Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u radnom sporu

Kratak pregled

Ustavni sud usvojio je ustavnu žalbu, utvrdivši povredu prava na suđenje u razumnom roku u radnom sporu koji je trajao preko deset godina. Podnosiocu je dosuđena naknada nematerijalne štete od 1.000 evra i naloženo je hitno okončanje postupka.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi M. J. iz sela L, grad Š, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 4. decembra 2013. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba M. J. i utvrđuje da je u postupku koji se vodi pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P.1 1156/11 podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.000 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstvo pravde i državne uprave.

3. Nalaže se nadležnim sudovima da preduzmu sve mere kako bi se postupak iz tačke 1. okončao u najkraćem roku.

O b r a z l o ž e nj e

1. M. J. iz sela L, grad Š, je 21. juna 2011. godine, preko punomoćnika P. S, advokata iz B, podneo Ustavnom sudu ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, prava na rehabilitaciju i naknadu štete i prava na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo, zajemčenih čl. 32, 35. i 36. Ustava Republike Srbije.

U ustavnoj žalbi podnosilac je naveo da je predmetni parnični postupak radni spor koji traje više od osam godina i neizvesno je kada će biti okončan. Takođe je navedeno da, s obzirom na dužinu trajanja predmetnog postupka, podnosilac nije imao adekvatno pravno sredstvo, tj. delotvoran pravni lek da zaštiti svoja prava, te mu je povređeno pravo iz člana 36. stav 1. Ustava, kao i da je jasno da je druga strana u postupku sve vreme vršila opstrukciju postupka, što joj je sud dopuštao, što znači da stranke nisu imale jednak tretman, čime mu je povređeno pravo iz člana 36. stav 2. Ustava. Podnosilac je istakao zahtev za naknadu nematerijalne štete usled povrede Ustavom zajemčenog prava, kao i zahtev za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

Odredbom člana 82. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu (''Službeni glasnik RS'', br. 109/07, 99/11 i 18/13 – US) propisano je da se ustavna žalba može izjaviti i ako nisu iscrpljena pravna sredstva, u slučaju kada je podnosiocu žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u spise predmeta Prvog osnovnog suda u Beogradu P.1 1156/11 i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Podnosilac ustavne žalbe, kao tužilac, podneo je 3. marta 2003. godine Prvom opštinskom sudu u Beogradu tužbu protiv tuženog GP „M.“ a.d. iz B, kojom je tražio da sud poništi kao nezakonita rešenja tuženog na osnovu kojih mu je prestao radni odnos, zbog neopravdanog izostanka sa posla pet radnih dana uzastopno, kao i da obaveže tuženog da ga vrati na posao i prizna mu sva prava iz radnog odnosa. Povodom ove tužbe formiran je predmet P.1 292/03.

Prvi opštinski sud u Beogradu je zakazao 25 ročišta (za 11. april, 13. jun, 15. oktobar i 12. decembar 2003, 19. februar, 27. april, 25. jun i 3. novembar 2004, 19. januar, 5. april, 1. jul i 23. decembar, 17. mart, 9. jun, 25. septembar i 1. decembar 2006, 21. februar, 15. maj, 11. i 19. septembar 2007. i 7. februar, 27. mart, 27. maj, 1. oktobar i 15. decembar 2008. godine), od kojih je 14 održano. Od 11 neodržanih ročišta, tri nisu održana bez navođenja razloga za to (zakazana za 12. decembar 2003, 27. april 2004. i 11. septembar 2007. godine), dva zbog sprečenosti postupajućeg sudije (zakazana za 5. april 2005. i 25. septembar 2006. godine), jedno usled pogrešno upućenog poziva (zakazano za 25. jun 2004. godine), dva zbog nedolaska svedoka (zakazana za 15. oktobar 2003. i 21. februar 2007. godine), dva jer tužilac nije bio uredno pozvan (zakazana za 7. februar i 27. mart 2008. godine, a jedno (zakazano za 9. jun 2006. godine) na saglasan predlog stranaka.

Po zaključenju glavne rasprave 15. decembra 2008. godine, Prvi opštinski sud u Beogradu je istog dana doneo presudu P.1 292/03, kojom je odbio kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca. Protiv ove presude tužilac je izjavio žalbu 25. februara 2009. godine, te su spisi predmeta dostavljeni Okružnom sudu u Beograda, radi odlučivanja o žalbi. Nakon uspostavljanja nove mreže sudova u Republici Srbiji u 2010. godini, drugostepeni postupak se vodio pred Apelacionim sudom u Beogradu, koji je 16. februara 2011. godine doneo rešenje Gž.I 2237/10, kojim je ukinuo označenu prvostepenu presudu, a predmet uputio Prvom osnovnom sudu u Beogradu na ponovno suđenje.

U ponovnom postupku, u kome je predmet dobio broj P.1 1156/11, Prvi osnovni sud u Beogradu je, do dostavljanja spisa Ustavnom sudu 6. novembra 2013. godine, zakazao deset ročišta (za 14. jun i 14. novembar 2011. godine, 28. februar, 31. maj i 19. jul i 29. novembar 2012. godine, 11. mart, 9. jul i 3. oktobar 2013. godine), od kojih su četiri održana. Od šest neodržanih ročišta, tri nisu održana zbog sprečenosti postupajućeg sudije (zakazana za 28. februar i 31. maj 2012. godine i 9. jul 2013. godine), jedno (zakazano za 11. mart 2013. godine), bez navođenja razloga za to, jedno na zahtev tužioca (zakazano za 11. mart 2013. godine), dok jedno nije održano da bi se pribavili određeni dokazi, a tužilac izjasnio na dostavljena pismena (zakazano za 29. novembar 2012. godine). Naredno ročište zakazano je za 11. decembar 2013. godine.

4. Odredbama Ustava, na čiju povredu se podnosilac poziva u ustavnoj žalbi, utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1. ); da svako ima pravo na naknadu materijalne i nematerijalne štete koju mu nezakonitim ili nepravilnim radom prouzrokuje državni organ, imalac javnog ovlašćenja, organ autonomne pokrajine ili organ jedinice lokalne samouprave (član 35. stav 2.); da se jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave, kao i da svako ima pravo na žalbu i drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu (član 36.).

Za odlučivanje Ustavnog suda po predmetnoj ustavnoj žalbi od značaja su odredbe Zakona o parničnom postupku (''Službeni glasnik RS'', br. 125/04, 111/09 i 36/11), kojima je propisano: da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku (član 10.); da će u postupku u parnicama iz radnog odnosa, a naročito prilikom određivanja rokova i ročišta, sud uvek obraćati naročitu pažnju na potrebu hitnog rešavanja radnih sporova (član 435.) .

Odredbom člana 195. Zakona o radu („Službeni glasnik RS“, br. 24/05, 61/05 i 54/09) je propisano da protiv rešenja kojim je povređeno pravo zaposlenog ili kad je zaposleni saznao za povredu prava, zaposleni, odnosno predstavnik sindikata čiji je zaposleni član ako ga zaposleni ovlasti, može da pokrene spor pred nadležnim sudom, da je rok za pokretanje spora 90 dana od dana dostavljanja rešenja, odnosno saznanja za povredu prava, kao i da se spor pred nadležnim sudom pravnosnažno okončava u roku od šest meseci od dana pokretanja spora.

5. Ocenjujući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, a polazeći od utvrđenih činjenica, Ustavni sud je, pre svega, konstatovao da je postupak čije se trajanje osporava ustavnom žalbom od podnošenja tužbe 3. marta 2003. godine Prvom opštinskom sudu u Beogradu, pa do odlučivanja Ustavnog suda o izjavljenoj ustavnoj žalbi, trajao deset godina i osam meseci, kao i da taj postupak još nije okončan.

Sa druge strane, ocenjujući period u odnosu na koji je Ustavni sud nadležan da ceni povredu prava na suđenje u razumnom roku, Sud konstatuje da je period u kome se građanima Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom stupanja na snagu Ustava Republike Srbije. Međutim, polazeći od toga da je sudski postupak po svojoj prirodi jedinstvena celina, koja počinje pokretanjem postupka, podnošenjem tužbe, a završava se donošenjem odluke kojom se postupak okončava, Ustavni sud je zaključio da su ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnog roka, u konkretnom slučaju, uzme u obzir celokupni period trajanja parničnog postupka.

Navedeno trajanje parničnog postupka, posebno kada se ima u vidu njegova hitna priroda u konkretnom slučaju, samo po sebi ukazuje da taj postupak nije okončan u okviru granica razumnog roka. Međutim, pojam razumnog trajanja postupka je relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti pravnih pitanja i činjeničnog stanja u konkretnom sporu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe, postupanja organa koji su vodili postupak, kao i značaja koji za podnosioca ima subjektivno pravo o kome se u postupku odlučuje, koji se moraju procenjivati u svakom pojedinačnom slučaju, prema njegovim specifičnim okolnostima.

Analizirajući navedene kriterijume, Ustavni sud je ocenio da predmetni parnični postupak nije bio posebno složen.

Ustavni sud je ocenio i da je postavljeni zahtev bio od značaja za podnosioca, s obzirom na to da je odlučivano o zakonitosti akata na osnovu kojih mu je prestao radni odnos. Prema oceni Ustavnog suda, podnosilac nije doprineo navedenoj dužini trajanja predmetnog postupka. Naime, on se redovno odazivao urednim pozivima suda, osim što jednom ročište nije držano na njegov zahtev, a jednom na saglasan predlog obe stranke.

Imajući u vidu navedeno, prema oceni Ustavnog suda, odgovornost za trajanje radnog spora skoro jedanaest godina, pri čemu se taj postupak još uvek vodi pred prvostepenim sudom, leži, pre svega, na parničnom sudu, koji ima zakonsku obavezu da preduzme sve one radnje u postupku koje imaju za cilj da se postupak sprovede brzo i efikasno. S tim u vezi, Ustavni sud ukazuje da je parnični sud u ovom hitnom postupku pojedina ročišta zakazivao u razmaku od četiri ili pet meseci u odnosu na prethodno ročište, da pet ročišta za glavnu raspravu nisu održana zbog sprečenosti postupajućeg sudije, dva bez navođenja razloga za to, a jedno zbog pogrešno upućenog poziva, čime je postupak produžen za skoro dve godine, kao i da je drugostepeno rešenje kojim je ukinuta prvostepena presuda doneto dve godine od dostavljanja spisa predmeta drugostepenom sudu.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je utvrdio da je podnosiocu ustavne žalbe u predmetnom parničnom postupku povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, te je ustavnu žalbu usvojio, saglasno odredbi člana 89. stav 1 Zakona o Ustavnom sudu, odlučujući kao u prvom delu tački 1. izreke.

Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosiocu ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava na suđenje u razumnom roku ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.000 evra u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstvo pravde i državne uprave.

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za njeno određivanje, a posebno dužinu trajanja predmetnog parničnog postupka, kao i doprinos podnosioca trajanju postupka. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu pravičnu naknadu za utvrđenu povredu Ustavom zajemčenog prava, učinjenu neefikasnim postupanjem parničnog suda. Ustavni sud je, pri tome, imao u vidu postojeću praksu ovog suda i Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

S obzirom na to da je predmetni parnični postupak još u toku, Ustavni sud je kao način otklanjanja štetnih posledica utvrđene povrede prava, na osnovu odredbe člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, u tački 3. izreke naložio nadležnim sudovima da preduzmu mere kako bi se predmetni parnični postupak okončao u najkraćem roku.

6. U pogledu navoda ustavne žalbe o povredi prava na delotvorno pravno sredstvo, Ustavni sud ukazuje da je, saglasno načelu zaštite ljudskih i manjinskih prava i sloboda iz člana 22. stav 1. Ustava, sam Ustav u članu 170. predvideo ustavnu žalbu kao sredstvo koje se može izjaviti protiv akata, ali i radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva. Odredbom člana 82. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu propisano je da, kada je u pitanju povreda prava na suđenje u razumnom roku zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava, ustavna žalba se može izjaviti i ako nisu iscrpljena pravna sredstva, dakle i u toku postupka. Na taj način, prema oceni Ustavnog suda, obezbeđeno je formalno i suštinski, delotvorno i efikasno pravno sredstvo kojim se preispituje „razumnost“ dužine trajanja postupka pred državnim organima i organizacijama kojima su poverena javna ovlašćenja, a koji odlučuju o pravima i obavezama pojedinaca ili krivičnim optužbama. Ustavni sud ukazuje i da je prema stavu Evropskog suda za ljudska prava (videti Odluku u predmetu „Vinčić i drugi protiv Srbije“, broj 44698/06), ustavna žalba, u načelu, delotvorno i efikasno pravno sredstvo u Republici Srbiji za zaštitu Ustavom garantovanih prava, pa tako i prava na suđenje u razumnom roku. Ustavni sud ukazuje da je ovakav stav ranije već izrazio (videti, pored drugih, Odluku u predmetu Už-779/2008 od 9. juna 2010. godine). Stoga je Ustavni sud navode o povredi prava iz člana 36. stav 2. Ustava, ocenio kao očigledno neosnovane.

U vezi istaknute povrede prava na jednaku zaštitu prava iz člana 36. stav 1. Ustava, Ustavni sud je ocenio da se navodi ustavne žalbe da je parnični sud dopuštao tuženom da odugovlači postupak, čime je podnosiocu povređeno označeno ustavno pravo, ne mogu smatrati ustavnopravnim razlozima kojima se argumentuje tvrdnja o povredi ovog prava. Ustavni sud ukazuje da je, saglasno odredbi člana 170. Ustava, kojom je ustavna žalba ustanovljena kao posebno i izuzetno pravno sredstvo za zaštitu Ustavom zajemčenih prava i sloboda, Ustavni sud u postupku po ustavnoj žalbi nadležan jedino da ispituje postojanje povreda ili uskraćivanja Ustavom zajemčenih prava i sloboda, te se stoga i navodi ustavne žalbe moraju zasnivati na ustavnopravnim razlozima kojima se, sa stanovišta Ustavom utvrđene sadržine označenog ustavnog prava ili slobode, potkrepljuju tvrdnje o njegovoj povredi ili uskraćivanju.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je, saglasno odredbama člana 36. stav 1. tač. 5) i 7) Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu u ovom delu odbacio, odlučujući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

Ustavni sud je konstatovao da u vezi istaknute povrede prava iz člana 35. Ustava ustavna žalba ne sadrži ni jedan razlog, te eventualnu povredu ovog prava nije ni razmatrao.

U pogledu zahteva podnosioca za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom, Ustavni sud podseća da je u svojoj dosadašnjoj praksi više puta razmatrao navedeno pitanje, te da je zauzeo stav da, u smislu člana 6. Zakona o Ustavnom sudu , nema osnova za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom. S tim u vezi, Ustavni sud se poziva na obrazloženje koje je dato u Odluci Už-633/2011 od 8. maja 2013. godine (videti veb-sajt Ustavnog suda na www.ustavni.sud.rs).

7. S obzirom na navedeno, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u radnom sporu

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti