavanja građanskopravnih sporova iz ličnih, porodičnih, radnih, trgovačkih, imovinskopravnih i drugih građanskopravnih odnosa, osim sporova za koje je posebnim zakonom predviđena druga vrsta postupka (član 1.); da sud u toku celog postupka po službenoj dužnosti pazi da li rešavanje spora spada u sudsku nadležnost, da kad sud u toku postupka utvrdi da za rešavanje spora nije nadležan sud nego neki drugi domaći organ, oglasiće se nenadležnim, ukinuće sprovedene radnje u postupku i odbaciće tužbu, kao i da kad sud u toku postupka utvrdi da za rešavanje spora nije nadležan sud Republike Srbije (u daljem tekstu: domaći sud), po službenoj dužnosti oglasiće se nenadležnim, ukinuće sprovedene radnje u postupku i odbaciti tužbu, osim kad nadležnost domaćeg suda zavisi od pristanka tuženog, a tuženi je dao svoj pristanak (član 16.); da će sud postupiti po tužbi i kad tužilac nije naveo pravni osnov tužbenog zahteva, a ako je tužilac naveo pravni osnov, sud nije vezan za njega (član 187. stav 4.).

5. Razmatrajući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta odredbe člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud je, najpre, razmatrao navode o različitom postupanju sudova.

Okružni sud u Beogradu je osporenim rešenjem Gž. 10909/09 od 27. oktobra 2009. godine potvrdio prvostepeno rešenje o odbacivanju tužbe i oglašavanju suda apsolutno nenadležnim za postupanje u predmetnoj pravnoj stvari, dok su sudovi u drugim, istovetnim postupcima koji su se vodili pred Opštinskim sudom u Vranju u predmetima P. 878/02, P. 884/02 , P. 972/02 i P. 1314/02, a koji su pravnosnažno okončani pred Okružnim sudom u Vranju, kao drugostepenim sudom i ujedno sudom poslednje instance, meritorno odlučivali o tužbenim zahtevima tužilaca koji su se nalazili u istovetnoj činjeničnoj i pravnoj situaciji (navedene presude Okružnog suda u Vranju Gž. 1776/02 od 20. novembra 2002. godine, Gž. 1698/02 od 11. oktobra 2002. godine, Gž. 1759/02 od 20. decembra 2002. godine i Gž. 2454/02 od 17. decembra 2002. godine). Takođe, Okružni sud u Beogradu je rešenjem Gž. 7254/09 od 22. aprila 2009. godine ukinuo rešenje Drugog opštinskog suda u Beogradu P. 1654/09 od 24. marta 2009. godine o odbacivanju tužbe i oglašavanju apsolutno nenadležnim za postupanje, upravo iz razloga što je ocenio da se ne može prihvatiti zaključak prvostepenog suda da se o pravu na predmetnu naknadu odlučuje u upravnom postupku, već da se radi o zakonskoj obligaciji čiji je dužnik tužena, odnosno o isplati novčanog potraživanja – imovinskopravnom sporu koji spada u sudsku nadležnost.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je utvrdio da su sudovi u identičnoj činjeničnoj i pravnoj situaciji različito postupali i na taj način podnosioce ustavne žalbe doveli u bitno različit položaj od onoga u kome su bili tužioci u parničnim postupcima u kojima su sudovi meritorno odlučivali o identičnim tužbenim zahtevima. Kako su navedeni okružni sudovi, kao sudovi poslednje instance, donosili različite odluke u istim činjeničnim i pravnim situacijama, Ustavni sud je stanovišta da je takva praksa sudova suprotna principu pravne sigurnosti i jednake zaštite prava pred sudovima. Stoga je Ustavni sud, polazeći od odredbe člana 32. stav 1. Ustava, ocenio da je različitim postupanjem sudova u identičnoj procesnoj situaciji i povodom istog pravnog pitanja, povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravnu sigurnost kao sastavni deo prava na pravično suđenje. U vezi sa različitim postupanjem redovnih sudova videti npr. Odluku Ustavnog suda Už-143/2007 od 16. jula 2009. godine.

Odlučujući o ustavnoj žalbi izjavljenoj protiv rešenja Okružnog suda u Beogradu Gž. 10909/09 od 27. oktobra 2009. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje, Ustavni sud je našao da redovni sudovi nisu mogli odbaciti tužbu tužioca sa obrazloženjem da sud u parnici nije nadležan za postupanje u konkretnom slučaju.

Naime, prema pravnom shvatanju Građanskog odeljenja Vrhovnog suda Srbije koje je utvrđeno na sednici održanoj 26. maja 2003. godine, nadležnost organa uprave za postupanje po zahtevu za ostvarivanje prava na naknadu zarade i dnevnica licima u rezervnom sastavu Vojske Jugoslavije u toku NATO bombardovanja SRJ 1999. godine ne isključuje nadležnost redovnog suda da postupa u parnici za naknadu štete zbog nezakonitog ili nepravilnog rada državnog organa. Iz izloženog proizilazi da i u slučaju kad organ uprave nije doneo posebno rešenje o utvrđivanju prava na dnevnice, parnični sudovi ne mogu odbaciti tužbeni zahtev kojim se traži njihova isplata. Ovo stoga što sud ima obavezu da postupi po tužbi i kad tužilac nije naveo pravni osnov tužbenog zahteva, a ako ga je naveo, sud nije vezan za njega (član 187. stav 4. ZPP). Dakle, obaveza suda je da uzme u obzir svako pravno stanovište po kome tužbeni zahtev proističe iz utvrđenog činjeničnog stanja. Međutim, u ovoj parnici to nije bio slučaj.

Ustavni sud nalazi da iz svega navedenog proizilazi da je zaključivanje redovnih sudova, u konkretnom slučaju, bilo proizvoljno i arbitrerno.

Na osnovu izloženog i odredaba člana 89. st. 1. i 2. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07 i 99/11), Ustavni sud je u prvom delu tačke 1. izreke ustavnu žalbu usvojio, te utvrdio da je osporenim aktom povređeno pravo podnosilaca ustavne žalbe na pravično suđenje zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, dok je u tački 2. izreke naložio nadležnom sudu da ponovi postupak po žalbi koju su podnosioci ustavne žalbe izjavi li protiv rešenja Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 1280/09 od 26. marta 2009. godine, u roku od 60 dana od dana dostavljanja ove odluke.

Ustavni sud ukazuje da je navedeno stanovište zauzeto u ovom predmetu, već iskazano kroz ranije donete odluke Ustavnog suda (videti npr. Odluku Už-2340/2009 od 7. marta 2012. godine).

6. Ocenjujući postojanje povrede načela zabrane diskriminacije iz člana 21. Ustava, Ustavni sud je ocenio da nema osnova za tvrdnje da su osporen im pojedinačnim aktom podnosioci ustavne žalbe na bilo koji način diskriminisan i, iako su sudovi u identičnim situacijama različito postupali. U ustavnoj žalbi nisu pruženi dokazi da je podnosiocima ustavne žalbe zbog nekog njegovog ličnog svojstva povređeno ljudsko ili manjinsko pravo zajemčeno Ustavom, što je neophodna pretpostavka da bi se mogla utvrditi povreda ustavnog načela zabrane diskriminacije. Takođe, Ustavni sud nije razmatrao navode o povredi prava na imovinu iz člana 58. stav 1. Ustava, smatrajući da je takav zahtev za sada preuranjen, imajući u vidu da će se postupak po žalbi podnosilaca ustavne žalbe ponoviti, čime će i eventualna povreda ovog prava biti preispitana u postupku pred nadležnim sudom.

Na osnovu iznetog u ovoj tački obrazloženja, Ustavni sud, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu u ovom delu odbacio, kao u drugom delu tačke 1. izreke, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka i odlučivanje.

7. Povodom zahteva podnosilaca ustavne žalbe za naknadu nematerijalne štete, Ustavni sud je konstatovao da se u konkretnom slučaju Odluka Ustavnog suda kojom je utvrđena povreda navedenih prava garantovanih Ustavom može smatrati primerenim pravičnim zadovoljenjem, uz posledice koje će Odluka imati u budućnosti.

U vezi sa zahtevom za naknadu materijalne štete, Ustavni sud nalazi da će o osnovanosti njihovog tužbenog zahteva tek biti odlučivano u parničnom postupku, te zbog toga za sada nema osnova da se odredi naknada materijalne štete u konkretnom slučaju.

8. S obzirom na sve navedeno, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, te člana 84. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, br. 24/08, 27/08 i 76/11), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravično suđenje zbog neujednačene sudske prakse

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti