Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravično suđenje u radnom sporu o platama

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu, poništava presudu Apelacionog suda i vraća predmet na ponovno odlučivanje. Sud je utvrdio da je drugostepeni sud proizvoljno primenio materijalno pravo, pogrešno isključivši primenu Zakona o platama u državnim organima i javnim službama.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-2772/2011
21.05.2015.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije dr Dragiša B. Slijepčević, dr Marija Draškić, Predrag Ćetković, dr Goran P. Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Ljubiše Čelenkovića, Gordane Bađić, Vesne Mitrović, Dušanke Trailović, Danijele Bainović Koster i Klare Radulović, svih iz Kladova, Ljiljane Petrović iz Vajuge i Milice Blagojević i Marine Petranjesković, obe iz Tekije, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 21. maja 2015. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Ljubiše Čelenkovića, Gordane Bađić, Vesne Mitrović, Dušanke Trailović, Danijele Bainović Koster, Klare Radulović, Ljiljane Petrović, Milice Blagojević i Marine Petranjesković i utvrđuje da je presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 2975/10 od 18. maja 2011. godine povređeno pravo podnosilaca ustavne žalbe na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Poništava se presuda Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 2975/10 od 18. maja 2011. godine i određuje se da navedeni sud donese novu odluku o žalbi podnosilaca izjavljenoj protiv presude Opštinskog suda u Kladovu P1. 687/2008 od 19. avgusta 2009. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Ljubiša Čelenković, Gordana Bađić, Vesna Mitrović, Dušanka Trailović, Danijela Bainović Koster i Klara Radulović, svi iz Kladova, Ljiljana Petrović iz Vajuge i Milica Blagojević i Marina Petranjesković, obe iz Tekije, podneli su, 20. juna 2011. godine, preko punomoćnika Vere Tomović iz Beograda, Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 2975/10 od 18. maja 2011. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije i prava na pravičnu naknadu za rad iz člana 60. stav 4. Ustava.

Podnosioci ustavne žalbe navode da je Apelacioni sud u Beogradu pogrešno ocenio da su zakoniti pobijani aneksi ugovora o radu, koji su oni zaključili sa tuženim poslodavcem i kojima je predviđeno da se zarada podnosiocima određuje u iznosu minimalne zarade sa mogućnošću uvećanja zarade u skladu sa doprinosom u ostvarenju plana rada, te da je postupajući drugostepeni sud proizvoljno zaključio da se na podnosioce ne primenjuje Zakon o platama u državnim organima i javnim službama. Predlažu da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, poništi osporenu drugostepenu presudu i odredi da se Odluka po ovoj ustavnoj žalbi objavi u “Službenom glasniku Republike Srbije“.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosilaca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njihovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je izvršio uvid u spise predmeta Opštinskog suda u Kladovu P1. 687/2008, te je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnopravnoj stvari:

Tužioci Ljubiša Čelenković, Gordana Bađić, Vesna Mitrović, Dušanka Trailović, Danijela Bainović Koster, Klara Radulović, Ljiljana Petrović, Milica Blagojević i Marina Petranjesković, ovde podnosioci ustavne žalbe, podneli su 17. oktobra 2008. godine tužbu Opštinskom sudu u Kladovu protiv tuženog “Zdravstvenog centra Kladovo“ iz Kladova, tražeći da se ponište kao nezakoniti aneksi ugovora o radu koje su tužioci 21. avgusta 2008. godine zaključili sa tuženim poslodavcem, da tuženi naknadi tužiocima materijalnu štetu na ime manje isplaćene plate i da na te iznose uplati tužiocima odgovarajuće doprinose za socijalno osiguranje.

Opštinski sud u Kladovu je 19. avgusta 2009. godine doneo presudu P1. 687/2008, kojom je odbio kao neosnovane tužbene zahteve tužilaca. U obrazloženju ove prvostepene presude je, pored ostalog, istaknuto: da je sud u sprovedenom dokaznom postupku utvrdio da su tužioci u radnom odnosu kod tuženog u Stomatološkoj službi i da je tuženi 11. avgusta 2008. godine dostavio svim tužiocima ponudu za zaključenje aneksa ugovora o radu, koji sadrži izmene ugovorenih uslova rada u pogledu plate; da je u ponudi navedeno da su Republički zavod za zdravstveno osiguranje i tuženi zaključili 1. februara 2008. godine Ugovor o pružanju i finansiranju zdravstvene zaštite, kojim je na drugačiji način uređeno pitanje finansiranja plata zaposlenih u Stomatološkoj službi u vezi sa obimom pružanja stomatoloških usluga iz člana 41. Zakona o zdravstvenoj zaštiti, te da je predloženim aneksima ugovora predviđena obaveza tuženog da će tužiocima isplatiti zaradu koja je utvrđena kao minimalna zarada, a ostalo prema doprinosu tužilaca u ostvarenju plana rada do koeficijenta propisanog Uredbom Vlade Republike Srbije; da je navedeni ugovor zaključen u skladu sa članom 4. Pravilnika o uslovima, kriterijumima i merilima za zaključivanje Ugovora sa davaocima zdravstvenih usluga i utvrđivanje naknade za njihov rad za 2008. godinu, te da su svi tužioci 21. avgusta 2008. godine zaključili sa tuženim poslodavcem anekse ugovora o radu; da su donošenjem novog Zakona o zdravstvenom osiguranju restriktivno propisane stomatološke usluge koje predstavljaju pravo iz obaveznog socijalnog osiguranja, te su članom 41. tog zakona taksativno nabrojane usluge (pregledi i lečenje bolesti usta i zuba) koje se obezbeđuju osiguranim licima, dok ostale stomatološke usluge više ne predstavljaju pravo iz obaveznog socijalnog osiguranja; da je imajući u vidu navedeno, prvostepeni sud ocenio da je tuženi u svemu postupio u skladu sa odredbama čl. 171. i čl. 172. Zakona o radu, jer je poštovao proceduru kada je tužiocima ponudio zaključenje aneksa ugovora o radu u pogledu obračuna i visine zarada i da je ovakva ponuda opravdano proistekla donošenjem novog Zakona o zdravstvenom osiguranju iz 2005. godine, a na osnovu koga je tuženi poslodavac sa Republičkim zavodom za zdravstveno osiguranje zaključio Ugovor o pružanju i finansiranju zdravstvene zaštite, a prema kome sredstva koja se tuženom obezbeđuju od strane Republičkog zavoda za zdravstveno osiguranje ne obuhvataju zarade zaposlenih koji pružaju stomatološke usluge; da se na tužioce kao zaposlene u Stomatološkoj službi kod tuženog poslodavca više ne primenjuju odredbe Zakona o platama u državnim organima i javnim službama, zato što se oni više ne mogu smatrati zaposlenima u javnoj ustanovi koja se finansira iz doprinosa za obavezno socijalno osiguranje, niti iz budžeta, jer oni zaradu ostvaruju pružanjem usluga na slobodnom tržištu, odnosno naplatom usluga.

Odlučujući o žalbi tužilaca, Apelacioni sud u Beogradu je osporenom presudom Gž1. 2975/10 od 18. maja 2011. godine odbio žalbu kao neosnovanu i potvrdio prvostepenu presudu, prihvatajući u celini obrazloženje Opštinskog suda u Kladovu i pravni stav o zakonitosti pobijanih aneksa ugovora o radu i ističući da se zarade tužioca ne finansiraju iz sredstava obaveznog socijalnog osiguranja, pa da se na njih i ne primenjuje Zakon o platama u državnim organima i javnim službama.

4. Odredbama Ustava, na čiju se povredu pozivaju podnosioci ustavne žalbe, utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da svako ima pravo na poštovanje dostojanstva svoje ličnosti na radu, bezbedne i zdrave uslove rada, potrebnu zaštitu na radu, ograničeno radno vreme, dnevni i nedeljni odmor, plaćeni godišnji odmor, pravičnu naknadu za rad i na pravnu zaštitu za slučaj prestanka radnog odnosa, te da se n iko tih prava ne može odreći (član 60. stav 4.).

Zakon o zdravstvenoj zaštiti ("Službeni glasnik RS", broj 107/05), kao poseban zakon kojim se uređuje sistem zdravstvene zaštite, organizacija zdravstvene službe, prava i obaveze pacijenata, kao i druga pitanja od značaja za organizaciju i sprovođenje zdravstvene zaštite, propisao je da zdravstvena ustanova (što znači i dom zdravlja), odnosno privatna praksa može sticati sredstva za rad od: 1) organizacija zdravstvenog osiguranja; 2) budžeta; 3) prodaje usluga i proizvoda koji su u neposrednoj vezi sa zdravstvenom delatnošću zdravstvene ustanove; 4) obavljanja naučnoistraživačke i obrazovne delatnosti; 5) izdavanja u zakup slobodnih kapaciteta; 6) legata; 7) poklona; 8) zaveštanja (član 159.). Prema članu 160. ovog zakona, zdravstvena ustanova, odnosno privatna praksa stiče sredstva za rad od organizacija zdravstvenog osiguranja zaključivanjem ugovora o pružanju zdravstvene zaštite, u skladu sa zakonom kojim se uređuje zdravstveno osiguranje. Odredbom člana 172. Zakona propisano je da prava, dužnosti i odgovornosti zaposlenih u zdravstvenoj ustanovi, odnosno privatnoj praksi ostvaruju se u skladu sa propisima o radu, ako ovim zakonom nije drugačije određeno.

Odredbama člana 3. st. 1. i 2. Zakona o javnim službama ("Službeni glasnik RS", br. 42/91, 71/94 i 79/05) propisano je da se radi obezbeđivanja ostvarivanja prava utvrđenih zakonom i ostvarivanja drugog zakonom utvrđenog interesa u oblasti zdravstvene zaštite osnivaju ustanove, s tim što se delatnosti, odnosno poslovi kojima se ne obezbeđuje ostvarivanje zakonom utvrđenih prava i ostvarivanje drugog zakonom utvrđenog interesa ne obavljaju kao javne službe u smislu ovog zakona. Članom 23. ovog zakona bilo je propisano da se u pogledu prava, obaveza i odgovornosti zaposlenih u ustanovi iz člana 3. stav 1. ovog zakona primenjuju propisi o zaposlenim u državnim organima, ako zakonom nije drukčije određeno. Navedeni član 23. Zakona prestao je da važi 1. jula 2006. godine, na osnovu odredbe člana 190. stav 2. tačka 1) Zakona o državnim službenicima ("Službeni glasnik RS", broj 79/05).

Zakonom o platama u državnim organima i javnim službama ("Službeni glasnik RS", br. 34/01 i 62/06) uređen je način utvrđivanja plata, dodataka, naknada i ostalih primanja, pored ostalog i za zaposlene u javnim službama koje se finansiraju iz budžeta Republike, autonomne pokrajine odnosno jedinice lokalne samouprave, kao i za zaposlene u javnim službama koje se finansiraju iz doprinosa za obavezno socijalno osiguranje (član 1. tač. 3) i 4), a plate se određuju množenjem osnovice sa koeficijentom, sa mogućnošću dodatka na platu. Prema članu 3. Zakona, osnovicu za obračun plata utvrđuje Vlada, a saglasno članu 4. Zakona koeficijent izražava složenost poslova, odgovornost, uslove rada i stručnu spremu. Odredbom člana 8. stav 1. ovog zakona Vlada je ovlašćena da svojim aktom utvrđuje koeficijente za obračun i isplatu plata, pa je, u realizaciji ovog zakonskog ovlašćenja, Vlada donela Uredbu o koeficijentima za obračun i isplatu plata zaposlenih u javnim službama ("Službeni glasnik RS", br. 44/01, 15/02, 30/02, 32/02, 69/02, 78/02, 61/03, 121/03, 130/03, 67/04, 120/04, 5/05, 26/05, 81/05, 105/05, 109/05, 27/06, 32/06, 58/06, 82/06, 106/06, 10/07, 40/07, 60/07, 91/07, 106/07, 7/08, 9/08, 24/08, 26/08, 31/08, 44/08 i 54/08). U tački 13. ove uredbe utvrđeni su koeficijenti i za zaposlene u zdravstvenim ustanovama među kojima su i subspecijalistički poslovi i specijalistički poslovi u domovima zdravlja, poslovi zdravstvenih radnika stomatologije, specijalizovani poslovi u zubnoj tehnici, kao i drugi poslovi u stomatološkoj zaštiti.

Odredbama Zakona o radu ("Službeni glasnik RS", br. 24/05, 61/05, 54/09, 32/13 i 75/14), koje su od značaja za odlučivanje u ovoj pravnoj stvari, propisano je: da kolektivni ugovor i pravilnik o radu (u daljem tekstu: opšti akt) i ugovor o radu ne mogu da sadrže odredbe kojima se zaposlenom daju manja prava ili utvrđuju nepovoljniji uslovi rada od prava i uslova koji su utvrđeni zakonom (član 8. stav 1.); da su ništave pojedine odredbe ugovora o radu kojima su utvrđeni nepovoljniji uslovi rada od uslova utvrđenih zakonom i opštim aktom, odnosno koje se zasnivaju na netačnom obaveštenju od strane poslodavca o pojedinim pravima, obavezama i odgovornostima zaposlenog (član 9. stav 2.).

5. Razmatrajući navode ustavne žalbe o povredi prava na pravično suđenje u predmetnom parničnom postupku, Ustavni sud je zaključio da podnosioci svoje tvrdnje o povredi prava zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava zasnivaju na činjenici da je Apelacioni sud u Beogradu proizvoljno primenio materijalno pravo na njihovu štetu, pogrešno nalazeći da se na podnosioce kao zaposlene u Stomatološkoj službi kod tuženog poslodavca ne primenjuju odredbe Zakona o platama u državnim organima i javnim službama i da su zakoniti aneksi ugovora o radu od 21. avgusta 2008. godine, kojima je predviđeno da će tuženi isplatiti podnosiocima zaradu koja je utvrđena kao minimalna zarada, a ostalo prema njihovom doprinosu u ostvarenju plana rada do koeficijenta propisanog Uredbom Vlade. U konkretnom slučaju, postupajući drugostepeni sud je ocenio da sporni aneksi ugovora o radu predstavljaju pravnu posledicu zaključenja Ugovora o pružanju i finansiranju zdravstvene zaštite između Republičkog zavoda za zdravstveno osiguranje i tuženog poslodavca, a kojim je izmenjen način finansiranja zarada podnosioca ustavne žalbe kao zaposlenih koji pružaju stomatološke usluge, te da se podnosioci ne mogu više smatrati zaposlenima u javnoj ustanovi koja se finansira iz doprinosa za obavezno socijalno osiguranje i da oni ostvaruju zaradu naplatom usluga koje prema Zakonu o zdravstvenom osiguranju ne predstavljaju pravo iz obaveznog socijalnog osiguranja.

Imajući u vidu konkretan povod za donošenje aneksa ugovora o radu čiju su zakonitost podnosioci ustavne žalbe pobijali u ovom radnom sporu, Ustavni sud ukazuje na svoju bogatu praksu u predmetima normativne kontrole u kojima je cenio zakonitost pravilnika domova zdravlja o načinu obračuna i isplate zarada zaposlenih u stomatološkoj zdravstvenoj zaštiti, a u koju kategoriju spadaju i podnosioci. U tom kontekstu, Ustavni sud napominje da je doneo više odluka u kojima je utvrdio da ti pravilnici nisu u saglasnosti sa zakonom (videti, pored ostalih, odluke IUo-16/2008 i IUo-62/2008, koje su donete 8. decembra 2011. godine, a objavljene u „Službenom glasniku RS“, broj 7/11). Ustavni sud je u tim predmetima ocenio sledeće: da Zakon o zdravstvenoj zaštiti, kao specijalni zakon u odnosu na Zakon o platama u državnim organima i javnim službama, ne uređuje pitanje obračuna i isplate Ustavom zajemčenog prava na pravičnu naknadu za rad, odnosno platu zaposlenih u zdravstvenim ustanovama i da odredba člana 172. ovog zakona u pogledu ostvarivanja prava, dužnosti i odgovornosti zaposlenih u zdravstvenim ustanovama, upućuje na primenu propisa o radu, ako ovim zakonom nije drugačije određeno; da iz iznetog sledi da se propisi o radu, pa i Zakon o radu kao opšti propis primenjuju na prava, obaveze i odgovornosti zaposlenih, ali ne i na pravo na naknadu za rad, odnosno platu, jer je pitanje plata zaposlenih u javnim službama, kao lica koja se nalaze u radnom odnosu, uređeno Zakonom o platama u državnim organima i javnim službama i odgovarajućom Uredbom Vlade donetom na osnovu tog zakona; da je Zakon o zdravstvenoj zaštiti uredio pitanje sticanja sredstava za rad, ali ne i pitanje načina utvrđivanja plata zaposlenih u javnim službama u koje, saglasno Zakonu o platama u državnim organima i javnim službama, spadaju i ustanove koje se finansiraju iz doprinosa za obavezno socijalno osiguranje, te da je način utvrđivanja plata i ostalih primanja zaposlenih u zdravstvenim ustanovama kao javnim službama nakon stupanja na snagu Zakona o zdravstvenoj zaštiti i dalje uređen Zakonom o platama u državnim organima i javnim službama i Uredbom koja je doneta na osnovu tog zakona; da, prema oceni Ustavnog suda, način sticanja sredstava za rad stomatološke službe u okviru doma zdravlja ne može biti relevantan kriterijum za uređivanje pitanja načina obračuna i isplate zarada zaposlenih u ovom organizacionom delu doma zdravlja, budući da Zakon o platama u državnim organima i javnim službama i Uredba koja je doneta na osnovu tog zakona predviđaju da zaposleni u zdravstvenim ustanovama (pa i u stomatološkoj zdravstvenoj zaštiti) primaju za svoj rad plate, a ne zarade, što znači da se plate kao naknade za rad zaposlenima ne mogu isplaćivati prema pravilnicima, već isključivo prema Zakonu o platama u državnim organima i javnim službama i odgovarajućoj Uredbi; da, iz tih razloga, različiti načini obezbeđivanja sredstava za rad doma zdravlja ne mogu predstavljati osnov za različito utvrđivanje naknada za rad pojedinih kategorija zaposlenih u stomatološkoj zdravstvenoj zaštiti u jednom istom domu zdravlja; da okolnost da zdravstveni radnici pružaju stomatološke usluge koje nisu utvrđene kao pravo iz obaveznog zdravstvenog osiguranja ne može menjati karakter naknade za rad na koju, u skladu sa odgovarajućim odredbama Ustava Republike Srbije, potvrđenim međunarodnim ugovorima (Međunarodni pakt o ekonomskim, socijalnim i kulturnim pravima, Revidirana Evropska socijalna povelja, konvencije Međunarodne organizacije rada br. 100 i 111) i drugim odgovarajućim međunarodnim dokumentima, imaju pravo zdravstveni radnici zaposleni u domovima zdravlja.

Polazeći od svega navedenog, Ustavni sud je ocenio da je Apelacioni sud u Beogradu izveo ustavnopravno neprihvatljiv zaključak da se na podnosioce ustavne žalbe kao zaposlene u Stomatološkoj službi kod tuženog poslodavca ne primenjuje Zakon o platama u državnim organima i javnim službama. Uzimajući u obzir sadržinu pobijanih aneksa ugovora o radu, Ustavni sud podseća na načelo hijerarhije izvora radnog prava koje afirmiše Zakon o radu, prema kome, pored ostalog, ugovori o radu ne mogu da sadrže odredbe kojima se zaposlenom daju manja prava ili utvrđuju nepovoljniji uslovi rada od prava i uslova koji su utvrđeni zakonom i prema kome su ništave pojedine odredbe ugovora o radu kojima su utvrđeni nepovoljniji uslovi rada od uslova utvrđenih zakonom i opštim aktom. Iz svih iznetih razloga, Ustavni sud je zaključio da je osporenom drugostepenom presudom povređeno pravo podnosilaca ustavne žalbe na pravično suđenje, te je usvojio ustavnu žalbu u ovom delu, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS", br. 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US), odlučujući kao u tački 1. izreke.

6. Ustavni sud je našao da se štetne posledice učinjene povredom prava na pravično suđenje mogu otkloniti jedino poništajem osporene presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 2975/10 od 18. maja 2011. godine, kako bi navedeni sud u ponovnom postupku doneo novu odluku o žalbi podnosilaca izjavljenoj protiv presude Opštinskog suda u Kladovu P1. 687/2008 od 19. avgusta 2009. godine, pa je, saglasno odredbi člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, odlučeno kao u tački 2. izreke.

Budući da je u ovoj ustavnopravnoj stvari poništena osporena drugostepena presuda i da će žalba podnosilaca izjavljena protiv prvostepene presude ponovo biti predmet preispitivanja pred Apelacionim sudom u Beogradu, Ustavni sud nije posebno ispitivao tvrdnje podnosilaca o povredi njihovog prava na pravičnu naknadu za rad iz člana 60. stav 4. Ustava u predmetnom parničnom postupku.

7. Saglasno izloženom, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravično suđenje u radnom sporu o platama

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti