Utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku u radnom sporu

Kratak pregled

Ustavni sud usvojio je ustavnu žalbu i utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku za naknadu štete zbog manje isplaćene plate, koji traje od 2003. godine. Naloženo je nadležnom sudu da hitno nastavi i okonča postupak.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Dragana Đorđevića iz Batajnice, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 20. marta 2013 . godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Dragana Đorđevića i utvrđuje da je u parničnom postupku koji se vodio pred Drugim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P. 1986/2004 povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Nalaže se Prvom osnovnom sudu u Beogradu da nastavi prekinuti parnični postupak iz tačke 1. i preduzme sve mere kako bi se postupak okončao u najkraćem roku.

3. Odbacuje se zahtev podnosioca ustavne žalbe za naknadu nematerijalne štete.

O b r a z l o ž e nj e

1. Dragan Đorđević iz Batajnice je 11. juna 2010. godine, preko punomoćnika Milana Cvetkovića, advokata iz Beograda, podneo Ustavnom sudu ustavnu žalbu zbog povrede prava na pravično suđenje i suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije u parničnom postupku koji se vodio pred Drugim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P. 1986/2004.

Podnosilac ustavne žalbe navodi da je 27. avgusta 2003. godine podneo tužbu protiv tužene Državne zajednice Srbija i Crna Gora – Ministarstvo odbrane, radi naknade štete zbog pogrešno obračunavane i manje isplaćivane plate i da “ ovaj jednostavan i nimalo složen“ parnični postupak još uvek nije okončan i da je neizvesno koliko će još trajati, te da mu je time povređeno pravo na suđenje u razumnom roku. Podnosilac ustavne žalbe je podneskom od 12. marta 2012. godine tražio da mu Ustavni sud dosudi naknadu nematerijalne štete u iznosu od 500.000,00 dinara.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

Prema odredbi člana 82. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 - Odluka US ), ustavna žalba se može izjaviti i ako nisu iscrpljena pravna sredstva, u slučaju kada je podnosiocu žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku.

Odredbom člana 32. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o Ustavnom sudu (“Službeni glasnik RS“, broj 99/11), koji je stupio na snagu 4. januara 2012. godine, izmenjen je i dopunjen član 85. Zakona, tako da je stavom 3. tog člana propisano da zahtev za naknadu štete može biti postavljen samo istovremeno sa podnošenjem ustavne žalbe.

Odredbom člana 40. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o Ustavnom sudu je propisano da će se postupci započeti pre stupanja na snagu ovog zakona okončati po odredbama ovog zakona.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u spise predmeta Drugog opštinskog suda u Beogradu P. 1986/2004 i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za donošenje odluke u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Tužioci Dragan Đorđević (ovde podnosilac ustavne žalbe), M.C, D.O, D.Đ, P.G. i S.S. su 27. avgusta 2003. godine podneli prvostepenom sudu tužbu protiv tužene Državne zajednice Srbije i Crne Gore – Ministarstvo odbrane, zbog manje isplaćene plate u periodu 1. januar 2000. – 30. avgust 2003. godine. Predmet je zaveden pod brojem P. 5494/03.

Drugi opštinski sud u Beogradu je 29. septembra 2003. godine doneo rešenje P. 5494/03, kojim se oglasio nenadležnim za postupanje u ovoj parnici i odbacio tužbu, ističući da se pravo na isplatu garantovane plate može jedino ostvariti u upravnom postupku pred nadležnim vojnim organima.

Odlučujući o žalbi tužilaca, Okružni sud u Beogradu je rešenjem Gž. 12184/03 od 11. februara 2004. godine ukinuo rešenje Drugog opštinskog suda u Beogradu P. 5494/03 od 29. septembra 2003. godine, te je vratio predmet prvostepenom sudu na ponovni postupak i odlučivanje. U obrazloženju drugostepenog rešenja je navedeno da tužbeni zahtev tužilaca, u konkretnom slučaju, nije upravljen protiv pojedinačnog akta kojim im je određena plata, već je predmet tužbenog zahteva isplata razlike između pripadajuće i stvarno isplaćene plate, što znači da se radi o sporu iz građanskopravnog odnosa – naknadi štete za čije rešavanje je nadležan redovni sud opšte mesne nadležnosti.

U ponovnom postupku, predmet je zaveden pod brojem P. 1986/2004, a prvo ročište za glavnu raspravu je održano 16. jula 2004. godine. Prvostepeni sud je u ovoj pravnoj stvari zakazao još dva ročišta za glavnu raspravu 24. novembra 2004. i 25. oktobra 2007. godine, koja nisu održana zbog sprečenosti postupajućeg sudije.

Drugi opštinski sud u Beogradu je 13. jula 2005. godine doneo rešenje P. 1986/2004, kojim je zastao sa parničnim postupkom do okončanja postupka za rešavanje spornog pravnog pitanja pred Vrhovnim sudom Srbije.

Postupajući po predlogu tužilaca od 28. maja 2007. godine, prvostepeni sud je nastavio postupak u ovoj pravnoj stvari.

Tužioci su 1. februara 2008. godine predložili da se prekine predmetni parnični postupak do okončanja postupka pred Ustavnim sudom za ocenu ustavnosti podzakonskih akata na kojima se zasniva tužbeni zahtev.

Drugi opštinski sud u Beogradu je 12. februara 2008. godine doneo rešenje P. 1986/2004, kojim je prekinuo postupak u ovoj pravnoj stvari do okončanja postupka pred Ustavnim sudom za ocenu ustavnosti i zakonitosti Uredbe o platama i drugim novčanim primanjima vojnih osiguranika i vojnih lica. Parnične stranke nisu podnele žalbu protiv navedenog rešenja, te je prvostepeni sud 10. marta 2008. godine arhivirao predmet.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava je utvrđeno da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbama Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik SFRJ“ , br. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 72/82, 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91 i „Službeni glasnik SRJ“, br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02), koji je bio na snazi u vreme podnošenja tužbe u ovoj pravnoj stvari, bilo je propisano: da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku (član 10 .); da će sud u postupku u parnicama iz radnih odnosa, a naročito pri određivanj u rokova i ročišta, uvek obraćati naročitu pažnju na potrebu hitnog rešavanja radnih sporova (član 434.).

Zakon o parničnom postupku (“Sl užbeni glasnik RS“, br. 125/04 i 111/09) (u daljem tekstu: ranije važeći ZPP), koji je stupio na snagu 23. februara 2005. godine i koji se od tog datuma primenjivao na predmetni parnični postupak, ima sadržinski slične odredbe sa odredbama prethodno navedenog zakona koje se odnose na efikasno postupanje suda i hitno rešavanje radnih sporova, a ostalim odredbama koje su od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnopravnoj stvari je bilo propisano: da sud može odrediti prekid postupka ako je odlučio da sam ne rešava o prethodnom pitanju (član 215. tačka 1)); da će se ako je sud prekinuo postupak iz razloga navedenih u članu 215. tačka 1. ovog zakona, postupak nastaviti kad se pravnosnažno završi postupak pred sudom ili drugim nadležnim organom, ili kad sud nađe da više ne postoje razlozi da se čeka njegov završetak (član 217. stav 2.); da je sud dužan da se stara da se predmet spora svestrano pretrese, da se postupak ne odugovlači i da se rasprava po mogućnosti dovrši na jednom ročištu (član 312. stav 2 .).

5. Razmatrajući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti koje se odnose na osporeni sudski postupak, Ustavni sud je utvrdio da je ova parnica pokrenuta 27. avgusta 2003. godine, podnošenjem tužbe Drugom opštinskom sudu u Beogradu i da ovaj radni spor još nije okončan, imajući u vidu da je rešenjem navedenog prvostepenog suda P. 1986/2004 od 12. februara 2008. godine prekinut parnični postupak do okončanja postupka u kome je trebalo da se reši prethodno pravno pitanje.

Ocenjujući period u odnosu na koji je Ustavni sud nadležan da ispituje povredu prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud konstatuje da je period za ocenu razumne dužine trajanja postupka, koji spada u nadležnost Ustavnog suda, počeo da teče 8. novembra 2006. godine kada je stupio na snagu Ustav Republike Srbije. Međutim, Ustavni sud je ocenio da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja sudskog postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembar 2006. godine i da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnog roka u obzir uzme celokupan period dosadašnjeg trajanja postupka.

Kada je reč o dužini trajanja predmetnog parničnog postupka, Ustavni sud je utvrdio da ovaj radni spor traje devet godina i šest meseci i da je od dana podnošenja tužbe do donošenja rešenja o prekidu postupka proteklo četiri godine i šest meseci, što samo po sebi ukazuje na to da postupak nije okončan u okviru standarda razumnog trajanja sudskog postupka koji su prihvaćeni u praksi Ustavnog suda, kao i međunarodnih institucija za zaštitu ljudskih prava. Međutim, polazeći od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanja nadležnih sudova koji vode postupak i prirode zahteva, odnosno značaja raspravljanog prava za podnosioca, Ustavni sud je ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dugo trajanje postupka.

U tom kontekstu, Ustavni sud je našao da u ovom predmetu nije bilo složenih pravnih i činjeničnih pitanja koja bi se odrazila na dužinu trajanja postupka, posebno uzimajući u obzir da je pre više od tri godine okončan postupak pred Ustavnim sudom za ocenu ustavnosti i zakonitosti podzakonskih akata na kojima je podnosilac ustavne žalbe temeljio osnovanost tužbenog zahteva u parnici.

S obzirom na to da se ovaj spor odnosi na zaštitu potraživanja proisteklog iz radnog odnosa, Ustavni sud je zaključio da je podnosilac ustavne žalbe nesumnjivo imao interes da se parnični postupak efikasno okonča.

Ustavni sud je ocenio da je nedelotvorno i pogrešno postupanje Drugog opštinskog suda u Beogradu prvenstveno uticalo na neopravdano i nerazumno dugo trajanje ovog parničnog postupka. Najpre, Drugi opštinski sud u Beogradu se rešenjem P. 5494/03 od 29. septembra 2003. godine oglasio apsolutno nenadležnim za postupanje i odbacio tužbu, pogrešno ocenjujući da je reč o upravnoj stvari, te je Okružni sud u Beogradu rešenjem Gž. 12184/03 od 11. februara 2004. godine ukinuo navedeno rešenje i vratio predmet istom prvostepenom sudu na dalje postupanje. Navedeno pogrešno postupanje nadležnog prvostepenog suda nakon prijema tužbe podnosioca ustavne žalbe je imalo za posledicu bespotrebno produženje postupka u samom početku, pa je tek 16. jula 2004. godine održano prvo ročište za glavnu raspravu u ovom predmetu. O neefikasnom postupanju Drugog opštinskog suda u Beogradu govori činjenica da su u ovom predmetu zakazana samo tri ročišta za glavnu raspravu, od kojih dva nisu održana iz razloga koji se mogu direktno pripisati u krivicu prvostepenom sudu. Dakle, prvostepeni sud nije ni sproveo dokazni postupak u cilju utvrđivanja bitnih činjenica za odlučivanje o osnovanosti tužbenog zahteva podnosioca ustavne žalbe.

Pored toga, Ustavni sud je konstatovao da je Drugi opštinski sud u Beogradu rešenjem P. 1986/2004 od 12. februara 2008. godine prekinuo postupak do okončanja postupka pred Ustavnim sudom u kome je trebalo da bude rešeno prethodno pitanje za ovu parnicu. S tim u vezi, Ustavni sud ukazuje da je na sednici održanoj 17. decembra 2009. godine doneo Rešenje IUp-181/06 kojim je, između ostalog, obustavio postupak za ocenu zakonitosti Uredbe o izmenama i dopunama Uredbe o platama i drugim novčanim primanjima profesionalnih vojnika i civilnih lica u Vojsci Jugoslavije (“Službeni vojni list SCG”, broj 35/04) i postupak za ocenu ustavnosti i zakonitosti Uredbe o izmenama Uredbe o platama i drugim novčanim primanjima profesionalnih vojnika i civilnih lica u Vojsci Srbije i Crne Gore (“Službeni list SCG”, broj 42/05), kao i da je na sednici održanoj 4. novembra 2010. godine doneo Zaključak IU-104/07 kojim je odbacio inicijativu za pokretanje postupka za ocenu ustavnosti i zakonitosti odluka o vrednosti boda, odnosno vrednosti koeficijenta za obračunavanje plata i drugih novčanih primanja profesionalnih vojnika i civilnih lica u Vojsci Jugoslavije. Takođe, po oceni Ustavnog suda, neprihvatljivo je da nadležni prvostepeni sud još od 10. marta 2008. godine drži spise predmeta u arhivi, iako je prema odredbi člana 217. stav 2. ranije važećeg ZPP bio dužan da po službenoj dužnosti nastavi postupak kada se pravnosnažno završi postupak pred sudom ili drugim nadležnim organom o prethodnom pitanju, ili kad sud nađe da više ne postoje razlozi da se čeka na njegov završetak.

Ustavni sud je utvrdio da nakon donošenja rešenja o prekidu postupka, Drugi opštinski sud u Beogradu nije tražio od Ustavnog suda obaveštenje o tome da li su okončani predmeti za ocenu ustavnosti i zakonitosti navedenih podzakonskih akata. Međutim, ni podnosilac ustavne žalbe i drugi tužioci nisu preduzeli bilo koju radnju kojom bi pokazali želju i nameru da se postupak nastavi, iako je postupak prekinut na njihov predlog. Podnosilac ustavne žalbe se obratio Ustavnom sudu radi zaštite prava na suđenje u razumnom roku, a da prethodno nije podneo predlog za nastavak osporenog parničnog postupka. I pored ovakvog ponašanja podnosioca ustavne žalbe koji nije koristio svoja procesna prava u cilju nastavka, ubrzanja i okončanja parničnog postupka koji se vodi po njegovoj tužbi, Ustavni sud je našao da je prevashodna dužnost suda da preduzme sve mere kako bi se predmet iz njegove nadležnosti okončao i time pružila sudska zaštita strankama u postupku utvrđena članom 22. stav 1. Ustava.

Polazeći od iznetih razloga, a imajući u vidu i dužnost sudova da hitno postupaju prilikom rešavanja radnih sporova, Ustavni sud je ocenio da je u konkretnom slučaju povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, pa je ustavnu žalbu u ovom delu usvojio, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu , i odlučio kao u prvom delu tačke 1. izreke.

6. Razmatrajući ustavnu žalbu u delu u kome se podnosilac poziva na povredu prava na pravično suđenje u predmetnom parničnom postupku, Ustavni sud je zaključio da je jedna od pretpostavki za izjavljivanje ustavne žalbe prethodna iscrpljenost svih delotvornih pravnih sredstava i da samo u slučaju kada podnosilac izjavljuje žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, postoji izuzetak od supsidijarnog karaktera ovog pravnog sredstva.

S obzirom na navedeno, a uzimajući u obzir da ovaj parnični postupak još nije pravnosnažno okončan, Ustavni sud je utvrdio da nisu iscrpljena sva pravna sredstva za zaštitu povređenih ili uskraćenih prava zajemčenih Ustavom, kao nužan procesni uslov za izjavljivanje ustavne žalbe u navedenom delu. Stoga je Sud odbacio ustavnu žalbu u ovom delu kao nedozvoljenu, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, jer ne postoje pretpostavke utvrđene Ustavom i Zakonom za vođenje postupka i odlučivanje, te je odlučio kao u drugom delu tačke 1. izreke.

7. Budući da parnični postupak povodom koga je podneta ustavna žalba još nije okončan, a da više ne postoje razlozi za prekid parnice jer je Ustavni sud okončao postupke u predmetima IUp-181/06 i IU-104/07, Sud je, u smislu odredbe člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, u tački 2. izreke naložio Prvom osnovnom sudu u Beogradu da nastavi započeti parnični postupak i preduzme sve neo phodne mere kako bi se postupak okončao u najkraćem roku.

Imajući u vidu da je podnosilac ustavne žalbe tek 12. marta 2012. godine postavio zahtev za naknadu nematerijalne štete zbog povrede navedenog ustavnog prava, Ustavni sud je odbacio takav zahtev kao neblagovremen, u smislu odredaba člana 85. stav 3. i člana 40. stav 1. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o Ustavnom sudu iz 2011. godine , odlučujući kao u tački 3. izreke.

8. Na osnovu svega izloženog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) , člana 46. tačka 9) i člana 47. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 84. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, br. 24/08, 27/08 i 76/11), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević

Utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku u radnom sporu

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti