Odbijanje ustavne žalbe podnete protiv rešenja o produženju pritvora zbog opasnosti od bekstva

Kratak pregled

Ustavni sud je odbio kao neosnovanu ustavnu žalbu Aleksandra Čogurića izjavljenu protiv rešenja o produženju pritvora. Sud je utvrdio da su nižestepeni sudovi pružili ustavnopravno prihvatljive i dovoljne razloge za produženje pritvora, posebno zbog postojanja okolnosti koje ukazuju na opasnost od bekstva.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije dr Dragiša B. Slijepčević, dr Marija Draškić, Katarina Manojlović Andrić, Predrag Ćetković, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i dr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Aleksandra Čogurića iz Leskovca, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 8. decembra 2016. godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Aleksandra Čogurića izjavljena protiv rešenja Višeg suda u Leskovcu Kv. 19/14 od 4. februara 2014. godine i rešenja Apelacionog suda u Nišu Kž.2. 167 /14 od 13. februara 201 4. godine u odnosu na povredu prava iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije , dok se u prostalom delu ustavna žalba odbacuje.

O b r a z l o ž e nj e

1. Aleksandar Čogurić iz Leskovca je, 26. marta 201 4. godine, Ustavnom sudu podneo ustavnu žalbu protiv rešenja navedenih u izreci, zbog povrede prava zajemčenih odredbama člana 27. stav 3, člana 30, člana 32. stav 1, člana 33. st. 1, 2. i 5. i člana 36. Ustava Republike Srbije.

Podnosilac u ustavnoj žalbi navodi da mu je osporenim rešenjima produžen pritvor, koji je prvobitno bio određen rešenjem istražnog sudije Višeg suda u Leskovcu Ki. 17/13 od 29. marta 2013. godine. Kako mu je pritvor bio određen bez njegovog prethodnog saslušanja, jer navodno nije bio dostupan nadležnim organima, nakon njegovog javljanja nadležnom tužilaštvu stavljen je u pritvor i držan u njemu sve do 4. marta 2014. godine a da nije saslušan, čime mu je povređeno pravo na odbranu i pravo na pravično suđenje.

Kako nije izneo svoju odbranu, niti je njegovim braniocima omogućeno da razgledaju spise predmeta i utvrde kojim dokazima raspolaže sud, odnosno kojim dokazima sud opravdava postojanje osnovane sumnje da je izvršio krivično delo koje mu se stavlja na teret, podnosilac smatra da nije dokazano postojanje osnovane sumnje da je izvršio krivično delo, zbog čega ne stoji ni osnov za određivanje pritvora.

Takođe, podnosilac tvrdi da mu je povređeno i pravo iz člana 30. stav 3. Ustava, jer mu osporeno rešenje Apelacionog suda nije dostavljeno u roku od 48 sati, već nakon 16 dana, odnosno tek 24. februara 2014. godine.

Predložio je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, utvrdi povredu označenih prava i poništi osporena rešenja.

2. Prema odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može podneti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku , izvršio uvid u dokumentaciju priloženu kao dokaz uz ustavnu žalbu i utvrdio je sledeće činjenice i okolnosti od značaja za donošenje odluke u ovom ustavnosudskom predmetu:

Rešenjem istražnog sudije Višeg suda u Leskovcu Ki. 17/13 od 29. marta 2013. godine određeno je sprovođenje istrage, pored ostalih, protiv podnosioca zbog postojanja osnovane sumnje da je izvršio krivično delo zloupotreba službenog položaja iz člana 359. stav 3. u vezi stava 1. u vezi člana 33. Krivičnog zakonika, i određen mu je pritvor na osnovu člana 142. stav 1. tač. 2) i 5) Zakonika o krivičnom postupku, u trajanju od mesec dana, koji se ima računati od dana i časa lišenja slobode, s obzirom na to da je u vreme donošenja rešenja bio nedostupan državnim organima.

Rešenjem krivičnog veća Višeg suda u Leskovcu Kv. 90/13 od 1. aprila 2013. godine preinačeno je rešenje istražnog sudije Višeg suda u Leskovcu Ki. 17/13 od 29. marta 2013. godine, tako što je pored osnova iz člana 142. stav 1. tač. 2) i 5) ZKP, prema okrivljenom Čoguriću i dr, pritvor određen i iz razloga predviđenih članom 142. stav 1. tačka 1) ZKP.

Naredbom istražnog sudije Višeg suda u Leskovcu Ki. 17/13 od

29. marta 2013. godine naređeno je izdavanje poternice za okrivljenim Aleksandrom Čogurićem.

Više javno tužilaštvo u Leskovcu, nakon sprovedene istrage, podiglo je optužnicu Kt. 24/13 od 21. novembra 2013. godine, protiv okrivljenog Aleksandra Čogurića iz Leskovca i dr, zbog krivičnog dela zloupotreba službenog položaja u pomaganju iz člana 359. stav 3. u vezi stava 1. u vezi člana 35. KZ.

Podnosilac, kao okrivljeni, se 6. januara 2014. godine u 09,05 časova dobrovoljno javio Višem javnom tužilaštvu u Leskovcu i 8. januara 2014. godine je pred Višim sudom u Leskovcu saslušan na okolnosti određivanja pritvora.

Viši sud u Leskovcu je, odlučujući po službenoj dužnosti o pritvoru koji je podnosiocu određen 29. marta 2013. godine, doneo 8. januara 2014. godine rešenje Kv. 2/14 kojim je odlučio da rešenja Višeg suda u Leskovcu Ki. 17/13 od 29. marta 2013. godine i Višeg suda u Leskovcu Kv. 90/13 od 1. aprila 2013. godine, ostaju na snazi, kao i da se pritvor podnosiocu ima računati od 6. januara 2014. godine od 09,05 sati i isti će trajati najduže 30 dana, odnosno do 5. februara 2014. godine u 09,05 sati.

Apelacioni sud u Nišu je, odlučujući o žalbi podnosioca izjavljenoj protiv rešenja Višeg suda u Leskovcu Kv. 2/14 od 8. januara 2014. godine, doneo 17. januara 2014. godine rešenje Kž.2. 62/14 kojim je žalbu podnosioca delimično uvažio, preinačio prvostepeno rešenje tako što je otklonio osnov za određivanje pritvora propisan odredbom člana 142. stav 1. tačka 2) prethodno važećeg ZKP (koji je propisan i odredbom člana 211. stav 1. tačka 2) ZKP, dok je u preostalom delu žalbu odbio kao neosnovanu.

Osporenim rešenjem Višeg suda u Leskovcu Kv. 19/14 od 4. februara 2014. godine produžen je pritvor prema podnosiocu iz razloga propisanih odredbama člana 211. stav 1. tač. 1) i 4) ZKP najviše za 30 dana, tako što će trajati najduže do 6. marta 2014. godine i odbijen predlog branioca okrivljenog za određivanje jemstva i zamenu pritvora jemstvom.

Apelacioni sud u Nišu je, odlučujući o žalbi okrivljenog izjavljenoj protiv navedenog rešenja o produženju pritvora Višeg suda u Leskovcu Kv. 19/14 od 4. februara 2014. godine, doneo 13. februara 2014. godine osporeno rešenje Kž.2. 167/14, kojim je delimično uvažio žalbu branioca okrivljenog i preinačio prvostepeno rešenje tako što je otklonio osnov za produženje pritvora propisan odredbom člana 211. stav 1. tačka 4) ZKP, dok je preostalom delu žalba odbijena kao neosnovana. U odnosu na pritvorski osnov iz člana 211. stav 1. tačka 1) ZKP, drugostepeni sud je u potpunosti prihvatio stav prvostepenog suda prilikom donošenja osporenog rešenja o produženju pritvora, pa se u obrazloženju osporenog rešenja navodi: “Po oceni Apelacionog suda prvostepeni sud je pravilno zaključio da je dalje trajanje pritvora protiv okrivljenog neophodno sa razloga propisanih članom 211. stav 1. tačka 1) ZKP, odnosno zbog postojanja okolnosti koje ukazuju na opasnost od bekstva, ukoliko bi se okrivljeni našao na slobodi. Ovo sa razloga jer iz spisa predmeta proizlazi da je okrivljeni potraživan na adresama na kojima je prijavio prebivalište, kao i na drugim mestima, gde se prema operativnim saznanjima mogao nalaziti, da je sa istim pokušan kontakt putem mobilnog telefona, da je okrivljeni bio nedostupan sudu više od devet meseci, te da je ceo slučaj bio medijski propraćen, a o istom su bili obavešteni i članovi njegove porodice koji žive u Leskovcu, iz čega proizlazi da je okrivljeni bio upoznat sa postupkom koji se vodi protiv njega. Sledom iznetog, prvostepeni sud je pravilno našao da navedene okolnosti ukazuju na opasnost od bekstva, na osnovu čega je okrivljenom pritvor po navedenom zakonskom osnovu pravilno produžen. Suprotni žalbeni navodi branioca okrivljenog su od strane Apelacionog suda ocenjeni neosnovanim“.

4. Odredbama Ustava, na čije povrede se poziva podnosilac u ustavnoj žalbi utvrđeno je: da svako ko je lišen slobode ima pravo žalbe sudu, koji je dužan da hitno odluči o zakonitosti lišenja slobode i da naredi puštanje na slobodu ako je lišenje slobode bilo nezakonito (član 27. stav 3.); da lice za koje postoji osnovana sumnja da je učinilo krivično delo može biti pritvoreno samo na osnovu odluke suda, ako je pritvaranje neophodno radi vođenja krivičnog postupka (član 30. stav 1.); da, ako nije saslušano prilikom donošenja odluke o pritvoru ili ako odluka o pritvoru nije izvršena neposredno po donošenju, pritvoreno lice mora u roku od 48 časova od lišenja slobode da bude izvedeno pred nadležni sud, koji potom ponovo odlučuje o pritvoru. (član 30. stav 2.); da se pismeno i obrazloženo rešenje suda o pritvoru uručuje pritvoreniku najkasnije 12 časova od pritvaranja, a odluku o žalbi na pritvor sud donosi i dostavlja pritvoreniku u roku od 48 časova. (član 30. stav 3.); da svako ko je okrivljen za krivično delo ima pravo da u najkraćem roku, u skladu sa zakonom, podrobno i na jeziku koji razume, bude obavešten o prirodi i razlozima dela za koje se tereti, kao i o dokazima prikupljenim protiv njega (član 33. stav 1.); da svako ko je okrivljen za krivično delo ima pravo na odbranu i pravo da uzme branioca po svom izboru, da s njim nesmetano opšti i da dobije primereno vreme i odgovarajuće uslove za pripremu odbrane (član 33. stav 2.); da svako kome se sudi za krivično delo ima pravo da sam ili preko branioca iznosi dokaze u svoju korist, ispituje svedoke optužbe i da zahteva da se, pod istim uslovima kao svedoci optužbe i u njegovom prisustvu, ispituju i svedoci odbrane (član 33. stav 5.); da svako ima pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu (član 36. stav 2.).

Zakonikom o krivičnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11, 101/11, 121/12, 32/13 i 45/13) (u daljem tekstu: ZKP) propisano je: da pre donošenja pravnosnažne odluke o izricanju krivične sankcije, okrivljenom mogu biti ograničene slobode i prava samo u meri neophodnoj za ostvarenje cilja postupka, pod uslovima propisanim ovim zakonikom (član 10. stav 1.); da se pritvor može odrediti samo pod uslovima predviđenim u ovom zakoniku i samo ako se ista svrha ne može ostvariti drugom merom, da je dužnost svih organa koji učestvuju u krivičnom postupku i organa koji im pružaju pravnu pomoć da trajanje pritvora svedu na najkraće neophodno vreme i da postupaju sa naročitom hitnošću ako se okrivljeni nalazi u pritvoru i da će se u toku celog postupka pritvor ukinuti čim prestanu razlozi na osnovu kojih je bio određen (član 210. st. 1. do 3.).

Saglasno odredbi člana 211. stav 1. tačka 1) ZKP, pritvor se može odrediti protiv lica za koje postoji osnovana sumnja da je učinilo krivično delo, pored ostalog: ako se krije ili se ne može utvrditi njegova istovetnost ili u svojstvu optuženog očigledno izbegava da dođe na glavni pretres ili ako postoje druge okolnosti koje ukazuju na opasnost od bekstva.

Odredbom člana 212. stav 4. ZKP je propisano da se odluka o određivanju pritvora može doneti bez saslušanja okrivljenog ako postoje okolnosti iz člana 195. stav 1. tač. 1) i 2) ovog zakonika ili opasnost od odlaganja, dok je odredbom stava 5. ovog člana propisano da će sud, ako je pritvor određen u skladu sa stavom 4. ovog člana, u roku od 48 časova od časa hapšenja saslušati okrivljenog u skladu sa odredbama st. 2. i 3. ovog člana, te da će, nakon saslušanja, odlučiti da li će odluku o određivanju pritvora ostaviti na snazi ili ukinuti pritvor.

Članom 216. ZKP je, pored ostalog, propisano: da se, od predaje optužnice sudu pa do upućivanja okrivljenog na izdržavanje krivične sankcije koja se sastoji u lišenju slobode, pritvor može odrediti, produžiti ili ukinuti rešenjem veća (stav 1.); da se rešenje o određivanju, produženju ili ukidanju pritvora donosi po službenoj dužnosti ili na predlog stranaka i branioca (stav 2.); da je veće dužno da i bez predloga stranaka i branioca ispita da li još postoje razlozi za pritvor i da donese rešenje o produženju ili ukidanju pritvora, po isteku svakih 30 dana do potvrđivanja optužnice, a po isteku svakih 60 dana nakon potvrđivanja optužnice pa do donošenja prvostepene presude (stav 3.); da protiv rešenja iz stava 2. ovog člana stranke i branilac mogu izjaviti žalbu, a javni tužilac može izjaviti žalbu i protiv rešenja kojim je odbijen predlog za određivanje pritvora, da se žalba, rešenje i ostali spisi dostavljaju odmah veću i da žalba ne zadržava izvršenje rešenja (stav 5.).

Prema odredbi člana 467. stav 2. ZKP, o žalbi protiv rešenja prvostepenog suda odlučuje drugostepeni sud u sednici veća, osim ako ovim zakonikom nije drugačije određeno i o sednici veća se mogu obavestiti stranke ako sud smatra da bi njihovo prisustvo bilo korisno za razjašnjenje stvari.

Odredbama člana 359. Krivičnog zakonika („Službeni glasnik RS“, br. 85/05, 88/05, 107/05, 72/09, 111/09, 121/12, 104/13 i 108/14) je propisano krivično delo zloupotreba službenog položaja: (1) Službeno lice koje iskorišćavanjem svog službenog položaja ili ovlašćenja, prekoračenjem granice svog službenog ovlašćenja ili nevršenjem svoje službene dužnosti pribavi sebi ili drugom fizičkom ili pravnom licu kakvu korist, drugom nanese kakvu štetu ili teže povredi prava drugog, kazniće se zatvorom od šest meseci do pet godina; (2) Ako je izvršenjem dela iz stava 1. ovog člana pribavljena imovinska korist u iznosu preko četiristopedeset hiljada dinara, učinilac će se kazniti zatvorom od jedne do osam godina; (3) Ako vrednost pribavljene imovinske koristi prelazi iznos od milion i petsto hiljada dinara, učinilac će se kazniti zatvorom od dve do dvanaest godina.

5. Podnosilac ističe da mu je pravo na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava i pravo na odbranu iz člana 33. st. 1. i 2. Ustava povređeno time što pre donošenja rešenja o sprovođenju istrage Ki. 17/13 od 29. marta 2013. godine istražni sudija Višeg suda u Leskovcu nije ni pokušao da podnosiocu dostavi poziv radi saslušanja u svojstvu okrivljenog, iako je na to bio obavezan odredbom člana 142a tada važećeg ZKP, kao i time što osporeno rešenje o sprovođenju istrage i određivanju pritvora nije dostavljeno podnosiocu, niti je sud pokušao to da učini.

Ustavni sud konstatuje da je u konkretnom sličaju postupak odlučivanja o određivanju pritvora podnosiocu okončan 17. januara 2014. godine, donošenjem rešenja Apelacionog suda u Nišu Kž.2. 62/14. Kako svako odlučivanje suda, najpre o određivanju, a potom i o svakom produženju pritvora predstavlja zasebnu celinu, to su svi navodi podnosioca koji se tiču istaknutih povreda ustavnog prava u fazi određivanja pritvora neblagovremeni sa stanovišta Zakonom o Ustavnom sudu propisanog roka za izjavljivanje ustavne žalbe.

Ustavni sud samo dodatno ukazuje da je Odlukom Už-1600/2014 od 24. novembra 2016. godine odlučivao o ustavnoj žalbi podnosioca izjavljenoj, pored ostalog, protiv rešenja o sprovođenju istrage Višeg suda u Leskovcu Ki. 17/13 od 29. marta 2013. godine, i zauzeo stav o navodima koji se ponavljaju i u ovoj ustavnoj žalbi, zbog čega ih nije ponovo ni navodio, ni razmatrao.

6. Ustavni sud konstatuje da se suština navoda podnosioca ustavne žalbe o povredi prava na pravično suđenje, pre svega, zasniva na tvrdnji da nije bilo osnova da mu se pritvor produži na osnovu odredbe člana 211. stav 1. tačka 1) ZKP.

Ustavni sud i u ovom ustavnosudskom postupku ukazuje da je Ustavom utvrđeno da svako ima pravo na ličnu slobodu i bezbednost i da je lišenje slobode dopušteno samo iz razloga i u postupku koji su predviđeni zakonom, iz čega proizlazi da je neophodno kumulativno postojanje dva uslova da bi lišenje slobode bilo zakonito. Prvi, da lišenje slobode mora biti zasnovano na razlozima predviđenim zakonom, i drugi, da se lice lišava slobode u skladu sa zakonom propisanim postupkom. Saglasno odredbama člana 30. stav 1. Ustava i člana 211. stav 1. ZKP, pritvor se prema nekom licu može odrediti samo odlukom suda ukoliko su kumulativno ispunjena da uslova: da postoji osnovana sumnja da je lice učinilo krivično delo i da je pritvaranje neophodno radi vođenja krivičnog postupka. Razlozi koji pritvaranje mogu činiti neophodnim radi vođenja krivičnog postupka, propisani su u tač. 1) do 4) člana 211. stav 1. ZKP.

Iz navedenog, po oceni Ustavnog suda, nedvosmisleno proizlazi da sud može odrediti (i produžiti) pritvor prema nekom licu ukoliko istovremeno oceni da postoji osnovana sumnja da je ono izvršilo krivično delo i da je njegovo pritvaranje neophodno radi vođenja krivičnog postupka, te da potom, u rešenju o određivanju (i produženju) pritvora, detaljno obrazloži koji su to razlozi koji pritvaranje čine neophodnim radi nesmetanog vođenja krivičnog postupka. Upravo na taj način, navođenjem razloga za određivanje (i produženje) pritvora, nadležni sud obrazlaže zašto je pritvor neophodan radi vođenja krivičnog postipka.

Ustavni sud je utvrdio da je pritvor prema podnosiocu ustavne žalbe produžen nakon podizanja optužnice, u fazi glavnog pretresa, zbog postojanja opravdane sumnje da je izvrši o krivičn o del o zloupotreba službenog položaja u pomaganju iz člana 359. stav 3. u vezi stava 1. u vezi člana 35. KZ. Pritvor je prema podnosiocu ustavne žalbe osporenim rešenjima produžen na osnovu odredb e člana 211. stav 1. tač ka 1) ZKP, odnosno zbog postojanja okolnosti koje ukazuju na opasnost od bekstva.

Ocenjujući osnovanost navoda podnosioca ustavne žalbe u odnosu na osporeno rešenje o produženju pritvora, Ustavni sud je pošao od sledećeg: Prvo, da navod podnosioca da je prvi put povodom određivanja pritvora saslušan tek 4. marta 2014. godine, ne odgovara činjenicama koje je Ustavni sud utvrdio u sprovedenom postupku, a prema kojima je podnosilac na okolnosti određivanja pritvora saslušan pred Višim sudom u Leskovcu još 8. januara 2014. godine (6. januara 2014. godine se dobrovoljno javio Višem javnom tužilaštvu u Leskovcu). Drugo, osporena rešenja o produženju pritvora su doneta u vreme kada je protiv podnosioca već bila podignuta optužnica (pri čemu je i o određivanju pritvora konačno odlučeno nakon podizanja optužnice), te se pitanje ispunjenosti opšteg uslova za preduzimanje ove mere prema okrivljenom – postojanje odgovarajućeg stepena sumnje da je izvršio krivično delo koje mu se stavlja na teret, uopšte ne može ni postaviti. Treće, Ustavom utvrđen rok za odlučivanje o žalbi pritvorenog lica i dostavljanje drugostepene odluke odnosi se samo na fazu određivanja, a ne i produženje pritvora, te se ne može ni dovesti u vezu sa osporenim rešenjima.

Konačno, Ustavni sud je ocenio da su osporena rešenja zasnovana na ustavnopravno prihvatljivom tumačenju procesnog prava, te da su nadležni sudovi postupali u skladu sa ZKP kada su utvrdili da postoje uslovi da se podnosiocu ustavne žalbe produži pritvor po označenom zakonskom osnovu. Naime, nadležni sudovi su u osporenim odlukama argumentovano obrazložili konkretne okolnosti koje u ovom slučaju ukazuju da postoji opasnost od bekstva okrivljenog, navodeći da iz spisa predmeta proizlazi da je okrivljeni potraživan na adresama na kojima je prijavio prebivalište, kao i na drugim mestima, gde se prema operativnim saznanjima mogao nalaziti, da je sa njim pokušan kontakt putem mobilnog telefona, da je okrivljeni bio nedostupan sudu više od devet meseci, te da je ceo slučaj bio medijski propraćen, a o istom su bili obavešteni i članovi njegove porodice koji žive u Leskovcu, iz čega su sudovi zaključili da je okrivljeni bio upoznat sa postupkom koji se vodi protiv njega, pa su ocenili da navedene okolnosti ukazuju na opasnost od bekstva, koja opasnost je realna i dalje stoji, i u ovom trenutku se može preduprediti jedino produženjem pritvora po osnovu člana 211. stav 1. tačka 1) ZKP, na osnovu čega je okrivljenom pritvor po navedenom zakonskom osnovu i produžen. Ustavni sud smatra da ocena krivičnih sudova u pogledu postojanja navedenog pritvorskog razloga i odluka suda da je radi nesmetanog vođenja krivičnog postupka nužno bilo produžiti pritvor prema podnosiocu, nije proizvoljna i arbitrerna , odnosno da su dati razlozi relevantni i dovoljni.

Imajući u vidu izloženo, Ustavni sud je ocenio kao neosnovane navode podnosioca da nije bilo osnova da mu se pritvor produži po zakonskom osnovu iz člana 211. stav 1. tačka 1) ZKP.

S obzirom na navedeno, Ustavni sud je našao da osporenim rešenj ima ni je povređen o pravo podnosioca na pravično suđenje, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, te je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon i 103/15), u ovom delu odbio ustavnu žalbu kao neosnovanu, i odlučio kao u prvom delu izreke.

7. Prema do sada iskazanom pravnom stavu Ustavnog suda, odredbe člana 27. stav 3. i člana 30. Ustava odnose se isključivo na rešenje o određivanju pritvora, a ne i na rešenja o produženju pritvora. Stoga, imajući u vidu da su ustavnom žalbom osporena rešenja o produženju pritvora, Ustavni sud ocenjuje da se u konkretnom slučaju navodi ustavne žalbe o povredi ovih prava ne mogu dovesti u vezu sa sadržinom ustavnih prava iz člana 27. stav 3. i člana 30. Ustava.

U odnosu na navode ustavne žalbe o povredi prava iz člana 33. stav 5. i člana 36. stav 2. Ustava, imajući u vidu sadržinu ustavne žalbe, Ustavni sud je ocenio da se podnosilac samo formalno poziva na povredu označenih ustavnih prava, a da pri tome ne navodi nijedan razlog na kome zasniva svoje tvrdnje.

Polazeći od iznetog, Ustavni sud je ustavnu žalbu u preostalom delu odbacio, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka i odlučio kao u drugom delu izreke.

8. Sledom svega izloženog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić

Odbijanje ustavne žalbe podnete protiv rešenja o produženju pritvora zbog opasnosti od bekstva

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti