Odluka Ustavnog suda o neosnovanosti ustavnih žalbi u vezi prestanka vojne službe

Kratak pregled

Ustavni sud odbio je kao neosnovane ustavne žalbe protiv presuda Upravnog suda, utvrdivši da nije povređeno pravo na pravično suđenje. Propust u dostavljanju akata o prestanku službe nije uticao na ostvarivanje delotvorne pravne zaštite podnosioca.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-2763/2011
26.06.2014.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić , predsednik veća, i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnim žalbama M. A. iz V , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 26. juna 2014. godine, doneo je

O D L U K U

Odbijaju se kao neosnovane ustavne žalbe M. A . izjavljene protiv presuda Upravnog suda - Odeljenje u Novom Sadu U. 10419/10 (2009) od 8. aprila 2011. godine i Upravnog suda U. 13239/10 (2009) od 31. maja 2011. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. M. A. iz V . podneo je 20. juna 2011. godine, preko punomoćnika dr M. B , advokata iz B, ustavnu žalbu protiv presude Upravnog suda - Odeljenje u Novom Sadu U. 10419/10 (2009) od 8. aprila 2011. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, pozivajući se i na povredu člana 6. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda.

U ustavnoj žalbi je navedeno: da je tvrdnja Upravnog suda - Odeljenje u Novom Sadu da je "podnosilac sa odlukom o prestanku službe upoznat 6. februara 1997. godine, ali da je istu odbio da primi", suprotna dokazima koji se nalaze u spisima predmeta; da je podnosilac tog dana bio na bolničkom lečenju, te da lica koja su imala zadatak da mu uruče naredbu o prestanku službe i rešenje o razrešenju od službe, nisu pokušala to da učine, niti su mu saopštila da su ti akti doneti; da navedeni akti nikad nisu dostavljeni podnosiocu; da se podnosilac "nije krio ili izbegavao" da ih primi, već je po izlasku sa bolničkog lečenja tražio da mu se uruče; da žalba koju je izjavio protiv pomenute naredbe i rešenja ne može biti dokaz da je upoznat sa njihovom sadržinom, jer je ista podneta mnogo godina kasnije, tek 8. marta 2004. godine; da je žalbu izjavio zbog toga što nisu bili ispunjeni zakonski uslovi za donošenje navedenih akata, s obzirom na to da se u vreme prestanka službe nalazio na lečenju, a bolest je nastala usled vršenja vojne službe; da sve dok na redba i rešenje ne budu bili, na zakonom propisan način , uručeni podnosiocu, neće biti rešeni njegov radnopravni status i vojna služba. Pored toga, podnosilac se poziva na presudu Vrhovnog suda Srbije Rev. 4352/01 od 18. decembra 2001. godine, u kojoj se taj sud "izjasnio" o radnopravnom statusu lica angažovanog u vojnoj službi na određeno vreme.

Podnosilac je 7. jula 2011. godine, preko istog punomoćnika dr M . B, advokata iz Beograda, podneo ustavnu žalbu protiv presude Upravnog suda U. 13239/10 (2009) od 31. maja 2011. godine , zbog povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava.

U toj ustavnoj žalbi je navedeno: da Upravni sud u osporenoj presudi poistovećuje rešenje o razrešenju od službe sa naredbom o prestanku službe, iako se radi o dva različita akta koji se ne donose u isto vreme ; da je rešenju o razrešenju od službe morala da prethodi predaja dužnosti, razduženje sa materijalnim sredstvima i naoružanjem, kao i potpisivanje zapisnika o primopredaji dužnosti, što u konkretnom slučaju nije učinjeno; da prethodno doneta naredba o prestanku službe, kao i rešenje o razrešenju od službe, nikad nisu dostavljeni podnosiocu; da se u drugostepenom rešenju navodi da je podnosilac odbio da potpiše dostavicu o prijemu navedenih akata, odnosno da je izjavio da nije u stanju da to uradi, što protivreči izjavama svedoka datim na usmenoj raspravi održanoj pred prvostepenim organom; da nakon više godina vođenja postupka nije utvrđeno da li je podnosilac upoznat sa sadržinom pomenute naredbe i rešenja. U ostalom delu ustavne žalbe iznose se navodi i razlozi sadržani u ustavnoj žalbi od 20. juna 2011. godine.

Podnosilac je 18. februara 2014. godine dostavio identične dopune navedenih ustavnih žalbi, u kojima se poziva na naknadno pribavljeni dokaz - naredbu komandanta 1. Vojne oblasti broj 53-45 od 12. decembra 1990. godine, kojom potkrepljuje tvrdnju da je pre isteka ugovorenog roka na koji je bio primljen u službu, već "zasnovao radni odnos" na neodređeno vreme.

Imajući u vidu da su naredba o prestanku profesionalne vojne službe i rešenje o razrešenju od službe upravni akti koji se sukcesivno donose u postupku prestanka profesionalne vojne službe, te da je u jednom delu predmetnog postupka istovremeno rešavano o njihovoj zakonitosti, Ustavni sud je zaključio da su , u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se istom odlukom oceni osnovanost ustavnih žalbi od 20. juna i 7. jula 2011. godine.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku izvršio uvid u spise predmeta Vojne pošte 2082 Beograd broj 14-47, Vojne pošte 9845 Valjevo pov. broj 10179-2, Upravnog suda U. 10419/10 (2009) i U. 13239/10 (2009), kao i celokupnu priloženu dokumentaciju uz ustavnu žalbu i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za donošenje odluke u ovoj ustavnosudskoj stvari.

3.1. Naredbom komandanta VP 2082 Beograd broj 14-47 od 12. decembra 1996. godine prestala je profesionalna vojna služba podnosiocu ustavne žalbe, starijem vodniku I klase Oklopnih i mehanizovanih jedinica "po ugovoru" na službi u Vojnoj pošti 9845 Valjevo. U dispozitivu naredbe je dalje navedeno: u stavu drugom, da je razlog prestanka službe "po sporazumu"; u stavu trećem, da će se ova naredba dostaviti podnosiocu najkasnije do 27. decembra 1996. godine; u stavu četvrtom, da će nadležni starešina razrešiti podnosioca od profesionalne vojne službe u skladu sa odredbom člana 113. stav 4. Zakona o Vojsci Jugoslavije. U obrazloženju naredbe je navedeno: da je podnosilac primljen u službu na određeno vreme po ugovoru broj 119-352 od 1. marta 1994. godine, koji je zaključio sa VP 2082 Beograd; da mu ugovoreni rok ističe 28. februara 1997. godine; da je VP 9845 Valjevo podnosiocu predložila prestanak službe u Vojsci na određeno vreme po sporazumu, sa čim se podnosilac saglasio, a o čemu je 13. decembra 1996. godine dao pismenu izjavu, s tim da mu služba u Vojsci prestane 28. februara 1997. godine; da je 28. februara 1997. godine nastao zakonski razlog za donošenje akta o prestanku profesionalne vojne službe, u smislu člana 108. stav 3. Zakona o Vojsci Jugoslavije, pa je odlučeno kao u dispozitivu ove naredbe.

Rešenjem Vojne pošte 9845 Valjevo broj 10179-2 od 6. februara 1997. godine podnosilac ustavne žalbe je razrešen od profesionalne vojne službe sa danom 28. februarom 1997. godine. U obrazloženju rešenja je navedeno da je iz službene evidencije utvrđeno da je naredbom komandanta Vojne pošte 2082 Beograd pov. broj 14-47 od 12. decembra 1996. godine podnosiocu prestala profesionalna vojna služba i da mu je ta naredba dostavljena 6. februara 1997. godine. Na osnovu izloženog je zaključeno da je ispunjen uslov za razrešenje podnosioca, propisan odredbom člana 113. stav 5. Zakona o Vojsci Jugoslavije, pa je odlučeno kao u dispozitivu ovog rešenja.

Podnosilac ustavne žalbe je 9. marta 2004. godine izjavio žalbu protiv naredbe o prestanku profesionalne vojne službe i rešenja o razrešenju od službe , bez navođenja njihovog broja i datuma. U žalbi je naveo: da mu ti akti nikad nisu uručeni, zbog čega je žalba blagovremena; da tome u prilog ide izjava službenog lica D.K, overena u Opštinskom sudu u Valjevu, pod Ov. 899/02 od 28. februara 2002. godine, koji je trebalo da mu dostavi pomenutu naredbu i rešenje dok se nalazio na lečenju na Vojnomedicinskoj akademiji u Beogradu; da su osporeni akti nezakoniti, jer mu vojna služba nije mogla prestati dok se nalazio na lečenju i bolovanju, bez obzira na to kada je istekao ugovor o prijemu u Vojsku Jugoslavije. Predložio je da drugostepeni organ poništi pobijane akte i vrati spise predmeta na ponovnu odluku ili da sam reši upravnu stvar.

O žalbi je kao prvostepeni organ rešavala VP 9845 Valjevo koja je 2. jula 2004. godine donela zaključak pov. broj 40-314, kojim se žalba odbacuje kao neblagovremena. Taj zaključak je potvrđen rešenjem VP 5055 Beograd Up. II broj 165-4/2004 od 6. avgusta 2004. godine, kojim je odbijena kao neosnovana žalba podnosioca.

Vrhovni vojni sud je presudom Up. 1845/04 od 28. oktobra 2004. godine uvažio tužbu podnosioca i poništio navedeno drugostepeno rešenje. U obrazloženju te presude je navedeno da je prvostepeni organ povredio zakon na štetu podnosioca, jer je ispitivao blagovremenost žalbe protiv akta koji nije sam doneo, a potom je tu žalbu i odbacio zbog neblagovremenosti. Vrhovni vojni sud je našao da je drugostepeni organ trebalo pouzdano da utvrdi, prvenstveno kroz usmenu raspravu, da li je podnosilac odbio da primi navedene akte ili su lica koja su donela te akte odustala od namere da ih uruče podnosiocu, s obzirom na zdravstveno stanje u kome su ga zatekla na klinici. Po shvatanju tog suda, tek kada ta činjenica bude pouzdano utvrđena, tuženi organ će biti u mogućnosti da u svojstvu prvostepenog organa oceni blagovremenost žalbe protiv naredbe o prestanku službe, a u svojstvu drugostepenog organa blagovremenost žalbe protiv rešenja o razrešenju od službe.

Postupajući po presudi Vrhovnog vojnog suda, VP 1092 Beograd, kao pravni sledbenik VP 5055 Beograd, je 9. marta 2005. godine donela rešenje Up. II 165-8/2004, kojim je odbila kao neosnovanu žalbu podnosioca izjavljenu protiv zaključka VP 9845 Valjevo od 2. jula 2004. godine. Taj organ je utvrdio da je podnosilac sa odlukom o prestanku službe upoznat 6. februara 1997. godine, ali da je odbio da je primi, što direktno ukazuje na njegovu sračunatu nameru da ishoduje invalidsku penziju i da mu ona po važećim propisima ne pripada. Potom je našao da je podnosiocu služba po ugovoru prestala po sili zakona, u smislu člana 108. stav 1. Zakona o Vojsci Jugoslavije, te da činjenica o uručenju odluke o prestanku službe nije od bilo kakvog uticaja, imajući u vidu da do produženja službe po ugovoru ne bi došlo i u slučaju da nije pokušano uručenje navedene odluke. P o njegovoj oceni, bez uticaja na drugačije odlučivanje je i činjenica da se podnosilac nalazio na bolovanju, kao i ishod njegovog lečenja.

Presudom Vrhovnog suda Srbije U-SCG 619/06 od 19. novembra 2008. godine uvažena je tužba podnosioca i poništeno rešenje VP 1092 Beograd Up. II broj 165-8/2004 od 9. marta 2005. godine. Kako iz obrazloženja osporenog rešenja proizlazi da tuženi organ nije postupio po nalogu iz presude Vrhovnog vojnog suda Up. 1845/04 od 28. oktobra 2004. godine, što je bio dužan da učini u smislu odredbe člana 61. Zakona o upravnim sporovima, Vrhovni sud Srbije je ocenio da je time povređen zakon na štetu podnosioca.

Postupajući u izvršenju presude Vrhovnog suda Srbije, VP 5002 Beograd je rešenjem Up-2 broj 35-2 od 18. marta 2009. godine u celini poništila zaključak VP 9845 Valjevo pov. broj 40-314 od 2. jula 2004. godine i vratila predmet prvostepenom organu na ponovni postupak i odlučivanje.

VP 9845 Valjevo je 9. aprila 2009. godine održala usmenu raspravu , radi utvrđivanja činjenica o dostavljanju akata o prestanku profesionalne vojne službe podnosiocu ustavne žalbe. Tom prilikom je sačinjen zapisnik pov. broj 1023-2 u kome je konstatovano da su u svojstvu svedoka saslušana tri lica (najpre pojedinačno, a potom je izvršeno njihovo suočavanje), iz čijih izjava proizlazi: da naredba i rešenje nisu uručeni podnosiocu 6. februara 1997. godine, jer on nije bio u mogućnosti da ih primi zbog zdravstvenog stanja u kome se tada nalazio; da mu navedeni akti nisu pročitani, niti su mu ostavljeni njihovi primerci. Pri tome je svedok D.R. izjavio da je tog dana podnosiocu saopštio da mu je doneo naredbu o prestanku službe i rešenje o razrešenju i da treba da potpiše dostavnicu o uručenju.

S obzirom na to da se o žalbi protiv naredbe VP 2082 Beograd broj 14-47 od 12. decembra 1996. godine i žalbi protiv rešenja VP 9845 Valjevo pov. broj 10179-2 od 6. februara 1997. godine moralo odlučivati u odvojenim postupcima, VP 9845 Valjevo je, nakon održane usmene rasprave, dostavila žalbu podnosioca izjavljenu 9 . marta 2004. godine sa spisima predmeta nadležnim organima na dalje postupanje.

3.2. Činjenice koje se odnose na postupak odlučivanja o žalbi protiv naredbe komandanta VP 2082 Beograd broj 14-47 od 12. decembra 1996. godine:

VP 9845 Valjevo je žalbu protiv pomenute naredbe i spise predmeta prosledila VP 1097 Niš, kao pravnom sledbeniku rasformirane VP 2082 Beograd. VP 1097 Niš je kao prvostepeni organ, u smislu odredbe člana 224. stav 1. Zakona o opštem upravnom postupku, obavestila drugostepeni organ - VP 1122 Beograd da se iz spisa predmeta može zaključiti da naredba nikad nije uručena podnosiocu, već je on samo usmeno upoznat sa tim da mu je služba prestala. Stoga je prvostepeni organ našao da je žalba podnosioca od 9. marta 2004. godine dopuštena, blagovremena i izjavljena od ovlašćenog lica.

Rešenjem VP 1122 Beograd Up-2 broj 68-6/2009 od 17. juna 2009. godine odbijena je žalba podnosi oca izjavljena protiv navedene naredbe. U obrazloženju tog rešenja je navedeno da je odredba člana 108. stav 1. Zakona o Vojsci Jugoslavije, na osnovu koje je podnosiocu prestala služba u Vojsci na određeno vreme, imperativnog karaktera, što proizlazi iz same njene formulacije. Stoga je drugostepeni organ ocenio da se datum prestanka službe podnosiocu istekom ugovorenog roka nije mogao menjati i da zdravstveno stanje u kome se on nalazio u vreme isteka ugovorenog roka nije moglo imati uticaja na rešenje konkretne upravne stvari. Taj organ je posebno ocenio da datum prestanka službe nije bio neizvesna činjenica čije nastupanje zavisi od okolnosti vezanih za postupak prestanka službe, jer je ona određena samim ugovorom i zakonom. U tom smislu je dodao i da je podnosilac zaključivanjem ugovora broj 119-352 od 1. marta 1994. godine izrazio svoju volju da mu ugovorni odnos prestane 28. februara 1997. godine, bez obzira na to da li se u tom trenutku nalazi na lečenju ili bolovanju.

Osporenom presudom Upravnog suda - Odeljenje u Novom Sadu U. 10419/10 (2009) od 8. aprila 2011. godine odbijena je tužba podnosioca podneta protiv drugostepenog rešenja. Prihvatajući u potpunosti obrazloženje drugostepenog organa, taj sud je dodatno ocenio da je neosnovan navod podnosioca da nije upoznat sa sadržinom naredbe od 12. decembra 1996. godine i rešenja od 6. februara 1997. godine, jer je u toku postupka pravilno utvrđeno da je podnosilac 6. februara 1997. godine upoznat sa odlukom o prestanku službe, ali da je istu odbio da primi, a uz to je izjavio i žalbu protiv citiranih akata.

3.3. Činjenice koje se odnose na postupak odlučivanja o žalbi protiv rešenja VP 9845 Valjevo pov. broj 10179-2 od 6. februara 1997. godine :

VP 9845 Valjevo je žalbu protiv pomenute naredbe i spise predmeta prosledila drugostepenom organu - VP 5002 Beograd, obavestivši ga da se iz spisa predmeta ne može utvrditi postojanje dostavnice o uručenju rešenja o razrešenju od službe podnosiocu, kao i da iz izjava svedoka datih na usmenoj raspravi proizlazi da je podnosilac odbio da potpiše dostavnicu, odnosno da je izjavio da nije u stanju da to uradi.

Rešenjem VP 5002 Beograd Up-2 broj 35-8 od 22. oktobra 2009. godine odbijena je žalba podnosioca izjavljena protiv prvostepenog rešenja . Pozivajući se na odredbe člana 108. stav 1. i člana 113. st. 1. i 5. Zakona o Vojsci Jugoslavije, taj organ je našao da prvostepenim rešenjem nije povređen zakon na štetu podnosioca, kao i da manji nedostaci u sprovedenom prvostepenom postupku nisu od uticaja na pravilnost i zakonitost tog rešenja.

Osporenom presudom Upravnog suda U. 13239/10 (2009) od 31. maja 2011. godine odbijena je tužba podnosioca podneta protiv drugostepenog rešenja. Upravni sud je ocenio da je pravilno odlučio prvostepeni organ kada je doneo rešenje o razrešenju podnosioca od službe, budući da mu je naredbom komandanta VP 2082 Beograd broj 14-47 od 12. decembra 1996. godine, koja je postala konačna i pravnosnažna, istekom ugovorenog roka prestala profesionalna vojna služba. Taj sud je našao da nisu osnovani navodi tužbe, pogotovo ako se ima u vidu da je Upravni sud - Odeljenje u Novom Sadu presudom U. 10419/10 (2009) od 8. aprila 2011. godine odbio tužbu podnosioca protiv rešenja VP 1122 Beograd Up-2 broj 68-6/2009 od 17. juna 2009. godine , čime je naredba o prestanku profesionalne vojne službe postala pravnosnažna.

4. Odredbom član a 32. stav 1. Ustava , na čiju se povredu podnosi lac ust avne žalbe poziva, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega .

Ustavni sud konstatuje da se odredba čl ana 6. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, čija se povrede takođe ističe u ustavno j žalbi, sadržinski ne razlikuje od odredbe člana 32. stav 1. Ustava, kojom se jemči pravo na pravično suđenje, te je navode ustavne žalbe o povredi naveden og prava cenio u odnosu na navedenu odredbu Ustava.

Zakonom o Vojsci Jugoslavije ("Službeni list SRJ", br. 43/94 i 28/96), koji je bio na snazi u vreme prestanka profesionalne vojne službe, odnosno razrešenja od službe podnosioca ustavne žalbe, bilo je propisano: da profesionalnom vojniku primljenom u službu u Vojsci na određeno vreme služba prestaje istekom ugovorenog roka (član 108. stav 1.); da p rofesionalnom vojniku za koga je donesen akt o prestanku službe, služba u Vojsci prestaje razrešenjem (član 113. stav 1.); da se l ice za koje je donesen akt o prestanku službe, a nalazi se na dužnosti, razrešava od službe danom predaje dužnosti (član 113. stav 2.); da se lice kome služba prestaje istekom ugovorenog roka razrešava od službe danom kad mu ističe ugovoreni rok (član 113. stav 5.).

Zakonom o opštem upravnom postupku ("Službeni list FNRJ", broj 52/56, "Službeni list SFRJ", br. 10/65, 18/65, 4/77, 11/78, 32/78, 9/86 i 47/86 i "Službeni list SRJ", broj 24/94) , koji je prestao da važi 18. jula 1997. godine, bilo je propisano: da su pri vođenju postupka i rešavanju organi dužni da strankama omoguće da što lakše zaštite i ostvare svoja prava, vodeći pri tom računa da ostvarivanje njihovih prava ne bude na štetu prava drugih lica niti u suprotnosti sa zakonom utvrđenim javnim interesima (član 5 . stav 1.); da se dostavljanje mora izvršiti lično licu kome je pismeno namenjeno kad je takvo dostavljanje određeno ovim zakonom ili drugim propisom, kad od dana dostavljanja počinje teći rok koji se ne može produžavati, ili kad to naročito odredi organ koji je naredio dostavljanje (član 87. stav 1.); da će se a ko pri dostavljanju bude učinjena greška, smatrati da je dostavljanje izvršeno onog dana za koji se utvrdi da je lice kome je pismeno namenjeno stvarno dobilo to pismeno (član 98. stav 1.).

Ustavni sud konstatuje da su se tokom vođenja predmetnog upravnog postupka primenjivale i odredbe Zakona o opštem upravnom postupku ("Službeni list SRJ", br. 3/97 i 31/01 i "Službeni glasnik RS", broj 30/10), koji je stupio na snagu 19. jula 1997. godine. Kako se odredbe navedenog zakona od značaja za odlučivanja u ovoj ustavnosudskoj stvari nisu sadržinski razlikovale od citiranih odredaba ranije važećeg Zakona o opštem upravnom postupku, Ustavni sud nije posebno navodio odredbe važećeg Zakona o opštem upravnom postupku.

5. Podnosilac ustavne žalbe tvrdnju o tome da mu je osporenom presudom Upravnog suda - Odeljenje u Novom Sadu U. 10419/10 (2009) od 8. aprila 2011. godine povređeno pravo na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava suštinski zasniva na sledećim navodima: prvo, da mu naredba o prestanku profesionalne vojne službe nikad nije dostavljena, zbog čega "do danas" nije upoznat sa njenom sadržinom, i drugo, da su upravni organi i sud u upravnom sporu proizvoljno ocenili ispunjenost zakonskih uslova za prestanak njegove službe u Vojsci.

Ustavni sud najpre konstatuje da je u postupku po ustavnoj žalbi nadležan samo da utvrđuje da li je pojedinačnim aktom ili radnjom državnog organa ili organizacije kojoj je povereno javno ovlašćenje došlo do povrede ili uskraćivanja ljudskih ili manjinskih prava i sloboda zajemčenih Ustavom. Pri tome, Sud nije nadležan da ispituje zakonitost odluka upravnih organa i redovnih sudova, tako što će vršiti proveru utvrđenih činjenica, izvedenih dokaza i primene prava u postupku koji je prethodio podnošenju ustavne žalbe, a na kojima se zasniva osporena sudska odluka. Zadatak Ustavnog suda u postupku po ustavnoj žalbi je da utvrdi da li je postupak koji je prethodio izjav ljivanju ustavne žalbe u celini posmatrano bio pravičan na način koji to zahteva odredba člana 32. stav 1. Ustava. Ustavna garancija prava na pravično suđenje, pored ostalog, sastoji se u tome da odluka nadležnog organa o nečijem pravu ili obavezi mora biti doneta u postupku koji je sproveden u skladu sa važećim procesnim zakonom, primenom relevantnog materijalnog prava i obrazložena na ustavnopravno prihvatljiv način, jer bi se u suprotnom moglo smatrati da je rezultat proizvoljnog postupanja i pravno neutemeljenog stanovišta nadležnog organa.

Prvo, ocenjujući osnovanost navoda podnosioca da zbog nedostavljanja akta o prestanku profesionalne službe u Vojsci nije mogao biti upoznat sa njegovom sadržinom, Ustavni sud je konstatovao da je VP 2082 Beograd bila dužna da, saglasno odredbi člana 87. stav 1. tada važećeg Zakona o opštem upravnom postupku, dostavljanje naredbe o prestanku službe izvrši lično podnosiocu ustavne žalbe. Prema podacima iz spisa predmeta, navedena naredba je trebalo da bude uručena podnosiocu 6. februara 1997. godine, što nije učinjeno zbog njegovog lošeg zdravstvenog stanja, a tom prilikom ona mu nije pročitana, niti mu je ostavljen njen primerak. Pri tome se iz izjava lica koja su imala zadatak da mu to pismeno kritičnog dana uruče nije mogao izvesti zaključak da je podnosilac odbio da ga primi, kako u osporenoj presudi pogrešno konstatuje Upravni sud - Odeljenje u Novom Sadu. Ustavni sud dalje ukazuje da je odredbom člana 98. ranije važećeg Zakona o opštem upravnom postupku bilo predviđeno da ako pri dostavljanju bude učinjena greška, smatraće se da je dostavljanje izvršeno onog dana za koji se utvrdi da je lice kome je pismeno namenjeno stvarno dobilo to pismeno . Međutim, činjenica da li je i, ukoliko jeste, kada je podnosilac stvarno primio naredbu o prestanku službe, nije utvrđena u sprovedenom postupku.

U vezi sa tim, Ustavni sud ističe da je smisao dostavljanja upravnog akta stranci da se ona upozna sa njegovom sadržinom, kako bi mogla preduzeti sve ono što je potrebno za ostvarivanje i zaštitu svojih prava i pravnih interesa. Iako u sprovedenom postupku očigledno nisu poštovana pravila o ličnom dostavljanju, takav propust upravnih organa, koji nije sankcionisan odlukom Upravnog suda , ne mora, po oceni Ustavnog suda, u konkretnom slučaju, imati za posledicu povredu prava podnosioca na pravično suđenje. U ovom ustavnosudskom predmetu je potrebno odgovoriti na pitanje da li je propuštanjem dostavljanja akta o prestanku profesionalne vojne službe faktički uskraćena mogućnost podnosiocu ustavne žalbe da ospori zakonski razlog za prestanak službe.

Mada u spisima predmeta nema dokaza o tome da je pomenuta naredba ikad dostavljena podnosi ocu, kao i da je on imao priliku da izvrši neposredan uvid u njenu sadržinu, Ustavni sud je ocenio da se ne može prihvatiti tvrdnja podnosioca da "ni do danas" ni je upoznat sa sadržinom naredbe. Naime, podnosilac je 1. marta 1994. godine sa VP 2082 Beograd zaključio ugovor o prijemu u Vojsku Jugoslavije na određeno vreme, kojim je predviđeno da će u vojnoj službi ostati tri godine, odnosno do 28. februara 1997. godine. Pored toga, on je pre donošenja predmetne naredbe upoznat sa razlogom i datumom prestanka službe u Vojsci, sa čim se saglasio pismenom izjavom od 13. decembra 1996. godine. Stoga je za podnosioca bila predvidljiva situacija nastala nakon isteka ugovorenog roka na koji je bio primljen u vojnu službu, te kod njega u tom smislu nije mogla postojati neizvesnost. Iz navoda ustavne žalbe da je podnosilac pre izjavljivanja žalbe od 9. marta 2004. godine, "više godina zahtevao i molio da mu se naredba i rešenje dostave ili uruče ", može se zaključiti da je on imao saznanja o sprovedenom postupku, o donetim aktima i o tome da mu je prestala služba. Imajući u vidu da su naredbom utvrđeni razlog zbog koga podnosiocu prestaje služba u Vojsci i dan kada ta služba prestaje, Ustavni sud smatra da su njemu u vreme izjavljivanja pomenute žalbe bili poznati ključn i elementi na kojima je zasnovan upravni akt čiju zakonitost je osporavao.

O tome upravo svedoči žalba podnosioca izjavljena 9. marta 2004. godine. U njoj su tačno označeni nazivi osporenih akata, iako nisu navedeni njihovi donosioci, brojevi i datumi. Takođe, postavljen je zahtev da se ti akti ponište i predmet vrati na ponovni postupak ili da drugostepeni organ sam odluči o ispunjenosti zakonskih uslova za prestanak službe u Vojsci. Dakle, c ilj izjavljivanja žalbe bio je da se oceni zakonitost osporenih akata, uprkos činjenici što oni nisu dostavljeni podnosiocu. Navodi žalbe i priloženi dokazi kojima je isticano da pobijani akti nisu uručeni podnosiocu, služili su samo u svrhu utvrđivanja njene blagovremenosti, kao neophodne procesne pretpostavke za meritorno odlučivanje. Ocen om prvostepenog , a potom i drugostepenog organa u ponovnom postupku , da se žalba podnosioca, ipak, može smatrati blagovremenom, uvažen je argument podnosioca u pogledu te procesne pretpostavke. Na taj način su upravni organi postupili u skladu sa načelom zaštite prava građana i zaštite javnog interesa iz člana 6. Zakona o opštem upravnom postupku, kojim je, pored ostalog, propisana dužnost organa da omogući strankama da što lakše zaštite i ostvare svoja prava i pravne interese. Prihvatanje izjavljene žalbe kao blagovremene odgovara i stanovištu Evropskog suda za ljudska prava (u daljem tekstu: ESLjP), koji "smatra da bi greške i propusti državnih organa trebalo da idu u korist oštećenih lica, posebno ako se time ne dovodi u pitanje neki drugi suprotstavljeni privatni interes. Drugim rečima, rizik svake greške koju učini državni organ treba da snosi država, a propusti se ne smeju ispravljati na štetu dotičnog građanina" ( videti presudu ESLjP Radčikov protiv Rusije, 65582/01, stav 50, 24. maj 2007. godine).

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je zaključio da način na koji je podnosilac posredno bio upoznat sa sadržinom akta o prestanku profesionalne vojne službe nije ugrozio ostvarivanje njegove efektivne pravne zaštite u upravnom postupku i upravnom sporu. Naime, osporavanje zakonitosti tog akta nije se svelo samo na puko izjavljivanje pravnih sredstava u njihovom formalnopravnom smislu, već je nesumnjivo postojala mogućnost iznošenja argumentovanih razloga kojima je podnosilac imao priliku da poveća izglede da sa svojom žalbom, odnosno tužbom uspe u upravnom postupku, odnosno upravnom sporu. Saglasno tome, pozivanje podnosioca u ustavnoj žalbi na striktno tumačenje odredaba Zakona o opštem upravnom postupku koje se odnose na dostavljanje upravnih akata, u specifičnim okolnostima ovog slučaja, predstavljalo bi preterani formalizam, koji ne bi doprineo ostvarivanju delotvornije zaštite njegovih prava i pravnih interesa od one koja mu je pružena u postupku koji je prethodio izjavljivanju ustavne žalbe.

Drugo, ispitujući da li je ocena vojnih organa i Upravnog suda o ispunjenosti zakonskih uslova za prestanak službe podnosioca u Vojsci zasnovana na ustavnopravno prihvatljivoj primeni merodavnog prava, Ustavni sud je uzeo u obzir osobenosti postupka prest anka profesionalne vojne službe licu primljenom po ugovoru na određeno vreme. Naime, odredbom člana 108. stav 1. Zakona o Vojsci Jugoslavije iz 1994. godine, koji se primenjivao u vreme donošenja predmetne naredbe, bilo je propisano da profesionalnom vojniku primljenom u službu u Vojsci na određeno vreme služba prestaje istekom ugovorenog roka. Iz navedene zakonske odredbe proizlazi da prestanak vojne službe licu angažovanom po ugovoru na određeno vreme mora da nastupi istekom ugovorenog roka. U tom smislu, aktom o prestanku službe samo se konstatuje da je tom licu prestala služba određenog datuma po samom zakonu. Dakle , radi se o upravnom aktu deklarativnog karaktera koji utvrđuje određenu posledicu koja nastupa po sili zakona. Sledom iznetog, okolnost da takav akt nije donet ili, pak, kao u konkretnom slučaju, nije dostavljen stranci, ne može biti od uticaja na radnopravni status lica kome služba prestaje ispunjenjem zakonom propisanog uslova. Stoga je Ustavni sud ocenio da je neosnovana tvrdnja podnosioca da su se pravna dejstva naredbe i rešenja vezivala za lično dostavljanje, odnosno da njegov radnopravni status nije mogao biti rešen dok mu ti akti ne budu uručeni. U tom pravcu je išla i ocena drugostepenog organa i Upravnog suda da zdravstveno stanje podnosioca u vreme isteka ugovorenog roka na koji je bio primljen, nije bilo zakonska smetnja za prestanak službe u Vojsci.

Imajući u vidu iznete ocene, Ustavni sud je utvrdio da obrazloženje rešenja drugostepenog organa sadrži jasne i dovoljne razloge na kojima se zasniva ocena da je "prvostepeni organ odlučio na jedini mogući način kada je doneo predmetnu naredbu". Ustavni sud, takođe, konstatuje da je Upravni sud naveo razloge o odlučnim činjenicama i merodavnoj odredb i materijalnog prava, te da je odgovorio na bitne navode tužbe, dok je ostale navode ocenio kao neosnovane ili bez uticaja na drugačiju odluku u ovoj upravnoj stvari. Pri tome, uočeni nedostaci u oceni navoda tužbe ne dovode u sumnju pravičnost osporene presude , s obzirom na to da je utvrđeno da su podnosiocu bile poznate Zakonom propisane pretpostavke za donošenje akta o prestanku profesionalne vojne službe, i pre nego što mu je ta služba prestala.

Stoga je Ustavni sud utvrdio da podnosiocu ustavne žalbe osporenom presudom Upravnog suda - Odeljenje u Novom Sadu U. 10419/10 (2009) od 8. aprila 2011. godine nije povređeno pravo na pravično suđenje zajem čeno članom 32. stav 1. Ustava.

6. Podnosilac tvrdnju o tome da mu je osporenom presudom Upravnog suda U. 13239/10 (2009) od 31. maja 2011. godine povređeno pravo na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava suštinski zasniva na sledećim navodima: prvo, da mu rešenje o razrešenju od službe nikad nije uručeno, zbog čega "do danas" nije upoznat sa njegovom sadržinom (dakle, kao i u slučaju prethodno donete naredbe o prestanku službe) i drugo, da nije mogao biti razrešen od službe pre predaje dužnosti.

Ocenjujući osnovanost ovih navoda ustavne žalbe, Ustavni sud je pošao od toga da je rešenje o razrešenju od službe posledični upravni akt koji se u postupku prestanka profesionalne vojne službe, donosi nakon akta o prestanku službe. U konkretnom rešenju je samo određen datum razrešenja od službe i konstatovano da je 12. decembra 1996. godine doneta naredba o prestanku profesionalne vojne službe, koja je "dostavljena podnosiocu 6. februara 1997. godine". Iz dosadašnjeg obrazloženja ove odluke je jasno da je u navedenom rešenju proizvoljno utvrđena činjenica vezana za dostavljanje naredbe podnosiocu. Međutim, takav propust nadležnog organa nije mogao da spreči, odnosno odloži razrešenje podnosioca ustavne žalbe od službe. Naime, odredbom člana 113. stav 5. Zakona o Vojsci Jugoslavije, koja je važila u vreme isteka ugovorenog roka na koji je podnosilac primljen u službu, precizno je bio određen dan kada je profesionalni vojnik primljen po ugovoru na određeno vreme , morao biti razrešen od službe . To je bio dan isteka ugovorenog roka. Stoga je Ustavni sud našao da je osporena presuda zasnovana na ustavnopravno prihvatljivoj primeni relevantne odredbe tada važećeg materijalnog prava, koja nije uslovljavala razrešenje podnosioca od službe nastupanjem konačnosti ili pravnosnažnosti akta o prestanku službe.

Polazeći od ocene Suda date u prethodnom delu obrazloženja ove odluke, kojom je otklonjena sumnja u saznanje podnosioca o zakonskom osnovu i datumu prestanka profesionalne vojne službe, koji se, inače, podudarao sa datumom razrešenja od službe, a imajući u vidu da je podnosilac u postupku koji je prethodio ustavnoj žalbi upravo osporavao istek ugovorenog roka kao dan prestanka službe i dan razrešenja od službe, Ustavni sud je ocenio da podnosilac ne može sa uspehom braniti ni tvrdnj u da "do danas" nije upoznat sa sadržinom rešenja o razrešenju od službe. Razlozi zbog kojih je ovaj sud smatrao da propuštanj em ličnog dostavljanja akta o prestanku službe, podnosiocu nije oduzeto pravo na delotvornu pravnu zaštitu u upravnom postupku i upravnom sporu, primenjivi su i na postupak ocene zakonitosti rešenja o razrešenju od službe, koji je okončan osporenom presudom Upravnog suda.

Stoga je Ustavni sud utvrdio da podnosiocu ustavne žalbe ni osporenom presudom Upravnog suda U. 13239/10 (2009) od 31. maja 2011. godine godine nije povređeno pravo na pravično suđenje zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava.

7. Povodom identičnih dopuna ustavnih žalbi koje su dostavljene 18. februara 2014. godine , Ustavni sud konstatuje da se, prema njegovom pravnom stavu, obrazloženje ustavne žalbe može dopunjavati do odlučivanja Suda. Međutim, Ustavni sud napominje da nije nadležan da ocenjuje dokaze predložene ili izvedene u postupku koji je prethodio izjavljivanju ustavne žalbe , a pogotovo ne nove dokaze koji nisu bili predloženi ili izvedeni u okončanom upravnom postupku. U tom smislu, ni navodi iz dopuna ustavnih žalbi, koji su zasnovani na takvom dokazu, a prethodno nisu isticani u žalbi u upravnom postupku, niti u tužbi u upravnom sporu , ne mogu biti prvi put isticati u podnescima u postupku po ustavnoj žalbi kao supsidijernom pravnom sredstvu. Zato Ustavni sud nije imao osnova da se upušta u ocenu navoda iz dopuna ustavnih žalbi podnetih 18. februara 2014. godine.

8. Ustavni sud dodatno ukazuje da je imao u vidu i da podnosiocu naredba o prestanku službe i docnije doneto rešenje o razrešenju od službe nisu dostavljeni na način propisan odredbama Zakona o opštem upravnom postupku. Kako se radi o upravnim aktima koji se moraju lično dostaviti stranci, Ustavni sud je na stanovištu da je podnosilac mogao zahtevati od nadležnog organa da mu se oni dostave, te ukoliko to ne bude učinjeno u zakonom propisanom roku, imao je pravo da izjavi žalbu drugostepenom organu zbog njihovog nedostavljanja, kao da je njegov zahtev odbijen. Naime, nezavisno od toga što se navedeni akti, po prirodi stvari, donose po službenoj dužnosti, nije isključeno da može postojati interes podnosioca da mu se oni dostave radi ostvarivanja drugih prava po osnovu rada. Stoga, Ustavni sud smatra da podnosilac, zbog nedostavljanja tih akata, ne sme trpeti štetne posledice u drugim eventualnim postupcima u kojim bi bilo neophodno da priloži pomenutu naredbu i rešenje.

9. Polazeći od svega navedenog, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 - Odluka US ) odbio kao neosnovane ustavne žalbe podnosioca izjavljene protiv presuda Upravnog suda - Odeljenje u Novom Sadu U. 10419/10 (2009) od 8. aprila 2011. godine i Upravnog suda U. 13239/10 (2009) od 31. maja 2011. godine.

11. S obzirom na izloženo, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

12. Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 49. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, odlučio da se ova odluka objavi u "Službenom glasniku Republike Srbije", imajući u vidu značaj koji ima za zaštitu Ustavom garantovanih ljudskih prava i građanskih sloboda .

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Odluka Ustavnog suda o neosnovanosti ustavnih žalbi u vezi prestanka vojne službe

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti