Rešenje Ustavnog suda o odbacivanju ustavne žalbe u imovinskom sporu

Kratak pregled

Ustavni sud odbacuje ustavnu žalbu izjavljenu protiv presuda kojima je utvrđeno pravo svojine tužioca na nepokretnosti. Sud je utvrdio da podnositeljka nije navela ustavnopravne razloge, već izražava nezadovoljstvo ishodom parničnog postupka i ocenom dokaza redovnih sudova.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Dragiša Slijepčević i sudije dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, Vesna Ilić Prelić, dr Goran Ilić, dr Agneš Kartag Odri, mr Milan Marković, dr Bosa Nenadić, Milan Stanić, dr Dragan Stojanović, mr Tomislav Stojković, Sabahudin Tahirović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Milanke Krstić iz Oreškovice, opština Donji Milanovac, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 13. oktobra 2011. godine, doneo je

R E Š E Nj E

Odbacuje se ustavna žalba Milanke Krstić izjavljena protiv presude Opštinskog suda u Majdanpeku P. 186/08 od 5. decembra 2008. godine i presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 5758/10 od 7. aprila 2011. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Milanka Krstić iz Oreškovice, opština Donji Milanovac je 20. juna 2011. godine preko punomoćnika Gvozdena Otovića, advokata iz Beograda, Ustavnom sudu podnela ustavnu žalbu protiv presude Opštinskog suda u Majdanpeku P. 186/08 od 5. decembra 2008. godine i presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 5758/10 od 7. aprila 2011. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje i suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije i prava na imovinu iz člana 58. Ustava.

U ustavnoj žalbi se navodi da su sudovi proizvoljno primenili materijalno pravo, jer podnositeljka nije prodala kuću, već je zaključila ugovor o zajmu sa zajmodavcem D.N. Navela je da joj je zajam dat u više rata sa ciljem završetka kuće, pa je između stranaka zaključeno sudsko poravnanje kojim je utvrđeno da je D.N. vlasnik kuće, ali ''koje je bilo fiktivno, a u suštini se radilo o obezbeđenju zajmodavca D.N. predmetnom kućom.'' Takođe je navela da je nezakonitim sudskim odlukama podnositeljki oduzeto pravo na imovinu iz člana 58. Ustava.

2. Prema članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

Odredba člana 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu (''Službeni glasnik RS'', broj 109/07) je po svojoj sadržini istovetna navedenoj odredbi člana 170. Ustava.

3. U sprovedenom prethodnom postupku, iz sadržine ustavne žalbe i priloženih dokaza, Ustavni sud je utvrdio da se pred Opštinskim sudom u Majdanpeku vodio parnični postupak po tužbi tužioca D.N. protiv tužene, ovde podnositeljke ustavne žalbe, radi utvrđenja prava svojine na stambenoj zgradi.

Osporenom presudom Opštinskog suda u Majdanpeku P. 186/08 od 5. decembra 2008. godine, u prvom stavu izreke, utvrđeno je da je tužilac vlasnik na spratnoj stambenoj zgradi i katastarskoj parceli 1407/4 pod zgradom, dvorištem uz zgradu i pod njivom u površinama koje su bliže određene izrekom presude, upisane u list nepokretnosti broj 1062 KO Donji Milanovac, koje pravo mu je tužena dužna priznati, dok je drugim stavom izreke odlučeno o troškovima postupka.

Osporenom presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž. 5758/10 od 7. aprila 2011. godine odbijena je kao neosnovana žalba tužene i potvrđena prvostepena presuda. U obrazloženju ove presude se navodi: da su stranke 1998. godine ugovorile kupoprodaju nepokretnosti po ceni od 120.000,00 ats; da je tužena prodala tužiocu spornu, nezavršenu stambenu zgradu, građenu 1991. i 1992. godine i poklonila mu spornu parcelu, zemljište pod zgradom i uz zgradu; da je prilikom isplate prve rate sačinjena priznanica 3. septembra 1998. godine u Beču kojom je tužena potvrdila prijem 60.000,00 austrijskih šilinga na ime prve od dve ugovorene rate kupoprodajne cene; da je naknadno, septembra 1998. godine tužena primila na ime kupoprodajne cene 8.000,00 ats, zatim aprila 1990. godine 40.000,00 ats, preko svedoka D.Đ. 5.000,00 ats, potom 1.000,00 ats, a zatim i 15.000,00 ats; da je tužilac primio u posed sporne nepokretnosti od tužene; da je poravnanjem zaključenim pred Opštinskim sudom u Majdanpeku od 23. septembra 1998. godine u parnici P. 750/98 utvrđena svojina tužioca na osnovu sopstvenog sticanja na spornoj zgradi i po osnovu poklona na delu placa; da je tužilac upisan u list nepokretnosti kao vlasnik; da je u parnici P. 389/01 istog suda utvrđena ništavost navedenog poravnanja pravnosnažnom presudom od 22. novembra 2004. godine, jer je utvrđeno da je pravni osnov sticanja sporne kuće kupoprodaja, a ne sopstveno sticanje tužioca, kao i da je poravnanje zaključeno u nameri izbegavanja poreskih obaveza.

4. U sprovedenom postupku, Ustavni sud je utvrdio da se u ustavnoj žalbi ne navode ustavnopravni razlozi koji bi ukazivali na to da je osporenim presudama povređeno Ustavom zajemčeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava i pravo na imovinu iz člana 58. Ustava. Naime, podnositeljka ustavne žalbe nije navela argumente koji bi bili potkrepljeni dokazima da je u sprovedenom parničnom postupku došlo do povrede navedenih Ustavom garantovanih prava, jer se suština njenih navoda odnosi na proizvoljnu primenu prava od strane sudova koji su doneli osporene presude.

Ocenjujući navode ustavne žalbe koji se odnose na proizvoljnu primenu materijalnog prava od strane sudova koji su doneli osporene presude, Ustavni sud je konstatovao da su Opštinski sud u Majdanpeku i Apelacioni sud u Beogradu izneli jasne i detaljne razloge zbog kojih smatraju da je tužilac stekao pravo svojine na spornoj stambenoj zgradi, koje pravo mu je podnositeljka dužna priznati. Naime, podnositeljka ustavne žalbe je još 1998. godine prodala tužiocu nedovršenu stambenu zgradu, te su prilikom isplate prve rate kupoprodajne cene 3. septembra 1998. godine stranke sačinile priznanicu koja sadrži sve bitne elemente ugovora o kupoprodaji i suštinski predstavlja pismeni ugovor o kupoprodaji. Potom je tužilac u celosti isplatio kupoprodajnu cenu i stupio u posed nepokretnosti u koji ga je podnositeljka i uvela, te je preduzeo radove u cilju završetka izgradnje objekta, pa je ustavnopravno utemeljena odluka Opštinskog suda u Majdanpeku i Apelacionog suda u Beogradu da je tužilac postao vlasnik na navedenoj zgradi.

Ovakav zaključak sudova, koji su doneli osporene presude, saglasan je odredbi člana 4. stav 3. Zakona o prometu nepokretnosti (''Službeni glasnik RS'', br. 42/98 i 111/09), kojom se utvrđuje da sud može priznati pravno dejstvo ugovora o prometu nepokretnosti iz stava 2. istog člana koji je zaključen u pisanom obliku, na kome potpisi ugovarača nisu overeni od strane suda, pod uslovom da je ugovor ispunjen u celini ili pretežnim delom, da nije povređeno pravo preče kupovine i da nije povređen prinudni propis. Stoga su ustavnopravno neprihvatljivi navodi podnositeljke o proizvoljnoj primeni merodavnog materijalnog prava.

Ustavni sud konstatuje da se ustavna žalba ne može smatrati pravnim sredstvom kojim se ispituje zakonitost odluka redovnih sudova. Ustavni sud, odlučujući o ustavnoj žalbi, ne može ocenjivati pravilnost zaključaka redovnih sudova u pogledu utvrđenog činjeničnog stanja i načina na koji su sudovi primenili materijalno pravo, ukoliko iz razloga navedenih u ustavnoj žalbi ne proizlazi da je zaključivanje suda u osporenoj sudskoj odluci bilo očigledno proizvoljno. U postupku po ustavnoj žalbi ne vrši se kontrola ocene dokaza ili primene zakona od strane redovnih sudova, osim ako dokazi nisu cenjeni očigledno na štetu stranke koja je podnela ustavnu žalbu, odnosno ako nije uočljiva greška u tumačenju prava zasnovana na načelno netačnom gledištu koje je od značaja za ostvarivanje i zaštitu nekog ljudskog prava i ima posebnu težinu u svom materijalnom značenju za konkretan pravni slučaj.

U ustavnoj žalbi podnositeljka nije navela razloge koji bi, po oceni Ustavnog suda, ukazivali na to da su sudovi osporene presude doneli bez odgovarajućeg obrazloženja, proizvoljno primenjujući materijalno pravo ili zloupotrebljavajući dokaze na štetu podnositeljke ustavne žalbe u smislu prava na pravično suđenje. U vezi sa tim, Ustavni sud je stanovišta da su redovni sudovi u osporenim presudama dovoljno jasno obrazložili svoju odluku, a takvo obrazloženje Ustavni sud ne smatra proizvoljnim.

Ocenjujući navode podnositeljke koji se odnose na povredu prava na suđenje u razumnom roku, kao elementa prava na pravično suđenje, Ustavni sud konstatuje da se povreda tog ustavnog prava dovodi isključivo u vezu sa dužinom trajanja postupka pred drugostepenim sudom, koji je, kako podnositeljka navodi, trajao dve godine. Ustavni sud je ocenio da se navedeno trajanje postupka u konkretnom slučaju objektivno ne može smatrati nerazumno dugim, te u tom smislu ovi navodi ustavne žalbe nisu prihvatljivi.

Ustavni sud konstatuje da rešavanje privatnopravnih imovinskih sporova pred sudovima u parničnom postupku nužno ima za posledicu donošenje nepovoljne odluke za jednu od stranaka u sporu. Međutim, činjenica da je jedna stranka u imovinskoj parnici neizbežno neuspešna, sama po sebi nije dovoljna da bi se utvrdila povreda njenog Ustavom zajemčenog prava na imovinu. Mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona koje se jemči odredbom člana 58. stav 1. Ustava, prvenstveno se odnosi na akte javne vlasti, odnosno mere koje preduzima država u cilju ograničenja ili oduzimanja imovine nekog lica. Za razliku od sporova koji se vode zbog mešanja države u imovinu pojedinca, u konkretnom slučaju, povreda imovinskih prava koja nesporno spadaju u domen građanskih prava prvenstveno treba da bude sagledana u odnosu na procesne garancije iz člana 32. stav 1. Ustava. Imajući u vidu da je Ustavni sud ocenio da nisu prihvatljivi navodi podnositeljke o tome da joj je osporenim presudama povređeno pravo na pravično suđenje, ne postoje ni ustavnopravni razlozi koji bi bili osnov za tvrdnju da je podnositeljki povređeno pravo na imovinu.

Ocenjujući da u ustavnoj žalbi nisu navedeni razlozi koji bi opravdali tvrdnju da postoji povreda označenih ustavnih prava podnositeljke ustavne žalbe, osim što je nezadovoljna ishodom konkretnog parničnog postupka, Ustavni sud je ustavnu žalbu odbacio, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 4) Zakona o Ustavnom sudu, jer ne postoje pretpostavke utvrđene Ustavom i Zakonom za vođenje postupka i odlučivanje.

5. S obzirom na navedeno, Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, rešio kao u izreci.

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

dr Dragiša B. Slijepčević

Rešenje Ustavnog suda o odbacivanju ustavne žalbe u imovinskom sporu

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti