Odbijena ustavna žalba u radnom sporu o pravu na minimalnu zaradu

Kratak pregled

Ustavni sud je odbio kao neosnovanu ustavnu žalbu izjavljenu protiv presuda redovnih sudova u radnom sporu. Potvrđeno je da podnositeljka nema pravo na razliku do minimalne zarade, jer nije ostvarila standardni učinak propisan Zakonom o radu.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije dr Dragiša B. Slijepčević, dr Marija Draškić, dr Agneš Kartag Odri, dr Goran P. Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi S. K. iz sela Š. kod N. P, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 21. maja 201 4. godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba S. K. izjavljena protiv presude Osnov nog suda u Novom Pazaru P1. 1042/10 od 4. januara 2011. godine i presude Apelacionog suda u Kragujevcu Gž1. 849/11 od 5. maja 2011. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. S. K. iz sela Š . kod N . P . je 20. juna 2011. godine, preko punomoćnika N . M, a dvokata iz N. P, podnela ustavnu žalbu protiv pojedinačnih akata navedenih u izreci, zbog povrede prava na pravično suđenje, prava na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo, kao i prava na imovi nu, iz člana 32. stav 1. i čl. 36. i 58. Ustava Republike Srbije.

U ustavnoj žalbi je, između ostalog, navedeno: da je podnositeljka ustavne žalbe bi la u radnom odnosu kod Preduzeća „O .“ d.o.o. iz N. P; da je tužila poslodavca za isplatu razlike u zaradi; da je Osnovni sud u Novom Pazaru osporenom presudom delimično usvojio njen tužbeni zahtev i obavezao tuženog na uplatu doprinosa za period od 10. septembra 2005. godine, do 6. jula 2007. godine, dok je u delu koji se odnosi na isplatu razlike u zaradi za period 10. septembra 2005. god ine, pa do 6. jula 2007. godine, odbio tužbeni zahtev kao neosnovan; da je osporena prvostepena presuda potvrđena presudom Apelacionog suda u Kragujevcu Gž1. 849/11 od 5. maja 2011. godine; da sudovi po grešno zaključuju da podnositeljka nema pravo na razliku neisplaćene zarade, jer iz nalaza i mišljenja veštaka proizilazi da radnici nisu primali zarade zbog nedostatka posla, tj. zbog kr ivice poslodavca i da je podnosi teljka uvek radila više od punog radnog vremena i ispunjavala normu, odnosno često je i prebacivala normu; da su postupajući sudovi u identičnim činjeničnim i pravnim situacijama različito postupa li. Podnosi teljka je predloži la da Ustavni sud poništi osporene akte i da joj naknadi nematerijalnu štetu u iznosu od 100.000 dinara.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku nakon izvršenog uvid a u osporene pojedinačne akte i dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Osporenom presudom Opštinskog suda u Novom Pazaru (u daljem tekstu: Opštinski sud) P1. 1042/10 od 4. januara 2011. godine, stavom prvim izreke, delimično je usvojen tužbeni zahtev tužilje, ovde podnositeljke ustavne žalbe, tako što je obavezan tuženi Preduzeće „O .“ d.o.o. iz N. P . da na ime tužilje uplati Fondu za penzijsko i invalidsko osiguranje pr ipadajuće doprinose za period 1. aprila 200 4. godine, pa do 6. jula 2007. godine. Stavom drugim izreke ove presude odbijen je tužbeni zahtev tužilje u delu kojim je tražila da joj tuženi plati razliku između primljenih zarada i minimalnih zarada u iznosima utvrđenim Sporazumom Vlade Republike Srbije i Sindikata za period od 10. septembra 200 5. godine do 6. jula 2007. godine, sa pripadajućom zakonskom zateznom kamatom, dok je stavom trećim izreke odlučeno da svaka stranka snosi svoje troškove.

Postupajući po žalbi tužilje, Apelacioni sud u Kragujevcu (u daljem tekstu: Apelacioni sud) je doneo osporenu presudu Gž1. 849/11 od 5. maja 2011. godine, kojom je žalbu odbio kao neosnovan u i potvrdio presudu Opštinskog suda P1. 1042/10 od 4. januara 2011. godine. U obrazloženju osporene drugostepene presude je navedeno: da iz utvrđenog činjeničnog stanja proizilazi da je tužilja bila u radnom odnosu kod tuženog do 6. jula 2007. godine; da je ugovorom o radu zaključenim između tužilje i tuženog od 10. oktobra 2003. godine propisano da tužilja ostvaruje zaradu u visini minimalne zarade ukoliko ostvari normu učinka u visini 100% i postigne traženi kvalitete za redovno radno vreme; da je tuženi za sporni period isplatio tužilji zaradu u znatno većem iznosu nego što je tužilja ostvarila zadatu normu, koja je manja od minimalne zarade po radnom času; da prema članu 111. stav 2. Zakona o radu („Službeni glasnik RS“, broj 24/05) , zaposleni ima pravo na minimalnu zaradu za standardni učinak i puno radno vreme, odnosno radno vreme koje se izjednačava sa punim radnim vremenom; da, kako tužilja nije ostvarila standardni učinak, to je prvostepeni sud pravilno primenio materijalno pravo kada je na osnovu izvršenog veštačenja zaključio da je tužilji isplaćena zarada u skladu sa ostvarenim učinkom i zaključenim ugovorom o radu, te da je tužilji isplaćena zarada u iznosu koji je veći od pripadajućeg.

4. Odredbama Ustava, na čije se povrede ukazuje u ustavnoj žalbi, je utvrđeno: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave, kao i da svako ima pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu (član 36.); da se jemči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona, kao i da pravo svojine može biti oduzeto ili ograničeno samo u javnom interesu utvrđenom na osnovu zakona, uz naknadu koja ne može biti niža od tržišne (član 58. st. 1. i 2. ).

Odredbom člana 111. stav 1. Zakona o radu („Službeni glasnik RS“, br. 24/05 i 61/05 ) bilo je propisano da zaposleni ima pravo na minimalnu zaradu za standardni učinak i puno radno vreme, odnosno radno vreme koje se izjednačava sa punim radnim vremenom.

Ocenjujući razloge i navode iznete u ustavnoj žalbi sa stanovišta istaknutih povreda Ustavom zajemčenih prava, Ustavni sud je utvrdio da osporenim presudama nije povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na pravično suđenje, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava.

Ustavni sud je ocenio da su osporene presude doneli zakonom ustanovljeni sudovi, u granicama svojih nadležnosti, nakon izvedenih dokaza i utvrđenog činjeničnog stanja u parničnom postupku koji je sproveden u skladu sa zakonskim odredbama, uz primenu merodavnog materijalnog prava, za koju su dati ustavnopravno prihvatljivi razlozi. Naime, sudovi su, u konkretnom slučaju, na osnovu dokaza izvedenog veštačenjem utvrdili da podnositeljka ustavne žalbe, kao zaposlena kod tuženog, nije ostvarila standardni radni učinak, koji bi joj , na osnovu odredbe člana 111. stav 2. Zakona o radu, garantovao pravo na minimalnu zaradu. To što podnositeljka smatra da je ostvarila veći radni učinak od standardnog, te da joj zbog toga pripada i veća zarada, ne može biti od uticaja, jer takva činjenica nije dokazana u predmetnom parničnom postupku. Ovakav stav Apelacionog suda je, sa stanovišta zaštite navedenog Ustavom zajemčenog prava, prihvatljiv i za Ustavni sud. Isti stav Ustavni sud je zauzeo i u svojim odlukama Už- 1810/2010 od 1 8. oktobra 201 2. godine i Už- 2424/10 od 23. maja 2013. godine.

Ustavni sud nalazi da podnositeljki ustavne žalbe nije povređeno pravo na jednaku zaštitu prava pred sudovima iz člana 36. stav 1. Ustava, jer se iz osporenih akata i iz drugih dokaza priloženih uz ustavnu žalbu takav zaključak nije mogao izvesti. Naime, Ustavni sud je detaljnim uvidom u presude koje je podnosilac ustavne dostavio kao dokaz da je , u konkretnom slučaju, došlo do različitog postupanja redovnih sudova u identičnim parnicama , utvrdio da je, za razliku od osporene drugostepene presude, za usvajajući deo tužbenog zahteva konstatovano da su tužilje u tom periodu radile, a da poslodavac nije pružio dokaze da tužilje nisu imale standardan učinak i puno radno vreme.

Ocenjujući postojanje povrede prava na pravno sredstvo iz člana 36. stav 2. Ustava, Ustavni sud nalazi da je podnositeljka ustavne žalbe imala zakonsko pravo na podnošenje žalbe protiv osporene prvostepene presude , koje je iskoristila i na osnovu koga je doneta drugostepena presuda . Ustavni sud konstatuje da na opisani način podnositeljki nije povređeno pravo na pravno sredstvo, jer je o žalbi protiv presude prvostepenog suda odluku doneo drugostepeni sud, čime je, po oceni Ustavnog suda , zadovoljeno navedeno Ustavom zajemčeno ljudsko pravo podnosioca.

Takođe, s obzirom na to da podnositeljka povredu prava na imovinu iz člana 58. Ustava zasniva na činjenici da nije uspela u parničnom postupku, za koji je Ustavni sud utvrdio da je bio pravičan, to ni navodi o povredi prava na imovinu ne mogu biti osnovani.

Polazeći od svega navedenog, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13–Odluka US), ustavnu žalbu odbio kao u celini neosnovanu.

7. S obzirom na navedeno, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Slični dokumenti

• Už 150/2009: Odluka Ustavnog suda o neotuđivosti prava na pravičnu naknadu za rad
• Už 9057/2012: Odluka Ustavnog suda o ustavnoj žalbi protiv presuda u sporu za isplatu novčane naknade
• Už 4281/2011: Odluka Ustavnog suda o povredi prava na jednaku zaštitu prava
• Už 4167/2010: Usvajanje ustavne žalbe zbog pogrešne primene prava na minimalnu zaradu
• Už 1810/2010: Odbijanje ustavne žalbe u radnom sporu o isplati razlike zarade
• Už 841/2012: Povreda prava na pravično suđenje zbog neobrazložene odluke suda