Odluka Ustavnog suda o neosnovanosti žalbe u sporu o svojini i iseljenju

Kratak pregled

Ustavni sud odbija ustavnu žalbu izjavljenu protiv presuda u imovinskom sporu. Sud smatra da postupak koji je trajao skoro četiri godine nije povredio pravo na suđenje u razumnom roku, a da su odluke redovnih sudova utemeljene na zakonu.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Bosa Nenadić i sudije dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, Vesna Ilić Prelić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, dr Dragiša Slijepčević i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Marije Tominc iz Subotice, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 6. aprila 2010. godine, doneo je

O D L U K U

1. Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Marije Tominc izjavljena protiv presude Opštinskog suda u Subotici P. 2154/04 od 12. januara 2007. godine, presude Okružnog suda u Subotici Gž. 624/07 od 19. juna 2008. godine i presude Vrhovnog suda Srbije Rev. 2769/08 od 29. oktobra 2008. godine.

2. Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Marije Tominc izjavljena zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava, u postupku vođenom pred Opštinskim sudom u Subotici u predmetu P. 2154/04.

O b r a z l o ž e nj e

1. Marija Tominc iz Subotice je 23. februara 2009. godine, preko punomoćnika – advokata Miodraga R. Batinića iz Subotice, izjavila ustavnu žalbu protiv presude Opštinskog suda u Subotici P. 2154/04 od 12. januara 2007. godine, presude Okružnog suda u Subotici Gž. 624/07 od 19. juna 2008. godine i presude Vrhovnog suda Srbije Rev. 2769/08 od 29. oktobra 2008. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje, prava na suđenje u razumnom roku i prava na jednaku zaštitu prava, zajemčenih odredbama člana 32. stav 1. i člana 36. stav 1. Ustava Republike Srbije.

Podnositeljka ustavne žalbe je navela da je parnični postupak pokrenut 2004. godine i da nije okončan u razumnom roku, zbog čega je trpela stalne stresove i psihičke traume, kao i da ugovor koji je zaključila nije overen kod suda i ne ispunjava formalne uslove da bi se na osnovu njega moglo upisati pravo svojine. Međutim, podnositeljka smatra da su ugovarači svoje obaveze po predmetnom ugovoru ispunili u celosti, te da je ugovor podoban za konvalidaciju, saglasno odredbama Zakona o prometu nepokretnosti i Zakona o obligacionim odnosima. Podnositeljka je predložila da Ustavni sud utvrdi postojanje navedenih povreda Ustavom zajemčenih prava i da poništi osporene akte.

U odgovoru Opštinskog suda u Subotici na ustavnu žalbu, navodi se da je u parničnom postupku P. 2154/04 održano deset ročišta za glavnu raspravu od kojih su neka trajala i po dva sata, kao i da je punomoćnik tužene, ovde podnositeljke ustavne žalbe, na sve načine pokušavao da odugovlači postupak, tražeći i izuzeće postupajućeg sudije zbog čega je postupak bio prekinut.

2. Ustavna žalba je kao pravno sredstvo u Republici Srbiji ustanovljena Ustavom Republike Srbije, koji je stupio na snagu 8. novembra 2006. godine. Saglasno članu 170. Ustava, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

Odredbom člana 32. stav 1. Ustava je utvrđeno da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbom člana 36. stav 1. Ustava jemči se jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u spise predmeta Opštinskog suda u Subotici P. 2154/04 i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovom ustavnosudskom predmetu:

Tužilac, „Andex“ d.o.o. za proizvodnju i trgovinu iz Subotice, je 14. decembra 2004. godine podneo tužbu Opštinskom sudu u Subotici, kojom je tražio da se tužena, ovde podnositeljke ustavne žalbe, obaveže da mu kao vlasniku nepokretnosti preda jednosoban stan oslobođen svih stvari i lica, koji se nalazi na levom krilu zgrade, u dvorištu ispred stana B 2-3, koji se sastoji od jedne sobe, predsoblja, kuhinje i ostave, upisan u zemljišnoknjižni uložak 6972 KO Stari Grad, parcela broj 3778/1, stambena zgrada i dvorište u Karadžićevoj ulici broj 6 u Subotici.

Podnositeljka ustavne žalbe je podnela protivtužbu protiv tužioca Andex“ d.o.o. za proizvodnju i trgovinu iz Subotice i L. L, sa zahtevom da se utvrdi da je ona vlasnik predmetnog stana, a po kojoj je formiran predmet pod brojem P. 471/05. Opštinski sud u Subotici je 12. avgusta 2005. godine doneo rešenje o spajanju parnice P. 2154/04 sa parnicom P. 471/05.

Do donošenja prvostepene presude P. 2154/04 od 12. januara 2007. godine ukupno je bilo zakazano 14 ročišta za glavnu raspravu, od kojih je održano deset, dok četiri nisu bila održana, a samo jedno, 12. septembra 2006. godine, nije održano zbog nepotpunog sastava sudskog veća.

Osporenom presudom Opštinskog suda u Subotici P. 2154/04 od 12. januara 2007. godine je: u stavu prvom izreke usvojen tužbeni zahtev tužioca i obavezana tužena, ovde podnositeljka ustavne žalbe, da tužiocu kao vlasniku nepokretnosti preda predmetni jednosobni stan oslobođen svih stvari i lica, u roku od 15 dana od dana pravnosnažnosti presude; u stavu drugom izreke obavezana tužena da tužiocu naknadi troškove parničnog postupka; u stavu trećem izreke odbijen je u celini protivtužbeni zahtev tužene kojim je tražila da se utvrdi da je stekla pravo svojine na predmetnom jednosobnom stanu, kao i da se obavežu protivtuženi i tuženi drugog reda da joj naknade troškove parničnog postupka.

Postupajući po žalbi tužene, Okružni sud u Subotici je doneo osporenu presudu Gž. 624/07 od 19. juna 2008. godine kojom je odbio žalbu kao neosnovanu i potvrdio presudu Opštinskog suda u Subotici P. 2154/04 od 12. januara 2007. godine. U obrazloženju ove presude je, između ostalog, navedeno da je u postupku pred prvostepenim sudom utvrđeno: da je L. L. postao vlasnik predmetnog stana na osnovu rešenja o nasleđivanju iza svog oca, sada pokojnog J. L. a da je tužilac koji je upisan kao vlasnik na osnovu rešenja Dn. 6393/04, stekao pravo svojine na spornom stanu kupoprodajnim ugovorom koji je zaključio 27. septembra 2004. godine sa L. L; da je tužena Marija Tominc od maja 1995. godine počela da stanuje kao podstanar u ovom stanu, koji je tada pripadao J. L, kao i da je 3. maja 1995. godine tužena napisala „dogovor o prodaji“ između nje i J. L, u kome stoji da je prva faza iznajmljivanje kuće, a druga faza da je „ona jedina kompetentna osoba za kupovinu kuće“, kao i da tužena polaže 3000 DEM kao kaparu i da će do prodaje plaćati stanarinu, te da navedeno pismeno ona nije potpisala, već da su to učinili J. L. i još četiri osobe; da su J. L, kao zakupodavac, i tužena, kao zakupac, 1. marta 1996. godine zaključili ugovor o zakupu predmetnog stana na neodređeno vreme i ugovorili da tužena zbog ulaganja u stan neće plaćati zakupninu narednih 24 meseca; da je J. L, preminuo 15. marta 1999. godine, a testamentom sačinjenim 5. oktobra 1995. godine predmetni stan ostavio L. L, kao i da nakon smrti J. L. tužena nije plaćala zakupninu L. L, niti je zaključila ugovor o kupoprodaji stana sa njim, niti je isplatila kupoprodajnu cenu. S obzirom na utvrđeno činjenično stanje, Okružni sud je stao na stanovište da je prvostepeni sud pravilno zaključio da je osnovan tužbeni zahtev radi iseljenja, a neosnovan protivtužbeni zahtev tužene radi utvrđivanja prava vlasništva na predmetnom stanu. Istaknuto je da takozvani „dogovor o prodaji“ ne ispunjava formu kupoprodajnog ugovora, jer pored nepostojanja sudske overe, ne sadrži ni ostale elemente ugovora, a to su predmet ugovora, zemljišnoknjižni podaci, iznos kupoprodajne cene, niti iz istog proizlazi saglasnost volja o prodaji nepokretnosti od strane J. L.

Vrhovni sud Srbije je osporenom presudom Rev. 2769/08 od 29. oktobra 2008. godine, u stavu prvom izreke odbio kao neosnovanu reviziju tužene izjavljenu protiv presude Okružnog suda u Subotici Gž. 624/07 od 19. juna 2008. godine, a u stavu drugom izreke odbacio kao nedozvoljenu reviziju tužene izjavljenu protiv rešenja Okružnog suda u Subotici Gž. 624/07 od 19. juna 2008. godine. U obrazloženju revizijske presude je, inter alia, navedeno da je pobijanom odlukom pravilno utvrđeno da tužena nije stekla pravo svojine, s obzirom da nije zaključen pismeni ugovor overen pred sudom, u smislu člana 4. Zakona o prometu nepokretnosti, a stan koji je predmet spora je koristila isključivo po osnovu zakupa, dok je tužilac u skladu sa članom 33. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa stekao pravo svojine na nepokretnosti upisom u javnu knjigu, te primenom člana 37. st. 1. i 2. istog zakona, osnovano potražuje predaju predmetnog stana, koji se nalazi u državini tužene, pa je pravilnom primenom materijalnog prava usvojen tužbeni zahtev, a protivtužbeni zahtev odbijen kao neosnovan. Ispitujući dozvoljenost revizije tužene izjavljene protiv drugostepenog rešenja, Vrhovni sud je ocenio da revizija nije dozvoljena jer je pobijanim rešenjem pravnosnažno odbačen kao neblagovremen predlog za vraćanje u pređašnje stanje, a prema članu 412. stav 1. Zakona o parničnom postupku revizija se može izjaviti i protiv rešenja drugostepenog suda, ali samo ukoliko se njime postupak pravnosnažno završava.

4. Odredbama Zakona o parničnom postupku (''Službeni glasnik RS'', broj 125/04) je propisano: da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku (član 10.); da stranke mogu izjaviti reviziju i protiv rešenja drugostepenog suda kojim je postupak pravnosnažno završen (član 412. stav 1.).

Odredbama Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa ("Službeni list SFRJ", br. 6/80 i 36/90, "Službeni list SRJ", broj 29/96 i "Službeni glasnik RS", broj 115/05) je propisano: da se pravo svojine stiče po samom zakonu, na osnovu pravnog posla i nasleđivanjem (član 20. stav 1.); da se na osnovu pravnog posla pravo svojine na nepokretnost stiče upisom u javnu knjigu ili na drugi odgovarajući način određen zakonom (član 33.); da vlasnik može tužbom zahtevati od držaoca povraćaj individualno određene stvari, kao i da vlasnik mora dokazati da na stvari čiji povraćaj traži ima pravo svojine, kao i da se stvar nalazi u faktičkoj vlasti tuženog (član 37. st. 1. i 2.).

Odredbama člana 4. Zakona o prometu nepokretnosti ("Službeni glasnik SRS", br. 43/81, 24/85, 28/87, 6/89, 30/89 i 40/89 i "Službeni glasnik RS", br. 53/93, 67/93 i 48/94) bilo je propisano: da se samoupravni sporazum, odnosno ugovor o prenosu nepokretnosti sa jednog na drugo društveno pravno lice i o zameni nepokretnosti u društvenoj svojini, zaključuje u pismenom obliku (stav 1.); da se ugovor o prenosu prava na nepokretnosti između nosilaca prava svojine, o otuđenju nepokretnosti iz društvene svojine i o zameni nepokretnosti u društvenoj svojini za nepokretnost na kojoj postoji pravo svojine, kao i ugovor o pribavljanju nepokretnosti u društvenu svojinu zaključuje u pismenom obliku, a potpisi ugovarača overavaju od strane suda (stav 2.); da samoupravni sporazum, odnosno ugovor koji nije sačinjen u smislu st. 1. i 2. ovog člana, ne proizvodi pravno dejstvo (stav 3.); da sud može priznati pravno dejstvo ugovora o prenosu prava na nepokretnosti između nosilaca prava svojine ukoliko promet nije zabranjen, koji je zaključen u pismenom obliku, na kome potpisi ugovarača nisu overeni kod suda, pod uslovom da je ugovor ispunjen u celini ili pretežnim delom, da je nepokretnost stečena u granicama zakona, da je plaćen porez na promet, da nije povređeno pravo preče kupovine i da nije povređen drugi društveni interes (stav 4.).

5. Ocenjujući period u odnosu na koji je Ustavni sud nadležan da ispituje povredu prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je utvrdio da je period ocene razumnosti dužine trajanja ovog sudskog postupka koji spada u nadležnost Ustavnog suda počeo 8. novembra 2006. godine, stupanjem na snagu Ustava Republike Srbije kojim se ustanovljava ustavna žalba kao pravno sredstvo za zaštitu povređenih ili uskraćenih ljudskih ili manjinskih prava i sloboda i svakome jemči pravo na javno raspravljanje o njegovim pravima i obavezama u razumnom roku. Međutim, imajući u vidu da parnični postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu i nedeljivu celinu, koji započinje podnošenjem tužbe, a završava se donošenjem odluke kojom se postupak okončava, Ustavni sud je stao na stanovište da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja parničnog postupka u konkretnom slučaju mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine, do kada je predmet bio nerešen nepune dve godine, tako da je za ocenu postojanja povrede prava podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku bitan ceo protekli period, od dana podnošenja tužbe Opštinskom sudu u Subotici 14. decembra 2004. godine, pa do 29. oktobra 2008. godine, kada je doneta presuda Vrhovnog suda Srbije Rev. 2769/08.

Kada je reč o dužini trajanja sudskog postupka, Ustavni sud je utvrdio da je parnični postupak ukupno trajao tri godine, deset meseci i 15 dana.

Navedeno trajanje parničnog postupka samo po sebi ukazuje da je postupak okončan u okviru razumnog roka. Ipak, pri utvrđivanju razumnog vremenskog trajanja sudskog postupka, mora se poći od činjenice da isti zavisi od niza činilaca i mora se proceniti u svakom pojedinačnom slučaju. Složenost činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanje podnositeljke ustavne žalbe kao stranke u postupku, ponašanje sudova koji vode postupak i priroda zahteva, odnosno značaj raspravljanog prava za podnositeljku, osnovni su činioci koji utiču i na ocenu vremenskog trajanja parničnog postupka i određuju da li je taj postupak okončan u okviru razumnog roka ili ne.

Ustavni sud smatra da je Opštinski sud u Subotici efikasno postupao kada je zakazivao ročišta za glavnu raspravu, jer je to činio u kratkim vremenskim intervalima. Ročišta su održavana i na njima je uvek bilo predviđeno izvođenje konkretnih dokaza, a samo jedno ročište za glavnu raspravu je odloženo krivicom suda. Predmet odlučivanja u predmetnom parničnom postupku koji je pokrenut reivindikacionom tužbom (Actio rei vindicatio) je bio vraćanje vlasniku nepokretne stvari koja se nalazila u državini ovde podnositeljke ustavne žalbe. Pored toga, u navedenom parničnom postupku je odlučivano i o protivtužbenom zahtevu tužene da se utvrdi njeno pravo svojine na spornom stanu, što je dodatno usložilo dokazni postupak pred prvostepenim sudom. Pored toga, Ustavni sud napominje da je punomoćnik tužene na ročištu za glavnu raspravu 14. juna 2006. godine tražio izuzeće postupajućeg sudskog veća, smatrajući da je veće pristrasno, upravo zbog činjenice da zakazuje ročišta za glavnu raspravu u kratkim vremenskim razmacima - na svakih 15 dana.

Ustavnopravnom ocenom sprovedenog postupka u ovoj građanskopravnoj stvari, zasnovanom na praksi Ustavnog suda i kriterijumima međunarodnih institucija za zaštitu ljudskih prava, Ustavni sud nalazi da u konkretnom slučaju nije povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, da se o njenom pravu u parničnom postupku vođenom pred Opštinskim sudom u Subotici odluči u razumnom roku. Ustavni sud ocenjuje da u konkretnom slučaju nije došlo do povrede prava na suđenje u razumnom roku, jer se ukupan period odlučivanja u tri instance od tri godine, deset meseci i 15 dana ne može okvalifikovati kao nerazuman.

Na osnovu izloženog, Ustavni sud je utvrdio da podnositeljki ustavne žalbe u parničnom postupku koji se vodio pred Opštinskim sudom u Subotici P. 2154/04 nije povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, zbog čega je odlučeno kao u tački 2. izreke.

6. Odlučujući o delu ustavne žalbe koji se odnosi na povredu prava na pravično suđenje i na jednaku zaštitu prava, zajemčenih odredbama člana 32. stav 1. i člana 36. stav 1. Ustava Republike Srbije, Ustavni sud nalazi da osporenim presudama nisu povređena navedena ustavna prava.

Ustavni sud je ocenio da su osporene presude doneli Ustavom i zakonom ustanovljeni sudovi, u granicama svojih nadležnosti, nakon postupka sprovedenog u skladu sa zakonskim odredbama, te da se osporene presude zasnivaju na činjeničnom stanju koje je utvrđeno na osnovu dokaznog postupka sprovedenog u skladu sa zakonom, kao i na primenjenom relevantnom materijalnom pravu, te da su redovni sudovi valjano obrazložili svoja pravna stanovišta zauzeta povodom odlučivanja o tužbenom zahtevu tužioca - protivtuženog i protivtužbenom zahtevu tužene - protivtužilje (ovde podnositeljke ustavne žalbe), tako da se ne može smatrati da su ona rezultat proizvoljne ili arbitrerne primene prava. Tvrdnja podnositeljke ustavne žalbe da joj je osporenom sudskom odlukom povređeno pravo na pravično suđenje predstavlja izraz njene subjektivne ocene o pogrešnoj primeni materijalnog prava, ali ne i stvarni dokaz o učinjenoj povredi Ustavom zajemčenog prava.

Za sticanje prava svojine na nepokretnostima na osnovu ugovora sa prethodnim vlasnikom u našem pravu nije dovoljan samo ugovor, koji je samo pravni osnov (iustus titulus). Za prenos prava svojine potreban je i način sticanja (modus acquirendi), koji se ne sastoji u predaji stvari kao kod pokretnosti, već u upisu u javne knjige. Redovni sudovi su utvrdili da je L. L. postao vlasnik predmetnog stana na osnovu rešenja o nasleđivanju iza svog oca, pokojnog J. L, a da je tužilac stekao pravo svojine na spornom stanu kupoprodajnim ugovorom koji je zaključio 27. septembra 2004. godine sa L. L. i upisom svog prava svojine u zemljišne knjige na osnovu rešenja Opštinskog suda u Subotici Dn. 6393/04. Sa druge strane, redovni sudovi su utvrdili da podnositeljka ustavne žalbe nije mogla steći pravo svojine na predmetnom stanu, s obzirom da ugovor, odnosno „dogovor o prodaji“ od 3. maja 1995. godine, na koji se ukazuje u ustavnoj žalbi, ne ispunjava formu kupoprodajnog ugovora, jer pored činjenice da nije overen u sudu, ne sadrži ni osnovne elemente ugovora, niti je bio ispunjen u celini ili u pretežnom delu, niti je mogao biti naknadno konvalidiran, s obzirom da za to nisu bili ispunjeni uslovi propisani zakonom.

Ustavni sud nije našao osnov za tvrdnje da je osporenim odlukama podnositeljki ustavne žalbe na bilo koji način povređeno pravo na jednaku zaštitu prava iz člana 36. stav 1. Ustava. U ustavnoj žalbi nisu pruženi dokazi da je drugim strankama u predmetnom parničnom postupku priznato više prava nego podnositeljki, ili da je sud u nekom drugom postupku u identičnoj pravnoj i činjeničnoj situaciji presudio na drugačiji način, što je neophodna pretpostavka da bi se mogla utvrditi povreda prava na jednaku zaštitu prava. Podnositeljka ustavne žalbe navedenu povredu Ustavnog prava izvodi iz krajnjeg ishoda parničnog postupka koji je za nju bio nepovoljan, a za protivne stranke povoljan. S obzirom na to da je Ustavni sud ocenio da osporene presude nisu arbitrerne, jer sadrže obrazložene razloge zasnovane na odgovarajućim odredbama Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa i Zakona o prometu nepokretnosti, te im se ne može pripisati proizvoljnost, ni pogodovanje jednoj od stranaka u postupku, niti nejednako presuđivanje i identičnoj situaciji, što isključuje postojanje povrede prava na pravično suđenje, to znači da u konkretnom slučaju ne postoji ni povreda prava na jednaku zaštitu prava na koju se neosnovano ukazuje u ustavnoj žalbi, zbog čega je Ustavni sud odlučio kao u tački 1. izreke.

8. Sledom rečenog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 45. tačka 9) i člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 109/07), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

dr Bosa Nenadić

Odluka Ustavnog suda o neosnovanosti žalbe u sporu o svojini i iseljenju

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti