Povreda prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku dugom 18 godina

Kratak pregled

Ustavni sud usvojio je ustavnu žalbu i utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je trajao preko 18 godina. Zbog neefikasnosti sudova, višestrukog ukidanja presuda i dugih perioda neaktivnosti, podnositeljki je dosuđena naknada nematerijalne štete.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi N. Đ. iz B, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 18. decembra 2013. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba N. Đ. i utvrđuje da je povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u parničnom postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 76701/10.

2. Utvrđuje se pravo podnositeljke ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.700 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde i državne uprave.

O b r a z l o ž e nj e

1. N. Đ. iz B. je 22. juna 2011. godine podnela Ustavnom sudu ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije , u parničnom postupku koji se vodi pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 76701/10 .

U ustavnoj žalbi je, pored ostalog, navedeno: da predmetni parnični postupak traje od 1994. godine i isti se vodio pred Petim opštinskim sudom u Beogradu i da do podnošenja ustavne žalbe nije pravnosnažno okončan; da su donete dve prvostepene presude, ali da je Vrhovni sud Srbije ukinuo presudu Okružnog suda u Beogradu i da je postupak vraćen na početak i da se sada vodi pred Prvim osnovim sudom u Beogradu P. 76701/10 i da joj je povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava. Predložila je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, a istakla je i zahtev za naknadu štete.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

Odredbom člana 32. stav 1. Ustava je zajemčeno svakom pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u spise predmeta Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 26287/11, i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Tužilja, ovde podnositeljka ustavne žalbe, podnela je 4. septembra 1995. godine Petom opštinskom sudu u Beogradu tužbu protiv tužene V. T, radi utvrđenja ništavosti ugovora o kupoprodaji dvosobnog stana u B, u ul. Đ . J. broj 7, zaključenog 17. septembra 1991. godine.

Prvo ročište za glavnu raspravu je održano 3. novembra 1995. godine, a potom 31. januara 1996. godine, dok je na ročištu od 3. aprila 1996. godine kome nije pristupila ni tužilja , ni njen punomoćnik, utvrđeno mirovanje postupka počev od 3. aprila 1996. godine.

Podneskom od 10. aprila 1996. godine punomoćnik tužilje je predlo žio o dređivanje privremene mere kojom će se obavezati tužena da tužilji dozvoli korišćenje spornog stana.

Podneskom od istog datuma punomoćnik tužilje je istakao predlog za povraćaj u pređašnje stanje zbog propuštanja ročišta zakazanog za 3. april 1996. godine, a podneskom od 5. jula 1996. godine je predložio nastavak postupka.

Ročište zakazano za 23. oktobar 1996. godine nije održano zbog nepostojanja procesnih uslova, a na ročištu od 15. januara 1997. godine je određeno izvođenje dokaza veštačenjem preko sudskog veštaka medicinske struke, a nalaz je dostavljen sudu 9. aprila 1997. godine.

Rešenjem Petog opštinskog suda u Beogradu P. 3195/95 od 18. jula 1997. godine je, u stavu prvom izreke , delimično usvojena privremena mera i zabranjeno je tuženoj otuđenje i opterećenje sporne nepokretnosti, na kojoj pravo korišćenja ima opština S . g, s tim da se u zemljišnim knjigama ima upisati zabeležba ovog spora do pravnosnažnog okončanja postupka; stavom drugim izreke je konstatovano da će ovu zabeležbu sprovesti zemljišno-knjižno odeljenje Drugog opštinskog suda u Beogradu po prijemu ovog rešenja; stavom trećim izreke je odbijen predlog tužilje da se ovom privremenom merom zabrani tuženoj otuđenje svih pokretnih stvari koje se nalaze u spornom stanu; stavom četvrtim izreke je konstatovano da žalba izjavljena protiv ovog rešenja ne zadržava njegovo izvršenje.

Zatim su održana ročišta 17. oktobra 1997. godine, 29. decembra 1998. godine i 13. januara 1999. godine, a na ročištu od 15. februara 1999. godine je zaključena glavna rasprava.

Presudom Petog opštinskog suda u Beogradu P. 3195/95 od 15. februara 1999. godine je, u stavu prvom izreke, usvojen tužbeni zahtev tužilje i utvrđeno je da je ugovor o kupoprodaji dvosobnog stana u B, ul. Đ. J. broj 7, na prvom spratu, broj 2, površine 62m2, upisan u ZKUL broj . . . , KO Beograd 1 , na katastarskoj parceli broj . . . , zaključen 17. septembra 1991. godine između tužilje kao prodavca i tužene kao kupca, ništav. Stavom drugim izreke presude je obavezana tužena da tužilji naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 8.900,00 dinara.

Odlučujući o žalbi tužene, Okružni sud u Beogradu je rešenjem Gž. 5330/99 od 16. septembra 1999. godine, u stavu prvom izreke , ukinuo presudu Petog opštinskog suda u Beogradu P. 3195/95 od 15. februara 1999. godine i predmet vratio prvostepenom sudu na ponovno suđenje, a stavom drugim izreke je odbio kao ne osnovanu žalbu tužene protiv rešenj a Petog opštinskog suda u Beogradu P. 3195/95 od 18. jula 1997. godine i potvrdio to rešenje .

U ponovnom postupku nije održano ročište zakazano za 7. decembar 1999. godine zbog nepostojanja procesnih uslova, a zatim je održan o ročišt e 25. januara 2000. godine - na kome je određeno dopunsko veštačenje, a nalaz je dostavljen sudu 27. marta 2000. godine. Potom su održana ročišta 29. juna, 11. oktobra i 13. novembra 2000. godine – na kome je izveden dokaz saslušanjem tužene u svojstvu parnične stranke, a ročišta zakazana za 15. decembar i 23. februar 2001. godine nisu održana, usled odsustva postupajućeg sudije.

Na ročištu održanom 5. marta 2001. godine je izveden dokaz saslušanjem sudskog veštaka, a na ročištu od 9. aprila 2001. godine je zaključena glavna rasprava.

Presudom Petog opštinskog suda u Beogradu P. 2251/99 od 9. aprila 2001. godine je, u stavu prvom izreke, usvojen tužbeni tužbeni zahtev tužilje i utvrđeno je da je ništav ugovor o kupoprodaji dvosobnog stana u B, ul. Đ . J. broj 7, na prvom spratu, stan broj 2, površine 62m2, upisan u ZKUL broj . . . , KO B . 1, na katastarskoj parceli broj . . . , zaključen 17. septembra 1991. godine između tužilje kao prodavca i tužene kao kupca, a stavom drugim izreke je obavezana tužena da tužilji naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 130.200,00 dinara.

Odlučujući o žalbi tužene, Okružni sud u Beogradu je presudom Gž. 7042/01 od 18. decembra 2001. godine potvrdio presudu Petog opštinskog suda u Beogradu P. 2251/99 od 9. aprila 2001. godine.

Odlučujći o reviziji tužene, Vrhovni sud Srbije je rešenjem Rev. 2772/02 od 26. juna 2002. godine vratio spis predmeta P. 2251/99 Petom opštinskom sudu u Beogradu, preko Okružnog suda u Beogradu, radi otklanjanja procesnih nedostataka, odnosno radi odlučivanja prvostepenog suda o predlogu tužene za ponavljanje postupka.

Rešenjem Petog opštinskog suda Beogradu P. 2251/99 od 30. septembra 2002. godine je prekinut postupak po predlogu za ponavljanje postupka pravnosnažno okončanog presudom Okružnog suda u Beogradu Gž. 7042/01 od 18. decembra 2001. godine kojim je odbijena žalba tužene i potvrđena presuda Petog opštinskog suda u Beogradu P. 2251/99 od 9. aprila 2001. godine, do okonačnja postupka po izjavljenoj reviziji tužene protiv presude Okružnog suda u Beogradu Gž. 7042/01 od 18. decembra 2001 . godine kojom je odbijena žalba tužene i potvrđena pravostepena presuda.

Rešenjem Vrhovnog suda Srbije Rev. 5057/02 od 15. marta 2003. godine je ukinuta presuda Okružnog suda u Beogradu Gž. 7042/01 od 18. decembra 2001. godine i predmet je vraćen istom sudu na ponovni postupak po žalbi.

Rešenjem Okružnog suda u Beogradu Gž. 4962/03 od 17. jula 2003. godine je ukinuta presuda Petog opštinskog suda u Beogradu P. 2251/99 od 9. aprila 2001. godine i predmet je vraćen prvostepenom sudu na ponovno suđenje.

U ponovnom postupku ročište zakazano za 1. mart 2004. godine nije održano zbog zahteva tužene za izuzeće postupajućeg sudije, a rešenjem Petog opštinskog suda u Beogradu P. 3167/03 od 10. marta 2004. godine je odbijen zahtev tužene kao neosnovan. Potom su održana ročišta 15. septembra 2004. godine, 31. marta, 27. juna, 21. oktobra i 29. novembra 2005. godine, 27. januara, 21. marta i 21. juna 2006. godine.

Ročište zakazano za 3. mart 2008. godine nije održano, jer punomoćnik tužilje nije pristupio, kao ni ročište od 25. marta 2008. godine , iako je istom pristupila tužilja lično, a li zbog nesposobnosti da sama zastupa svoje interese ovo ročište nije moglo biti održano.

Zatim je održano ročišt e 1. oktobra 2008. godine , a na ročištu od 13. februara 2009. godine je zaključena glavna rasprava.

Presudom Petog opštinskog suda u Beogradu P. 3167/03 od 13. februara 2009. godine je , u stavu prvom izreke , odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev tužilje kojim je tražila da sud utvrdi da je ugovor o kupoprodaji dvosobnog stana u B, ul. Đ . J. broj 7, na prvom spratu, stan broj 2, površine 62m2, upisan u ZKUL broj . . . , KO B . 1, na katastarskoj parceli broj . . . , zaključen 17. septembra 1991. godine između tužilje kao prodavca i tužene kao kupca, ništav ; stavom drugim izreke je odbijen predlog tužilje za određivanje privremene mere kojom je traženo da sud zabrani tuženoj da otuđi i optereti spornu nepokretnost i da naloži Službi za katastar nepokretnosti za Beograd da izvrši zabeležbu privremene mere; stavom trećim izreke presude je konstatovano da svaka stranka snosi svoje troškove postupka.

Odlučujući o žalbi tužilje, Apelacioni sud u Beogradu je rešenjem Gž. 3496/10 od 28. aprila 2010. godine ukinuo presudu Petog opštinskog suda u Beogradu P. 3167/03 od 13. februara 2009. godine u stavu prvom i trećem izreke i predmet vratio Prvom osnovnom sudu u Beogradu na ponovno suđenje.

U ponovnom postupku pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu su održana ročišta 28. oktobra, 8. decembra 2010. godine i 8. marta 2011. godine.

Rešenjem Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 76701/10 od 17. marta 2011. godine navedeni sud se oglasio stvarno nenadležnim za postupanje u ovoj parnici, s tim da se po pravnosnažnosti rešenja spisi predmeta dostav e Višem sudu u Beogradu kao stvarno i mesno nadležnom sudu.

Odlučujući o žalbi protiv tog rešenja, Viši sud u Beogradu je rešenjem Gž. 8685 /11 od 13. oktobra 2011. godine ukinuo rešenje Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 76701/10 od 17. marta 2011. godine i predmet vratio prvostepenom sudu na ponovni postupak.

Pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu je održano ročišt e 28. decembra 2011. godine , na kome je održano na snazi izvođenje dokaza grafološkim i medicinskim veštačenjem .

Na ročištu održanom 2. aprila 2012. godine je konstatovano da će sledeće ročište naknadno biti zakazano pismenim putem, nakon što Vrhovni kasacioni sud odluči o izazvanom sukobu nadležnosti između Prvog osnovnog suda u Beogradu i Apelacionog suda u Beogradu , zbog drugog ukidanja prvostepene presude rešenjem Apelacionog suda Gž. 3496/10.

Kako Prvi osnovni sud u Beogradu nije prihvatio nadležnost, veće je spise predmeta dostavio Vrhovnom kasacionom sudu radi rešavanja nastalog sukoba nadležnosti , a Vrhovni kasacioni sud je rešenjem R1. 102/12 od 11. aprila 2012. godine odlučio da je za postupanje u ovoj pravnoj stvari nadležan Apelacioni sud u Beogradu. Naime, prema odredbi člana 373. stav 3. Zakona o parničnom postupku ( "Službeni glasnik RS", broj 125/04 ), koj a je izmenjen a članom 36. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS", broj 111/09), proizlazi da u slučaju da je prvostepena presuda jedanput bila ukinuta, drugostepeni sud ne može ukinuti presudu i uputiti predmet prvostepenom sudu na ponovno suđenje , te je za postupanje u ovom predmetu određena nadležnost Apelacionog suda u Beogradu, kako je odlučeno ovim rešenjem.

Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž. 3349/12 od 3. juna 2013. godine, je u stavu prvom izreke, odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev tužilje kojim je tražila da se utvrdi da je ništav ugovor o kupoprodaji dvosobnog stana u B, ul. Đ . J. broj 7, na prvom spratu, stan broj 2, površine 62m2, upisan u ZKUL broj . . . , KO B . 1, na katastarskoj parceli broj . . . , zaključen 17. septembra 1991. godine između tužilje kao prodavca i tužene kao kupca. Stavom drugim izreke ove presude obavezana je tužilja da tuženoj naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 666.000,00 dinara.

Vrhovni kasacioni sud je rešenjem Rev. 1091/13 i Rž. 162/13 od 24. oktobra 2013. godine, u stavu prvom izreke , odbacio kao nedozvoljenu reviziju tužilje izjavljenu protiv presude Apelacionog suda u Beogradu P. 3349/12 od 3. juna 2013. godine , a u stavu drug om izreke je odbacio kao nedozvoljenu žalb u tužilje izj avljenu protiv presude Apelacionog suda u Beogradu P. 3349/12 od 3. juna 2013. godine.

4. Ocenjujući najpre navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, na čiju se povredu podnosilac ustavne žalbe poziva, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti, Ustavni sud je utvrdio da je parnični postupak pokrenut 4. septembra 1995. godine, podnošenjem tužbe Petom opštinskom sudu u Beogradu i da je pravnosnažno okonačan rešenjem Vrhovnog kasacionog suda Rev. 1091/13 i Rž. 162/13 od 24. oktobra 2013. godine. Iako je period u kojem se građanima Republike Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom proglašenja Ustava Republike Srbije, Ustavni sud je, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu, stao na stanovište da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnog roka uzme u obzir celokupan period trajanja ovog parničnog postupka.

Kada je reč o dužini trajanja parničnog postupka, Ustavni sud je utvrdio da postupak trajao 18 godina, što samo po sebi ukazuje na njegovo nerazumno dugo trajanje.

Međutim, polazeći od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti pravnih pitanja i činjeničnog stanja u konkretnom sporu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe, postupanja sudova koji su vodili postupak, kao i od značaja prava o kome ce u postupku odlučuje za podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dužinu trajanja konkretnog parničnog postupka.

U tom smislu, Ustavni sud je ocenio da je predmet spora bio činjenično i pravno složen, jer su sudovi u toku postupka morali utvrditi da li je tužilja, ovde podnositeljka ustavne žalbe dala tuženoj punomoćje za otkup i prodaju svog stana, da li je prilikom izdavanja punomoćja bila poslovno sposobna, s obzirom na bolesti koje je imala, preduzete radnje i pravne posledice, ali da to ne može opravdati osamnaestogodišnje trajanje postupka.

Ocenjujući značaj predmeta spora za podnositeljku ustavne žalbe, Ustavni sud je zaključio da je podnosi teljka imala legitiman pravni interes da ce o nje nom tužbenom zahtevu odluči u razumnom roku.

Ispitujući ponašanje podnositeljke ustavne žalbe, Ustavni sud je ocenio da je podnositeljka, kao tužilja, u određenoj meri doprinela neopravdano dugom trajanju parničnog postupka. Naime, punomoćnik podnositeljke je u toku postupka pred prvostepenim sudom izostao sa tri ročišta 3. aprila 1996. godine na kome je utvrđeno mirovanje postupka, 3. i 25. marta 2008. godine.

Ipak, osnovni razlog dugom trajanju parničnog postupka je postupanje sudova koji nisu preduzimali sve zakonom predviđene procesne mere koje su im stajale na raspolaganju da se postupak efikasno okonča i da se o podnetoj tužbi, odnosno istaknutim tužbenim zahtevima odluči bez nepotrebnog odugovlačenja. U prilog navedenoj činjenici govori i to da prvostepeni sud nakon sedam održanih ročišta doneo prvu presudu, koja je u postupku po žalbi ukinuta i vraćena prvostepenom sudu na ponovno suđenje. U ponovnom postupku je , nakon šest održanih ročišta , doneta druga prvostepena presuda, koja je u postupku po žalbi potvrđena, ali je rešenjem Vrhovnog suda Srbije ukinuta drugostepena presuda i vraćena je istom sudu na ponovni postupak po žalbi. Drugostepeni sud je ukinuo prvostepenu presudu i predmet po drugi put vratio prvostepenom sudu na ponovno suđenje. U ponovnom postupku pred prvostepenim sudom nakon osam održanih ročišta, odnosno poslednjeg od 21. juna 2006. godine, pa do 3. marta 2008. godine, prvostepeni sud nije preuzimao nikakve radnje jednu godinu i devet meseci, a potom je nakon dva održana ročišta doneo presudu koja je u postupku po žalbi i treći put ukinuta i vraćena prvostepenom sudu na ponovno suđenje. Nakon toga, prvostepeni sud se posle tri održana ročišta, oglasio stvarno nenadležnim za dalje postupanje i spise predmeta po pravnosnažnosti rešenja je dostavio Višem sudu u Beogradu, a Viši sud u Beogradu je u postupku po žalbi ukinuo prvostepeno rešenje i predmet ponovo vratio prvostepenom sudu. Pred prvostepenim sudom je održano još dva ročišta, a nakon rešavanja sukoba nadle žnosti i rešenja Vrhovnog kasacionog suda koji je odlučio da je u ovoj pravnoj stvari nadležan Apelacioni sud u Beogradu, navedeni sud je doneo presudu 3. juna 2013. godine. Odlučujući o reviziji, Vrhovni kasacioni sud je odbacio reviziju i žalbu izjavljenu protiv presude Apelacionog suda u Beogradu. Ustavni sud ukazuje na stav Evropskog suda izražen u presudi od 6. septembra 2005. godine u predmetu Pavlyulynets protiv Ukrajine ( broj aplikacije 70767/01, stav 51.), u kome je konstatovano da ponovno razmatranje jednog predmeta posle vraćanja na nižu instancu može, samo po sebi, otkriti ozbiljan nedostatak u pravnom sistemu tužene države.

Ustavni sud konstatuje da je dužnost sudova da postupak sprovedu bez odugovlačenja, da pravovremeno i efikasno reaguju i da blagovremeno preduzmu sve zakonske mere u cilju razjašnjenja činjeničnog stanja i donošenja odluke. Ustavni sud naglašava da je u pravnoj državi od izuzetne važnosti donošenje odluka bez odlaganja, kako se ne bi ugrozila delotvornost sudske zaštite Ustavom garantovanih prava i sloboda i kako bi se održalo poverenje građana u sudove.

5. Ustavnopravna ocena sprovedenog postupka u ovoj građanskopravnoj stvari, zasnovana na praksi Ustavnog suda, kao i Evropskog suda za ljudska prava, potvrđuje da je u konkretnom slučaju povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu usvojio u tački 1. izreke.

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnositeljke ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.700 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde i državne uprave.

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog utvrđene povrede prava, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za njeno utvrđenje, u konkretnom slučaju, a posebno dužinu trajanja parničnog postupka, kao i doprinos podnositeljke ustavne žalbe. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu pravičnu naknadu za povredu prava koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog neažurnog postupanja sudova. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu postojeću praksu ovog a suda, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomsko-socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

7. Polazeći od iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević, s.r.

Povreda prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku dugom 18 godina

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti