Odgovornost države za štetu nastalu usled terorističkih akata na Kosovu

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu, utvrdivši povredu prava na naknadu štete i jednaku zaštitu prava. Država je odgovorna za štetu od terorističkih akata na Kosovu i Metohiji dok su njeni organi imali efektivnu kontrolu nad teritorijom.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-2786/2010
28.06.2012.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Žarka Radovanovića, Jovanke Radovanović, Vesne Radovanović i Biljane Radovanović, svi iz Beograda, i Dejana Ribaća iz Kragujevca, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 28. juna 201 2. godine, doneo je

O D L U K U

Usvaja se ustavna žalba Žarka Radovanovića, Jovanke Radovanović, Vesne Radovanović, Biljane Radovanović i Dejana Ribaća izjavljena protiv presude Vrhovnog kasacionog suda Rev. 1540/10 od 10. marta 2010. godine i utvrđuje da su podn osiocima ustavne žalbe povređena prav a na naknadu štete iz člana 35. stav 2. Ustava Republike Srbije i na jednaku zaštitu prava pred sudovima iz člana 36. stav 1. Ustava.

Nalaže se Vrhovnom kasacionom sudu da, u roku od 60 dana od dana dostavljanja Odluke Ustavnog suda, ponovi postupak po reviziji podnosilaca ustavne žalbe podnetoj protiv presude Okružnog suda u Beogradu Gž. 1537/08 od 4. marta 2009. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Žarko Radovanović, Jovanka Radovanović, Vesna Radovanović i Biljana Radovanović, svi iz Beograda, i Dejan Ribać iz Kragujevca su, preko punomoćnika Gavrila Rajevića, advokata iz Beograda, podnescima od 10. juna 2010. godine i 10. decembra 2010. godine, podne li Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude Vrhovnog kasacionog suda Rev. 1540/10 od 10. marta 2010. godine, zbog povrede prava na naknadu štete iz člana 35. stav 2. i prava na jednaku zaštitu prava pred sudovima iz člana 36. stav 1. Ustava Republike Srbije.

U ustavnoj žalbi je, pored ostalog, navedeno: da su rodit elji podnosilaca ustavne žalbe 11. juna 1999. godine oteti od strane terorista u selu Skivjane, opština Đakovica, pre povlačenja oružanih snaga Republike Srbije; da je prvostepeni sud usvojio tužbeni zahtev podnosilaca za naknadu nematerijalne štete, sa obrazloženjem da je tužena Republika Srbija odgovorna zbog toga što njen organ nije sprečio štetu od akata nasilja i terora, što mu je bila dužnost na osnovu člana 7. Zakona o ministarstvima, koji je važio na dan 11. jun 1999. godine, kada je otmica izvršena; da je drugostepeni sud pogrešno primenio materijalno pravo kada je prinačio prvostepenu presudu, jer je ocenio da je Republika Srbija u tom periodu imala samo obavezu da povuče svoje bezbednosne snage sa teritorije Kosova i Metohije, te da nije bila nadležna da obavlja poslove zaštite života i lične sigurnosti građana na toj teritoriji; da su, po mišljenju podnosilaca ustavne žalbe, policijske snage Republike Srbije bile u obavezi da do 15. juna 1999. godine brinu o bezbednosti građana i spreče štetu od akata nasilja i terora , jer se one još nisu bile povukle, a međunarodne snage se još nisu razmestile; da je Vrhovni kasacioni sud odbio reviziju podnosilaca ustavne žalbe kao neosnovanu; da se stav revizijskog suda zasniva na činjeničnom utvrđenju koje je očigledno suprotno činjeničnom utvrđenju prvostepenog i drugostepenog suda, odnosno da se kidnapovanje roditelja podnosilaca ustavne žalbe od 11. juna 1999. godine dogodilo posle povlačenja svih snaga države SRJ i Republike Srbije sa Kosova i Metohije, da revizijski sud nije ovlašćen da utvrđuje činjeničo stanje koje je suprotno od onog koje su utvrdili nižestepeni sudovi, a da je ono suprotno i od stvarnog dešavalja na trenu, jer su se policijske snage faktički povukle iz Opština Đakovica dana 14. juna 1999. godine, što se vidi iz plana izvlačenja policijskih snaga sa Kosova i Metohije. Podnosioci su u ustavnoj žalbi takođe naveli i da su druga lica koja su tražila naknadu štete usled terorističkog napada koji se dogodio u periodu od Kumanovskog sporazuma do dolaska KFOR-a, ovo pravo i ostvarila, te su kao dokaz za svoje tvrdnje dostavili presude Vrhovnog suda Srbije Rev. 939/08 od 7. maja 2008. godine i Rev. 1092/08 od 24. aprila 2008. godine, presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 2005/2010 od 17. marta 2010. godine i Gž. 605/10 od 10. juna 2010. godine, presude Okružnog suda u Beogradu Gž. 10832/06 od 26. decembra 2006. godine i Gž. 11483/08 od 14. oktobra 2008. godine i presudu Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 431/07 od 24. februara 2009. godine snabdevenu klauzulom pravnosnažnosti. Predložili su da Ustavni sud usvoji njihovu ustavnu žalbu i utvrdi da su im osporenom presudom povređ ena navedena Ustavom zajemčena prava i poništi osporenu presudu Vrhovnog kasacionog suda Rev. 1540/10 od 10. marta 2010. godine.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

U postupku pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosilaca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njihovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku, na osnovu sadržine ustavne žalbe i uvidom u dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Prvi opštinski sud u Beogradu je delimičnom presudom P. 8335/06 od 3. oktobra 2007. godine, u stavu prvom izreke usvojio tužbeni zahtev tužilaca, ovde podnosilaca ustavne žalbe, i obavezao tuženu Republiku Srbiju da na ime naknade nematerijalne štete za pretrpljene duševne bolove zbog smrti roditelja svakom tužiocu isplati iznos od 800.000 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od dana presuđenja pa do isplate, a u stavu drugom izreke rešio da će po zahtevu za naknadu materijalne štete – izgubljenog izdržavanja za tužilju Vesnu Radovanović, kao i zahtev za naknadu troškova postupka odlučiti naknadno po pravnosnažnosti delimične presude. U obrazloženju prvostepene presude je, između ostalog, navedeno: da je sud u toku dokaznog postupka iz rešenja Opštinskog suda u Đakovici R. 34/2 od 13. jula 2005. godine, koje je ispravljeno rešenjem istog suda R. 34/02 od 15. septembra 2006. godine, utvrdio da su nestali roditelji tužilaca M.R. i D.R. proglašeni za umrle, a kao datum smrti utvrđen je 11. juni 1999. godine; da su, po oceni Prvog opštinskog suda u Beogradu, organi tužene Republike Srbije bili dužni da u uslovima ratnog stanja spreče nastanak štete, odnosno da zaštite život svojih građana na svojoj teritoriji, a s obzirom da je do toga došlo pre povlačenja oružanih snaga Republike Srbije sa Kosova i Metohije, te da je sud, s pozivom na čl. 154, 180. i 200. i član 201. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, našao da je zahtev za naknadu nematerijalne štete osnovan.

Rešavajući o žalbi tužene podnetoj protiv delimične presude, Okružni sud u Beogradu je doneo presudu Gž. 1 537/08 od 4. marta 2009. godine, kojom je preinačena prvostepena presuda u stavu prvom izreke, tako što je odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev tužilaca za naknadu nematerijalne štete. U obrazloženju drugostepene presude je, između ostalog, navedeno: da je prvostepeni sud pogrešno ocenio prigovor nedostatka pasivne legitimacije koji je istakla tužena, s obzirom na to da u vreme nestanka srodnika tužilaca – 1 1. juna 1999. godine, tužena, u skladu sa odredbama Vojno-tehničkog sporazuma od 9. juna 1999. godine i Rezolucije Saveta bezbednosti OUN broj 1244 od 10. juna 1999. godine, nije imala ingerencije na tom području u pogledu zaštite života, lične i imovinske sigurnosti građana, kao i njihove bezbednosti, jer je prema tom sporazumu imala obavezu samo da povuče svoje bezbednosne snage sa te teritorije u ostavljenim rokovima, a ne i da vrši bezbednosnu funkciju; da tužena nije imala mogućnost da spreči štetu koja je za tužioce nastala, te se ne može smatrati odgovornom za pretrpljenu štetu .

Vrhovni kasacioni sud je osporenom presudom Rev. 1540/10 od 10. marta 2010. godine odbio kao neosnovanu reviziju tužilaca izjavljenu protiv presude Okružnog suda u Beogradu Gž. 1537/08 od 4. marta 2009. godine. Revizijski sud je našao da je kod činjeničnog stanja utvrđenog u postupku, drugostepeni sud preinačenjem prvostepene presude pravilno primenio materijalno pravo. U obrazloženju osporene presude se navodi da s obzirom na to da se otmica dogodila 11. juna 1999. godine na području AP Kosovo i Metohija, dakle, posle stupanja na snagu Rezolucije Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacije broj 1244 i posle potpisivanja Kumanovskog sporazuma od 10. juna 1999. godine i posle povlačenja svih snaga države SRJ i Republike Srbije sa Kosova i Metohije, tužena nije odgovorna za nastalu štetu ni pasivno legitimisana u ovom sporu; da je prema Kumanovskom sporazumu KFOR odgovoran za bezbednost građana na teritoriji Kosova i Metohije, a povlačenjem Vojske Jugoslavije sa ove teritorije KFOR je preuzeo potpunu kontrolu nad ovom teritorijom, tako da tužena više nije bila u mogućnosti da garantuje bezbedost građana na teritoriji Kosova i Metohije, te da stoga tužena ne odgovara za štetu koju su tužioci pretrpeli u smislu čalna 180. Zakona o obligacionim odnosima, jer njeni organi nisu mogli da spreče nastanak štete.

Uvidom u dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, odnosno presude Okružnog suda u Beogradu Gž. 10832/06 od 26. decembra 2006. godine i Gž. 11483/08 od 14. oktobra 2008. godine, presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 2005/2010 od 17. marta 2010. godine i Gž. 605/10 od 10. juna 2010. godine i presude Vrhovnog suda Srbije Rev. 1092/08 od 24. aprila 2008. godine i Rev. 939/08 od 7. maja 2008. godine, Ustavni sud je utvrdio sledeće:

Presudom Okružnog suda u Beogradu Gž. 10832/06 od 26. decembra 2006. godine odbijena je žalba tužene Republike Srbije i potvrđena prvostepena presuda Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 3869/05 od 20. decembra 2005. godine. U obrazloženju ove presude je, između ostalog, navedeno: da je srodnik tužilaca ubijen od strane pripadnika terorističke OVK u selu Mušutište, opština Suva Reka, dana 11. juna 1999. godine, da je rešenje m Opštinskog suda u Suvoj Reci R. 2/03 od 17. juna 2002. godine proglašen umrlim, a da je kao dan njegove smrti utvrđen 11. jun 1999. godine; da je tužena Republika Srbija odgovorna za štetu nastalu smrću srodnika tužilaca, imajući u vidu da se kritični događaj dogodio u vreme kada se srpska vojska i policija nalazila na području Kosova i Metohije, odnosno opštine Suva Reka, jer je Kumanovskim sporazumom predviđeno da se sa područja Suve Reke jedinice MUP-a povuku najkasnije dana 13. juna 1999. godine.

Presudom Okružnog suda u Beogradu Gž. 11483/08 od 14. oktobra 2008. godine odbijena je žalba tužene Republike Srbije i potvrđena prvostepena presuda Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 9518/2007 od 9. jula 2008. godine, u st. I i III izreke . U obrazloženju ove presude je, između ostalog, navedeno: da je srodnik tužilaca odveden od strane pripadnika terorističke oslobodilačke vojske Kosova u selu Mušutište, opština Suva Reka, dana 11. juna 1999. godine, da je rešenje m Opštinskog suda u Suvoj Reci R. 4/05 od 30. juna 2005. godine proglašen umrlim, a da je kao dan njegove smrti utvrđen 11. juni 1999. godine; da je tužena Republika Srbija odgovorna za štetu nastalu smrću srodnika tužilaca, jer na dan 11. juna 1999. godine snage KFOR-a nisu bile razmeštene u opštini Suva Reka i nisu mogle preuzeti odgovornost z a bezbednost građana u zoni 1 kojoj pripada Suva Reka.

Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž. 2005/2010 od 17. marta 2010. godine odbijena je žalba tužene Republike Srbije i potvrđena prvostepena presuda Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 5917/06 od 23. novembra 2007. godine u st. 1. i 3. izreke. U obrazloženju ove presude je, između ostalog, navedeno: da su roditelji tužilaca odvedeni 10. juna 1999. godine i da iz potvrde o smrti proizlazi da su umrli, odnosno ubijeni 14. juna 1999. godine; da je tužena Republika Srbija odgovorna za štetu nastalu smrću roditelja tužilaca, jer na navedeni dan snage KFOR-a nisu bile razmeštene u opštini Suva Reka i nisu mogle preuzeti odgovornost za bezbednost građana.

Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž. 605/10 od 10. juna 2010. godine odbijena je žalba tužene Republike Srbije i potvrđena prvostepena presuda Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 9517/07 od 6. novembra 2007. godine u st. 1. i 2. izreke. U obrazloženju ove presude je, između ostalog, navedeno: da je srodnik tužilaca kidnapovan 11. juna 1999. godine, da je rešenjem Opštinskog suda u Suvoj Reci 1R. 5/05 od 21. marta 2006. godine proglašen umrlim, a da je kao dan njegove smrti utvrđen 11. jun 1999. godine; da je tužena Republika Srbija odgovorna za štetu nastalu smrću srodnika tužilaca, jer na dan 11. juna 1999. godine snage KFOR-a nisu bile razmeštene u opštini Suva Reka i nisu mogle preuzeti odgovornost za bezbednost građana.

Presudom Vrhovnog suda Srbije Rev. 1092/08 od 24. aprila 2008. godine usvojena je revizija tužilje, pa je u odnosu na nju preinačena presuda Okružnog suda u Beogradu Gž. 11778/06 od 14. novembra 2007. godine i odbijena žalba tužene Republike Srbije kao neosnovana, a potvrđena presuda Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 10529/05 od 11. aprila 2006. godine u st. 1. 2. i 3. izreke. U obrazloženju ove presude je, između ostalog, navedeno: da je srodnik tužilaca odveden od strane pripadnika terorističke organizacije OVK iz svog stana u Prizrenu 11. juna 1999. godine, da su njegovi posmrtni ostaci pronađeni posle više od tri godine, a da je kao dan njegove smrti, odnosno dan kada je ubijen od strane pripadnika OVK u matičnu knjigu upisan 17. juni 1999. godine; da su organi tužene imali obavezu da obezbede zaštitu od akata nasilja i terora sve dok se njene snage nisu povukle sa područja opštine Prizren, a to prema Kumanovskom sporazumu znači do 15. juna 1999. godine; da je pravilno stanovište prvostepenog suda da je pretrpljena materijalna i nematerijalna šteta za tužilju proistekla usled akta nasilja i terora izvršenog 12. juna 1999. godine, znači pre označenog datuma, kada je suprug tužilje otet od strane pripadnika OVK, a kasnije ubijen, te je tužena obavezna da naknadi štetu.

Presudom Vrhovnog suda Srbije Rev. 939/08 od 7. maja 2008. godine usvojena je revizija tužilaca i preinačena presuda Okružnog suda u Beogradu Gž. 13734/06 od 12. decembra 2007. godine, tako što je odbijena žalba tužene Republike Srbije kao neosnovana, a potvrđena presuda Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 2738/05 od 7. juna 2006. godine. U obrazloženju ove presude je, između ostalog, navedeno: da su roditelji tužilaca kidnapovani od strane pripadnika terorističke organizacije OVK iz svoje kuće u Uroševcu 12. juna 1999. godine i odvedeni u nepoznatom pravcu ; da su rešenjem Četvrtog opštinskog suda u Beogradu R 2 56/02 od 11. juna 2003. godine proglašeni umrlim, a kao datum smrti utvrđen je 2. juli 2000. godine; da je tužena Republika Srbija odgovorna za štetu nastalu smrću roditelja tužilaca, jer na dan 12. juna 1999. godine snage KFOR-a nisu bile razmeštene u Uroševcu i nisu mogle preuzeti odgovornost za bezbednost građana u zoni 1 kojoj je pripadao Uroševac .

4. Za ocenu navoda i razloga ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenih prava na čiju povredu ukazuju podnosioci u ustavnoj žalbi, relevantne su sledeće odredbe Ustava, zakona i međunarodnih pravnih akata:

Odredbom člana 35. stav 2. Ustava je utvrđeno da svako ima pravo na naknadu materijalne i nematerijalne štete koju mu nezakonitim ili nepravilnim radom prouzrokuje držani organ, imalac javnog ovlašćenja, organ autonomne pokrajine ili organ jedinice lokalne samouprave.

Odredbom člana 36. stav 1. Ustava je utvrđeno da se jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave.

Odredbom člana 180. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima („Službeni list SFRJ“, br. 29/78, 39/85, 45/89 i 57/89 i „Službeni list SRJ“, br. 31/93, 22/99, 23/99, 35/99 i 44/99) propisano je da za štetu nastalu smrću, telesnom povredom ili oštećenjem, odnosno uništenjem imovine fizičkog lica usled akata nasilja ili terora, kao i prilikom javnih demonstracija i manifestacija, odgovara država čiji su organi po važećim propisima bili dužni da spreče takvu štetu.

Članom 1. Vojno-tehničkog sporazuma između Međunarodnih snaga bezbednosti (KFOR) i vlada Savezne Republike Jugoslavije (u daljem tekstu: SRJ) i Republike Srbije, koji je potpisan i stupio na snagu 9. juna 1999. godine, predviđeno je: da strane uz ovaj sporazum ponovo potvrđuju dokument podnet od strane posrednika Ahtisarija predsedniku Miloševiću i odobrenog od strane Skupštine Srbije i Savezne vlade 3. juna 1999. godine, da pod pokroviteljstvom Ujedinjenih nacija uključi razmeštaj efikasnog međunarodnog civilnog i bezbednosnog prisustva na Kosovu, kao i da strane, nadalje, primećuju da je Savet bezbednosti Ujedinjenih nacija spreman da usvoji Rezoluciju, koja će biti doneta, u vezi tog prisustva (stav 1.); da organi vlada države SRJ i Republike Srbije shvataju i saglasni su da će se međunarodne snage bezbednosti (KFOR) razmestiti po prihvatanju Rezolucije Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija, koja se pominje u stavu 1, i da će one bez smetnje delovati u okviru Kosova i sa ovlašćenjem da preduzmu sve neophodne akcije za uspostavljanje i održavanje bezbedne sredine za sve građane Kosova i na drugi način sprovedu ovaj zadatak, kao i da su nadalje saglasni da ispoštuju sve obaveze ovog Sporazuma i olakšaju razmeštaj i delovanje tih snaga (stav 2.).

Članom 2. stav 2. Vojno-tehničkog sporazuma utvrđeno je da je SRJ saglasna sa faznim povlačenjem svih snaga SRJ sa Kosova na lokacije u Srbiju izvan Kosova ..., da će ulazak i razmeštaj međunarodnih snaga bezbednosti (KFOR) na Kosovu biti sinhronizovan, a da će fazno povlačenje Snaga SRJ sa Kosova biti u skladu sa dole navedenim redosledom: dan stupanja na snagu + 1 dan, Snage SRJ locirane u Zoni 3 napustiće duž naznačenih maršruta tu zonu da bi pokazale poštovanje sporazuma (tačka a); dan stupanja na snagu + 6 dana, sve Snage SRJ na Kosovu napustiće Zonu 1 (tačka b); dan stupanja na snagu + 9 dana, sve Snage SRJ na Kosovu napustiće Zonu 2 (tačka c); dan stupanja na snagu + 11 dana, sve Snage SRJ na Kosovu napustiće Zonu 3 (tačka d); dan stupanja na snagu + 11 dana, sve Snage SRJ na Kosovu će završiti sa svojim povlačenjem sa Kosova na lokacije u Srbiji izvan Kosova, i ne u okviru kopnene zone bezbednosti od 5 km (tačka e); Međunarodne snage bezbednosti (KFOR) obezbediće odgovarajuću kontrolu granice SRJ na Kosovu prema Albaniji i Bivšoj jugoslovenskoj republici Makedoniji do dolaska civilne misije Ujedinjenih nacija (tačka h).

Rezolucijom 1244 Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija, koja je usvojena 10. juna 1999. godine, utvrđeno je da je Savet bezbednosti odlučan da obezbedi sigurnost i bezbednost međunarodnog osoblja i sprovođenje obaveza koje proističu iz ove rezolucije od strane svih na koje se ona odnosi, i delujući u tom cilju u skladu sa Glavom VII Povelje Ujedinjenih nacija: odlučuje o raspoređivanju civilnog i bezbednosnog prisustva na Kosovu, pod pokroviteljstvom Ujedinjenih nacija, sa odgovarajućom opremom i osobljem, kako se to traži, i pozdravlja saglasnost Savezne Republike Jugoslavije za takvo prisustvo (stav 5.); ovlašćuje države članice i odgovarajuće međunarodne organizacije da uspostave međunarodno bezbednosno prisustvo na Kosovu, kako se navodi u stavu 4 aneksa 2 uz sva neophodna sredstva kako bi moglo da obavi svoje odgovornosti iz dole navedenog stava 9. (stav 7.); odlučuje da će odgovornosti međunarodnog bezbednosnog prisustva koje će biti raspoređeno na Kosovu uključivati osiguranje javne bezbednosti i reda dok međunarodno civilno prisustvo ne preuzme odgovornost za sprovođenje tog zadatka (stav 9. tačka 4.).

5. Ocenjujući navode podnosilaca ustavne žalbe da im je osporenom presudom Vrhovnog kasacionog suda Rev. 1540/10 od 10. marta 2010. godine povređen o prav o na naknadu nematerijalne štete zajemčena članom 35. stav 2. Ustava, Ustavni sud konstatuje sledeće:

U sprovedenom parničnom postupku je utvrđeno da su roditelji podnosilaca ustavne žalbe oteti i nestali u selu Skivjanu, opština Đakovica, 1 1. juna 1999. godine, a da su rešenjem Opštinskog suda u Đakovici R. 34/2 od 13. jula 2005. godine, koje je ispravljeno rešenjem istog suda R. 34/02 od 15. septembra 2006. godine, proglašeni za umrle, a kao datum smrti utvrđen je 11. juni 1999. godine.

Saglasno odredbi člana 180. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, za štetu nastalu smrću fizičkog lica usled akta terora, odgovara država čiji su organi po važećim propisima bili dužni da spreče takvu štetu. Odgovornost države za štetu u ovom slučaju proizlazi iz njene dužnosti da se stara o sigurnosti ljudi i da obezbeđuje javni red i mir. Pri tome , po shvatanju Ustavnog suda, odgovornost države za štetu nastalu usled akta terora će postojati samo ako je prema važećim propisima država vršila suverenu vlast nad teritorijom na kojoj je izvršen teroristički akt, te je samim tim mogla da spreči da do tog akta i do štete dođe. Za utvrđivanje odgovornosti države u ovom slučaju nije od značaja činjenica da Autonomna pokrajina Kosovo i Metohija ima položaj suštinske autonomije u okviru suverene države Republike Srbije, već da li su nadležni državni organi Republike Srbije u vreme predmetnog terorističkog akta mogli da vrše poslove javne bezbednosti u ovoj pokrajini.

Ustavni sud je prilikom odlučivanja, u skladu sa odredbom člana 18. stav 2. Ustava, prema kojoj se odredbe o ljudskim i manjinskim pravima tumače, pored ostalog, i saglasno praksi međunarodnih institucija koje nadziru njihovo sprovođenje, imao u vidu praksu Evropskog suda za ljudska prava. U predmetima Behrami i Behrami protiv Francuske i Saramati protiv Francuske, Nemačke i Norveške (Predstavke br. 71412/01 i 78166/01) Evropski sud za ljudska prava je razmatrao pitanje kome se može „pripisati“ odgovornost za smrt Gadafa Behramija, rođenog 1988. godine, i ranjavanje njegovog brata Bekira Behramija, rođenog 1990. godine, usled eksplozije kasetne bombe koja je bačena za vreme NATO bombardovanja 1999. godine u blizini Kosovske Mitrovice, a koja nije uklonjena do spornog događaja 11. marta 2000. godine, kao i odgovornost za pritvaranje G. Saramatija 24. aprila 2001. godine na Kosovu i Metohiji. Da bi odlučilo o prihvatljivosti navedenih predstavki Veliko veće Evropskog suda za ljudska prava je u Odluci od 2. maja 2007. godine utvrđivalo da li sporno nečinjenje UNMIK (neuklanjanje mina u predmetu Behrami) i sporno činjenje KFOR (stavljanje u pritvor u predmetu Saramati) može da se pripiše Ujedinjenim nacijama ili tuženim državama članicama (Francuskoj, Nemačkoj i Norveškoj) čije trupe su učestvovale u mirovnim snagama. U Odluci Evropskog suda za ljudska prava je konstatovano sledeće: „Narednog dana, 10. juna 1999. godine, usvojena je Rezolucija 1244 Saveta bezbednosti UN. KFOR je dobio mandat da vrši potpunu kontrolu na Kosovu. UNMIK je trebalo da obezbedi privremenu međunarodnu administraciju i njegova prva uredba je potvrdila da ovlašćenje koje mu je dao Savet bezbednosti UN obuhvata svu zakonodavnu i izvršnu vlast, kao i ovlašćenje da upravlja sudstvom (UNMIK Regulation 1999/1, vidi i UNMIK Regulation 2001/19). Iako je Savet bezbednosti UN predvideo postepeni prenos odgovornosti UNMIK na lokalne vlasti, nema dokaza da su se bilo bezbednosna bilo civilna situacija značajno promenile do datuma ovih događaja. Kosovo je, stoga, na te datume bilo pod stvarnom kontrolom međunarodnih snaga koje su vršile javna ovlašćenja koja je, pod normalnim okolnostima, vršila Vlada SRJ“ (stav 70.). Takođe je konstatovano da je KFOR „vršio zakonito preneta ovlašćenja Saveta bezbednosti UN prema Glavi VII, tako da se sporno činjenje u principu moglo pripisati UN ...“ (stav 141.), kao i „da je UNMIK bio pomoćni organ UN osnovan shodno Glavi VII Povelje, tako da se sporno nečinjenje u načelu moglo pripisati UN u istom smislu“ (stav 143.). Evropski sud za ljudska prava je zaključio da podnete predstavke moraju biti proglašene neusaglašenim ratione personae s odredbama Konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, jer taj sud nije nadležan da razmatra postupke tuženih država izvršene u ime UN.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je ocenio da stav Vrhovnog kasacionog suda iznet u obrazloženju osporene presude da tužena Republika Srbija nije pasivno legitimisana , jer se otmica roditelja podnosilaca ustavne žalbe 1 1. juna 1999. godine dogodila posle stupanja na snagu Rezolucije Saveta bezbednosti OUN broj 1244 i posle potpisivanja Vojno-tehničkog sporazuma od 10. juna 1999. godine, te da je prema Vojno-tehničkom sporazumu KFOR odgovoran za bezbednost građana na teritoriji Kosova i Metohije, a povlačenjem Vojske Jugoslavije sa ove teritorije KFOR je preuzeo potpunu kontrolu nad ovom teritorijom, tako da tužena više nije bila u mogućnosti da garantuje bezbednost građana na teritoriji Kosova i Metohije, te da tužena stoga ne odgovara za štetu ne predstavlja ustavnopravno prihvatljivo tumačenje merodavnih pravnih akata u ovom slučaju.

Naime, Vojno-tehničkim sporazumom od 9. juna 1999. godine, vlade SRJ i Republike Srbije su se saglasile sa faznim povlačenjenjem Snaga SRJ sa Kosova i Metohije, čiji je okvir utvrđen tim sporazumom, i sinhronizovanim razmeštajem međunarodni h civilnih i bezbednosnih snaga, a u cilju izbegavanja bezbednosnog vakuuma koji bi u suprotnom mogao nastupiti. Rezolucijom Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija 1244 od 10. juna 1999. godine, međunarodne bezbednosne snage (KFOR) su ovlašćene da osiguraju javnu bezbednost, red i mir na teritoriji Kosova i Metohije.

Po shvatanju Ustavnog suda, organi SRJ i Republike Srbije su imali dužnost zaštite javne bezbednosti, reda i mira na teritoriji Kosova i Metohije sve do svog efektivnog povlačenja sa te teritorije, te je i Republika Srbija odgovorna, u smislu člana 180. Zakona o obligacionim odnosima, za naknadu štete nastalu smrću lica koja je nastupila u tom periodu usled akta terora i nasilja. Kako iz priložene dokumentacije proizlazi da je smrt roditelja podnosilaca ustavne žalbe, koja je pravnosnažnim rešenjem nadležnog suda utvrđena na dan 11. juna 1999. godine, nastupila u vreme kada se snage SRJ i Republike Srbije još nisu bile povukle sa teritorije opštine Đakovica i bile dužne da spreče preduzimanje terorističkog akta i nastupanje štete po podnosioce ustavne žalbe, t o je postojao osnov za utvrđivanje odgovornosti za štetu tužene po osnovu člana 180. Zakona o obligacionim odnosima.

Na osnovu napred navedenog, Ustavni sud je utvrdio da je donošenjem osporene presude merodavno pravo primenjeno na štetu podnosilaca ustavne žalbe, te je ocenio da je podnosiocima povređeno pravo na naknadu štete zajemčeno članom 35. stav 2. Ustava.

6. Podnosioci ustavne žalbe su ukazali na nejednako postupanje nadležnih sudova u istoj činjeničnoj i pravnoj situaciji, na koji način smatraju da im je povređeno pravo na jednaku zaštitu prava pred sudovima zajemčeno članom 36. stav 1. Ustava i uz ustavnu žalbu su, u prilog svojim tvrdnjama, priložili više presuda. Ustavni sud je izvršio uvid u dostavljene presude i u vezi s tim, utvrdio sledeće:

Presudama Okružnog suda u Beogradu Gž. 10832/06 od 26. decembra 2006. godine i Gž. 11483/08 od 14. oktobra 2008. godine i presudama Apelacionog suda u Beogradu Gž. 2005/2010 od 17. marta 2010. godine i Gž. 605/10 od 10. juna 2010. godine potvrđene su prvostepene presude kojima je usvojen tužbeni zahtev tužilaca za naknadu štete zbog smrti bliskog lica usled akata terora na Kosovu i Metohiji, za koju je utvrđeno da je nastupila pre povlačenja snaga Republike Srbije sa odnosnog dela teritorije Kosova i Metohije. Dakle, u navedenim slučajevima tužioci su se nalazili u činjenično i pravno identičnoj situaciji kao i podnosioci ustavne žalbe. Međutim, nadležni sudovi su pravnosnažno odlučili drugačije od Okružnog suda u Beogradu u presudi Gž. 1537/08 od 4. marta 2009. godine, koja je potvrđena osporenom presudom Vrhovnog kasacionog suda o reviziji.

Kako su nadležni sudovi poslednje instance po redovnom pravnom leku donosili različite odluke u istoj činjeničnoj i pravnoj situaciji, Ustavni sud je stanovišta da je takva praksa suda suprotna principu pravne sigurnosti i jednake zaštite prava pred sudovima. Stoga je Ustavni sud ocenio da je ovakvim postupanjem nadležnog suda povređeno pravo podnosilaca na jednaku zaštitu prava pred sudovima iz člana 36. stav 1. Ustava na koje je u ustavnoj žalbi ukazano.

Ustavni sud ovde ukazuje da su dostavljenim presudama Vrhovnog suda Srbije Rev. 939/08 od 7. maja 2008. godine i Rev. 1092/08 od 24. aprila 2008. godine po revizij ama protiv pravnosnažnih presuda preinačene drugostepene presude i potvrđene prvostepene presude, te je usvojen tužbeni zahtev tužilaca zbog smrti bliskog lica usled akata terora na Kosovu i Metohiji, za koju je utvrđeno da je nastupila posle povlačenja snaga SRJ i Republike Srbije sa odnosnog dela teritorije Kosova i Metohije. Po oceni Ustavnog suda , ovde se ne radi o istovrsnoj činjeničnoj i pravnoj situaciji sa situacijom podnosilaca ustavne žalbe, jer organi SRJ i Republike Srbije, po važećim propisima - Rezoluciji 1244 Saveta bezbednosti UN i Vojno-tehničkom sporazumu, u vreme smrti srodnika tužilaca više nisu imali stvarnu kontrolu nad teritorijom Kosova i Metohije, te nisu mogli da ostvare svoju dužnost zaštite javne bezbednosti, reda i mira na ovoj teritoriji, a time ni da spreče preduzimanje terorističkog akta i nastupanje štete.

Ovakvo pravno shvatanje Ustavni sud je već izneo u nekoliko svojih odluka, među kojima i Odluci Už-3398/2010 od 10. novembra 2011. godine.

U vezi sa dostavljenom presudom Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 431/07 od 24. februara 2009. godine, Ustavni sud ukazuje da različito postupanje sudova postoji kada sudovi poslednje instance, u istoj činjeničnoj i pravnoj situaciji donesu različite odluke. Kako se za navedenu presudu iz dostavljene dokumentacije ne može utvrditi da li je protiv nje bila izjavljena žalba, odnosno da li je bila predmet preispitivanja u drugostepenom postupku, to je Ustavni sud nije uzimao u razmatranje.

7. Polazeći od napred iznetog, Ustavni sud je utvrdio da su osporenom presudom Vrhovnog kasacionog suda Rev. 1540/10 od 10. marta 2010. godine povređena prava podnosilaca istaknuta u ustaavnoj žalbi, te je saglasno članu 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, usvojio ustavnu žalbu, odlučujući kao u tački 1. izreke.

Krećući se u granicama zahteva iz ustavne žalbe, a imajući u vidu prirodu utvrđene povrede prava, Ustavni sud je, saglasno članu 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, kao meru otklanjanja štetne posledice utvrđene povrede prava podnosioca, naložio Vrhovnom kasacionom sudu da , u roku od 60 dana od dana dostavljanja odluke Ustavnog suda, ponovi postupak po reviziji podnosilaca ustavne žalbe podnetoj protiv presude Okružnog suda u Beogradu Gž. 1537/08 od 4. marta 2009. godine.

6. Na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je odlučio kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević

Odgovornost države za štetu nastalu usled terorističkih akata na Kosovu

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti