Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u parnici za naknadu štete

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu i utvrđuje povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku za naknadu nematerijalne štete. Postupak koji traje skoro osam godina je prekomerno dug, pa se podnosiocu dosuđuje naknada štete.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije Vesna Ilić Prelić, dr Marija Draškić, dr Agneš Kartag Odri, dr Goran Ilić, Sabahudina Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Ljupčeta Virijevića iz Blaca, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 14. novembra 2013. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Ljupčeta Virijevića i utvrđuje da je u postupku koji se vodi pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 8250/12 povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 700 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde i državne uprave.

3. Nalaže se nadležnim sudovima u Beogradu da preduzmu sve mere kako bi se parnični postupak iz tačke 1. okončao u najkraćem roku.

O b r a z l o ž e nj e

1. Ljupče Virijević iz Blaca je 10. juna 2010. godine, preko punomoćnika Miodraga Rajkovića, advokata iz Beograda, Ustavnom sudu podneo ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku zajemčenog odredbom član a 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u parničnom postupku koji se vodi pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 11297/10.

U ustavnoj žalbi je, između ostalog, navedeno da je podnosilac 5. decembra 2005. godine podneo Drugom opštinskom sudu u Beogradu tužbu radi naknade nematerijalne štete i da u vreme podnošenja ustavne žalbe postupak pred prvostepenim sudom još uvek nije okončan.

Predložio je da Ustavni sud usvoji žalbu, utvrdi povredu prava na suđenje u razumnom roku, naloži nadležnom sudu da preduzme sve mere kako bi se parnični postupak okončao u najkraćem roku, kao i da mu se odredi pravo na naknadu nematerijalne štete koju je pretrpeo zbog dugog trajanja parničnog postupka. Podnosilac je istakao i zahtev za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

Ukoliko se zbog trajanja postupka ističe povreda prava na suđenje u razumnom roku, prema odredbi člana 82. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 1/13-Odluka US), kojom se uređuje postupak po ustavnoj žalbi, ustavna žalba se može izjaviti i ako nisu iscrpljena sva pravna sredstva, dakle pre nego što je postupak okončan.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u spise predmeta Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 8250/12 (ranije P. 11297/10) i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Podnosilac ustavne žalbe je 5. decembra 2005. godine podneo Drugom opštinskom sudu u Beogradu tužbu protiv državne zajednice Srbija i Crna Gora radi naknade nematerijalne štete koju je pretrpeo zbog ranjavanja kao vojni obveznik Vojske Jugoslavije tokom 1999. godine.

Tužba je u sudskom upisniku zavedena pod brojem P. 8467/05. Odgovor na tužbu je primljen u sud 8. februara 2006. godine.

Drugi opštinski sud u Beogradu je do ustanovljenja nove mreže sudova u Republici Srbiji 1. januara 2010. godine zakazao 12 ročišta za glavnu raspravu od kojih 7 ročišta nije održano, jer na 6 ročišta nisu pristupili pozvani svedoci, a jedno ročište nije održano iz tehničkih razloga. Nakon 1. januara 2010. godine postupak je nastavljen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 11297/10 koji je održao ročište 31. maja 2000. godine, odložio ročište od 1. novembra 2000. godine jer tužilac nije predujmio troškove veštačenja, pa veštačenje nije obavljeno i nakon ročišta od 21. februara 2011. godine doneo presudu P. 11297/10. Navedenom presudom u stavu prvom izreke je delimično usvojen tužbeni zahtev tužioca, u stavu drugom izreke delimično odbijen deo tužbenog zahtev tužioca, u stavu trećem odbijen prigovor mesne nenadležnosti tuženog i u stavu četvrtom obavezan tuženi da tužiocu naknadi troškove postupka.

Žalbu je protiv prvostepene presude izjavio tuženi.

Apelacioni sud u Beogradu je rešenjem Gž. 3128/11 od 7. marta 2012. godine ukinuo presudu Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 11297/10 od 21. februara 2011. godine u stavu prvom i četvrtom izreke i spise predmeta vratio prvostepenom sudu na ponovno suđenje, sa obrazloženjem da je prilikom donošenja prvostepene presude učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 361. stav 2 tačka 12. Zakona o parničnom postupku.

Ponovni postupak je nastavljen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 8250/12, koji je nakon ročišta održanih 18. juna i 26. septembra 2012. godine doneo presudu kojom je usvojio tužbeni zahtev tužioca za naknadu nematerijalne štete i obavezao tuženog da tužiocu naknadi parnične troškove.

Protiv prvostepene presude tuženi je izjavio žalbu. Nakon dostavljanja odgovora na žalbu spisi predmeta su 29. novembra 2012. godine dostavljeni Apelacionom sudu u Beogradu na odlučivanje protiv navedene prvostepene presude, a 5. jula 2013. godine, bez odgovora po žalbi, dostavljeni su Ustavnom sudu.

4. Odredbama Ustava, na čiju povredu se poziva podnosilac u ustavnoj žalbi, utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.).

Zakonom o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 125/04 i 111/09), koji je stupio na snagu 23. februara 2005. godine i koji se primenjuje na konkretan postupak propisano je: da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku i da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10. st. 1. i 2.).

5. Ustavni sud konstatuje da je period za ocenu razumne dužine trajanja postupka, koji ratione temporis spada u nadležnost Ustavnog suda, počeo da teče od 8. novembra 2006. godine, kada je stupio na snagu Ustav Republike Srbije. Međutim, Ustavni sud takođe smatra da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja ovog parničnog postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine, jer sudski postupak, od dana njegovog pokretanja do dana okončanja, predstavlja jedinstvenu celinu, te da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnosti roka uzme u obzir celokupan period trajanja postupka.

Kada je reč o dužini trajanja predmetnog sudskog postupka, Ustavni sud je utvrdio da je parnični postupak započeo 5. decembra 2005. godine, podnošenjem tužbe Drugom opštinskom sudu u Beogradu i da , a da još uvek nije okončan, što ukazuje da postupak u vreme odlučivanja o ustavnoj žalbi traje preko sedam i po godina.

Prilikom odlučivanja o tome da li je podnosiocu ustavne žalbe u konkretnom slučaju povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je pošao od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a, pre svega, od složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanja nadležnih sudova koji vode postupak i prirode zahteva, odnosno značaja prava o kojima se u postupku odlučuje za podnosioca.

Ispitujući uticaj svih navedenih kriterijuma na trajanje konkretnog parničnog postupka, Ustavni sud je našao da složenost činjeničnih i pravnih pitanja u ovoj pravnoj stvari ne mogu opravdati navedeno trajanje postupka. Pri tome, Ustavn i sud konstatuje da podnosilac ustavne žalbe nije značajnije doprineo dužini trajanja postupka, iako je sud jedno ročište (od 1. novembra 2000. godine) odložio jer podnosilac ustavne žalbe nije predujmio troškove veštačenja, koje je bilo određeno na njegov predlog, kao i da je imao legitiman interes da sud u razumnom roku okonča predmetni postupak u kome je tražio naknadu nematerijalne štete koju je pretrpeo zbog ranjavanja tokom vršenja vojne službe za vreme ratnih dejstva u 1999. godini.

Ocenjujući postupanje nadležnog suda u osporenom parničnom postupku, Ustavni sud je i u ovom ustavnosudskom sporu konstatovao da je osnovna dužnost suda da obezbedi da se izbegne nepotrebno odugovlačenje i da se preduzimaju one radnje u postupku koje imaju za cilj da se postupak sprovede brzo i efikasno. S tim u vezi, Ustavni sud je ocenio da prvostepeni sud snosi odgovornost za neopravdano dugo trajanje osporenog parničnog postupka. Odgovornost tog suda se ogleda u činjenici da je prvu presudu P. 11297/10 sud doneo 21. februara 2011. godine posle više od pet godina od dana podnošenja tužbe, pri čemu je navedena presuda ukinuta rešenjem Apelacionog suda u Beogradu Gž. 3128/11 od 7. marta 2012. godine zbog povrede pravila postupka.

Ustavnopravna ocena ukupno sprovedenog postupka u ovoj pravnoj stvari, nužno dovodi do zaključka da u konkretnom slučaju parnica nije okončana u roku od preko sedam i po godina, da se nalazi u fazi odlučivanja drugostepenog suda o žalbi protiv prvostepene presude, da neopravdano dugo traje i da nije zadovoljila standard suđenja u razumnom roku, što je posledica pre svega neefikasnog postupanja prvostepenog suda.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je utvrdio da je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava u postupku koji se vodi pred Prvim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P. 8250/12.

Na osnovu odredbe člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je ustavnu žalbu usvojio i odlučio kao u tački 1. izreke.

Imajući u vidu da se postupak nalazi u fazi odlučivanja drugostepenog suda po žalbi izjavljenoj protiv prvostepene presude, na osnovu odredbe člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 3. izreke naložio nadležnim sudovima da preduzmu odgov arajuće mere kako bi se predmetni parnični postupak okončao u najkraćem roku.

6. Na osnovu člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, ostvari dosuđivanjem naknade nematerijalne štete u izn osu od 700 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate.

Prilikom odlučivanja o visini naknade nematerijalne štete koju je pretrpela podnositeljka ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja u konkretnom slučaju, posebno predmet spora, postupanje sudova i ukupnu duž inu trajanja parničnog postupka. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Us tavni sud je imao u vidu sopstvenu praksu, kriterijume Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom licu pruža odgovarajuće zadovoljenje. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja pravičnu i adekvatnu naknadu za povredu prava koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo prevashodno zbog neadekvatnog i neažurnog postupanja sudova.

U pogledu zahteva podnosioca ustavne žalbe za naknadu za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom, Ustavni sud ukazuje da nema uslova za određivanje tražene naknade troškova, u smislu odredbe člana 6. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu. Naime, navedenom odredbom Zakona je propisano da učesnici u postupku sami snose svoje troškove. S tim u vezi, odredbom člana 83. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu je propisano da svako (poslovno sposobno) lice, uz ispunjenost i drugih uslova, može izjaviti ustavnu žalbu (i preduzimati druge radnje u postupku), što istovremeno znači i da nije obavezno da te radnje preduzima preko punomoćnika, uključujući i punomoćnika advokata. Pored toga, Ustavni sud ukazuje i da je odredbom člana 44. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, br. 24/08, 27/08 i 76/11) predviđeno da se ne odbacuju podnesci kojima se pokreće postupak pred Ustavnim sudom i kada isti ne sadrže podatke neophodne za vođenje postupka ili imaju druge nedostatke koji onemogućavaju postupanje u predmetu, već se podnosiocu daje mogućnost da te nedostatke naknadno otkloni. Takođe, Ustavni sud licima koja žele da izjave ustavnu žalbu, pruža svojevrsnu pravnu pomoć kroz ustanovljeni obrazac ustavne žalbe i pisano uputstvo za popunjavanje obrasca ustavne žalbe, koji su dostupni preko internet stranice Ustavnog suda ili se na zahtev dostavljaju zainteresovanom licu.

7. Polazeći od svega iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 47. stav 2. Zakona o Ustavn om sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u parnici za naknadu štete

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti