Odluka Ustavnog suda o neosnovanosti žalbe protiv produženja pritvora

Kratak pregled

Ustavni sud odbio je ustavnu žalbu protiv rešenja o produženju pritvora. Potvrđen je stav redovnih sudova da, za razliku od određivanja pritvora, za njegovo produženje nakon donošenja prvostepene presude nije obavezno saslušanje okrivljenog u sednici veća.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Dragiša Slijepčević i sudije dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, Bratislav Đokić, Vesna Ilić Prelić, dr Goran Ilić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, mr Milan Marković, Milan Stanić, dr Dragan Stojanović, mr Tomislav Stojković, Sabahudin Tahirović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Danijela Varge iz Subotice, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 8. septembra 2011. godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se ustavna žalba Danijela Varge izjavljena protiv rešenja Apelacionog suda u Novom Sadu Kž.II 1081/10 od 4. maja 2010. godine zbog povrede prava na pravično suđenje i prava na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo zajemčenih odredbama čl. 32. i 36. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

O b r a z l o ž e nj e

1. Danijel Varga iz Subotice, preko punomoćnika Olivere Jovanić, advokata iz Subotice, podneo je 9. juna 2010. godine ustavnu žalbu, dopunjenu podneskom od 3. juna 2011. godine, protiv rešenja Apelacionog suda u Novom Sadu Kž.II 1081/10 od 4. maja 2010. godine, zbog povrede načela zabrane diskriminacije i zaštite ljudskih i manjinskih prava i sloboda utvrđenih odredbama čl. 21. i 22. Ustava Republike Srbije i povrede prava na dostojanstvo i slobodan razvoj ličnosti, prava na nepovredivost fizičkog i psihičkog integriteta, postupanja s licem lišenim slobode, prava na ograničeno trajanje pritvora, prava na pravično suđenje, posebnih prava okrivljenog i prava na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo, zajemčenih odredbama čl. 23, 25, 28, 31, 32, 33. i 36. Ustava.

U ustavnoj žalbi je navedeno:

- da je osporenim rešenjem Apelacionog suda u Novom Sadu Kž.II 1081/10 od 4. maja 2010. godine odbijena kao neosnovana žalba okrivljenog, ovde podnosioca ustavne žalbe, izjavljena protiv rešenja Višeg suda u Subotici K. 37/10 od 22. aprila 2010. godine, kojim je produžen pritvor protiv okrivljenog na osnovu člana 142. stav 1. tač. 3) i 5) ZKP;

- da Apelacioni sud u Novom Sadu, prilikom donošenja osporenog rešenja, nije po službenoj dužnosti vodio računa o bitnim povredama krivičnog postupka, odnosno o pravilima postupka izričito propisanim odredbama člana 142a st 1. i 3. ZKP;

- da prilikom donošenja „rešenja Višeg suda u Subotici Kv. 96/10 od 30. marta 2010. godine“ (očigledna omaška u tekstu ustavne žalbe, misli se na rešenje istog suda K. 37/10 od 22. aprila 2010. godine) okrivljeni nije bio saslušan, da odluka o produženju pritvora nije bila doneta u sednici veća, da javni tužilac, branilac i okrivljeni nisu bili obavešteni o vremenu i mestu saslušanja, u skladu sa odredbom člana 142a st. 1. i 3. ZKP, čime je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na efikasan i delotvoran pravni lek, kao i pravo na pravično suđenje;

- da u spisima predmeta, „pa ni u nalazu i mišljenju veštaka, nema ni jednog jedinog dokaza krivice okrivljenog, pa je u izgledu oslobađajuća presuda, u kojoj bi onda teret naknade štete za neosnovani pritvor pao na poreske obveznike u ovako teškoj finansijskoj krizi“;

- da je „pobijano rešenje doneto bez ijednog materijalnog dokaza, bazirano isključivo na indicijama i predrasudama“, čime je podnosiocu ustavne žalbe povređena pretpostavka nevinosti;

- da je ovakvim postupanjem sud povredio i odredbe čl. 22. i 31. Ustava Republike Srbije;

- da je u donošenju rešenja Višeg suda u Subotici Kv. 896/10 od 16. aprila 2010. godine učestvovala i sudija „za koju je javnost, putem medija izrazila sumnju u dostojnost, zbog navodnog nedoličnog ponašanja“, kao i da „je sama zakonitost reizbora sudija sporna“, čime su podnosiocu ustavne žalbe povređeni pravo na pravično suđenje, pravo na delotvorni pravni lek i pravo na jednaku pravnu zaštitu;

- da podnosilac ustavne žalbe smatra da je „pobijanim rešenjem“ diskriminisan, po osnovima nacionalne pripadnosti, jezika, veroispovesti, društvenog porekla, kulture i drugim, jer je Mađar po nacionalnosti, pa zbog toga trpi i razna šikaniranja u Okružnom zatvoru u Subotici, čime mu je povređeno pravo na jednaku zaštitu prava bez diskriminacije iz čl. 21. i 22. Ustava.

Podnosilac ustavne žalbe je predložio da Ustavni sud usvoji njegovu ustavnu žalbu, utvrdi povredu označenih prava, poništi osporeno rešenje, naloži Okružnom zatvoru u Subotici njegovo puštanje na slobodu, odredi uklanjanje štetnih posledica i naknadu štete u roku od 30 dana i odredi da mu se naknade troškovi ustavne žalbe u opredeljenom novčanom iznosu.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu i odgovore v.f. predsednika Višeg suda u Subotici i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovom ustavnosudskom predmetu:

Protiv okrivljenog, ovde podnosioca ustavne žalbe, pred Višim sudom u Subotici vođen je krivični postupak u predmetu K. 37/10, zbog postojanja osnovane sumnje da je izvršio produženo krivično delo silovanja iz člana 178. stav 3. u vezi sa članom 61. Krivičnog zakonika („Službeni glasnik RS“, br. 85/05, 88/05, 107/05, 72/09 i 111/09) i krivično delo pokušaj silovanja iz člana 178. st. 1. i 3. u vezi sa članom 30. Krivičnog zakonika.

Podnosilac ustavne žalbe se u vreme izjavljivanja ustavne žalbe nalazio u pritvoru, koji je određen rešenjem istražnog sudije Okružnog suda u Subotici Ki. 74/09 od 20. jula 2009. godine, a koji se računa od 18. jula 2009. godine.

Rešenjem Višeg suda u Subotici K. 37/10 od 22. aprila 2010. godine, nakon donošenja prvostepene presude kojim je okrivljeni oglašen krivim za krivična dela koja mu se stavljaju na teret, produžen je pritvor protiv njega, iz razloga propisanih u članu 142. stav 1. tač. 3) i 6) Zakonika o krivičnom postupku („Službeni list SRJ“, br. 70/01 i 68/02 i „Službeni glasnik RS“, br. 58/04, 85/05, 115/05, 46/06, 49/07, 122/08 i 72/09).

Osporenim rešenjem Apelacionog suda u Novom Sadu Kž.II 1081/10 od 4. maja 2010. godine odbijena je kao neosnovana žalba branioca okrivljenog izjavljena protiv rešenja veća Višeg suda u Subotici K. 37/10 od 22. aprila 2010. godine. U obrazloženju osporenog rešenja je, između ostalog, navedeno: „Pogrešno je zaključivanje branioca u žalbi da je učinjena bitna povreda odredaba krivičnog postupka zato što prilikom donošenja ožalbenog rešenja nije postupljeno po članu 142a st. 1. i 2. ZKP, kao i da takvom saslušanju mora prisustvovati javni tužilac. Ovo zbog toga što je u članu 142a stav 1. ZKP propisano da odluku o određivanju pritvora istražni sudija ili veće donosi po saslušanju okrivljenog. Odluka o produženju ili ukidanju pritvora donosi se u sednici veća. Osim toga, okrivljeni je saslušan od strane istražnog sudije, pre određivanja pritvora, 20. jula 2009. godine, a tom saslušanju je prisustvovao i javni tužilac...“.

Prvostepena presuda Višeg suda u Subotici K. 37/10 od 22. aprila 2010. godine, kojom je okrivljeni proglašen krivim i osuđen na jedinstvenu kaznu zatvora u trajanju od sedam godina zatvora, potvrđena je presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Kž. 3738/10 od 12. oktobra 2010. godine, kojom je predmetni krivični postupak pravnosnažno okončan.

Okrivljeni je upućen na izdržavanje kazne zatvora 1. decembra 2010. godine.

4. Ustav, odredbama člana 22. utvrđuje da svako ima pravo na sudsku zaštitu ako mu je povređeno ili uskraćeno neko ljudsko ili manjinsko pravo zajemčeno Ustavom, kao i pravo na uklanjanje posledica koje su povredom nastale (stav 1.), kao i da građani imaju pravo da se obrate međunarodnim institucijama radi zaštite svojih sloboda i prava zajemčenih Ustavom (stav 2.).

Odredbama člana 23. Ustava zajemčeno je: da je ljudsko dostojanstvo neprikosnoveno i da su svi dužni da ga poštuju i štite (stav 1.); da svako ima pravo na slobodan razvoj ličnosti, ako time ne krši prava drugih zajemčena Ustavom.

Član 25. Ustava jemči da je fizički i psihički integritet nepovrediv (stav 1.) i da niko ne može biti izložen mučenju, nečovečnom ili ponižavajućem postupanju ili kažnjavanju, niti podvrgnut medicinskim ili naučnim ogledima bez svog slobodno datog pristanka (stav 2.).

Odredbama člana 28. Ustava utvrđeno je: da se prema licu lišenom slobode mora postupati čovečno i s uvažavanjem dostojanstva njegove ličnosti (stav 1.); da je zabranjeno svako nasilje prema licu lišenom slobode (stav 2.); da je zabranjeno iznuđivanje iskaza (stav 3.).

Odredbom člana 32. stav 1. Ustava zajemčeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbama člana 33. Ustava utvrđeno je: da svako ko je okrivljen za krivično delo ima pravo da u najkraćem roku, u skladu sa zakonom, podrobno i na jeziku koji razume, bude obavešten o prirodi i razlozima dela za koje se tereti, kao i o dokazima prikupljenim protiv njega (stav 1.); da svako ko je okrivljen za krivično delo ima pravo na odbranu i pravo da uzme branioca po svom izboru, da s njim nesmetano opšti i da dobije primereno vreme i odgovarajuće uslove za pripremu odbrane (stav 2.); da okrivljeni koji ne može da snosi troškove branioca, ima pravo na besplatnog branioca, ako to zahteva interes pravičnosti, u skladu sa zakonom (stav 3.); da svako ko je okrivljen za krivično delo, a dostupan je sudu, ima pravo da mu se sudi u njegovom prisustvu i ne može biti kažnjen, ako mu nije omogućeno da bude saslušan i da se brani (stav 4.); da svako kome se sudi za krivično delo ima pravo da sam ili preko branioca iznosi dokaze u svoju korist, ispituje svedoke optužbe i da zahteva da se, pod istim uslovima kao svedoci optužbe i u njegovom prisustvu, ispituju i svedoci odbrane (stav 5.); da svako kome se sudi za krivično delo ima pravo da mu se sudi bez odugovlačenja (stav 6.); da lice koje je okrivljeno ili kome se sudi za krivično delo nije dužno da daje iskaze protiv sebe ili protiv lica bliskih sebi, niti da prizna krivicu (stav 7.); da sva prava koja ima okrivljeni za krivično delo ima, shodno zakonu i u skladu sa njim, i fizičko lice protiv koga se vodi postupak za neko drugo kažnjivo delo (stav 8.).

Odredbom člana 36. Ustava jemči se jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave (stav 1), kao i da svako ima pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu.

Članom 142a Zakonika o krivičnom postupku (u daljem tekstu: ZKP) propisano je: da odluku o određivanju pritvora istražni sudija ili veće donosi po saslušanju okrivljenog, a da odluka o produženju ili ukidanju pritvora donosi se u sednici veća, izuzev u slučaju iz člana 145. ovog zakonika (stav 1.); da saslušanju iz stava 1. ovog člana mogu da prisustvuju javni tužilac i branilac okrivljenog (stav 2.); da je sud dužan da na pogodan način obavesti javnog tužioca i branioca okrivljenog o vremenu i mestu saslušanja iz stava 1. ovog člana, kao i da se saslušanje može obaviti i u odsustvu obaveštenih lica (stav 3.); da se o saslušanju ili sednici veća na kojoj se odlučuje o pritvoru vodi se poseban zapisnik koji se prilaže spisima (stav 4.); da se, izuzetno od stava 1. ovog člana odluka o određivanju pritvora može doneti bez saslušanja okrivljenog ako poziv za saslušanje nije mogao da mu bude uručen zbog nedostupnosti ili neprijavljivanja promene adrese ili ako postoji opasnost od odlaganja (stav 5.).

Ostalim relevantnim odredbama ZKP propisano je: da prvostepeni sudovi, u veću sastavljenom od trojice sudija, odlučuju o žalbama protiv rešenja istražnog sudije i drugih rešenja kad je to određeno ovim zakonikom, donose odluke u prvom stepenu van glavnog pretresa i stavljaju predloge u slučajevima predviđenim u ovom zakoniku ili u drugom zakonu (član 24. stav 6).

Odredbama člana 358. ZKP propisano je: da će, kad izrekne presudu na kaznu zatvora ispod pet godina, veće optuženom koji se brani sa slobode odrediti pritvor ako postoje razlozi iz člana 142. stav 1. tač. 1) i 3) ovog zakonika, a optuženom koji se nalazi u pritvoru ukinuti pritvor ako za pritvor više ne postoje razlozi zbog kojih je bio određen (stav 1.); da će pritvor veće uvek ukinuti i narediti da se optuženi pusti na slobodu ako je oslobođen od optužbe, ili je optužba odbijena, ili ako je oglašen krivim a oslobođen od kazne, ili je osuđen samo na novčanu kaznu, na kaznu rada u javnom interesu ili na kaznu oduzimanja vozačke dozvole, ili mu je izrečena sudska opomena ili je uslovno osuđen, ili je zbog uračunavanja pritvora kaznu već izdržao, ili je optužba odbačena (član 394), osim zbog stvarne nenadležnosti (stav 2.); da će se za određivanje ili ukidanje pritvora posle objavljivanja presude, do njene pravnosnažnosti primenjivati odredba stava 1. ovog člana i da odluku donosi veće prvostepenog suda (član 24. stav 6) (stav 3.); da će se pre donošenja rešenja kojim se određuje ili ukida pritvor u slučajevima iz st. 1. i 3. ovog člana, pribaviti mišljenje javnog tužioca kad se postupak vodi po njegovom zahtevu (stav 4.); da će, ako se optuženi već nalazi u pritvoru a veće nađe da još postoje razlozi zbog kojih je pritvor bio određen ili da postoje razlozi iz člana 142. stav 1. tačka 6) i stava 1. ovog člana, doneti posebno rešenje o produženju pritvora, da posebno rešenje veće donosi i kad treba odrediti ili ukinuti pritvor, kao i da žalba protiv rešenja ne zadržava izvršenje rešenja (stav 5.); da pritvor koji je određen ili produžen po odredbama prethodnih stavova može trajati do upućivanja optuženog, odnosno osuđenog u ustanovu za izdržavanje kazne, ali najduže dok ne istekne vreme trajanja kazne izrečene u prvostepenoj presudi (stav 6.); da predsednik veća, na zahtev optuženog, koji se posle izricanja kazne zatvora nalazi u pritvoru, može optuženog rešenjem uputiti u ustanovu za izdržavanje kazne i pre pravnosnažnosti presude (stav 7.).

Odredbama člana 178. Krivičnog zakonika (u daljem tekstu: KZ) propisano je: da će se, ko prinudi drugog na obljubu ili sa njom izjednačen čin upotrebom sile ili pretnjom da će neposredno napasti na život ili telo tog ili njemu bliskog lica, kazniti zatvorom od tri do dvanaest godina (stav 1.); da će se, ako je usled dela iz st. 1. i 2. ovog člana nastupila teška telesna povreda lica prema kojem je delo izvršeno ili ako je delo izvršeno od strane više lica ili na naročito svirep ili naročito ponižavajući način ili prema maloletniku ili je delo imalo za posledicu trudnoću, učinilac kazniti zatvorom od pet do petnaest godina.

5. U ustavnoj žalbi su istaknute povrede prava na pravično suđenje i prava na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo, koje su obrazložene tvrdnjama „da Apelacioni sud u Novom Sadu, prilikom donošenja osporenog rešenja, nije po službenoj dužnosti vodio računa o bitnim povredama krivičnog postupka, odnosno o pravilima postupka izričito propisanim odredbama člana 142a st. 1. i 3. ZKP“, kao i da prilikom donošenja rešenja „Višeg suda u Subotici Kv. 96/10 od 30. marta 2010. godine“ okrivljeni, ovde podnosilac ustavne žalbe, nije bio saslušan, odnosno da „odluka o produženju pritvora nije bila doneta u sednici veća, da javni tužilac, branilac i okrivljeni nisu bili obavešteni o vremenu i mestu saslušanja, u skladu sa odredbom člana 142a st. 1. i 3. ZKP“.

Ustavni sud najpre konstatuje da je podnosilac ustavne žalbe pogrešno označio rešenje Višeg suda u Subotici Kv. 96/10 od 30. marta 2010. godine, umesto rešenja Višeg suda u Subotici K. 37/10 od 22. aprila 2010. godine. Ustavni sud dalje ukazuje na to da je netačna, te samim tim i neosnovana, tvrdnja podnosioca ustavne žalbe da rešenje Višeg suda u Subotici K. 37/10 od 22. aprila 2010. godine, nije doneto u sednici veća, jer upravo suprotno proizlazi iz osporenog rešenja Apelacionog suda u Novom Sadu, u kome je izričito navedeno da se odbija žalba branioca okrivljenog izjavljena protiv rešenja veća Višeg suda u Subotici, a u toj žalbi ova tvrdnja nije ni isticana. Ustavni sud, s druge strane, konstatuje da rešenje Višeg suda u Subotici K. 37/10 od 22. aprila 2010. godine nije ni osporeno ustavnom žalbom, pa se navodi koji se odnose na rešenje Višeg suda u Subotici ne mogu dovesti u vezu sa tvrdnjama da su isključivo osporenim rešenjem Apelacionog suda u Novom Sadu podnosiocu ustavne žalbe povređena označena ustavna prava.

U odnosu na ostale tvrdnje podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je utvrdio da su navodi sadržani u ovoj ustavnoj žalbi identični navodima ustavne žalbe u predmetu Už-2558/2010, koju je izjavio isti podnosilac, preko istog punomoćnika, protiv rešenja Apelacionog suda u Novom Sadu Kž. II 896/10 od 16. aprila 2010. godine donetog u istom krivičnom postupku. Ustavnu žalbu istog podnosioca u predmetu Už-2558/2010 Ustavni sud je delom odbio, a delom odbacio Odlukom Už-2558/2010 od 12. jula 2011. godine. Stoga, Ustavni sud u ovom ustavnosudskom predmetu u svemu ostaje pri oceni i obrazloženju iznetom u Odluci Už-2558/2010 od 12. jula 2011. godine, koju na ovom mestu neće ponavljati.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je ustavnu žalbu u delu u kome je istaknuta povreda prava na pravično suđenje i prava na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo odbio kao neosnovanu, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 109/07), dok je u delu u kome su istaknute povrede načela zabrane diskriminacije i zaštite ljudskih i manjinskih prava i sloboda, kao i prava na dostojanstvo i slobodan razvoj ličnosti, prava na nepovredivost fizičkog i psihičkog integriteta, postupanja s licem lišenim slobode, prava na ograničeno trajanje pritvora i posebnih prava okrivljenog odbacio kao nedopuštenu, saglasno odredbi člana člana 36. stav 1. tačka 4) istog zakona, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka i odlučivanje.

6. S obzirom na sve navedeno, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu i odredbe člana 84. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, br. 24/08 i 27/08), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

dr Dragiša Slijepčević

Odluka Ustavnog suda o neosnovanosti žalbe protiv produženja pritvora

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti