Odluka Ustavnog suda o odbijanju ustavne žalbe u predmetu trgovine ljudima

Kratak pregled

Ustavni sud odbija ustavnu žalbu osuđenog za trgovinu ljudima, nalazeći da mu nisu povređena prava na pravično suđenje i odbranu. Uskraćivanje prava izabranom braniocu bilo je opravdano zbog sukoba interesa, a poseban način saslušanja oštećene bio je u skladu sa zakonom.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Dejana Petrovića iz Sub otice, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 13. juna 201 2. godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Dejana Petrovića izjavljena protiv rešenja Okružnog suda u Subotici K. 89/09 od 27. aprila 2009. godine, presude Okružnog suda u Subotici K. 89/09 od 18. juna 2009. godine i presude Vrhovnog suda Srbije Kž. 2543/09 od 10. novembra 2009. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Dejan Petrović iz Sub otice, preko punomoćnika Viktora Juhasa Đurića, advokata iz Subotice, podneo je Ustavnom sudu 28. decembra 20 09. godine ustavnu žalbu protiv rešenja Okružnog suda u Subotici K. 89/09 od 27. aprila 2009. godine, presude Okružnog suda u Subotici K. 89/09 od 18. juna 2009. godine i presude Vrhovnog suda Srbije Kž. 2543/09 od 10. novembra 2009. godine, zbog povrede prava zajemčenih odredbama člana 32. stav 1. i člana 33. st. 2. i 5. Ustava Republike Srbije.

Podnosilac ustavne žalbe navodi:

- da je u krivičnom postupku koji se protiv njega vodio, njegovom braniocu, advokatu Viktoru Juhasu Đuriću, osporenim rešenjem pretresnog veća K. 89/09 od 27. aprila 2009. godine neosnovano i protivzakonito uskraćeno dalje pravo da brani podnosioca ustavne žalbe kao okrivljenog, čime je podnosiocu povređeno pravo iz člana 33. stav 2. Ustava – da ga brani branilac koga sam izabere;

- da je sud odbio da izvede dokaz koji je podnosilac predložio – psihijatrijsko veštačenje njegove uračunljivosti, s obzirom na količinu alkohola koji je kritičnom prilikom konzumirao, čime je povređeno njegovo pravo iz člana 33. stav 2. Ustava – pravo na odbranu;

- da podnosiocu kao okrivljenom nije omogućeno da prisustvuje saslušanju oštećene O.M, saokrivljene I.P. i svedoka V.M. na glavnom pretresu, niti mu je omogućeno da im neposredno postavlja pitanja, čime mu je povređeno pravo iz člana 32. stav 1. Ustava – da prisustvuje raspravi i iz člana 33. stav 5. Ustava – da ispituje svedoke optužbe.

Podnosilac je predložio da Ustavni sud poništi osporene akte i dosudi mu naknadu advokatskih troškova.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku, iz navoda ustavne žalbe i uvidom u osporene akte utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za donošenje odluke u ovom ustavnosudskom predmetu:

- na glavnom pretresu održanom 24. novembra 2008. godine, kao i na njegovim nastavcima, održanim 26. novembra 2008. godine i 28. januara 2009. godine, saslušanju optužene I.P. prisustvovao je podnosilac ustavne žalbe sa svojim braniocem;

- na nastavku glavnog pretresa održanom 27. aprila 2009. godine, sudeće veće je donelo rešenje kojim se u nastavku glavnog pretresa do okončanja, radi zaštite ličnosti oštećene i zaštite morala isključuje javnost, te se upozoravaju stranke kao i prisutni svedoci, da sve što u nastavku glavnog pretresa čuju i izjave moraju čuvati kao tajnu, s obzirom na to da odavanje tajne predstavlja krivično delo;

- na istom pretresu, veće je donelo rešenje kojim „utvrđuje da oštećena ima status posebno osetljive oštećene, u smislu odredbe člana 110. ZKP, pa će se saslušati bez prisustva optuženih, zbog prirode i posledica krivičnog dela koje se optuženima stavlja na teret, odnosno drugih okolnosti slučaja, načina života, te zdravstvenog stanja i intelektualnih sposobnosti oštećene“, te da protiv tog rešenja nije dozvoljena posebna žalba;

- nakon ispitivanja oštećene O.M, na postavljeno pitanje branioca da li je u vezi ovoga bila na sudu, veće je donelo rešenje: „Uskraćuje se odgovor na navedeno pitanje uz upozorenje braniocu da ovakva i slična pitanja koja se odnose na oštećenu čiji je bio branilac u tom predmetu kao maloletnice, ne postavlja jer to predstavlja profesionalnu tajnu koju je dužan čuvati“;

- potom je veće donelo rešenje na zapisnik: „Izabranom braniocu opt. Petrović Dejana adv. Viktoru Juhas Đuriću se uskraćuje dalje pravo na odbranu ovog optuženog zbog kršenja odredbe čl. 61. tač. 8. i 9. Kodeksa profesionalne etike advokata, budući da je u ovom postupku oštećena M.O. bila njegov klijent u maloletničkom postupku, koji se protiv nje vodio kao okrivljene, njen branilac te je upravo te podatke i saznanja, na današnjem glavnom pretresu iskoristio radi dovođenja u sumnju dokazne snage iskaza oštećene kao svedoka, kao dokaznog sredstva u krivičnom postupku. Protiv ovog rešenja nije dozvoljena žalba.“.

- u zapisniku sa ovog glavnog pretresa nije navedeno rešenje o udaljenju optuženih za vreme saslušanja oštećene, međutim, na stranici 8. zapisnika sud je naveo : "Radi obaveštavanja optuženih, koji su prilikom saslušanja oštećene udaljeni rešenjem veća isti se pozivaju i pristupaju u raspravnu dvoranu" ;

- glavni pretres je nastavljen 17. juna 2009. godine, kada je saslušanju optužene I.P. prisustvovao podnosilac ustavne žalbe sa svojim braniocem Nenadom Dobrićem, koga je sud postavio po službenoj dužnosti, s obzirom na to da je okrivljeni (podnosilac ustavne žalbe) izjavio da nema sredstava za angažovanje branioca po svom izboru; u nastavku dokaznog postupka saslušana je oštećena O.M; pre nastavka saslušanja, u zapisniku je konstatovano: „Pre poziva oštećene kao svedoka optuženi se shodno odluci od 27.04.2009.g. udaljuju iz raspravne dvorane;

- nakon saslušanja oštećene, optuženi su vraćeni u sudnicu, a na stranici 16. zapisnika je konstatovano: „Nakon što je iskaz predočen optuženima isti izjavljuju: 'Optuženi Petrović Dejan izjavljuje sve to nije istina od svega što je rekla je istina...' “.

- na stranici 17. zapisnika je konstatovano da su pre ponovnog saslušanja optužene I.P. iz raspravne dvorane udaljeni svi optuženi;

- nakon saslušanja I.P. saslušana je V.M, socijalni radnik; na stranici 20 zapisnika je konstatovano da „stranke saglasno izjavljuju da nemaju primedbi na iskaz navedenog svedoka“, kao i „nakon toga u raspravnu dvoranu se pozivaju svi optuženi, a optuženi K.T. na iskaz oštećene primećuje – ja nemam primedbi na iskaz O.M.“; potom je konstatovano: “Nakon toga pozvan da se izjasni o iskazu oštećene optuženi S.B. izjavljuje:..“;

- glavni pretres je nastavljen 18. juna 2009. godine, kada je dokazni postupak i završen; na stranici 7. zapisnika je konstatovano da je optuženi Dejan Petrović, pre prelaska na završnu reč, izjavio: „Nisu tačni navodi koje je iznela O.M. da sam ja polomio nogu...“.

Okružni sud u Subotici je 18. juna 2009. godine doneo osporenu presudu K. 89/08 kojom je, pored ostalog, podnosioca ustavne žalbe osudio zbog izvršenja produženog krivičnog dela trgovina ljudima, iz člana 388. stav 1. u vezi člana 61. Krivičnog zakonika, na kaznu zatvora u trajanju od devet godina.

Odlučujući o žalbama okrivljenih, Vrhovni sud Srbije je 10. novembra 2009. godine doneo osporenu presudu Kž. 2543/09 kojom je, u odnosu na podnosioca ustavne žalbe kao okrivljenog, odbio žalbu i potvrdio prvostepenu krivičnu presudu. U obrazloženju presude je, pored ostalog, navedeno: „Neosnovano ce u žalbi optuženog Petrović Dejana ističe da mu je
povređeno pravo na odbranu time što je uskraćeno zastupanje njegovom
braniocu, advokatu Viktoru Juhasu Ćuriću, jer je navedenom braniocu
zastupanje ovog optuženog uskraćeno rešenjem veća sa glavnog pretresa od
27.04.2009. godine, zbog zloupotrebe činjenice da je ranije u drugom postupku
bio branilac oštećene, te je u postupku protiv optuženog Petrović Dejana,
kao njegov branilac, koristio lična saznanja vezana za oštećenu, a do kojih je
došao kao njen branilac u drugom postupku, što je suprotno članu 61. tačka 8.
i 9. Kodeksa profesionalne etike, čime su ispunjeni uslovi da mu se uskrati
odbrana. Međutim, time nije povređeno pravo na odbranu optuženog, jer je
glavni pretres odmah odložen a optuženom je dat rok da angažuje branioca.
što nije učinio, zbog čega mu je predsednik suda rešenjem od 19.05.2009.
godine postavio branioca po službenoj dužnosti, dakle optuženi niti u
jednom trenutku postupka nije bio bez stručne odbrane, niti mu je uskraćeno
pravo na izabranog branioca. Pravo na odbranu optuženog Petrović Dejana nije povređeno ni time što je oštećena saslušana na glavnom pretresu od 27.04.2009. godine, bez prisustva optuženih, jer je ista na tom pretresu saslušana u smislu odredaba člana 110. ZKP-a („Službeni glasnik PC “, br. 46/06 i 49/06 od 29.05.2007. godine), po pravilima o saslušanju posebno osetljivih oštećenih i svedoka, a iskaz dat na tom pretresu ponovila je i na kasnijim glavnim pretresima datim u prisustvu optuženih, zbog čega su navodi žalbe optuženog Petrović Dejana, da mu je time povređeno pravo na odbranu, ocenjeni neosnovanim“.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Članom 33. Ustava je, pored ostalog, utvrđeno: da svako ko je okrivljen za krivično delo ima pravo na odbranu i pravo da uzme branioca po svom izboru, da s njim nesmetano opšti i da dobije primereno vreme i odgovarajuće uslove za pripremu odbrane (stav 2.); da s vako kome se sudi za krivično delo ima pravo da sam ili preko branioca iznosi dokaze u svoju korist, ispituje svedoke optužbe i da zahteva da se, pod istim uslovima kao svedoci optužbe i u njegovom prisustvu, ispituju i svedoci odbrane (stav 5.) .

Odredba člana 69. stav 1. Zakonika o krivičnom postupku "Službeni list SRJ", br. 70/01 i 68/02 i "Službeni glasnik RS", br. 58/04, 85/05, 115/05, 46/06, 49/07, 122/08 i 20/09) (u daljem tekstu: ZKP), važeća u vreme izvršenja krivičnog dela i presuđenja, propisivala je da v iše okrivljenih mogu imati zajedničkog branioca samo ako to nije u suprotnosti sa interesima njihove odbrane.

Odredbama člana 110. ZKP je bilo, pored ostalog, propisano: da će se na način propisan članom 108. stav 4. ovog zakonika, saslušati oštećeni i svedoci, za koje organ koji vodi postupak, utvrdi da su s obzirom na svoj uzrast, životno iskustvo, način života, pol, zdravstveno stanje, prirodu ili posledice krivičnog dela, odnosno druge okolnosti slučaja, posebno osetljivi i da bi saslušanje u prostorijama organa koji vodi postupak, moglo imati štetne posledice po njihovo psihičko i fizičko stanje (stav 1.); da se p itanja oštećenom ili svedoku iz stava 1. ovog člana mogu postavljati samo preko organa koji vodi postupak, koji će se prema takvom oštećenom, odnosno svedoku, odnositi sa posebnom pažnjom, nastojeći da se izbegnu moguće štetne posledice krivičnog postupka po njegovu ličnost, telesno i duševno stanje (stav 4.); da se s aslušanje oštećenog ili svedoka iz stava 1. ovog člana može obaviti uz pomoć psihologa, socijalnog radnika ili drugog stručnog lica, kada je to potrebno radi izbegavanja mogućih štetnih posledica krivičnog postupka po njegovu ličnost, telesno i duševno stanje, a organ koji vodi postupak može odlučiti da se lice sasluša upotrebom tehničkih sredstava za prenos slike i zvuka, i da se takvo saslušanje sprovodi bez prisustva stranaka i drugih učesnika postupka u prostoriji u kojoj se oštećeni ili svedok nalazi, tako da mu stranke, branilac i lica koja na to imaju pravo, pitanja postavljaju posredstvom organa koji vodi postupak, psihologa, pedagoga, socijalnog radnika ili drugog stručnog lica (stav 5.); da p rotiv odluka organa koji vodi postupak, koje se donose na osnovu odredbi ovog člana nije dozvoljena posebna žalba (stav 9) .

Odredba člana 108. stav 4. ZKP je propisivala da se svedoci koji se zbog starosti, bolesti ili teških telesnih mana ne mogu odazvati pozivu, mogu saslušati u svom stanu, odnosno drugom mestu gde se nalaze.

Članom 299. Zakonika o krivičnom postupku ("Službeni list SRJ", br. 70/01 i 68/02 i "Službeni glasnik RS", br. 58/04, 85/05 , 115/05, 46/06, 49/07, 122/08 i 20/09) (u daljem tekstu: ZKP ), koji je bio na snazi do 19. marta 2009. godine, bilo je propisano: da, ako optuženi, branilac, oštećeni, zakonski zastupnik, punomoćnik, svedok, veštak, tumač ili drugo lice koje prisustvuje glavnom pretresu ometa red ili se ne pokorava naređenjima predsednika veća za održavanje reda, predsednik veća će ga opomenuti, a ako opomena bude bezuspešna, veće može narediti da se optuženi udalji iz sudnice, a ostala lica može ne samo udaljiti, nego i kazniti novčanom kaznom do 100.000 dinara (stav 1.); da b raniocu ili punomoćniku koji posle kazne produži da narušava red, može veće uskratiti dalju odbranu, odnosno zastupanje na glavnom pretresu i u tom slučaju stranka će se pozvati da uzme drugog branioca, odnosno punomoćnika, a ako optuženi koji nije saslušan to nije u mogućnosti da učini, odnosno ako u slučaju obavezne odbrane sud nije u mogućnost da bez štete za odbranu postavi novog branioca, glavni pretres će se prekinuti ili odložiti, te ako privatni tužilac ili oštećeni kao tužilac ne uzmu drugog punomoćnika, veće može odlučiti da glavni pretres nastavi bez punomoćnika, ako nađe da njegovo odsustvo ne bi bilo štetno za interese zastupanog, a rešenje o tome, sa obrazloženjem, unosi se u zapisnik o glavnom pretresu, s tim da protiv ovog rešenja posebna žalba nije dozvoljena (stav 3.) .

Članom 324. ZKP, bilo je propisano da veće može, izuzetno, odlučiti da se optuženi privremeno udalji iz sudnice ako saoptuženi ili svedok odbija da daje iskaz u njegovom prisustvu ili ako okolnosti ukazuju da u njegovom prisustvu neće govoriti istinu, a po povratku optuženog u zasedanje, pročitaće mu se iskaz saoptuženog, odnosno svedoka , i optuženi ima pravo da postavlja pitanja saoptuženom, odnosno svedoku, a predsednik veća će ga upitati da li ima šta da primeti na njihov iskaz, s tim da se po potrebi, može izvršiti suočenje.

Odredbama Zakona o advokaturi ("Službeni list SRJ", br. 24/98, 26/98, 69/2000, 11/02 i 72/02), koji je bio na snazi u vreme donošenja osporenih akata, bilo je, pored ostalog, propisano: da se za utvrđivanje povrede dužnosti advokata i ugleda advokature, utvrđivanje odgovornosti i izricanje mera za te povrede obrazuju disciplinski organi advokatskih komora republika, u skladu s njihovim statutima (član 50. stav 2.); da se s tatutom advokatske komore republike utvrđuju sastav disciplinsk ih organa, uslovi i način izbora i razrešenja članova disciplinskih organa, teže i lakše povrede dužnosti advokata i ugleda advokature , postupak za utvrđivanje disciplinske odgovornosti i izricanje disciplinskih mera, kao i način izvršenja izrečenih mera (član 50. stav 3.) ; da se advokatskoj komori Republike Srbije, između ostalog, poveravaju javna ovlašćenja da odlučuj e o zahtevu za upis u imenik advokata i advokatskih pripravnika, o privremenoj zabrani bavljenja advokaturom i o prestanku prava bavljenja advokaturom , kao i da vodi disciplinske postupke i izrič e disciplinske mere advokatima i advokatskim pripravnicima (član 56.) .

Statutom Advokatske komore Vojvodine ("Službeni list APV", broj 11/07 ) propisano je, pored ostalog: da su organi Advokatske komore Vojvodine: Skupština, Upravni odbor, Predsednik i tri potpredsednika, Disciplinski sud, Disciplinski tužilac, Komisija za pregled finansijskog poslovanja i Savet (član 59.); da su a dvokati i advokatski pripravnici dužni da odgovorno i savesno obavljaju advokatsku delatnost i pripravničku praksu kao i da čuvaju ugled advokature (član 89. stav 1.); da z a povrede svojih dužnosti i za narušavanje ugleda advokature, advokati i advokatski pripravnici odgovaraju disciplinski po odredbama zakona, ovog Statuta i Statuta Advokatske komore Srbije (član 89. stav 2.); da su, između ostalog, t eže povrede dužnosti advokata (disciplinski prestupi) z astupanje kod sudova, državnih organa i drugih organizacija protivno zakonu, ovom Statutu i Kodeksu profesionalne etike advokata (član 91. stav 1. tačka 1)) ; da su l akše povrede dužnosti advokata (disciplinske neurednosti) lakše povrede Kodeksa profesionalne etike advokata (član 92. stav 1. tačka 3)) ; da d isciplinski tužilac pokreće postupak po prijavi fizičkog ili pravnog lica, organa Advokatske komore ili po sopstvenoj inicijativi (član 97.);

Kodeksom profesionalne etike advokata, koji je stupio na snagu 14. aprila 1999. godine, predviđeno je, između ostalog: da Advokatska komora nadzire poštovanje Kodeksa, propisuje da li povreda Kodeksa ima za posledicu disciplinsku odgovornost advokata i utvrđuje i sankcioniše takvu odgovornost (član 6.); da je a dvokat dužan da odbije zastupanje ako bi zastupanje podrazumevalo upotrebu nečasnih ili nedozvoljenih sredstava, a u krivičnim predmetima i aktivnu ulogu u opravdavanju i dokazivanju istinitosti odbrane za koju advokat zna da je neistinita (član 61. stav 8.) ; da je a dvokat dužan da odbije zastupanje ako bi trebalo da zastupa protiv svog bivšeg klijenta, osim ako je iz načina na koji je prestalo prethodno zastupanje i na koji se bivši klijent prema njemu tada i kasnije i ponašao očigledno da je između njih prestao odnos poverenja (član 61. stav 9.).

5. Podnosilac ustavne žalbe prvenstveno ističe da je u krivičnom postupku koji se protiv njega vodio, njegovom braniocu, advokatu Viktoru Juhasu Đuriću, osporenim rešenjem pretresnog veća K. 89/09 od 27. aprila 2009. godine, neosnovano i protivzakonito uskraćeno dalje pravo da brani podnosioca ustavne žalbe kao okrivljenog, čime je podnosiocu povređeno pravo iz člana 33. stav 2. Ustava – da ga brani branilac koga sam izabere.

Prema odredbama ZKP, koji je bio na snazi u vreme donošenja osporenog rešenja, kao osnov za udaljenje branioca sa glavnog pretresa bilo je propisano jedino – da braniocu, koji posle opomene, a potom i kazne produži da narušava red na glavnom pretresu , veće može uskratiti dalju odbranu . Nijednom odredbom ZKP nije bila izričito predviđena mogućnost da pretresno veće braniocu uskrati dalju odbranu ukoliko povredi odredbe Zakona o advokaturi ili Kodeksa profesionalne etike advokata. Prema navedenim relevantnim odredbama, pretresno veće može u takvoj situaciji obavestiti nadležnu Advokatsku komoru radi pokretanja disciplinskog postupka protiv advokata, ali samo ne može donositi odluke u pogledu statusa branioca u krivičnom postupku, po navedenom osnovu. Takođe, odredba člana 69. stav 1. ZKP je predviđala da više okrivljenih mogu imati zajedničkog branioca samo ako to nije u suprotnosti sa interesima njihove odbrane.

Istovremeno, članom 61. stav 9. Kodeksa profesionalne etike advokata, kojeg je kao propis u vršenju javnih ovlašćenja donela Advokatska komora Srbije, bilo je izričito propisano da je advokat dužan da odbije zastupanje ako bi trebalo da zastupa protiv svog bivšeg klijenta, osim ako je iz načina na koji je prestalo prethodno zastupanje i na koji se bivši klijent prema njemu tada i kasnije i ponašao očigledno da je između njih prestao odnos poverenja.

Prilikom ocenjivanja postojanja povrede označenog ustavnog prava, Ustavni sud je imao u vidu praksu Evropske komisije za ljudska prava koja u predmetu X v. Federal Republic of Germany (br. 5217/71 i 5367/72 od 20. jul a 1972), koja je zauzela stav : da „ Pravo da osobu zastupa advokat po sopstvenom izboru može biti ograničeno ako advokat ne postupa u skladu sa profesionalnom etikom, ako se nalazi pod istragom za krivično delo ili ako odbije da se povinuje sudskoj proceduri. Evropska komisija smatra da nije došlo do kršenja Evropske konvencije u slučaju kada je nacionalni sud zabranio advokatima koje su izabrali optuženi, da ih brane, jer su bili osumnjičeni za saučesništvo u istom krivičnom delu kao i optuženi, kao i u slučaju kada je domaći sud uskratio dozvolu advokatu kojeg je izabrao optuženi, jer je advokat odbio da nosi togu“. U predmetu Ensslin, Baader & Raspe v. Federal Republic of Germany (br. 7572/76, 7586/76 i 7587/76 , odluka od 8. jula 1978. godine) Komisija zaključuje: „Međutim, ... pravo na odbranu pomoću branioca po svom izboru ... nije apsolutno pravo, ono je ograničeno pravom države da pojavljivanje branioca pred sudom bude saglasno s propisima ... i obavezom branioca da ne prekrši određene principe profesionalne etike.“ U predmetu X v. United Kingdom (broj 8295/78, odluka od 9. oktobr a 1978. godine ) Evropska komisija konstatuje: “Uzimajući u obzir odbranu podnosioca u celini, Komisija primećuje da je podnosiocu pružena adekvatna prilika za zastupanje svog predmeta. Ograničenje nametnuto podnosiocu u vezi sa izborom branioca se odnosilo na razrešenje njegovog sina, koje je učinjeno na razumnim osnovama profesionalne etike. Podnosilac je mogao odabrati drugog branioca koji bi ga zastupao, ali se očigledno nije trudio da to učini. Ispitivanje stenograma sa suđenja ne otkriva bilo kakav nedostatak u odbrani ili nepravičnost u tom smislu. Komisija stoga nalazi da isključivanje mogućnosti da podnosioca zastupa njegov sin pred sudom ne otkriva nikakvu povredu člana 6. stav 3. (c) Konvencije“.

Prema citiranim odredbama, ZKP je predviđao samo dve situacije koje bi mogle bile relevantne za konkretan slučaj. Prva situacija se odnosi na upravljanje postupkom, kada branilac narušava red na glavnom pretresu, pa mu se može uskratiti dalje zastupanje, i druga kada se radi o sukobu interesa više okrivljenih koje brani isti branilac. Međutim, nijedna od navedenih zakonskih mogućnosti nije se odnosila na konkretan slučaj, odnosno Zakonik o krivičnom postupku nije predviđao mogućnost da se braniocu uskrati pravo na odbranu iz razloga iz kojih je to u konkretnom slučaju učinjeno, i u tom smislu, takav postupak suda, po oceni Ustavnog suda, nije u saglasnosti sa odredbama ZKP.

S druge strane, Evropska komisija je utvrdila da pravo na branioca po svom izboru nije apsolutno pravo, već ovom pravu korespondira i obaveza branioca da se ne prihvati odbrane u slučaju kada je to u suprotnosti sa pozitivnim propisima, pogotovo kada su u pitanju konflikti interesa. Kako je branilac podnosioca ustavne žalbe u ranije sprovedenom krivičnom postupku imao status branioca sada oštećene, to mu je, po tumačenju Ustavnog suda, Kodeks advokatske etike nalagao da odbije zastupanje podnosioca ustavne žalbe kao okrivljenog, s obzirom na to da je trebalo da ga zastupa protiv bivšeg klijenta, sada oštećene, posebno jer iz načina na koji je prestalo prethodno zastupanje i na koji se bivši klijent prema njemu tada i kasnije i ponašao očigledno da između njih nije prestao odnos poverenja. Imajući u vidu da advokat Viktor Juhas Đurić nije postupio po obavezujućem Kodeksu profesionalne etike advokata, Okružni sud u Subotici je, prema mišljenju Ustavnog suda, donošenjem osporenog rešenja otklonio nastali sukob interesa u kom se sopstvenim radnjama našao advokat Viktor Juhas Đurić prihvativši da mimo normiranih etičkih obaveza brani okrivljenog u postupku u kome je njegova ranija klijentkinja O.M. imala status oštećene.

Stav koji je Vrhovni sud Srbije zauzeo u osporenoj presudi Kž. 2543/09 od 10. novembra 2009. godine, prihvata i Ustavni sud kao ustavnopravno utemeljen, jer se zasniva na nesporno utvrđenim činjenicama: da je, nakon uskraćivanja prava braniocu na dalje zastupanje okrivljenog, glavni pretres odložen; da je okrivljenom data mogućnost da izabere drugog branioca po svom izboru, koji nije u sukobu interesa prema ZKP i Kodeksu profesionale etike advokata; da okrivljeni nije angažovao drugog branioca po svom izboru; da je sud okrivljenom postavio advokata Nenada Dobrića za branioca po službenoj dužnosti; da je tek nakon toga sud nastavio sa krivičnim postupkom. Ustavni sud ocenjuje da je, na navedeni način, podnosiocu ustavne žalbe sve vreme trajanja krivičnog postupka bilo obezbeđeno pravo na odbranu, pa donošenje osporenog rešenja koje nije saglasno odredbama ZKP, shodno navedenom, ne čini osnovanom tvrdnju podnosioca o povredi Ustavom zajemčenog pravao na odbranu, ni u delu koji se odnosi na angažovanje branioca po svom izboru.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je ocenio da osporenim rešenjem Okružnog suda u Subotici K. 89/09, donetim na zapisniku od 27. aprila 2009. godine, nije povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe da uzme branioca po svom izboru , zajemčeno odredbom člana 33. stav 2. Ustava.

6. Podnosilac ustavne žalbe tvrdi da mu na glavnom pretresu, kao okrivljenom, nije bilo omogućeno da prisustvuje saslušanju oštećene O.M, saokrivljene I.P. i svedoka V.M, niti mu je omogućeno da im neposredno postavlja pitanja, čime mu je povređeno pravo na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava i pravo da sam ili preko branioca ispituje svedoke optužbe iz člana 33. stav 5. Ustava.

Ocenjujući razloge i navode iznete u ustavnoj žalbi sa stanovišta odredbe člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud je pošao od toga da je najpre potrebno ispitati da li je postupak koji je prethodio podnošenju ustavne žalbe u celini bio pravičan na način na koji to zahteva navedena odredba Ustava, te da li osporeni pojedinačni akti krše ustavna prava podnosioca. Ustavni sud je u sprovedenom postupku konstatovao da su osporen e krivične presude donete od strane Ustavom i zakonom ustanovljenih sudova, koji su u sprovedenom postupku utvrdili činjenično stanje koje je od značaja za donošenje odgovarajuće odluke i odlučili primenom merodavnih odredaba materijalnog prava. Ustavni sud nije našao ništa što bi ukazalo da su materijalnopravni propisi proizvoljno ili nepravično primenjeni na štetu podnosioca ustavne žalbe, niti ima elemenata koji ukazuju na procesnu nepravičnost u smislu garancija u okviru prava na pravično suđenje.

Članom 110. ZKP, važećegh u vreme izvršenja krivičnog dela i presuđenja, bilo je propisano da će se saslušanje oštećenih i svedoka za koje organ koji vodi postupak utvrdi da su s obzirom na svoj uzrast, životno iskustvo, način života, pol, zdravstveno stanje, prirodu ili posledice krivičnog dela, odnosno druge okolnosti slučaja posebno osetljivi, obaviti po pravilima o saslušanju posebno osetljivih oštećenih i svedoka. Postupajući krivični sud je, u smislu navedene odredbe člana 110. ZKP, utvrdio da oštećena O.M. ima status posebno osetljive oštećene, pa je doneo rešenje da se ona, zbog prirode i posledica krivičnog dela koje se optuženima stavlja na teret, odnosno drugih okolnosti slučaja, načina života, te zdravstvenog stanja i njenih intelektualnih sposobnosti, sasluša bez prisustva optuženih.

Iz relevantnih odredaba ZKP proizlazi da se oštećena, po odluci suda, mogla saslušati po pravilima o saslušanju posebno osetljivih oštećenih i svedoka, što podrazumeva: da se oštećena mogla saslušati u svom stanu, odnosno drugom mestu gde se nalazi; da su se pitanja oštećenoj mog la postavljati preko organa koji vodi postupak, koji će se prema takvo j oštećeno j odnositi sa posebnom pažnjom, nastojeći da se izbegnu moguće štetne posledice krivičnog postupka po njenu ličnost, telesno i duševno stanje; da se saslušanje oštećene mo glo obaviti uz pomoć psihologa, socijalnog radnika ili drugog stručnog lica, ukoliko je to bilo potrebno radi izbegavanja mogućih štetnih posledica krivičnog postupka po nje nu ličnost, telesno i duševno stanje, a organ koji je vodio postupak mo gao je odlučiti da se ona sasluša upotrebom tehničkih sredstava za prenos slike i zvuka , i da se takvo saslušanje sprovede bez prisustva stranaka i drugih učesnika postupka u prostoriji u kojoj se oštećena nalazi, tako da joj stranke, branilac i lica koja na to imaju pravo, pitanja postavljaju posredstvom organa koji vodi postupak, psihologa, pedagoga, socijalnog radnika ili drugog stručnog lica. Međutim, takvo saslušanje, po oceni Ustavnog suda, ne podrazumeva uskraćivanje ustavnog prava podnosiocu da ispituje oštećenu kao svedoka optužbe i da zahteva da se, pod istim uslovima kao svedoci optužbe i u njegovom prisustvu, ispituju i svedoci odbrane . Upravo upotreba tehničkih sredstava za prenos slike i zvuka omogućava da se saslušanje sprovede bez neposrednog prisustva stranaka i drugih učesnika postupka u prostoriji u kojoj se oštećen a nalazi, tako da joj stranke, branilac i lica koja na to imaju pravo, pitanja postavljaju posredstvom organa koji vodi postupak, psihologa, pedagoga, socijalnog radnika ili drugog stručnog lica , čime se, istovremeno, obezbeđuju i prava oštećene na zaštitu od mogućih štetnih posledica krivičnog postupka po njenu ličnost, telesno i duševno stanje , kao i ustavno pravo okrivljenom da ispituje oštećenu kao svedoke optužbe. Time se, takođe, uspostavlja uravnotežen položaj stranaka, što predstavlja standard u krivičnom postupku koji zahteva zaštita ljudskih prava, kao i praksa Evropskog suda za ljudska prava u Strazburu.

Prilikom ocenjivanja navoda podnosioca ustavne žalbe o postojanju povreda prava na pravično suđenje i prava na odbranu uskraćivanjem da prisustvuje ispitivanju oštećene, odnosno uskraćivanjem prava da ispituje svedoke optužbe, Ustavni sud je imao u vidu sudsku praksu Evropskog suda za ljudska prava. Tako, Evropski sud je u predmetu Doorson protiv Holandije ( odluka broj 20524/92 od 26. marta 1996. godine) zaključuje: da "načela pravičnog suđenja takođe zahtevaju da u odgovarajućim slučajevima interesi odbrane budu u ravnoteži s interesima svedoka ili žrtava pozvanih da svedoče"; da "moraju postojati protivtežne mere koje će osigurati prava odbrane"; da "sud nije svoj zaključak o krivici podnosioca predstavke bazirao isključivo niti u odlučujućoj meri na dokaznom materijalu dobijenom od anonimnih svedoka"; da "treba imati u vidu da Konvencija ne sprečava poistovećenje okrivljenog i njegovog branioca u smislu stava 3 (d) člana 6."; da se "okolnosti postupka "uravnotežavanja interesa" koji je sprovelo pravosuđe u pogledu pribavljanja dokaza od svedoka... moraju smatrati dovoljnim da omoguće odbrani da ospori dokaze anonimnih svedoka i da pokuša da izazove sumnju u pouzdanost njihovih izjava"; da "tamo gde se ustanovi da postupci "uravnotežavanja interesa" predstavljaju dovoljnu kompenzaciju za ograničenja nametnuta odbrani, osuđujuća presuda ne bi smela da bude zasnovana ili isključivo ili u odlučujućoj meri na anonimnim izjavama". U predmetu Kostovski protiv Holandije ( odluka broj 11454/85 od 20. novembra 1989. godine) Evropski sud konstatuje da su iskazi svedoka pročitani na sudu, pa zaključuje da "svi dokazi moraju biti izvedeni u prisustvu optuženog", te da "korišćenje izjava datih u fazi pre suđenja kao dokaznog materijala nije, u nečelu, protivno članu 6. sve dok se poštuju prava odbrane, a ta prava po pravilu zahtevaju mogućnost da optuženi pokuša da ospori navode, kao i da ispituje svedoka u nekoj od faza tokom suđenja". U predmetu Luca protiv Italije ( odluka broj 33354/96 od 27. februara 2001. godine ) isti sud zaključuje: "Ako se okrivljenom pruži odgovarajuća prilika da ospori izjave, bilo u trenutku kada su date ili u kasnijoj fazi, njihovo prihvatanje kao dokaza neće samo po sebi predstavljati kršenje stava 1. i stava 3. (d) člana 6. Međutim, posledica ovoga je da su, u slučajevima gde je osuda zasnovana bilo isključivo ili u odlučujućoj meri na izjavama lica koje okrivljeni nije mogao da ispita sam ili preko drugog lica, tokom istrage ili tokom glavnog pretresa, prava odbrane ograničena u meri koja je nespojiva s jemstvima koja pruža član 6...".

Analizirajući zapisnike sa glavnog pretresa, u predmetom krivičnom postupku, Ustavni sud je utvrdio: da saslušanju oštećene O.M. na glavnom pretresu održanom 17. juna 2009. godine podnosilac ustavne žalbe kao okrivljeni nije prisustvovao, ali mu je njen iskaz naknadno predočen i on je, skupa sa svojim braniocem, bio u mogućnosti da njenu izjavu osporava i dovede u pitanje njene navode; da je na glavnom pretresu održanom 24. novembra 2008. godine, kao i na njegovim nastavcima, održanim 26. novembra 2008. godine i 28. januara 2009. godine, saslušanju optužene I.P. prisustvovao podnosilac ustavne žalbe sa svojim braniocem; da ja na nastavku glavnog pretresa 17. juna 2009. godine, saoptužena I.P. dva puta saslušana, s tim što je prvom saslušanju podnosilac prisustvovao, dok naknadnom saslušanju nije prisustvovao, kao ni saslušanju svedoka V.M. Međutim, naknadni iskaz I.P. i svedoka V.M. je optuženima, pa i podnosiocu ustavne žalbe kao okrivljenom predočen, i oni su se na te iskaze izjašnjavali; da je svim ovim datim iskazima prisustvovao podnosiočev branilac, koga je sud postavio po službenoj dužnosti.

Imajući u vidu navedenu praksu Evropskog suda za ljudska prava , kao i utvrđeno činjenično stanje, Ustavni sud ocenjuje da u konkretnom slučaju nije povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe kao okrivljenog da na glavnom pretresu ispituje svedoke optužbe . Iskaz oštećene, koji je dala bez prisustva okrivljenog, predočen je podnosiocu i on je bio u mogućnosti da ga osporava i dovodi u sumnju njene navode. Saoptužena I.P. je saslušavana u više navrata i svim njenim saslušanjima je podnosilac ustavne žalbe prisustvovao, osim naknadnom saslušanju od 17. juna 2009. godine, kao što nije prisustvovao ni saslušanju svedoka V.M. na istom pretresu. Međutim, oba ova iskaza predočena su podnosiocu i on je imao mogućnost da se o njima izjasni, kao i da saoptuženoj i svedoku neposredno postavlja pitanja. Takođe, svim spornim iskazima prisustvovao je podnosiočev branilac, kao stručno lice.

Dakle, sagledavajući predmetni krivični postupak u celini, Ustavni sud ocenjuje da je u osporenom krivičnom postupku legitimni interes odbrane da neposredno ispita oštećenu uravnotežen sa njenim interesom za zaštitom od mogućih štetnih posledica krivičnog postupka po njenu ličnost, telesno i duševno stanje . Ograničenje koje je sud na početku glavnog pretresa nametnuo odbrani, onemogućivši okrivljenom da prisustvuje saslušanju oštećene i da joj neposredno postavlja pitanja, otklonjeno je u kasnijoj fazi postupka, s obzirom da mu je njen iskaz predočen i data mu mogućnost da ga ospori i dovede u pitanje. Pored toga, prisustvo branioca okrivljenog (podnosioca ustavne žalbe) svim fazama postupka, a posebno saslušanjima svakog od svedoka optužbe, predstavlja onu meru koja je dodatno obezbedila poštovanje prava okrivljenog na odbranu u smislu Ustavom zajemčenog prava da sam ili preko branioca ispituje svedoke optužbe, jer i po stavu Evropskog suda za ljudska prava Evropska k onvencija za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda ne sprečava poistovećenje okrivljenog i njegovog branioca u smislu stava 3 (d) člana 6, kao što to ne čini ni odredba člana 33. stav 5. Ustava.

Kako krivični sud svoj zaključak o krivici podnosioca nije zasnovao isključivo niti u odlučujućoj meri na spornom iskazu oštećene, već i na drugim dokazima izvedenim na glavnom pretresu, Ustavni sud je ocenio da su u osporenom krivičnom postupku bili ispunjeni uslovi "uravnotežavanja interesa", te da prava odbrane nisu bila ograničena u meri koja je nespojiva s jemstvima koja pružaju član 32. stav 1. i član 33. stav 5. Ustava.

Imajući sve navedeno u vidu, Ustavni sud je utvrdio da su neosnovani navodi ustavne žalbe o povredi prava podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava i povredi prava da sam ili preko branioca ispituje svedoke optužbe iz člana 33. stav 5. Ustava.

7. Ustavni sud je utvrdio da se ostalim navodima ustavne žalbe osporava utvrđeno činjenično stanje i dovode u pitanje dokazi izvedeni u krivičnom postupku, kao i njihova ocena, odnosno od Ustavnog suda se zahteva da kao instancioni sud ispita zakonitost osporenih odluka.

U ovakve navode ustavne žalbe, po oceni Ustavnog suda, spada i navod da je sud odbio da izvede dokaz koji je podnosilac predložio – psihijatrijsko veštačenje njegove uračunljivosti (s obzirom na količinu alkohola koji je okrivljeni kritičnom prilikom navodno konzumirao), imajući u vidu da je diskreciono pravo pretresnog veća da odluči koje dokaze će na glavnom pretresu izvesti a koje ne, imajući u vidu cilj vođenja postupka – da se istinito i potpuno utvrde činjenice koje su od važnosti za donošenje zakonite odluke .

Ustavni sud konstatuje da se ustavna žalba ne može smatrati pravnim sredstvom kojim se ispituje zakonitost odluka redovnih sudova. U postupku ustavnosudske zaštite Ustavom zajemčenih ljudskih i manjinskih prava i sloboda, Ustavni sud utvrđuje jedino da li je pojedinačnim aktom ili radnjom državnog organa ili organizacije kojoj je povereno javno ovlašćenje došlo do povrede ili uskraćivanja ljudskih ili manjinskih prava i sloboda zajemčenih Ustavom.

Imajući u vidu da se u preostalom delu podnete ustavne žalbe ne navode razlozi koji se mogu dovesti u vezu sa povredom ili uskraćivanjem Ustavom zajemčenih prava ili sloboda, već se od Ustavnog suda traži da, ocenjujući zakonitost osporenih odluka donetih u krivičnom postupku, postupa kao instancioni sud u odnosu na Vrhovni sud Srbije i da preispita činjenična utvrđenja sudova i kontrolno oceni sprovedeni dokazni postupak, Ustavni sud je našao da zbog nenadležnosti ne može da odlučuje o tom delu ustavne žalbe.

8. S obzirom na navedeno, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu u celini odbio kao neosnovanu.

9. Imajući u vidu značaj ove odluke za zaštitu ustavnosti i zakonitosti ljudskih prava i sloboda, Ustavni sud je saglasno odredbama člana 49. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 82. stav 2. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, br. 24/07, 27/07 i 76/11), doneo Zaključak da se ova odluka objavi u „Službenom glasniku Republike Srbije“.

10. Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević

Odluka Ustavnog suda o odbijanju ustavne žalbe u predmetu trgovine ljudima

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti