Rešenje Ustavnog suda o odbacivanju ustavne žalbe u upravnom sporu

Kratak pregled

Ustavni sud je odbacio ustavnu žalbu izjavljenu protiv akata Fonda PIO i upravnih sudova. Žalba je odbačena jer podnosilac suštinski traži instancionu kontrolu, a nije pružio dokaze o povredi ustavnih prava niti o podnošenju zahteva za zaštitu zakonitosti.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-2776/2009
15.12.2011.
Beograd

Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Dragiša B. Slijepčević i sudije dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, Bratislav Đokić, Vesna Ilić Prelić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, mr Milan Marković, dr Bosa Nenadić, Milan Stanić, dr Dragan Stojanović, mr Tomislav Stojković, Sabahudin Tahirović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Miroljuba Ilića iz Smedereva, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 15. decembra 2011. godine, doneo je

R E Š E Nj E

1. Odbacuje se ustavna žalba Miroljuba Ilića izjavljena protiv presude Upravnog suda Uvp. 74/10 (2008) od 27. maja 2010. godine, presude Okružnog suda u Smederevu U. 56/07 od 24. januara 2008. godine, rešenja Republičkog fonda za penzijsko i invalidsko osiguranje zaposlenih – Direkcija 02/1 broj S. 59254 od 7. avgusta 2007. godine i rešenja Republičkog fonda za penzijsko i invalidsko osiguranje zaposlenih –Filijala Smederevo br. 181.12-4 7989/06 od 10. januara 2007. godine i 181.12-4 4184/06 od 12. januara 2007. godine.

2. Odbacuje se ustavna žalba Miroljuba Ilića izjavljena "zbog nepostupanja nadležnog suda po zahtevu za zaštitu zakonitosti od 17. juna 2008. godine".

O b r a z l o ž e nj e

1. Miroljub Ilić iz Smedereva podneo je 29. decembra 2009. godine Ustavnom sudu ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, usled nepostupanja Vrhovnog suda Srbije po zahtevu za vanredno preispitivanje presude Okružnog suda u Smederevu U. 56/07 od 24. januara 2008. godine i po zahtevu za zaštitu zakonitosti. U dopunama ustavne žalbe od 12. jula 2010. godine i 26. januara 2011. godine podnosilac je naveo da ustavnu žalbu izjavljuje protiv presude Upravnog suda Uvp. 74/10 (2008) od 27. maja 2010. godine, presude Okružnog suda u Smederevu U. 56/07 od 24. januara 2008. godine, rešenja Republičkog fonda za penzijsko i invalidsko osiguranje zaposlenih – Direkcija 02/1 broj S. 59254 od 7. avgusta 2007. godine i rešenja Republičkog fonda za penzijsko i invalidsko osiguranje zaposlenih – Filijala Smederevo br. 181.12-4 7989/06 od 10. januara 2007. godine i 181.12-4 4184/06 od 12. januara 2007. godine, zbog povrede načela i prava iz čl. 21, 23, 32. i 70. Ustava Republike Srbije.

U ustavnoj žalbi je, između ostalog, navedeno: da je osporenim rešenjima Republičkog fonda za penzijsko i invalidsko osiguranje zaposlenih – Filijala Smederevo br. 181.12-4 7989/06 od 10. januara 2007. godine i 181.12-4 4184/06 od 12. januara 2007. godine odbijen njegov zahtev za utvrđivanje prava na uplatu doprinosa za penzijsko i invalidsko osiguranje za period 1991-2003. godine, a koje odluke su kasnije potvrđene, najpre rešenjem Republičkog fonda za penzijsko i invalidsko osiguranje zaposlenih – Direkcija 02/1 broj S. 59254 od 7. avgusta 2007. godine kojim je odlučeno o žalbi podnosioca, a potom i osporenom presudom Okružnog suda u Smederevu U. 56/07 od 24. januara 2008. godine kojom je njegova tužba odbijena kao neosnovana i na kraju osporenom presudom Upravnog suda Uvp. 74/10 (2008) od 27. maja 2010. godine kojom je odbijen kao neosnovan zahtev podnosioca za vanredno preispitivanje presude Okružnog suda u Smederevu U. 56/07 od 24. januara 2008. godine; da su upravni organi i nadležni sudovi donošenjem navedenih nezakonitih odluka povredili pravo podnosioca na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava i načelo jednakosti pred zakonom iz člana 21. stav 1. Ustava, jer je drugim građanima koji su zaposleni kod poslodavaca priznato pravo na uplatu staža; da su upravni organi prilikom odlučivanja o zahtevu podnosioca izjednačili status osnivača sa statusom zaposlenog, iako je podnosilac samo u periodu od 25. maja 2000. godine do 30. juna 2001. godine i u periodu od 1. novembra 2002. godine do 31. decembra 2003. godine bio suosnivač preduzeća, dok je kod drugih poslodavaca u spornom periodu bio ili direktor ili samo zaposleni; da mu je na navedeni način povređeno i pravo na ljudsko dostojanstvo iz člana 23. stav 1. Ustava, kao i pravo na penzijsko osiguranje zajemčeno odredbama člana 70. Ustava. Podnosilac je u ustavnoj žalbi ukazao i na to da mu je povređeno pravo na suđenje u razumnom roku jer nadležni sud nije odlučio o zahtevu za zaštitu zakonitosti koji je podneo 17. juna 2008. godine.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

Odredbom člana 82. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu (''Službeni glasnik RS'', broj 109/07) propisano je da se ustavna žalba može izjaviti i ako nisu iscrpljena pravna sredstva, u slučaju kada je podnosiocu žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku, uvidom u spise predmeta Republičkog fonda za penzijsko i invalidsko osiguranje zaposlenih – Filijala Smederevo broj D. 65233, spise predmeta Upravnog suda Uvp. 74/10 (2008) i u dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Podnosilac ustavne žalbe je 10. januara 2006. godine podneo Republičkom fondu za penzijsko i invalidsko osiguranje zaposlenih – Filijala Smederevo zahtev da mu se utvrdi pravo na uplatu doprinosa za penzijsko i invalidsko osiguranje za period od 1990. do 2003. godine.

Osporenim rešenjem Republičkog fonda za penzijsko i invalidsko osiguranje zaposlenih – Filijala Smederevo broj 181.12-4 7989/06 od 10. januara 2007. godine odbijen je zahtev podnosioca za utvrđivanje prava na uplatu doprinosa za vreme od 1. maja 2001. godine do 31. oktobra 2002. godine, sa obrazloženjem da pravo na uplatu doprinosa ima samo lice koje je bilo u radnom odnosu kod poslodavca.

Rešenjem Republičkog fonda za penzijsko i invalidsko osiguranje zaposlenih – Filijala Smederevo broj 181.12-4 4182/06 od 11. januara 2007. godine odbijen je zahtev podnosioca za utvrđivanje prava na uplatu doprinosa za vreme od 7. septembra 1990. godine do 31. decembra 1990. godine, sa obrazloženjem da se pravo na uplatu doprinosa obezbeđuje za period od 1. januara 1991. godine do 31. decembra 2003. godine, kao i njegov zahtev za utvrđivanje prava na uplatu doprinosa za vreme od 1. januara 1991. godine do 15. januara 1991. godine, sa obrazloženjem da pravo na uplatu doprinosa ima samo lice koje je bilo u radnom odnosu kod poslodavca.

Osporenim rešenjem Republičkog fonda za penzijsko i invalidsko osiguranje zaposlenih – Filijala Smederevo broj 181.12-4 4184/06 od 12. januara 2007. godine odbijen je zahtev podnosioca za utvrđivanje prava na uplatu doprinosa za vreme od 16. januara 1991. godine do 31. marta 1994. godine, od 1. aprila 1994. godine do 12. juna 1996. godine, od 1. aprila 1997. godine do 24. maja 2000. godine, od 25. maja 2000. godine do 30. aprila 2001. godine i od 1. decembra 2002. godine do 31. decembra 2003. godine, sa obrazloženjem da pravo na uplatu doprinosa ima samo lice koje je bilo u radnom odnosu kod poslodavca.

Podnosilac ustavne žalbe je 16. februara 2007. godine izjavio žalbu protiv rešenja Republičkog fonda za penzijsko i invalidsko osiguranje zaposlenih –Filijala Smederevo br. 181.12-4 7989/06 od 10. januara 2007. godine i 181.12-4 4184/06 od 12. januara 2007. godine. Osporenim rešenjem Republičkog fonda za penzijsko i invalidsko osiguranje zaposlenih – Direkcija 02/1 broj S. 59254 od 7. avgusta 2007. godine odbijena je njegova žalba kao neosnovana.

Protiv navedenog konačnog upravnog akta podnosilac ustavne žalbe je pokrenuo upravni spor podnošenjem tužbe nadležnom sudu. Osporenom presudom Okružnog suda u Smederevu U. 56/07 od 24. januara 2008. godine tužba je odbijena kao neosnovana, sa obrazloženjem da su upravni organi pravilno odlučili kada su zahtev tužioca odbili, imajući u vidu da je on bio osiguranik samostalnih delatnosti, a ne zaposleni, te da iz tog razloga ne ispunjava zakonske uslove da mu se utvrdi pravo na uplatu doprinosa po Zakonu o uplati doprinosa za penzijsko i invalidsko osiguranje za pojedine kategorije osiguranika – zaposlene.

Podnosilac ustavne žalbe je podneo zahtev za vanredno preispitivanje navedene presude Okružnog suda u Smederevu, koji je osporenom presudom Upravnog suda Uvp. 74/10 od 27. maja 2010. godine odbijen kao neosnovan.

4. Iz sadržine ustavne žalbe proizlazi da se podnosilac Ustavnom sudu obraća kao instancionom sudu, ponavljajući navode iz žalbe izjavljene protiv prvostepenih rešenja Republičkog fonda za penzijsko i invalidsko osiguranje zaposlenih – Filijala Smederevo, tužbe podnete nadležnom sudu u upravnom sporu, kao i iz zahteva za vanredno preispitivanje pravnosnažne presude. Podnosilac ustavne žalbe navodi da su mu i upravni organi i nadležni sudovi, pogrešnom primenom materijalnog prava, povredili načela i prava zajemčena odredbama čl. 21, 23, 32. i 70. Ustava.

Odredbama Ustava na čiju povredu ukazuje podnosilac u ustavnoj žalbi, utvrđeno je: da su pred Ustavom i zakonom svi jednaki i da svako ima pravo na jednaku zakonsku zaštitu, bez diskriminacije (član 21. st. 1. i 2.); da je ljudsko dostojanstvo neprikosnoveno i da su svi dužni da ga poštuju i štite (član 23. stav 1.); da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se penzijsko osiguranje uređuje zakonom (član 70. stav 1.).

5. Po oceni Ustavnog suda, u ustavnoj žalbi nisu navedeni ustavnopravni razlozi koji bi ukazivali na to da je osporenim pojedinačnim aktima podnosiocu ustavne žalbe povređeno prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava.

Naime, podnosilac ustavne žalbe navodi da mu je u postupku koji je prethodio ustavnosudskom povređeno pravo na pravično suđenje, imajući u vidu da su najpre upravni organi, a potom i nadležni sudovi, u suštini, pogrešno utvrdili činjenično stanje i na tako utvrđeno činjenično stanje pogrešno primenili materijalno pravo, jer su prilikom odlučivanja o zahtevu podnosioca izjednačili status osnivača preduzeća sa statusom zaposlenog, iako je podnosilac samo u periodu od 25. maja 2000. godine do 30. juna 2001. godine i u periodu od 1. novembra 2002. godine do 31. decembra 2003. godine bio suosnivač preduzeća, dok je kod drugih poslodavaca u spornom periodu bio ili samo direktor ili samo zaposleni, a ne i osnivač, odnosno suosnivač.

Ustavni sud je utvrdio da su navodi podnosioca ustavne žalbe koji se odnose na pravilnu primenu zakona na utvrđeno činjenično stanje u postupku, već detaljno cenjeni i obrazloženi najpre u drugostepenom rešenju, a potom i u osporenoj presudi Okružnog suda u Smederevu i osporenoj presudi Upravnog suda Uvp. 74/10 (2008) od 27. maja 2010. godine. Ustavni sud naglašava da odlučujući o ustavnoj žalbi ne može ocenjivati pravilnost zaključaka sudova i drugih državnih organa i organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, ukoliko iz razloga navedenih u ustavnoj žalbi ne proizlazi da je njihovo zaključivanje u osporenim odlukama bilo očigledno proizvoljno. Po oceni Ustavnog suda, ustavna žalba u konkretnom slučaju ne sadrži takve razloge.

S obzirom na navedeno, Ustavni sud je ocenio da izneti navodi ne predstavljaju ustavnopravne razloge na kojima se mogu zasnivati tvrdnje o povredi prava podnosioca na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava.

U pogledu navoda podnosioca ustavne žalbe da je osporenim aktima povređeno načelo zabrane diskriminacije iz člana 21. Ustava, Ustavni sud ističe da u ustavnoj žalbi nisu pruženi ustavnopravno prihvatljivi argumenti i dokazi da je podnosiocu zbog nekog ličnog svojstva povređeno ljudsko ili manjinsko pravo zajemčeno Ustavom, što je neophodna pretpostavka da bi se mogla utvrditi povreda zabrane diskriminacije. Navodi podnosioca ustavne žalbe da je diskriminisan u odnosu na druge zaposlene kojima je u spornom periodu priznato pravo na uplatu doprinosa nisu prihvatljivi jer je zahtev podnosioca za uplatu doprinosa upravo odbijen sa obrazloženjem da nije bio osiguranik - zaposleni već osiguranik samostalnih delatnosti.

Takođe, podnosilac u ustavnoj žalbi nije naveo konkretne razloge za tvrdnju o povredi prava na ljudsko dostojanstvo iz člana 23. stav 1. Ustava i prava na penzijsko osiguranje iz člana 70. stav 1. Ustava.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je odbacio ustavnu žalbu u ovom delu, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 4) Zakona o Ustavnom sudu, jer ne postoje Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka.

6. U vezi navoda podnosioca ustavne žalbe da mu je povređeno pravo na suđenje u razumnom roku jer nadležni sud nije odlučio o njegovom zahtevu za zaštitu zakonitosti koji je podneo 17. juna 2008. godine, Ustavni sud je utvrdio da je podnosilac uz ustavnu žalbu dostavio fotokopiju zahteva, ali ne i dokaz da ga je dostavio nadležnom Vrhovnom sudu Srbije. Naime, zahtev je naslovljen na Okružni sud u Smederevu i na njemu nema prijemnog pečata suda, niti dokaza o dostavljanju putem pošte.

Ustavni sud smatra da je Vrhovni sud Srbije, odnosno Vrhovni kasacioni sud, morao formalno da odluči o zahtevu za zaštitu zakonitosti ukoliko ga je podnosilac dostavio Vrhovnom sudu Srbije.

S obzirom na to da podnosilac ustavne žalbe nije pružio dokaze da je zahtev za zaštitu zakonitosti dostavio Vrhovnom sudu Srbije, te imajući u vidu da je, saglasno članu 20. Zakona o upravnim sporovima ("Službeni list SRJ", broj 46/96), ovo vanredno pravno sredstvo mogao izjaviti samo nadležni javni tužilac, a ne i stranka u upravnom sporu, Ustavni sud smatra da podnosilac nije pružio dokaze da mu je zbog navodnog nepostupanja po predmetnom zahtevu povređeno pravo na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je i u ovom delu odbacio ustavnu žalbu, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 4) Zakona o Ustavnom sudu, jer ne postoje Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka.

7. Na osnovu izloženog i odredbe člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je rešio kao u izreci.

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

dr Dragiša B. Slijepčević

Rešenje Ustavnog suda o odbacivanju ustavne žalbe u upravnom sporu

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti