Odluka Ustavnog suda o povredi pravne sigurnosti zbog neujednačene sudske prakse
Kratak pregled
Ustavni sud usvojio je ustavnu žalbu i utvrdio povredu prava na pravnu sigurnost, kao elementa prava na pravično suđenje. Povreda je nastala jer je Viši sud u Beogradu u istovetnoj činjeničnoj i pravnoj situaciji doneo suprotnu odluku od ranije prakse.
Tekst originalne odluke
Republika SrbijaUSTAVNI SUD
Už-2785/2012
29.01.2015.
Beograd
Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Stane Đoković, Anđelke Đoković i Stoje Đoković, svih iz Foče, Bosna i Hercegovina, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 29. januara 2015. godine, doneo je
O D L U K U
Usvaja se ustavna žalba Stane Đoković, Anđelke Đoković i Stoje Đoković izjavljena protiv presude Višeg suda u Beogradu Gž. 13813/10 od 25. januara 2012. godine i utvrđuje se da je podnositeljkama ustavne žalbe povređeno pravo na pravnu sigurnost kao element prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.
O b r a z l o ž e nj e
1. Stana Đoković, Anđelka Đoković i Stoja Đoković, sve iz Foče, Bosna i Hercegovina, podnele su 6. aprila 2012. godine, preko punomoćnika Gorana Belića, advokata iz Beograda, Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude Višeg suda u Beogradu Gž. 13813/10 od 25. januara 2012. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.
Podnositeljke ustavne žalbe navode da je Viši sud u Beogradu pravnosnažno odbio kao neosnovan njihov tužbeni zahtev za naknadu štete zbog manje isplaćene jednokratne novčane pomoći, nalazeći da one prethodno nisu pobijale zakonitost rešenja o priznavanju prava na jednokratnu novčanu pomoć u upravnom sporu, pa da u postupanju tužene Republike Srbije - Ministarstvo odbrane nema nezakonitog, odnosno nepravilnog rada. Ističu da se ovakav stav drugostepenog suda razlikuje od dotadašnje sudske prakse i donetih sudskih odluka, kojima su usvojeni identični tužbeni zahtevi tužilaca kojima je tražena naknada štete zbog pogrešnog obračuna jednokratne novčane pomoći (podnositeljke ustavne žalbe su u prilog tim tvrdnjama dostavile presude Okružnog suda u Beogradu Gž. 15904/07 od 19. novembra 2008. godine, Gž. 10339/07 od 18. jula 2008. godine , Gž. 5457/08 od 25. juna 2008. godine, Gž. 10959/07 od 21. novembra 2007. godine i Gž. 15427/07 od 10. decembra 2007. godine, kao i presude Višeg suda u Beogradu Gž. 691/10 od 25. maja 2011. godine i Gž. 1629/10 od 2. novembra 2011. godine). Podnositeljke ustavne žalbe predlažu da Ustavni sud usvoji žalbu i “ukloni štetne posledice po žalioce tako što će im dati pravni osnov da izvrše naknadu štete zbog osporene odluke Višeg suda u Beogradu".
2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.
U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosilaca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njihovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.
3. Ustavni sud je izvršio uvid u dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, pa je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnopravnoj stvari:
Tužilje Stana Đoković, Anđelka Đoković i Stoja Đoković, ovde podnositeljke ustavne žalbe, podnele su Drugom opštinskom sudu u Beogradu tužbu protiv tužene Republike Srbije – Ministarstvo odbrane – VP Beograd 1122-12, radi naknade materijalne štete zbog manje isplaćene jednokratne novčane pomoći.
Drugi opštinski sud u Beogradu je 24. oktobra 2007. godine doneo presudu P. 3737/05, kojom je usvojio tužbeni zahtev tužilja i obavezao tuženu da im na ime naknade materijalne štete zbog manje isplaćene jednokratne novčane pomoći isplati iznos od 102.123,80 dinara.
Odlučujući o žalbi tužene, Viši sud u Beogradu je 25. januara 2012. godine doneo osporenu presudu Gž. 13813/10, kojom je preinačio prvostepenu presudu tako što je odbio kao neosnovan tužbeni zahtev tužilja. U obrazloženju osporene drugostepene presude je, pored ostalog, navedeno: da je u postupku pred prvostepenim sudom utvrđeno da je tužena rešenjem VP Beograd 1122-12 UP-1 br. 172-18/99 od 22. maja 2002. godine priznala tužiljama pravo na jednokratnu novčanu pomoć zbog pogibije Đ.Đ, supruga, odnosno oca tužilja koji je poginuo pri izvršenju borbenog zadatka 24. aprila 1992. godine, te da je isplata po navedenom konačnom rešenju izvršena u junu 2002. godine, kada je tužiljama isplaćeno 158.980,50 dinara; da tužilje u tužbi tvrde da im je navedenom isplatom pričinjena šteta, jer je primljeni iznos manji od iznosa koji tužiljama pripada pravilnom primenom Uredbe o ostvarivanju prava na jednokratnu novčanu pomoć; da je pogrešan zaključak prvostepenog suda da je tužena pričinila štetu tužiljama, jer iz izvedenih dokaza proizlazi da je konačnom odlukom nadležnog organa tužene, tužiljama priznato pravo i dodeljena jednokratna novčana pomoć u ukupnom iznosu od 158.980,50 dinara, koji im je i isplaćen; da to podrazumeva da je tužena isplatila tužiljama upravo onaj iznos koji im je i priznat konačnom odlukom nadležnog organa tužene i da je obračun iznosa izvršen u upravnom postupku u kome je doneto rešenje koje je konačno i protiv koga su tužilje imale mogućnost da pokrenu upravni spor podnošenjem tužbe Vrhovnom sudu Srbije, za slučaj da su smatrale da je to rešenje nezakonito ili nepravilno; da drugostepeni sud nalazi da isplata izvršena u skladu sa navedenim rešenjem ne predstavlja nezakonit i nepravilan rad državnog organa, iz čega proizlazi da ne postoji odgovornost tužene, u smislu člana 172. Zakona o obligacionim odnosima, kao i da se tužena nije neosnovano obogatila na račun tužilja, jer nijedan deo imovine tužilja nije prešao u imovinu tužene, u smislu odredbe člana 210. stav 1. istog zakona.
Pored toga, Ustavni sud je utvrdio da su presudama Okružnog suda u Beogradu Gž. 15904/07 od 19. novembra 2008. godine, Gž. 10339/07 od 18. jula 2008. godine , Gž. 5457/08 od 25. juna 2008. godine, Gž. 10959/07 od 21. novembra 2007. godine, Gž. 15427/07 od 10. decembra 2007. godine i presudama Višeg suda u Beogradu Gž. 691/10 od 25. maja 2011. godine i Gž. 1629/10 od 2. novembra 2011. godine potvrđene prvostepene presude, kojima su usvojeni tužbeni zahtevi tužilaca i obavezana tužena Republika Srbija – Ministarstvo odbrane da tužiocima na ime naknade štete zbog manje isplaćene jednokratne novčane pomoći isplati određene novčane iznose. U tim predmetima, postupajući drugostepeni sudovi su zauzeli stav da nema mesta prigovoru stvarne, odnosno apsolutne nenadležnosti, koje je istakla tužena, jer je redovan sud nadležan da sudi o imovinskopravnom zahtevu za naknadu štete, te da je u situaciji kada tužena neosnovano uskrati isplatu jednokratne naknade u punom iznosu usled nepravilnog obračunavanja i time pričini štetu tužiocima, dužna da istu nadoknadi u smislu člana 172. Zakona o obligacionim odnosima.
4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava je utvrđeno da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.
Odredbom člana 172. Zakona o obligacionim odnosima (“Službeni list SFRJ“, br. 29/78, 39/85, 45/89 i 57/89 i “Službeni list SRJ“, br. 31/93, (22/99, 23/99, 35/99 i 44/99)) propisano je da pravno lice odgovara za štetu koju njegov organ prouzrokuje trećem licu u vršenju ili u vezi sa vršenjem svojih funkcija.
Odredbama Zakona o upravnim sporovima ("Službeni list SRJ", broj 46/96), koji je važio u vreme donošenja rešenja tužene, bilo je propisano : da u upravnim sporovima sudovi odlučuju o zakonitosti akata kojima državni organi i preduzeća ili druge organizacije koje vrše javna ovlašćenja rešavaju o pravima ili obavezama fizičkih lica, pravnih lica ili drugih stranaka u pojedinačnim upravnim stvarima (član 1.); da pravo pokretanja upravnog spora ima fiziko lice ili pravno lice ako smatra da mu je upravnim aktom povređeno neko pravo ili na zakonu zasnovan interes (član 2. stav 1.); da upravne sporove rešavaju sudovi u republikama članicama, Vrhovni vojni sud i Savezni sud (član 3. stav 1.).
5. Ispitujući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta odredbe člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud je zaključio da podnositeljke pre svega ukazuju na različito postupanje Okružnog suda u Beogradu i Višeg suda u Beogradu, koji su u istoj činjeničnoj i pravnoj situaciji doneli drugačije presude i time doveli podnositeljke u neravnopravan položaj u odnosu na tužioce čiji je tužbeni zahtev pravosnažno usvojen, narušavajući na taj način princip pravne sigurnosti.
U tom smislu, Ustavni sud je ocenio da različita praksa redovnih sudova sama po sebi ne ukazuje nužno na povredu prava na pravično suđenje, tim pre što ujednačavanje prakse sudova opšte nadležnosti ne spada u nadležnost Ustavnog suda, već Vrhovnog kasacionog suda. Međutim, polazeći od toga da je u parničnom postupku povodom koga je podneta ustavna žalba, kao i u predmetima u kojima su donete navedene drugostepene presude koje su dostavile podnositeljke uz ustavnu žalbu, utvrđeno da je rešenjima tužene tužiocima priznato pravo na jednokratnu novčanu pomoć na osnovu Uredbe o ostvarivanju prava na jednokratnu novčanu pomoć, te da su tužioci podneli tužbe radi naknade materijalne štete zbog manje obračunate i isplaćene naknade, Ustavni sud je našao da u ovim predmetima nesporno postoji identitet činjeničnog i pravnog stanja. Takođe, Ustavni sud je zaključio da je kod ovako utvrđenog činjeničnog i pravnog stanja, Viši sud u Beogradu osporenom presudom Gž. 13813/10 od 25. januara 2012. godine pravnosnažno odbio tužbene zahteve podnositeljki ustavne žalbe, nalazeći da je podnositeljkama isplaćena jednokratna novčana pomoć u skladu sa konačnim i pravnosnažnim rešenjem vojnog organa uprave i da zbog toga nema nezakonitog i nepravilnog rada nadležnog organa tužene, dok je presudama Okružnog suda u Beogradu Gž. 15904/07 od 19. novembra 2008. godine, Gž. 10339/07 od 18. jula 2008. godine , Gž. 5457/08 od 25. juna 2008. godine, Gž. 10959/07 od 21. novembra 2007. godine, Gž. 15427/07 od 10. decembra 2007. godine i presudama Višeg suda u Beogradu Gž. 691/10 od 25. maja 2011. godine i Gž. 1629/10 od 2. novembra 2011. godine pravnosnažno usvojen istovetni tužbeni zahtev tužilaca. U obrazloženjima navedenih drugostepenih presuda je istaknuto da je u situaciji kada tužena neosnovano uskrati isplatu jednokratne naknade u punom iznosu usled njenog nepravilnog obračunavanja i time pričini štetu tužiocima, dužna da istu nadoknadi u smislu člana 172. Zakona o obligacionim odnosima.
Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je zaključio da su Okružni sud u Beogradu i Viši sud u Beogradu doneli različite odluke o osnovanosti tužbenih zahteva koji su se zasnivali na suštinski istom činjeničnom i pravnom stanju i da su na taj način podnositeljke ustavne žalbe, kojima je odbijen tužbeni zahtev, dovedene u bitno različit položaj u odnosu na tužioce čiji je istovrsni tužbeni zahtev usvojen. Ustavni sud je stanovišta da je takva praksa sudova poslednje instance suprotna principu pravne sigurnosti (o povredi prava na pravnu sigurnost videti presude Evropskog suda za ljudska prava u predmetima : Santos Pinto protiv Portugalije od 20. maja 2008. godine i Beian protiv Rumunije od 6. decembra 2007. godine, kao i npr. Odluku Ustavnog suda Už-197/2007 od 16. jula 2009. godine). Stoga je Ustavni sud ocenio da je u konkretnom slučaju povređeno pravo podnositeljki ustavne žalbe na pravnu sigurnost, kao sastavni deo prava na pravično suđenje. Iz tih razloga, Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu u ovom delu, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US), odlučujući kao u prvom delu izreke.
6. Izuzimajući razloge koji se odnose na nedoslednu sudsku praksu i povredu prava na pravnu sigurnost, Ustavni sud je ocenio da ustavna žalba ne sadrži ustavnopravne razloge koji bi ukazivali na to da su osporenom drugostepenom presudom podnositeljkama povređene neke druge garancije sadržane u pravu na pravično suđenje.
Uzimajući u obzir navode ustavne žalbe koji se odnose na povredu prava na pravično suđenje u predmetnom parničnom postupku, Ustavni sud konstatuje da je u postupku po ustavnoj žalbi nadležan samo da utvrđuje da li je pojedinačnim aktom ili radnjom državnog organa ili organizacije kojoj je povereno javno ovlašćenje došlo do povrede ili uskraćivanja ljudskih ili manjinskih prava i sloboda zajemčenih Ustavom, odnosno da nije nadležan da ispituje zakonitost odluka redovnih sudova i vrši ocenu utvrđenih činjenica i dokaza u postupku koji je prethodio podnošenju ustavne žalbe, a na kojima se zasniva osporena presuda. U tom smislu, zadatak Ustavnog suda je da ispita da li je parnični postupak u celini bio pravičan na način utvrđen članom 32. stav 1. Ustava, ali ne i da bude supstitucija revizijskog suda.
Po nalaženju Ustavnog suda, podnositeljke ustavne žalbe iznose svoje tumačenje odredaba Zakona o obligacionim odnosima i Zakona o opštem upravnom postupku, te traže da se ispita zakonitost osporene drugostepene presude, a ne navode razloge koji bi ukazivali na to da je Viši sud u Beogradu uskratio podnositeljkama neku od procesnih garancija pravičnog suđenja ili da je doneo osporenu presudu bez valjanog obrazloženja, proizvoljno primenjujući merodavno pravo. S tim u vezi, Ustavni sud smatra da je navedeni drugostepeni sud dao dovoljne, jasne i ustavnopravno prihvatljive razloge kada je ocenio da je organ tužene postupio po konačnom pojedinačnom rešenju čiju zakonitost podnositeljke ustavne žalbe nisu osporavale u odgovarajućem postupku propisanom odredbama Zakona o upravnim sporovima, te da ne postoji nepravilan i nezakonit rad organa tužene države kao pretpostavka za njenu deliktnu odgovornost. Stoga je Ustavni sud u ovom delu odbacio ustavnu žalbu kao nedozvoljenu, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, te je odlučio kao u drugom delu izreke.
Budući da se osporena drugostepena presuda zasniva na ustavnopravno prihvatljivom tumačenju merodavnog prava, Sud je, u smislu odredbe člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, našao da je usvajanje ustavne žalbe utvrđivanjem povrede prava, samo po sebi, dovoljno kako bi se postiglo pravično zadovoljenje podnositeljki ustavne žalbe zbog povrede njihovog prava na pravnu sigurnost, kao elementa prava na pravično suđenje.
7. Na osnovu svega iznetog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.
PREDSEDNIK VEĆA
Vesna Ilić Prelić