Odluka Ustavnog suda o ponovljenoj povredi prava na pravično suđenje

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu i utvrdio ponovljenu povredu prava na pravično suđenje u upravnom sporu povodom prestanka službe civilnog lica u Vojsci. Upravni sud i nadležni organ nisu postupili po ranijoj odluci Ustavnog suda.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-2762/2021
11.04.2024.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Snežana Marković, predsednik Veća i sudije Vesna Ilić Prelić, dr Dragana Kolarić, dr Tamaš Korhec (Korhecz Tamás), Gordana Ajnšpiler Popović, dr Vladan Petrov, dr Milan Škulić i Tatjana Đurkić , članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi M . H . iz Sombora , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 11. aprila 2024. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba M. H . i utvrđuje da je presudom Upravnog suda – Odeljenje u Novom Sadu U. 1837/17 od 16. decembra 2020. godine povređeno pravo podnosi oca ustavne žalbe na pravično suđenje , zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Poništava se presuda Upravnog suda – Odeljenje u Novom Sadu U. 1837/17 od 16. decembra 2020. godine i određuje da isti sud donese novu odluku o tužbi podnosioca ustavne žalbe podnetoj protiv rešenja Vojne pošte 5002 Beograd Up-2 broj 44-32/09 od 30. decembra 2016. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. M. H . iz Sombora podn eo je Ustavnom sudu, 3. marta 2021. godine, preko punomoćnika A . K , advokata iz Novog Sada, ustavnu žalbu protiv presude Upravnog suda - Odeljenje u Novom Sadu U. 1837/17 od 16. decembra 2020. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

U ustavnoj žalbi je istaknuto da Upravni sud i drugostepeni organ nisu postupili u skladu sa preciznim uputstvom iz Odluke Ustavnog suda Už-1525/2014 od 9. juna 2016. godine, prema kome je bilo neophodno da se utvrdi da li je podnosilac, pre prestanka službe u Vojsci, ispunjavao uslove za zasnivanje radnog odnosa na nekom od prijavljenih slobodnih radnih mesta koja odgovara ju njegovoj stručnoj spremi.

Predloženo je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, utvrdi povredu označenog ustavnog prava, poništi osporenu presudu i odredi Upravnom sudu da ponovo odluči o tužbi.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, kojom je ustavna žalba ustanovljena kao posebno i izuzetno pravno sredstvo za zaštitu Ustavom zajemčenih ljudskih i manjinskih prava, Ustavni sud je u postupku po ustavnoj žalbi nadležan isključivo da ispituje postojanje povrede ili uskraćivanja zajemčenih prava i sloboda, te stoga i navodi ustavne žalbe moraju, sa stanovišta Ustavom utvrđene sadržine označenog prava ili slobode, očigledno ukazivati na njegovu povredu ili uskraćivanje.

U postupku pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, iz spisa predmeta Vojne pošte 5002 Beograd Up-2 broj 44-32/09 i Upravnog suda – Odeljenje u Novom Sadu U. 1837/17, kao i iz celokupne priložene dokumentacije, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

3.1. Rešenjem Vojne pošte 3395 Batajnica (u daljem tekstu: prvostepeni organ) int. broj 03/206-10 od 8. aprila 2005. godine podnosiocu ustavne žalbe je 10. maja 2005. godine kao civilnom licu prestala služba u Vojsci Srbije i Crne Gore, na osnovu odredbe člana 143. tačka 9) ranije važećeg Zakona o Vojsci Jugoslavije, bez njegove saglasnosti, zbog ukidanja radnog mesta na koje je raspoređen.

Navedeno rešenje je postalo pravnosnažno donošenjem presude Upravnog suda - Odeljenje u Novom Sadu U. 12633/11 od 29. novembra 2013. godine, kojom je odbijena tužba podnosioca protiv konačnog rešenja.

Odlukom Ustavnog suda Už-1525/2014 od 9. juna 2016. godine, u tački 1. izreke, usvojena je ustavna žalba podnosi oca i utvrđeno da je navedenom presudom Upravnog suda povređeno njegovo pravo na pravično suđenje, zajemčeno odredbom člana 32 . stav 1. Ustava, te je u tački 2. izreke ista presuda poništena i određeno da Upravni sud donese novu odluku o tužbi podnosioca podnetoj protiv rešenja Vojne pošte 5002 Beograd (u daljem tekstu: drugostepeni organ) Up-2 broj 44-26/09 od 10. oktobra 2011. godine. Ustavni sud je ukazao na to da je član 144. stav 1. Zakona o Vojsci Jugoslavije uslovljavao prestanak službe civilnog lica time da mu se prethodno nije moglo obezbediti zasnivanja radnog odnosa u drugom preduzeću, ustanovi ili državnom organu na radnom mestu koje odgovara njegovoj stručnoj spremi . Konstatovano je da iz izveštaja Nacionalne službe za zapošljavanje od 29. jula 2011. godine proizlazi da je u periodu pre prestanka službe podnosioca bilo prijavljenih potreba za zapošljavanje u njegovom zanimanju, maturant gimnazije, da je određeni broj radnih mesta popunjen i da je na evidenciji nezaposlenih ostao određeni broj lica navedenog stepena i vrste stručne spreme. S obzirom na to da pre prestanka službe podnosioca u Vojsci nije pokušano da mu se obezbedi neko od prava iz člana 144. stav 1. Zakona, Ustavni sud je ukazao na to da se kod naknadnog ispitivanja mogućnosti ostvarivanja navedenih prava u tom periodu morao uvažiti značaj postojanja odgovarajućeg radnog mesta pri oceni zakonitosti odluke o prestanku službe podnosioca. Ustavni sud je našao da je bilo neophodno utvrditi da li je podnosilac u relevantnom periodu ispunjavao uslove koje je odredio poslodavac za zasnivanje radnog odnosa na radnom mestu za koje je prijavljena potreba zapošljavanja. Stoga je ocenio da su razlozi Upravnog suda za primenu merodavnih odredaba Zakona o Vojsci Jugoslavije zasnovani na proizvoljnoj oceni dokaza – izveštaja Nacionalne službe za zapošljavanje od 29. jula 2011. godine, na štetu podnosioca ustavne žalbe.

U tački 3. izreke Odluke utvrđena je povreda prava podnosioca na suđenje u razumnom roku u upravnom postupku koji je vođen pred Vojnom poštom 3395 Batajnica u predmetu int. broj 03/206-10, kao i pravo na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 700 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate .

3.2. Upravni sud – Odeljenje u Novom Sadu je, na sednici održanoj 9. septembra 2016. godine, doneo presudu U. 9649/16 (2011 ), kojom je uvažena tužba podnosioca, poništeno drugostepeno rešenje od 10. oktobra 2011. godine i predmet vraćen nadležnom organu na ponovno odlučivanje. Razlozi na kojima je zasnovana navedena presuda ne odgovaraju u potpunosti razlozima koji su dati u Odluci Ustavnog suda. Naime, Upravni sud je naveo da iz izveštaja Nacionalne službe za zapošljavanje od 29. jula 2011. godine proizlaze isključivo činjenice koje su usledile nakon 10. maja 2005. godine, kada je podnosiocu prestala služba. Isti sud je ocenio da u sprovedenom upravnom postupku nisu utvrđene činjenice na osnovu kojih bi se naknadno ispitala mogućnost ostvarivanja prava iz člana 144. stav 1. Zakona o Vojsci Jugoslavije u periodu pre prestanka službe , zbog čega podnosilac ne može snositi štetne posledice. Upravni sud nije ukazao, kao što je to učinjeno u Odluci Ustavnog suda, da se pri oceni zakonitosti odluke o prestanku službe podnosioca morao uvažiti značaj činjenice postojanja odgovarajućeg radnog mesta, te da je bilo neophodno utvrditi da li je podnosilac u relevantnom periodu ispunjavao uslove koje je odredio poslodavac za zasnivanje radnog odnosa na radnom mestu za koje je prijavljena potreba zapošljavanja.

Rešenjem drugostepenog organa Up-2 broj 44-32/09 od 30. decembra 2016. godine, donetim u izvršenju navedene presude Upravnog suda, odbijena je žalba podnosi oca izjavljena protiv prvostepenog rešenja od 8. aprila 2005. godine. U obrazloženju rešenja drugostepenog organa je navedeno: da je Odlukom ministra odbrane o organizacijsko-mobilizacijskim promenama u MO i VSCG str. pov. broj 904-2 od 8. aprila 2005. godin e izvršena izmena i dopuna formacije kojom je regulisano da se na formacijsko mesto na koje je bio raspoređen podnosilac odredi podoficir umesto civilnog lica, što je utvrđeno na osnovu potvrde Uprave za organizaciju Sektora za politiku odbrane Ministarstva odbrane broj 1074-2 od 5. jula 2011. godine ; da se podnosiocu pre prestanka službe nije moglo obezbediti jedno od prava iz člana 144. stav 1. Zakona o Vojsci Jugoslavije, što je utvrđeno na osnovu potvrda Uprave za kadrove Sektora za ljudske resurse Ministarstva odbrane broj 10767-35 od 21. oktobra 2008. godine i broj 5052-2 od 12. jula 2011. godine , kao i izveštaja Nacionalne službe za zapošljavanje - Filijala za grad Beograd broj 0116-052-3/2009 od 29. jula 2011. godine .

Drugostepeni organ je u odnosu na svoje ranije rešenje od 10. oktobra 2011. godine dodatno ocenio da je neosnovana tvrdnja da je Vojska trebalo da omogući podnosiocu zasnivanje radnog odnosa na slobodnim radnim mestima kod drugog poslodavca prema prijavljenim potrebama Nacionalne službe za zapošljavanje, „jer da je bilo moguće odmah zaposliti podnosioca sa zanimanjem maturant gimnazije (IV stepen stručne spreme) među ukupno 7.253 nezaposlenih lica u Beogradu, koliko ih je bilo prijavljeno sa istim zanimanjem , i kod prosečnog mesečnog broja slobodnih mesta po nezaposlenom licu od svega 0,08, sigurno Ministarstvo odbrane ne bi trošilo pare na otpremninu“. Takođe je ocenjeno da se odredba člana 144. stav 1. Zakona o Vojsci Jugoslavije odnosi samo na zasnivanje radnog odnosa u Vojsci i Ministarstvu odbrane, kao i na raspoređivanje van Vojske na dužnosti u državnom organu, preduzeću ili drugoj organizaciji koje se smatra službom u Vojsci, u smislu odredbe člana 8. stav 2. navedenog zakona .

Iz izveštaja Nacionalne službe za zapošljavanje - Filijala za grad Beograd broj 0116-052-3/2009 od 29. jula 2011. godine proizlazi: da je u periodu od 1. aprila do 31. maja 2005. godine bilo slobodnih radnih mesta za IV stepen stručne spreme, za zanimanje maturant gimnazije , i to na neodređeno vreme 504, a popunjeno 494, na odre đeno vreme 681, a popunjeno 616, odnosno ukupno 1,185 slobodnih i 1.110 popunjenih radnih mesta; da je na evidenciji nezaposlenih na dan 31. maja 2005. godine ostalo ukupno 7.253 lica u zanimanju maturant gimnazije; da je prosečan mesečni broj slobodnih mesta po nezaposlenom licu u navedenom zanimanju u periodu od 1. aprila do 31. maja 2005. godine bio 0,08.

Osporenom presudom Upravnog suda – Odeljenje u Novom Sadu U. 1837/17 od 16. decembra 2020. godine odbijena je tužba podnosioca podneta protiv navedenog drugostepenog rešenja. Po oceni Upravnog suda, tuženi organ je pravilno našao da se podnosiocu, imajući u vidu navedeni izveštaj Nacionalne službe za zapošljavanje, u vreme prestanka službe nije moglo obezbediti zasnivanje radnog odnosa u drugom preduzeću, ustanovi ili državnom organu, odnosno da je bilo prijavljenih potreba za zanimanje maturant gimnazije i da je određeni broj radnih mesta popunjen, ali da je na evidenciji nezaposlenih na dan 31. maja 2005. godine ostalo 7 .253 nezaposlenih lica sa tim zanimanjem, pri čemu je punomoćnicima podnosioca pružena mogućnost da se izjasne o navedenom dokazu, na koji su stavili primedbe koje je tuženi organ ocenio kao netačne (reč je o izjašnjenju punomoćnika podnosilaca iz 2011. godine) . Stoga je, po shvatanju navedenog suda, pravilna ocena tuženog organa da se podnosiocu pre prestanka službe nije moglo obezbediti neko od prava iz člana 144. stav 1. Zakona o Vojsci Jugoslavije , te mu je pravilno prestala služba, na osnovu člana 143. tačka 9) Zakona. Upravni sud je našao da je tuženi organ u ponovnom postupku postupio po nalogu tog suda iz presude od 9. septembra 2016. godine, dajući detaljne i obrazložene razloge za svoju odluku.

4. Odredbom član 32. stav 1. Ustava, na čiju se povredu poziva podnosilac ustavne žalbe, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Za odlučivanje o ovoj ustavnoj žalbi od značaja su i odredbe sledećih zakona :

Zakonom o Vojsci Jugoslavije („Službeni list SRJ“, br. 43/94, 28/96, 44/99, 74/99, 3/02 i 37/02 i „Službeni list SCG“, br. 7/05 i 44/05), koji je bio na snazi u vreme prestanka službe podnosioca ustavne žalbe, bilo je propisano: da se službom u Vojsci smatra i vršenje vojnih i drugih dužnosti u Saveznom ministarstvu za odbranu, drugom državnom organu, preduzeću ili drugoj organizaciji koje obavljaju profesionalni pripadnici Vojske raspoređeni aktom nadležnog starešine (u daljem tekstu: raspoređeni van Vojske) (član 8. stav 2.); da civilnom licu u Vojsci prestaje služba bez njegove saglasnosti, pored ostalog, ako se ukida radno mesto na koje je raspoređeno ili se smanjuje broj izvršilaca na jednom radnom mestu (član 143. tačka 9)); da civilnom licu u Vojsci čije se radno mesto ukida ili se smanjuje broj izvršilaca na jednom radnom mestu prestaje služba ako mu se prethodno nije moglo obezbediti jedno od sledećih prava – zasnivanje radnog odnosa u drugom preduzeću, ustanovi ili državnom organu na radnom mestu koje odgovara njegovoj stručnoj spremi ili sticanje stručne osposobljenosti, dokvalifikacije ili prekvalifikacije za rad u Vojsci ili zasnivanje radnog odnosa u preduzeću, ustanovi, odnosno državnom organu (član 144. stav 1. tač. 1) i 2)), a da civilno lice kome se nije moglo obezbediti jedno od navedenih prava, ima pravo na jednokratnu otpremninu u visini dvanaestostrukog iznosa bruto plate sa danom prestanka službe, koju je lice ostvarilo za mesec koji prethodi mesecu u kome mu prestaje služba, kao i novčanu naknadu i druga prava po propisima o zapošljavanju države članice na čijoj teritoriji je bilo u službi (stav 2. tač. 1) i 2)).

Odredbama Zakona o opštem upravnom postupku („Službeni list SRJ“, br. 33/97 i 31/2001 i "Službeni glasnik RS", broj 30/10), koje su se primenjivale do 31. maja 2017. godine, bilo je propisano: da se u postupku moraju utvrditi pravilno i potpuno sve činjenice i okolnosti koje su od značaja za donošenje zakonitog i pravilnog rešenja (odlučne činjenice) (član 8.); da ovlašćeno službeno lice po svom uverenju, na osnovu savesne i brižljive ocene svakog dokaza posebno i svih dokaza zajedno, kao i na osnovu rezultata celokupnog postupka, odlučuje k oje će činjenice uzeti kao dokazane (član 10.).

5. Podnosilac ustavne žalbe povredu prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava obrazlaže time što Upravni sud i drugostepeni organ nisu postupili u skladu sa ocenama i stavovima iznetim u Odluci Ustavnog suda Už-1525/2014 od 9. juna 2016. godine, jer nisu utvrdili da li je podnosilac pre prestanka službe ispunjavao uslove za zasnivanje radnog odnosa na nekom od slobodnih radnih mesta prijavljenih kod Nacionalne službe za zapošljavanje koja odgovaraju njegovoj stručnoj spremi.

Ustavni sud najpre konstatuje da je odredbama člana 166. Ustava utvrđeno da je Ustavni sud samostalan i nezavisan državni organ koji, pored ostalog, štiti i obezbeđuje zaštitu ljudskih i manjinskih prava i sloboda, te da se neposredna ustavnosudska zaštita pojedinca, u skladu sa članom 170. Ustava, obezbeđuje i ostvaruje u postupku po ustavnoj žalbi pred Ustavnim sudom.

Odredbama člana 171. Ustava je utvrđeno da je svako dužan da poštuje i izvršava odluku Ustavnog suda, te da Ustavni sud može odrediti način izvršenja svoje odluke, kao i da je odredbom člana 104. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 9 9/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon, 103/15 , 10/23 i 92/23), pored ostalog, propisana obaveza državnih i drugih organa da, u okviru svojih prava i dužnosti, izvršavaju odluke i rešenja Ustavnog suda. S tim u vezi, Sud dalje ukazuje da je, na osnovu člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, ovlašćen da u postupku po ustavnoj žalbi, kao način otklanjanja štetnih posledica, poništi odluku suda kojom je povređeno pravo na pravično suđenje podnosioca i odredi donošenje nove odluke od strane nadležnog suda. Ovo dalje znači da u situaciji kada je zbog utvrđene povrede prava poništena odluka nadležnog suda u upravnom sporu i određeno donošenje nove odluke o tužbi podnosioca, izvršenje odluke Ustavnog suda ne podrazumeva samo formalno donošenje nove odluke nadležnog suda, već postupanje i odlučivanje suda treba da bude u skladu sa ocenama i stavovima iznetim u odluci Ustavnog suda koja se izvršava (videti Odluku Ustavnog suda Už - 224/2013 od 6. juna 2013. godine).

Ustavni sud ukazuje da se ustavna garancija prava na pravično suđenje , pored ostalog, sastoji u tome da odluka suda o nečijem pravu ili obavezi mora biti doneta u postupku koji je sproveden u skladu sa važećim procesnim zakonom, primenom relevantnog materijalnog prava i obrazložena na ustavnopravno prihvatljiv način, jer bi se u protivnom moglo smatrati da je proizvod proizvoljnog i pravno neutemeljenog stanovišta postupajućeg suda. Pri tome, Ustavni sud podseća da nije nadležan da preispituje pravilnost zaključaka nadležnih organa i sudova o pojedinim izvedenim dokazima ili o neprihvatanju njihovog izvođenja, niti da vrši proveru utvrđenih činjenica i načina na koji su tumačeni i primenjeni merodavni propisi. Međutim, proizvoljnost u oceni dokaza i primeni propisa, na štetu podnosioca ustavne žalbe, može dovesti do povrede Ustavom zajemčenog prava na pravično suđenje, te u određenim situacijama koje prvenstveno zavise od okolnosti konkretnog slučaja, kao i navedenih ustavnopravnih razloga, ima osnova da se u postupku po ustavnoj žalbi povreda navedenog ustavnog prava ceni i sa stanovišta proizvoljne ocene dokaza i proizvoljne primene merodavnog prava.

S obzirom na to da je osporenom presudom Upravnog suda – Odeljenje u Novom Sadu U. 1837/17 od 16. decembra 2020. godine pravnosnažno okončan postupak koji je vođen u izvršenju Odluke Ustavnog suda Už-1525/2014 od 9. juna 2016. godine, ovaj sud je pošao od toga da je, u skladu sa navedenom odlukom , utvrđenu povredu prava na pravično suđenje bilo potrebno otkloniti tako što će se utvrditi da li je postojala mogućnost da se podnosiocu pre prestanka službe obezbedi jedno od prava iz člana 144. stav 1. Zakona o Vojsci Jugoslavije. Međutim, Upravni sud – Odeljenje u Novom Sadu je, postupajući u izvršenju navedene odluke Ustavnog suda, propustio da u presudi od 9. septembra 2016. godine ukaže drugostepenom organu da je pre prestanka službe podnosioca, prema izveštaju Nacionalne službe za zapošljavanje od 29. jula 2011. godine, bilo prijavljenih slobodnih radnih mesta koja odgovaraju njegovoj stručnoj spremi, te da je neophodno utvrditi da li je podnosilac ispunjavao uslove za zasnivanje radnog odnosa na nekom od tih radnih mesta. Umesto toga, Upravni sud je naveo da se podaci iz pomenutog izveštaja Nacionalne službe za zapošljavanje odnose isključivo na period posle prestanka službe podnosioca, što ne odgovara sadržini tog izveštaja u spisima predmeta upravnog organa.

Drugostepeni organ je u ponovnom postupku na osnovu istog izveštaja Nacionalne službe za zapošljavanje ocenio da „Ministarstvo odbrane sigurno ne bi trošilo pare na otpremninu da je podnosioca bilo moguće odmah zaposliti“, kao i da se zasnivanje radnog odnosa van Vojske, u smislu odredbe člana 144. stav 1. Zakona o Vojsci Jugoslavije, odnosilo na raspoređivanje na dužnosti u državnom organu, preduzeću ili drugoj organizaciji koje se smatra službom u Vojsci, u smislu odredbe člana 8. stav 2. navedenog zakona. Upravni sud je u osporenoj presudi od 16. decembra 2020. godine prihvatio kao pravilnu ocenu drugostepenog organa.

Polazeći od izloženog, Ustavni sud konstatuje da podnosiocu kao civilnom licu čije se radno mesto ukida nije pokušano da se, pre prestanka službe u Vojsci, obezbedi neko od prava iz člana 144. stav 1. Zakona – zasnivanje radnog odnosa u drugom preduzeću, ustanovi ili državnom organu na radnom mestu koje odgovara njegovoj stručnoj spremi (tačka 1.) ili sticanje stručne osposobljenosti, dokvalifikacije ili prekvalifikacije za rad u Vojsci ili zasnivanje radnog odnosa u preduzeću, ustanovi, odnosno državnom organu (tačka 2.). Propust nadležnog organa da pokuša da civilnom licu obezbedi navedena prava u slučaju ukidanja njegovog radnog mesta nije od uticaja na odluku o prestanku službe, ukoliko se u ponovnom postupku utvrdi da pre prestanka službe nisu ni postojale mogućnosti za ostvarivanje tih prava. Međutim, ukoliko se u ponovnom postupku utvrdi da je pre prestanka službe civilnog lica postojala mogućnost ostvarivanja nekog od propisanih prava, a to, suprotno odredbi člana 144. stav 1. Zakona, nije pokušano da mu se obezbedi, navedena činjenica je od značaja za ocenu zakonitosti odluke o prestanku službe. Pri tome je nesporno utvrđeno da nije postojala mogućnost raspoređivanja podnosioca na odgovarajuće radno mesto u Vojsci i Ministarstvu odbrane. Stoga je zadatak drugostepenog organa i Upravnog suda bio da utvrde da li je postojala mogućnost ostvarivanja navedenih prava izvan Vojske i Ministarstva odbrana u periodu pre prestanka službe podnosi oca, polazeći od podataka sadržanih u izveštaju Nacionalne službe za zapošljavanje od 29. jula 2011. godine.

Ustavni sud ukazuje na to da se bez podataka kojima raspolaže Nacionalna služba za zapošljavanje ne može ispitati da li su pre prestanka službe postojale mogućnosti za ostvarivanje prava iz člana 144. stav 1. Zakona (videti, na primer, odluke Ustavnog suda Už-3617/2010 od 9. oktobra 2013. godine, Už-4110/2012 od 2. aprila 2015. godine, Už-2017/2012 od 9. aprila 2015. godine, Už-6908/2012 od 15. jula 2015. godine i Už-5074/14 od 9. juna 2016. godine). Takođe, u konkretnom slučaju se radilo o mogućnosti zasnivanja radnog odnosa civilnog lica na službi u Vojsci, čije se radno mesto ukida, a ne o njegovom raspoređivanju aktom nadležnog starešine na dužnosti van Vojske, koje se smatraju službom u Vojsci, u smislu odredbe člana 8. stav 2. Zakona, kako to navodi drugostepeni organ (videti Odluku Už-7449/2013 od 14. aprila 2016. godine). Prema podacima iz izveštaja Nacionalne službe za zapošljavanje od 29. jula 2011. godine, pre prestanka službe podnosioca, postojala su slobodna radna mesta koja su odgovara la njegovoj stručnoj spremi . Pri oceni zakonitosti odluke o prestanku službe morao se uvažiti značaj činjenice postojanja odgovarajućeg radnog mesta i utvrditi da li je podnosilac ispunjavao uslove koje je odredio poslodavac za zasnivanje radnog odnosa. Ovo iz razloga što u vreme naknadnog utvrđivanja činjeničnog stanja koje je postojalo u periodu do prestanka službe, nije bilo moguće proveriti da li bi došlo do zasnivanja radnog odnosa na slobodnom radnom mestu (videti, na primer, odluke Ustavnog suda Už-1754/2015 od 8. decembra 2016. godine i Už-7229/2015 od 22. juna 2017. godine). Budući da podnosi ocu pre prestanka službe u Vojsci nije pokušano da se obezbedi ostvarivanje prava iz člana 144. stav 1. Zakona, a u sp rovedenom upravnom postupku nije ispitana mogućnost ostvarivanja navedenih prava izvan Vojske i Ministarstva odbrane , u periodu pre prestanka službe, Ustavni sud smatra da podnosi lac ne može snositi štetne posledice propušt anja upravnih organa da utvrde relevantne činjenice, što su bili dužni da učine.

S obzirom na sve izloženo, Ustavni sud je ocenio da su razlozi u rešenju drugostepenog organa o ispunjenosti uslova za prestanak službe podnosioca, koje je u potpunosti prihvatio Upravni sud u osporenoj presudi, ponovo zasnovani na proizvoljnoj oceni dokaza, na štetu podnosioca ustavne žalbe. Stoga je Ustavni sud utvrdio da je osporenom presudom podnosiocu povređeno pravo na pravično suđenje , zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, te je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, usvojio ustavnu žalbu, odlučujući kao u tački 1. izreke.

Imajući u vidu prirodu učinjene povrede ustavnog prava u konkretnom slučaju, Sud je, saglasno odredbi člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, ocenio da se otklanjanje štetnih posledica povrede prava podnosiocu ustavne žalbe u ovom ustavnosudskom postupku može ostvariti jedino poništavanjem presude Upravnog suda – Odeljenje u Novom Sadu U. 1837/17 od 16. decembra 2020. godine i određivanjem da se u ponovnom postupku donese nova odluka po tužbi podnosioca podnetoj protiv rešenja Vojne pošte 5002 Beograd Up-2 broj 44-32/09 od 30. decembra 2016. godine, odlučujući kao u tački 2. izreke.

Ustavni sud napominje da je već prethodno utvrdio da je proizvoljna ocena dokaza dovela do povrede navedenog ustavnog prava podnosioca, te polazeći od imperativne odredbe člana 171. stav 1. Ustava, dodatno ukazuje na obavezu sudova da izvršavaju odluke Ustavnog suda, što u konkretnom slučaju podrazumeva donošenje nove odluke Upravnog suda , kao i postupanje i odlučivanje tog suda u skladu sa ocenama i stavovima iznetim u ovoj odluci Ustavnog suda.

6. S obzirom na sve izneto, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Snežana Marković, s.r.

Odluka Ustavnog suda o ponovljenoj povredi prava na pravično suđenje

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti