Utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku u devetogodišnjem parničnom postupku

Kratak pregled

Ustavni sud usvojio je ustavnu žalbu i utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji traje od 2003. godine. Postupak je prekinut 2007. i nije nastavljen. Naloženo je nadležnom sudu da hitno nastavi i okonča postupak.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Jovice Radonjića iz Golubinaca, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 5. decembra 2012. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Jovice Radonjića i utvrđuje da je u parničnom postupku koji se vodio pred Drugim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu broj P. 3715/03 povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Nalaže se Prvom osnovnom sudu u Beogradu da nastavi prekinuti parnični postupak iz tačke 1. i preduzme sve mere kako bi se postupak okončao u najkraćem roku.

3. Odbacuje se zahtev za naknadu nematerijalne štete.

O b r a z l o ž e nj e

1. Jovica Radonjić iz Golubinaca je 11. juna 2010. godine, preko punomoćnika Milana C. Cvetkovića, advokata iz Beograda, podneo Ustavnom sudu ustavnu žalbu zbog povrede načela zabrane diskriminacije iz člana 21. st . 1. i 2. Ustava Republike Srbije, kao i prava na pravično suđenje i suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, u parničnom postupku koji se vodi o pred Drugim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu broj P. 3715/03.

U ustavnoj žalbi je, pored ostalog, navedeno: da je podnosilac ustavne žalbe 2 8. maja 2003. godine podneo tužbu Drugom opštinskom sudu u Beogradu, ali da do podnošenja ustavne žalbe „postupak praktično nije ni počeo“; da je samo suđenje pristrasno, jer je održan sastanak zastupnika tužene stranke - Ministarstva odbrane i tadašnjeg predsednika Vrhovnog suda Srbije, na kome je postignut dogovor da tuženi nije obavezan na isplatu neisplaćenih zarada. Podnosilac ustavne žalbe je predložio da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, a u podnesku od 12. marta 2012. godine postavio je i zahtev za naknadu nematerijalne štete.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

Odredba člana 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu ("Službeni glasnik RS", br. 109/07 i 99/11) je po svojoj sadržini istovetna sa odredbom člana 170. Ustava, a stavom 2. istog člana je propisano da se ustavna žalba može izjaviti i ako nisu iscrpljena pravna sredstva, u slučaju kada je podnosiocu žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je izvršio uvid u celokupnu dokumentaciju priloženu kao dokaz uz ustavnu žalbu i spise predmeta Drugog opštinskog suda u Beogradu P. 3715/03, te utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Troje tužilaca, među kojima i podnosilac ustavne žalbe, podneli su preko zajedničkog punomoćnika, 28. maja 2003. godine, tužbu Drugom opštinskom sudu u Beogradu protiv tužene Državne zajednice Srbij a i Crne Gor a-Ministarstvo odbrane-Sekretarijat Ministarstva, koj om su tražili da se obaveže tužena da tužiocima, profesionalnim vojnicima Vojske državne zajednice , na ime neisplaćene zakonom garantovane plate za period od 1. januara 2000. godine do 30. a prila 2003. godine, isplati iznos od po 424.107,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od podnošenja tužbe do isplate , kao i troškove parničnog postupka.

Nakon dostavljanja odgovora na tužbu od 19. juna 2003. godine, pred Drugim opštinskim sudom je održano pripremno ročište 20. februara 2004. godine, na kome je rešenjem P. 3715/03 odbijen prigovor stvarne nenadležnosti Drugog opštinskog suda u Beogradu za postupanje u ovoj pravnoj stvari istaknut od strane tužene.

Drugi opštinski sud u Beogradu je rešenjem P. 3715/03 od 23. februara 2004. godine odbio zahtev tužilaca za oslobađanje od plaćanja troškova sudske takse. Protiv ovog rešenja tužioci su izjavili žalbe.

U postupku po žalbama, Okružni sud u Beogradu je rešenjem Gž. 5128/04 od 22. septembra 2004. godine vratio spise predmeta Drugom opštinskom sudu u Beogradu P. 3715/03 radi dopune postupka , jer jedan od tužilaca nije potpisao žalbu.

Spisi predmeta vraćeni su Drugom opštinskom sudu u Beogradu 15. oktobra 2004. godine, a dopisom od 20. oktobra 2004. godine pozvan je tužilac S. M. da pristupi u sud zbog potpisivanja žalbe.

Spisi predmeta su već 25. oktobra 2004. godine ponovo dostavljeni Okružn om sud u u Beogradu , koji je rešenjem Gž. 11077/04 od 18. novembra 2004. godine odbio žalbe tužilaca kao neosnovane i potvrdio rešenje Drugog opštinskog suda u Beogradu P. 3715/03 od 23. februara 2004. godine.

U periodu od 17. decembra 2004. godine kada je predmet vraćen prvostepenom sudu na dalji postupak, do maja iste godine pristupilo se prinudnoj naplati sudske takse za tužbu, a ročišta nisu zakazivana.

Rešenjem Drugog opštinskog suda u Beogradu P. 3715/03 od 23. maja 2005. godine odobreno je prvotužiocu, ovde podnosiocu ustavne žalbe, i trećetužiocu plaćanje sudske takse na tužbu u iznosu od po 10.466,00 dinara u tri jednake mesečne rate od po 3.488,00 dinra, s tim što prva rata za naplatu dospeva 1. jula 2005. godine, druga rata 1. avgusta 2005. godine i treća rata 1. septembra 2005. godine.

Nakon toga, u predmetu dve godine nisu preduzimane bilo kakve radnje u postupku.

Tužioci su na ročištu održanom 22. maja 2007. godine predložili da sud u dokaznom postupku pribavi upravne akt e, odnosno naredbe o postavljenju na osnovu kojih je vršen obračun i isplata plata tužiocima za ceo utuženi period. Drugi opštins ki sud u Beogradu je od Vojne pošte Batajnica dopisom od 22. maja 2007. godine zatražio dostavljanje navedenih podataka, ali je dopisom od 18. juna 2007. godine obave šten da je za dostavljanje traženih podataka nadležan Računovodstveni centar Ministarstva odbrane Republike Srbije, koji nije postupio po zahtevu Drugog opštinskog suda u Beogradu od 2. jula 2007. godine.

Na ročištu održanom 24. oktobra 2007. godine, punomoćnik tužilaca je predložio da se postupak prekine zbog pokretanja postupka za rešavanje spornog pravnog pitanja pred Vrhovnim sudom Srbije , u smislu člana 176. Zakona o parničnom postupku, te dostavio obrazloženi podnesak sa ovim predlogom.

Drugi opštinski sud u Beogradu je rešenjem P. 3715/03 od 29. novembra 2007. godine prekinuo postupak u ovoj pr avnoj stvari. Iz obrazloženja rešenja proizlazi da je postupak prekinut zbog različitih stavova o prethodnom pravnom pitanju od strane Vrhovnog suda Srbije u postupku po reviziji, kao i zbog obavljanja komisijskog veštačenja u id entičnom predmetu koji se vodi pred istim sudom, a na okolnosti priliva sredstava i rashoda u budžetu za plate vojnih lica. Sud je našao da navedeni razlog predstavlja prethodno pitanje, pa je postupak prekinuo primenom odredbe člana 215. Zakona o parničnom postupku . Rešenje o prekidu postupka je postalo pravnosnažno bez žalbe i predmet je arhiviran 22. januara 2008. godine.

4. Odredbama Ustava, na čiju povredu ukazuje podnosilac u ustavnoj žalbi, utvrđeno je: da su pred Ustavom i zakonom svi jednaki i da svako ima pravo na jednaku zakonsku zaštitu, bez diskriminacije (član 21. st. 1. i 2.); da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.).

Zakonom o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ br. 125/04 i 111/09 ) bilo je propisano: da sud može osim slučajeva posebno predviđenih u ovom zakonu, prekid postupka odrediti ako je odlučio da sam ne rešava o prethodnom pitanju (član 12.) (član 215. stav 1.); da ako je sud prekinuo postupak iz razloga navedenih u članu 215. tačka 1. ovog zakona, postupak će se nastaviti kad se pravnosnažno završi postupak pred sudom ili drugim nadležnim organom, ili kad sud nađe da više ne postoje razlozi da se čeka na njegov završetak (član 217. stav 2).

5. Ocenjujući period u odnosu na koji je Ustavni sud nadležan da ispituje povredu prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud konstatuje da je period za ocenu razumne dužine trajanja postupka, koji spada u nadležnost Ustavnog suda, počeo da teče od 8. novembra 2006. godine, kada je stupio na snagu Ustav Republike Srbije. Međutim, Ustavni sud je ocenio da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine, jer sudski postupak, od dana njegovog pokretanja do dana okončanja, predstavlja jedinstvenu celinu, te da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnog roka uzme u obzir celokupan period trajanja postupka od podnošenja tužbe 28. maja 2003. godine .

Kada je reč o dužini trajanja predmetnog sudskog postupka, Ustavni sud je utvrdio da je parnični postupak u konkretnom predmetu do donošenja rešenja o prekidu postupka trajao četiri i po godine i da je isto toliko dugo predmet arhiviran, a da u njemu nije doneta prvostepena odluka, što samo po sebi ukazuje na to da postupak nije okončan u okviru standarda razumnog trajanja sudskog postupka koji su prihvaćeni u praksi Ustavnog suda, kao i Evropskog suda za ljudska prava u Strazburu. Međutim, prilikom odlučivanja o tome da li je podnosiocu ustavne žalbe u konkretnom slučaju povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je pošao od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca ( složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanja nadležnih sudova koji vode postupak i prirode zahteva, odnosno značaja prava o kojima se u postupku odlučuje za podnosioca).

Ispitujući uticaj navedenih kriterijuma na trajanje konkretnog parničnog postupka, Ustavni sud je na osnovu prethodno utvrđenih činjenica i okolnosti ocenio da je dužini postupka prvenstveno doprinelo postupanje prvostepenog suda. Naime, pripremno ročište u ovoj pravnoj stvari je održano tek 20. februara 2004. godine, iako je tužena odgovor na tužbu dostavila prvostepenom sudu 19. juna 2003. godine. U periodu od februara 2004. godine do maja 2005. godine odlučivano je o predlogu tužilaca za oslobođenje od plaćanja takse za tužbu i prinudnoj naplati sudske takse. Do 22. maja 2007. godine u predmetu nije preduzeta nijedna procesna radnja. Na predlog punomoćnika tužilaca, parnični postupak je prekinut 29. novembra 2007. godine i predmet je arhiviran 22. januara 2008. godine. U predmetu nije sprovođen dokazni postupak, niti je doneta odluka o tužbenim zahtevima.

Ustavni sud je utvrdio da nakon donošenja rešenja o prekidu postupka, Drugi opštinski sud u Beogradu nije tražio od Vrhovnog suda Srbije izveštaj o tome da li je zauzet stav o spornom pravnom pitanju. Međutim, ni podnosilac ustavne žalbe i drugi tužioci nisu preduzeli bilo koju radnju kojom bi pokazali želju i nameru da se postupak nastavi, iako je postupak prekinut na njihov predlog. Podnosilac ustavne žalbe se obratio Ustavnom sudu radi zaštite prava na suđenje u razumnom roku, a da prethodno nije podneo predlog za nastavak osporenog parničnog postupka. I pored ovakvog ponašanja podnosioca ustavne žalbe koji nije koristio svoja procesna prava u cilju nastavka, ubrzanja i okončanja parničnog postupka koji se vodi po njegovoj tužbi, Ustavni sud je našao da je prevashodna dužnost suda da preduzme sve mere kako bi se predmet iz njegove nadležnosti okončao i time pružila sudska zaštita strankama u postupku utvrđena članom 22. stav 1. Ustava.

6. Ustavnopravna ocena sprovedenog postupka u ovoj građanskopravnoj stvari, zasnovana na praksi Ustavnog suda, kao i Evropskog suda za ljudska prava, potvrđuje da je u konkretnom slučaju povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava. Ustavni sud je stoga, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu usvojio u tački 1. izreke, prvi deo.

Polazeći od toga da parnični postupak povodom koga je podneta ustavna žalba još nije okončan, a da više ne postoje razlozi za prekid postupka jer je Vrhovni sud Srbije zauzeo stav o spornom pravnom pitanju, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, odredio da se štetne posledice utvrđene povrede Ustavom zajemčenog prava otklone nalaganjem nadležnom Prvom osnovnom sudu u Beogradu da nastavi započeti parnični postupak i preduzme sve neophodne mere kako bi se postupak okončao u najkraćem roku, pa je odlučio kao u tački 2. izreke.

7. U vezi navoda podnosioca ustavne žalbe da mu je u parničnom postupku koji se vodio pred Drugim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu broj P. 3715/03 povređeno načelo zabrane diskriminacije iz člana 21. st. 1. i 2. Ustava, kao i pravo na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud je u ovom delu ustavnu žalbu odbacio kao preuranjenu, saglasno članu 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, imajući u vidu da predmetni parnični postupak još uvek nije okončan, kao u drugom delu tačke 1. izreke.

8. S obzirom na to da je podnosilac ustavne žalbe zahtev za naknadu nematerijalne štete usled povrede ustavnog prava istakao tek u dopuni ustavne žalbe koju je podneo Ustavnom sudu 12. marta 2012. godine, Sud je primenom člana 85. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07 i 99/11 ), u tački 3. izreke odbacio zahtev kao neblagovremen.

9. Na osnovu svega iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) i člana 47. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu i člana 84. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“ br. 24/08, 27/08 i 76/11), odlučio kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević

Utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku u devetogodišnjem parničnom postupku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti