Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu i utvrđuje povredu prava na suđenje u razumnom roku zbog više od devet godina trajanja parničnog postupka, koji je godinama bio u prekidu. Nalaže se nadležnom sudu da postupak hitno okonča, dok se zahtev za naknadu štete odbacuje.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije Vesna Ilić Prelić, dr Marija Draškić, dr Agneš Kartag Odri, dr Goran Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Dragana Đokića iz Beograda , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Usta va Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 27. decembra 2012. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Dragana Đokića i utvrđuje da je u postupku koji je vođen pred Drugim o pštinskim sudom u Beogradu u predmetu P. 5715/03 (P. 6142/04) povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Nalaže se Prvom osnovnom sudu u Beogradu da preduzme sve neophodne mere kako bi se parnični postupak iz tačke 1. okončao u najkraćem roku.

3. Odbacuje se zahtev za naknadu nematerijalne štete.

O b r a z l o ž e nj e

1. Dragan Đokić iz Beograda izjavio je , preko punomoćnika Milana Cvetkovića, advokata iz Beograda, Ustavnom sudu 11. juna 2010 . godine ustavnu žalbu zbog povrede načela zabrane diskriminacije utvrđenog članom 21. st. 1. i 2. Ustava Republike Srbije, kao i prava na pravično suđenje i na suđenje u razumnom roku, zajemčenih članom 32. stav 1. Ustava, u parničnom postupku koji je vođen pred Drugim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P. 5715/03 (P. 6142/04).

U ustavnoj žalbi je, između ostalog, navedeno da je od podnošenja tužbe proteklo sedam godina, ali da predmetni parnični postupak, „jednostavan i nimalo složen prvostepeni postupak nije okončan i neizvesno je kada će biti završen“. Od Ustavnog suda je traženo da usvoji ustavnu žalbu i utvrdi da su u označenom parničnom postupku po dnosiocu ustavne žalbe povređena navedena pra va, ali nije postavljen zahtev za naknadu nematerijalne štete. Podneskom od 12. marta 2012. godine podnosilac je obavestio Ustavni sud da se ni posle podnošenja ustavne žalbe „nije ništa promenilo, te da trpi duševne bolove zbog povrede Ustavnom garantovanog prava, pa sa ovih razloga predlaže da sud obaveže Republiku Srbiju da mu nadoknadi štetu u iznos u od 500.000 dinara“.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

Prema odredbi člana 82. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07 i 99/11), ustavna žalba se može izjaviti i ako nisu iscrpljena pravna sredstva, u slučaju kada je podnosiocu žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u spise predmeta Drugog opštinskog suda u Beogradu P. 5715/03 (P. 6142/04) i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za donošenje odluke u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Podnosilac ustavne žalbe, kao tužilac, zajedno sa još tri lica, podneo je 9. septembra 2003. godine tužbu Drugom opštinskom sudu u Beogradu protiv tužene Državne zajednice Srbije i Crne Gore – Ministarstvo odbrane, kojom je tražio da sud obaveže tuženu da mu na ime neisplaćene zakonom garantovane zarade za određeni period isplati navedene novčane iznose.

Drugi opštinski sud u Beogradu je 11. septembra 2003. godine doneo rešenje P. 5715/03 kojim se oglasio stvarno nenadležnoim za postupanje u ovoj pravnoj stvari. Odlučujući o žalbi tužilaca, Okružni sud u Beogradu je 4. juna 2004. godine doneo rešenje Gž. 12676/03 kojim je uvažio žalbe tužilaca, ukinuo navedeno prvostepeno rešenje i predmet vratio prvostepenom sudu na ponovni postupak.

Drugi opštinski sud u Beogradu je 17. maja 2005. godine doneo rešenje P. 6142/04 kojim je zastao sa postupkom u predmetu P. 6142/04 do 30. juna 2005. godine. U obrazloženju ovog rešenja je, pored ostalog, navedeno da je sud pred Vrhovnim sudom Srbije pokrenuo postupak za rešavanje spornog pravnog pitanja, ta da je stoga rešeno da se zastane sa postupkom u predmetu P. 6142/04.

U predmetnom parničnom postupku, do dostavljanja spisa predmeta Ustavnom sudu 5. novembra 2012. godine, sud je zakazao četiri ročišta, ali su ročišta odlagana zbog nedolaska uredno pozvane tužene. Sud je 17. septembra 2007. godine doneo rešenje P. 6142/04 o novčanom kažnjavanju VP 9858 Batajnica, jer nije postupila po nalogu suda i dostavila tražene podatke.

Tužioci su 13. septembra 2007. godine podneli sudu predlog za dostavljanje predmeta Vrhovnom sudu Srbije radi rešavanja spornog pravnog pitanja.

Rešenjem Drugog opštinskog suda u Beogradu P. 6142/04 od 4. oktobra 2007. godine prekinut je postupak u ovoj pravnoj stvari do donošenja odluke Vrhovnog suda Srbije po predlogu tužilaca za rešavanje spornog pravnog pitanja. Dalje, u predmetu nije postupano.

4. Odredbama Ustava, na čiju povredu ukazuje podnosilac u ustavnoj žalbi, utvrđeno je: da su pred Ustavom i zakonom svi jednaki i da svako ima pravo na jednaku zakonsku zaštitz, bez disriminacije (član 21. st. 1. i 2.); da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.) .

5. Ocenjujući navode i razloge iznete u ustavnoj žalbi sa stanovišta navedenog člana 32. stav 1. Ustava, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti, Ustavni sud je, pre svega, konstatovao da je postupak čija se dužina osporava ustavnom žalbom, od podnošenja tužbe Drugom opštinskom sudu u Beogradu 9. septembra 2003. godine, do podnošenja ustavne žalbe 11. juna 2010. godine, trajao šest godina i devet meseci, s tim da je postupak u prekidu od 4. oktobra 2007. godine, kao i da taj postupak nije okončan.

S druge strane, ocenjujući period u odnosu na koji je Ustavni sud nadležan da ispituje povredu prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud konstatuje da je period za ocenu razumne dužine trajanja postupka, koji spada u nadležnost Ustavnog suda, počeo da teče 8. novembra 2006. godine kada je stupio na snagu Ustav Republike Srbije. Međutim, Ustavni sud je ocenio da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja sudskog postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembar 2006. godine i da su u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnosti roka u obzir uzme celokupan period trajanja postupka.

Kada je reč o dužini sudskog postupka, Ustavni sud je, rukovodeći se svojom praksom, kao i praksom Evropskog suda za ljudska prava, konstatovao da se navedena dužina od sada već više od devet godina, odnosno četiri godine i mesec dana do prekida postupka, ne može smatrati razumnom dužinom trajanja jednog postupka, niti može biti opravdana bilo kakvom složenošću pravnih pita nja i činjeničnog stanja.

Ustavni sud je utvrdio da nakon donošenja rešenja o prekidu postupka, Drugi opštinski sud u Beogradu nije tražio od Vrhovnog suda Srbije izveštaj o tome da li je zauzet stav o spornom pravnom pitanju. Međutim, ni podnosilac ustavne žalbe nije preduzeo bilo koju radnju kojom bi pokazao želju i nameru da se postupak nastavi, iako je postupak prekinut na njegov predlog. Podnosilac ustavne žalbe se obratio Ustavnom sudu radi zaštite prava na suđenje u razumnom roku, a da prethodno nije podneo predlog za nastavak osporenog parničnog postupka. I pored ovakvog ponašanja podnosioca ustave žalbe koji nije koristio svaja procesna prava u cilju nastavka, ubrzanja i okončanja parničnog postupka koji se vodi po njegovoj tužbi Us tavni sud je našao da je pravashodna dužnost suda da preduzme sve mere kako bi se predmet iz njegove nadležnosti okončao i time pružila sudska zaštita strankama u postupku utvrđena članom 22. stav 1. Ustava.

Imajući u vidu navedeno izuzetno neefikasno postupanje parničnog suda, Ustavni sud je utvrdio da je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, te je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, usvojio ustavnu žalbu i odlučio kao u tački 1. izreke.

Ustavni sud je prilikom date ocene u ovom predmetu imao u vidu i presudu Evropskog suda za ljudska prava u s lučaju ''Plazonić protiv Hrvatske'' od 6. marta 2008. godine (broj aplikacije 26455/04, st. 60-63.) u kome je kritikovan stav Ustavnog suda Hrvatske, koji nije našao povredu prava na suđenje u razumnom roku u postupcima u kojima su sudovi bili neaktivni ukupno godinu i po u jednom, i preko dve godine u drugom slučaju, a radilo se o postupcima koji nisu bili složeni.

Ustavni sud je kao meru otklanjanja štetnih posledica utvrđene povrede, u tački 2. izreke naložio Prvom osnovnom sudu u Beogradu da preduzme sve neophodne mere kako bi se parnični postupak iz tačke 1. izreke okončao u najkraćem roku, saglasno odredbi člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu.

S obzirom na to da je zahtev za naknadu nematerijalne štete usled povrede ustavnog prava istaknut tek u dopuni ustavne žalbe, koja je Ustavnom sudu podneta 12. marta 2012. godine, Ustavni sud je saglasno odredbama člana 85. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu i člana 40. stav 1. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o Ustavnom sudu iz 2011. godine , a na osnovu odredbe člana 36. stav 1. tačka 2) Zakona, u tački 3. izreke odbacio ovaj zahtev kao neblagovremen.

6. U vezi navoda ustavne žalbe da je u toku predmetnog parničnog postupka podnosiocu povređen o načelo zabrane diskriminacije utvrđeno članom 21. Ustava, kao i pravo na pravično suđenje, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu,

odbacio ustavnu žalbu u ovom delu kao preuranjenu, imajući u vidu da predmetni parnični postupak još nije okončan.

7. Na osnovu izloženog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9), člana 46. tačka 9) i člana 47. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 84. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, br. 24/0 8, 27/08 i 76/11), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti