Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravično suđenje zbog pogrešne primene prava

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu i poništava presudu Vrhovnog kasacionog suda, utvrđujući povredu prava na pravično suđenje i imovinu. Niži sudovi su proizvoljno promenili pravni osnov tužbe sa zamene na održaj i propustili da odluče o osnovanosti prvobitnog zahteva.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-2767/2016
04.04.2019.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije Bratislav Đokić, dr Milan Škulić, Snežana Marković, dr Tijana Šurlan, dr Jovan Ćirić, Sabahudin Tahirović, dr Tamaš Korhec (Korhecz Tamás), članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi S. T . iz Dobrice, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na se dnici Veća održanoj 4. aprila 2019. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba S. T . i utvrđuje da su podnosiocu ustavne žalbe presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 329/14 od 30 . oktobra 2014. godine i presudom Vrhovnog kasacionog suda Rev. 386/15 od 5. novembra 2015. godine povređen a prav a na pravično suđenje i na imovinu, zajemčen a članom 32. stav 1. i čla nom 58. Ustava Republike Srbije.

2. Poništava se presuda Vrhovnog kasacionog suda Rev. 386/15 od 5. novembra 2015. godine i određuje da isti sud donese novu odluku o reviziji koju je podnosilac ustavne žalbe izjavio protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 329/14 od 30. oktobra 2014. godine .

O b r a z l o ž e nj e

1. S. T . iz Dobrice podneo je Ustavnom sudu, 4. aprila 2016. godine, preko punomoćnika T . R , advokata iz Alibunara, ustavnu žalbu protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 329/14 od 30. oktobra 2014. godine i presude Vrhovnog kasacionog suda Rev. 386/15 od 5. novembra 2015. godine , zbog povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije i prava na imovinu iz člana 58. Ustava, kao i zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Us tava u parničnom postupku koji je vođen u predmetu Osnovnog suda u Pančevu – Sudska jedinica u Alibunaru P. 89/13 (raniji broj predmeta P. 4534/10).

U ustavnoj žalbi je, između ostalog, navedeno: da su katastarske parcele br. …/3, br. … i br. …/1, KO Dobrica , koje su bile u vlasništvu podnosioca ustavne žalbe, po osnovu zamene, predate društvenom preduzeću „D .“ iz Dobrice, a podnosiocu je umesto navedenih katastarskih parcela dodeljena 1/3 katastarske parcele br. … , KO Dobrica; da je na osnovu ovakve zamene podnosilac ustavne žalbe predao posed svojih katastarskih parcela navedenom društvenom preduzeću i istovremeno stupio u posed sporne parcele br. … , KO Dobrica , u istovetnoj površini koju je dao zamenom ali u suvlasničkom delu iste od 1/3, budući da geodetska deoba parcela nije izvršena; da katastarske parcele koje su nekada bile u vlasništvu i posedu podnosioca ustavne žalbe br. …/3, br. … i br. …/1, KO Dobrica , postaju deo kompleksa društvenog preduzeća P . „T .“ P. – „D .“; da je 1992. godine izvršena restitucija poljoprivednog zemljišta i bez ikakvog pravnog osnova navedene parcele podnosioca postaju društven a svojina i dodeljuju se građanima koji su ostvarili pravo na restituciju; da je podnosilac ustavne žalbe zajedno sa svojom majkom, koja je preminula u toku spora, podneo tužbu protiv Republike Srbije – Ministarstva poljoprivrede, šumarstva i vodoprivrede, radi utvrđenja prava svojine na katastarskoj parceli br. … , KO Dobrica; da je njegov tužbeni zahtev pravnosnažno odbijen; da je imovina koju je zakonito stekao podnosilac oduzeta osporenim parničnim presudama; da je društveno preduzeće nj egovo zemljište oduzelo i raspolagalo u postupku restitucije, ali da društveno preduzeće nije podnosiocu ustavne žalbe izdalo akt na osnovu kojeg bi se podnosilac upisao kao vlasnik zemljišta dobijenog zamenom; da je društveno preduzeće bilo dužno da izvrši cepanje zemljišta koje mu je dodeljeno u posed na osnovu zamene, jer podnosilac, kao nevlasnik, to neće moći uraditi; da ako su podnosilac ustavne žalbe i tadašnje društveno preduzeće postigli saglasnost da podnosilac dobije 1/3 parcele br. … , KO Dobrica, po osnovu zamene za katastarske parcele koje su od njega oduzete, i ako takvo posedovno stanje traje 40 godina, zbog čega takva zamena ne može biti zakonita; da tužena u predmetnom parničnom postupku smatra da podnosioca može držati u mat poziciji doveka, jer je očigledno da ne želi da preduzme nijednu radnju kako bi ispunila svoju obavezu prenosa prava svojine na zemljištu koje je dato podnosiocu ustavne žalbe u zamenu za zemljište koje je oduzeto od njega; da se na kraju, podn osilac ustavne žalbe pozvao na Odluku Ustavnog suda Už-1775/2013 od 18. decembra 2015. godine kojom je usvojena ustavna žalba M.G. u istovetnoj pravnoj stvari.

Podnosilac ustavne žalbe je predložio Ustavnom sudu da usvoji ustavnu žalbu, utvrdi povredu označenih ustavnih prava i poništi osporene parnične presude. Tražio je naknadu troškova na ime sastavljanja ustavne žalbe.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, uvidom u spise predmeta Osnovnog suda u Pančevu – Sudska jedinica u Alibunaru P. 89/13 i dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Tužilac S. T, ovde podnosilac ustavne žalbe, i tužilja M . T . podneli su tužbu Osnovnom sudu u Pančevu – Sudska jedinica u Alibunaru protiv tužene Republike Srbije – Ministarstva poljoprivrede, šumarstva i vodoprivrede, radi utvrđenja „da su tužioci po pravnom osnovu zamene, stekli i to: tužilac prvog reda pravo svojine a tužilja drugog reda pravo ploduživanja na 1/3 dela parcele upisane u zknj. ul. br. 4, K O Dobrica, br. …-oranica izlaz od 3.41,18 ha“. U tužbi je, između ostalog, navedeno: da je pre 40 godina pravni prethodnik „D.“ iz Dobrice izvršio zamenu zemljišta sa pravnim prethodnikom tužilaca tako što je pravnom prethodniku tužilaca u zamenu dodeljena parcela br. …oranica izlaz od 3,41,18 ha u površinu od 1,22,00 ha – što odgovara 1/3 dela ukupne površine navedene parcele.

Na ročištu održanom 2. marta 2012. godine podnosilac ustavne žalbe je saslušan u svojstvu stranke kojom prilikom je naveo da koristi treći deo katastarske parcele br. … , KO Dobrica .

Osnovni sud u Pančevu – Sudska jedinica u Alibunaru je presudom P. 4534/10 od 2. marta 2012. godine usvojio tužbeni zahtev tužilaca, te je utvrdio da su tužioci, po pravnom osnovu razmene, stekli, i to: S . T . pravo svojine, a M . T . pravo doživotnog plodouživanja na 1/3 dela katastarske parcele br. …-oranica od 3ha 41a 18kvm, što je tužena Republika Srbija-Ministarstvo poljoprivrede, šumarstva i vodoprivrede dužna priznati i trpeti da se tužioci sa svojim pravima upišu u katastarski operat nakon pravnosnažnosti ove presude, te se nalaže Službi za katastar nepokretnosti Alibunar da ovu presudu, nakon pravnosnažnosti, sprovede u katastarki operat. U obrazloženju prvostepene presude je navedeno: da je tužilac S. T . upisan u zemljišnoj knjizi kao suvlasnik ¾ dela katastarskih parcela br. …/3, br. … i br. …/1, dok je S. T . bila upisana kao suvlasnik ¼ dela na predmetnim katastarskim parcelama, a nakon smrti S . T, njen suvlasnički deo nasledio je S . T; da je tužilja M . T . upisana kao imalac prava doživotnog plodouživanja na tim parcelama u ¾ delu; da je 1980. godine pravni prethodnik tužioca S . T . od Zemljoradničke zadruge „D .“ dobio spornu katastarsku parcelu br. … u zamenu za parcele br. …/3, br. … i br. …/1 i od tada je tužilac S . T . neprekidno obrađuje; da je Zemljoradnička zadruga „D.“ u to vreme vršila zamenu sa sv im vlasnicima parcela u potezu na „ugaru", ali pismeni ugovori o zameni nisu bili praksa; da imajući u vidu da je tužilac S. T. (odnosno njegov prethodnik), iako nema pismenog ugovora o tome, dokazao da je spornu katastarsku parcelu br. … stekao pre više od 30 godina razmenom za svoje katastarske parcele, sud je, u smislu odredbe člana. 552. stava. 1. Zakona o obligacionim odnosima, doneo odluku kao u izreci.

Apelacioni sud u Novom Sadu je rešenjem Gž. 1603/12 od 6. juna 2012. godine usvojio žalbu tužene, ukinuo navedenu prvostepenu presudu i predmet vratio na ponovni postupak. U obrazloženju tog drugostepenog rešenja je navedeno; da je prvostepeni sud pogrešno i nepotpuno utvrdio činjenično stanje; da je odredbom člana 552. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima definisano da je ugovor o razmeni - ugovor kojim se svaki ugovarač obavezuje prema svom saugovaraču da preda stvar koja se razmenjuje tako da on stekne pravo raspolaganja, odnosno pravo svojine; da iz navedenog proizilazi da svaka stranka u ugovoru mora biti nosilac prava raspolaganja, odnosno ovlašćena da postupa u ime i za račun nosioca prava raspolaganja; da navedeno nije raspravljeno, budući da je prvostepeni sud propustio da utvrdi ko je u trenutku zaključenja ugovora o razmeni bio vlasnik katastarskih parcela br. …/3, … i …/1, odnosno obveznik poreza na imovinu prema podacima iz katastra, a što je od značaja za punovažnost ugovora o razmeni nepokretnosti i aktivnu legitimaciju tužilaca; da će prvostepeni sud u ponovnom postupku raspraviti i utvrdit i činjenice vezane za zaključenje ugovora o razmeni nepokretnosti .

U ponovnom postupku, podnosilac ustavne žalbe je na ročištima i u podnescima naveo da ostaje pri tužbi i tužbenom zahtevu. Podnosilac nije preinačio tužbu (nije menjao činjenični niti pravni osnov za sticanje svojine na spornoj parceli).

Spisima predmeta je priložena presuda Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 4615/11 od 18. aprila 2012. godine kojom je pravnosnažno utvrđeno pravo svojine tužioca S.R, pri istoj činjeničnoj i pravnoj situaciji, po osnovu arondacije i održaja, na jednom delu katastarske parcele čije granice nisu bliže određene.

Osnovni sud u Pančevu - Sudska jedinica u Alibunaru je presudom P. 89/13 od 1. oktobra 2013. godine utvrdio da je podnosilac ustavne žalbe stekao pravo svojine na 1/3 dela parcele br. … - oranica izlaz od 3,41,18 ha, KO Dobrica, što je tužena Republika Srbija – Ministarstvo poljoprivrede, šumarstva i vodoprivrede dužna priznati i trpeti da se tužilac s ovim pravom upiše u zemljišnim knjigama po pravnosnažnosti presude (tužilja M. T . je u međuvremenu preminula) . U obrazloženju ove prvostepene presude je navedeno: da je 1980. godine izvršena arondaci ja zemljišta između 3emljoradničke zadruge „D .“ i meštana sela D; da su od pravnog prethodnika tužioca oduzete parcele i da je u z amenu za navedene parcele dobio parcelu br …. , KO Dobrica u površini od 1,22 ha odnosno 1/3 dela od ove parcele, a koja parcela u celini ima ukupnu pov ršinu od 3,41,18 ha i od tada je u posedu dodeljenog zemljišta; da ova zamena nikada nije evidentirana u zemljišnim knjigama; da su parcele koje su oduzete spojene u tablu za vraćanje zemlje, pa se kao takve više ne vode u katastarskom operatu; da je parcela na kojoj tužilac traži utvrđenje prava svojine u zemljišnim knjigama bila upisana kao društvena svojina s pravom korišćenja zemljoradničke zadruge iz D, a od 2006. godine upisana je kao državna svojina sa pravom korišćenja Ministarstva poljoprivrede, šumarstva i vodoprivrede; da je tužbeni zahtev tužioca za priznavanje prava svojine na spornoj parceli osnovan, ali ne po pravnom osnovu zamene, već po osnovu održaja; da je odredbom člana 28. stav 2. Zakona o osnovama svojinsko pravnih odnosa propisano da savestan i zakoniti držalac nepokretne stvari, na koju drugi ima pravo svojine, stiče pravo svojine na tu stvar održajem, protekom deset godina; rok za održaj počinje da teče od 4. jula 1996. godine od stupanja na snagu Zakona o izmenama i dopunama Zakona o os novama svojinsko pravnih odnosa; da je tužilac postao vlasnik sporne parcele na osnovu redovnog održaja, kao savestan i zakoniti držalac, u vremenskom trajanju dužem od deset godina .

Apelacioni sud u Novom Sadu je osporenom presudom Gž. 329/14 od 30. oktobra 2014. godine usvojio žalbu tužene, preinačio prvostepenu presudu, tako što je odbio kao neosnovan tužbeni zahtev podnosioca ustavne žalbe . U obrazloženju osporene drugostepene presude je, između ostalog, navedeno : da je državina faktička vlast na stvari, te se održajem može steći svojina samo na realnom delu nepokretnosti koja se nalazi u posedu lica koje traži utvrđenje prava svojine po ovom osnovu; da imajući postavljeni tužbeni zahtev, drugostepeni sud nalazi da ne postoji osnov za zasnivanje prava susvojine na parceli koja je predmet zahteva tužioca; da, međutim, iako tužbeni zahtev tužioca nije osnovan, sud smatra da faktičko stanje uvek treba i može da dobije svoj pravni oblik, pa tako i zakonita i savesna državina tužioca – parcela koju je dobio u zamenu za parcele koje su mu oduzete u postupku arodancije.

Vrhovni kasacioni sud je osporenom presudom Rev. 386/15 od 5. novembra 2015. godine odbio kao neosnovanu reviziju tužioca izjavljenu protiv osporene drugostepene presude. U obrazloženju osporene revizijske presude je, između ostalog, navedeno: da se na osnovu državine dela nepokretnosti, svojina održajem može steći samo na tom realnom delu nepokretnosti, te stoga kako je tužbeni zahtev tužioca usmeren na utvrđenje prava vlasništva na 1/3 idealnog dela nepokretnosti, što znači vršenja prava suvlasništva na celoj nepokretnosti srazmernom udelu, to je pravilan zaključak drugostepenog suda da je ovako postavlj eni tužbeni zahtev neosnovan.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbama člana 58. Ustava, na čiju povredu se, takođe, ustavnom žalbom ukazuje, utvrđeno je: da se jemči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona (stav 1.); da pravo svojine može biti oduzeto ili ograničeno samo u javnom interesu utvrđenom na osnovu zakona, uz naknadu koja ne može biti niža od tržišne (stav 2.).

Odredbama člana 552. Zakona o obligacionim odnosima („Službeni list SFRJ“, br. 29/78, 39/85, 45/89 i 57/89 i „Službeni list SRJ“, br. 31/93, (22/99, 23/99, 35/99 i 44/99)) (u daljem tekstu: ZOO) je propisano: da se ugovorom o razmeni svaki ugovarač obavezuje prema svom saugovaraču da prenese na njega svojinu neke stvari i da mu je u tu svrhu preda (stav 1.) i predmet razmene mogu biti i druga prenosiva prava.

5. Razmatrajući ustavnu žalbu sa aspekta prava na pravično suđenje, Ustavni sud pre svega naglašava da je pravilnu primenu merodavnog prava nadležan da ceni instanciono viši sud u zakonom propisanom postupku kontrole zakonitosti odluka nižestepenih sudova. Ustavni sud nije nadležan da ocenjuje pravilnost činjeničnih i pravnih zaključaka redovnih sudova, osim u slučaju kada je primena merodavnog materijalnog i/ili procesnog prava bila očigledno proizvoljna, odnosno arbitrerna na štetu podnosioca ustavne žalbe, što može dovesti do povrede Ustavom zajemčenog prava na pravično suđenje i prema stavu Evropskog suda za ljudska prava, zadatak tog Suda nije da donosi odluku umesto domaćih sudova koji su u najboljoj poziciji da ocene prezentovane dokaze, ustanove činjenično stanje i tumače domaće pravo, te da, u principu, Sud neće intervenisati, osim ukoliko su odluke domaćih sudova arbitrarne ili očigledno neosnovane (vidi presudu Khamidov protiv Rusije, broj aplikacije 72118/01, od 15. novembra 2007. godine, stav 170 .).

Ustavni sud najpre ukazuje da je podnosilac ustavne žalbe, kao tužilac, tužbenim zahtevom tražio utvrđenje prava svojine na spornom zemljištu, po osnovu zamene , a koje je dodeljeno njegovom pravnom prethodniku u zamenu za zemljište koje je njemu oduzeto. Međutim, sporno dodeljeno zemljište se u k atastru nepokretnosti vodi kao državna svojina Republike Srbije, čiji je korisnik Ministarstvo poljoprivrede, šumarstva i vodoprivrede. U parničnom postupku koji je prethodio podnošenju ustavne žalbe nesumnjivo je utvrđeno da je pravnom prethodniku podnosioca oduzeto zemljište u postupku arondacije, a na ime naknade za oduzeto zemljište u zamenu je dodeljena sporna parcela br. 4506, KO Dobrica, u površini od 1,22 ha, odnosno 1/3 dela od ove parcele , a koja parcel a u celini ima ukupnu pov ršinu od 3,41,18 ha, ali postupak arondacije nije formalno okončan, niti je sprovedena promena vlasništva u javnim knjigama o nepokretnostima na oduzetoj i dodeljenoj parceli.

Podnosilac ustavne žalbe tokom parničnog postupka nije preinačio tužbu – nije menjao činjenični niti pravni osnov za sticanje svojine (zamena), i u podnescima i na ročištima je uvek navodio da ostaje pri tužbi i postavljenom tužbenom zahtevu.

Međutim, Ustavni sud ukazuje da je osporenom presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 329/14 od 30. oktobra 2014. godine i presudom Vrhovnog kasacionog suda Rev. 386/15 od 5. novembra 2015. godine pravnosnažno odbijen tužbeni zahtev podnosioca ustavne žalbe, pri čemu se pravno stanovište drugostepenog i revizijskog suda zasniva na tome da se svojina na delu nepokretnosti može steći održajem samo na tom realnom delu nepokretnosti, ali da je tužbeni zahtev podnosioca bio usmeren na utvrđenje prava vlasništva na 1/3 idealnog dela nepokretnosti, što znači vršenja prava suvlasništva na celoj nepokretnosti srazmernom udelu.

U vezi sa navedenim, Ustavni sud ukazuje da je u O dluci Už-2827/2015 od 12. oktobra 2017. godine zauzeo sledeće pravno stanovište: da redovni sudovi u prvostepenoj i drugostepenoj presudi nisu dali jasne razloge za odbijanje podnosiočevog tužbenog zahteva za utvrđenje prava svojine na spornoj nepokretnosti po pravnom osnovu zamene, jer je tokom postupka nesporno utvrđeno da je došlo do faktičke zamene parcela, po kom osnovu je podnosilac i stupio u posed sporne nepokretnosti i u njenom je nesmetanom posedu još od osamdesetih godina; da postupajući sudovi nisu dali jasne razloge o činjenici da se zadruga obavezala da izvrši promenu upisa vlasništva na spornoj parceli u javnim knjigama nepokretnosti, kao ni za prebacivanje tereta dokazivanja postojanja ugovora o razmeni nepokretnosti na podnosioca imajući u vidu da je tokom postupka nesumnjivo utvrđeno da je izvršena zamena parcela ali nije formalizovana promena vlasništva u nadležnom registru nepokretnosti.

Ustavni sud dalje ukazuje da je podnosilac ustavne žalbe tužbenim zahtevom tražio utvrđenje prava svojine na spornoj katastarskoj parceli po osnovu zamene i da tokom parničnog postupka nije preinačio tužbu – nije menjao činjenični niti pravni osnov za utvrđenje svojine na spornoj parceli, i u podnescima i na ročištima je uvek navodio da ostaje pri tužbi i postavljenom tužbenom zahtevu. Ovim pravnim osnovnom za utvrđenje prava svojine bavio se samo Osnovni sud u Pančevu – Sudska jedinica u Alibunaru u svojoj prvoj po redu donetoj presudi P. 4534/10 od 2. marta 2012. godine. Međutim, nakon ukidanja navedene prvostepene presude rešenjem Apelacionog suda u Novom Sadu rešenjem Gž. 1603/12 od 6. juna 2012. godine, parnični sudovi se više nisu bavili pitanjem utvrđenjem prava svojine po osnovu zamene, već su se bavili isključivo utvrđenjem prava svojine po osnovu održaja.

Zatim, u rešenju Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 1603/12 od 6. juna 2012. godine, kojim je ukinuta prva po redu usvajajuća presuda Osnovnog suda u Pančevu – Sudska jedinica u Alibunaru P. 4534/10 od 2. marta 2012. godine ( koje rešenje je prethodilo donošenju osporenih presuda), dati su nalozi prvostepenom sudu samo za utvrđenje činjenica koje su od značaja za zamenu – ko je bio vlasnik katastarskih parcela br. …/3, … i …/1 – parcele koje su oduzete i u čiju zamenu je dat deo s porne parcele br … , KO Dobrica u površini od 1,22 ha. Znači, Apelacioni sud u Novom Sadu se u ukidajućem rešenju nije bavio pravnim osnovom održaj a i da li se takvim postavlj enim tužbenim zahtevom može steći pravo svojine po osnovu održaja, dok se u osporenoj presudi Gž. 329/14 od 30. oktobra 2014. godine bavio navedenim pitanjem, iako podnosilac ustavne žalbe tokom celog parničnog postupka nije menjao činjenični niti pravni i osnov za sticanje prava svojine (traženo je po osnovu zamene).

Sa druge strane, spisima predmeta je priložena presuda Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 4615/11 od 18. aprila 2012. godine kojom je pravnosnažno utvrđeno pravo svojine tužioca S.R, pri istoj činjeničnoj i pravnoj situaciji, po osnovu arondacije (što suštinski predstavlja zamenu) i održaja, na jednom delu katastarske parcele čije granice nisu bliže određene. U konkretnom slučaju, takođe, traženo je utvrđenje prava svojine na jednom delu katastarske parcele čije granice nisu bliže određene.

Na kraju, Ustavni sud ocenjuje da kako podnosilac ustavne žalbe nije upisan kao vlasnik niti kao korisnik parcele koja mu je dodeljena u zamenu, to podnosilac nema način da traži fizičku deobu niti izdvajanje jednog dela sporne parcele.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je ocenio da su postupajući sudovi propustili da ocene osnovanost tužbenog zahteva za utvrđenje prava svojine po pravnom osnovu zamene kako je to tužilac izričito tražio. Ustavni sud je stoga utvrdio da su po dnosiocu ustavne žalbe osporenom presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 329/14 od 30. oktobra 2014. godine i osporenom presudom Vrhovnog kasacionog suda Rev. 386/15 od 5. novembra 2015. godine povređena prava na pravično suđenje i na imovinu, zajemčena članom 32. stav 1. i članom 58. Ustava , te je ustavnu žalbu usvojio , saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13-Odluka US, 40/15-dr. zakon i 103/15), odlučujući kao u tački 1. izreke.

6. Ustavni sud je ocenio da se štetne posledice učinjene povrede ustavnog prava može otkloniti poništajem presude Vrhovnog kasacionog suda Rev. 386/15 od 5. novembra 2015. godine, kako bi isti sud ponovo odlučio o reviziji podnosioca ustavne žalbe izjavljenoj protiv osporene drugostepene presude, pa je, saglasno odredbi člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, odlučio kao u tački 2. izreke.

7. U pogledu zahteva podnosioca ustavne žalbe za naknadu troškova na ime sastava ustavne žalbe, Ustavni sud podseća da je u svojoj dosadašnjoj praksi više puta razmatrao navedeno pitanje, te da je zauzeo stav da, u smislu člana 6. Zakona o Ustavnom sudu, nema osnova za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom. S tim u vezi, Ustavni sud se poziva na obrazloženje koje je dato, pored mnogih drugih, u Odluc i Už-633/2011 od 8. maja 2013. godine (videti internet stranicu Ustavnog suda na: www.ustavni.sud.rs).

8. U vezi navoda podnosioca ustavne žalbe da mu je povređeno pravo na suđenje u razumnom roku iz člana 32. Ustava, Ustavni sud ukazuje da se podnosilac ustavne žalbe samo usputno i neobrazloženo pozvao na povredu ovog Ustavom zajemčenog prava, te se, imajući u vidu navedeno, Sud nije upuštao u utvrđivanje osnovanosti formalne tvrdnje podnosioca ustavne žalbe da mu je u predmetnom parničnom postupku povređeno pravo na suđenje u razumnom roku.

9. Polazeći od svegas iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 4 5. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu , doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravično suđenje zbog pogrešne primene prava

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti