Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud usvojio je ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u vanparničnom postupku za naknadu zbog eksproprijacije, koji je trajao preko devet godina. Utvrđena je odgovornost suda za neefikasno postupanje i dosuđena naknada nematerijalne štete.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: zamenica predsednika Suda dr Marija Draškić, zamenica predsednika Veća i sudije Vesna Ilić Prelić, Katarina Manojlović Andrić, dr Agneš Kartag Odri, dr Goran Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Forse Eržebet, Miaveca Pala i Miavec Bele, svi iz Temerina, na osnovu člana 167. tačka 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 4. oktobra 2012. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Forse Eržebet, Miaveca Pala i Miavec Bele i utvrđuje se da je u vanparničnom postupku koji je vođen pred Opštinskim sudom u Temerinu u predmetu 1R. 13/04 ( potom predmet Osnovnog suda u Novom Sadu - Sudska jedinica u Temerinu 1R. 311/10) povređeno pravo podnosilaca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku , zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Utvrđuje se pravo podnosilaca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu svakom od po 900 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde.

O b r a z l o ž e nj e

1. Forse Eržebet, Miavec Pal i Miavec Bela, svi iz Temerina, su 28. decembra 2009. godine, preko punomoćnika Zorana Mazića, advokata iz Novog Sada, podneli Ustavnom sudu ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije , u vanparničnom postupku koji se vodio pred Opštinskim sudom u Temerinu 1R. 13/04.

Podnosioci ustavne žalbe su naveli da su 23. februara 2002. godine podneli Opštinskom sudu u Temerinu predlog radi određivanja naknade za ekspropisano zemljište, i da predmetni vanparnični postupak ni posle sedam godina nije pravnosnažno okončan , zbog čega smatraju da im je povređeno pravo na suđenje u razumnom roku. Predložili su da Ustavni sud usvoji žalbu i utvrdi povredu navedenog ustavnog prava. Takođe su istakli zahtev za naknadu nematerijalne štete.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

Prema odredbi člana 82. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu (“Službeni glasnik RS“, br. 109/07 i 99/11 ), ustavna žalba se može izjaviti i ako nisu iscrpljena pravna sredstva, u slučaju kada je podnosiocu žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Na zahtev Ustavnog suda, v.f. predsednika Osnovnog suda u Novom Sadu je 27. jula 2012 . godine dostavio na uvid spise predmeta 1R. 311/10 (predmet je dobio novi broj nakon što ga je Osnovni sud u Novom Sadu preuzeo radi postupanja) i odgovor na ustavnu žalbu, u kome je istak ao sledeće činjenice i okolnosti koje su od značaja za oce nu osnovanosti navoda podnosilaca o povredi prava na suđenje u razumnom roku u predmetnom postupku :

Podnosioci ustavne žalbe su 23. oktobra 2002. godine, u svojstvu predlagača podneli Opštinskom sudu u Temerinu predlog radi određivanja naknade za eksproprisano zemljište protiv Opštine Temerin i JP "Direkcija za urbanizam i izgradnju - građevinsko zemljište" iz Temerina.

Nakon održanog jednog ročišta, Opštinski sud u Temerinu je rešenjem 1R. 21/02 od 18. decembra 2002. godine odbio kao neosnovan predlog podnosilaca ustavne žalbe. Ovo rešenje uručeno je strankama u toku aprila, odnosno maja 2003. godine.

Predlagači su u toku maja 2003. godine izjavili žalbu protiv navedenog rešenja, a Opštinski sud u Temerinu je 2. februara 2004. godine doneo rešenje 1R. 21/02 kojim je ukinuo prethodno doneto rešenje od 18. decembra 2002. godine .

U ponovnom postupku, posle dva održana ročišta, rešenjem Opštinskog suda u Temerinu 1R. 21/02 od 14. aprila 2004. godine ponovo je odbijen predlog predlagača. Ovo rešenje ukinuto je rešenjem Okružnog suda u Novom Sadu Gž. 2245/04 od 21. jula 2004. godine, sa nalogom da prvostepeni sud u ponovnom postupku utvrdi vrednost eksproprisanog zemljišta i visinu naknade koja pripada predlagačima.

Opštinski sud u Temerinu je rešenjem od 8. septembra 2004 . godine odredio veštačenje na okolnost tržišne vrednosti eksproprisanog zemljišta, obavezavši predlagače da uplate predujam za veštačenje. Podneskom od 23. septembra 2004. godine predlagači su, pozivajući se na član 139. Zakona o vanparničnom postupku, predložili da sud obaveže protivnike predlagača da predujme troškove veštačenja, a zatim su se tri puta (16. decembra 2004. godine, 27. januara i 12. aprila 2005. godine) urgencijama obraćali sudu radi postupanja u predmetu . Zavod za sudska veštačenja u Novom Sadu je 31. januara 2006. godine vratio spise predmeta sudu bez nalaza i mišljenja , s obzirom na to da nije uplaćen traženi predujam. Nakon vraćanja spisa predmeta prvo ročište zakazano je za 27. decembar 2007. godine. U daljem toku postupka, do donošenja trećeg po redu prvostepenog rešenja, od ukupno osam zakazanih ročiš ta, pet ročišta nije održano, pri čemu ročište koje je bilo zakazano za 6. februar 2008. godine nije održano zbog nepristupanja ni jedne od uredno pozvanih stranaka. Ostala ročišta nisu održana zbog neurednog pozivanja protivnika predlagača, nepostupanja protivnika predlagača po nalogu suda za dostavljanje traženog izveštaja, ostavljanja roka predlagačima za izjašnjenje na podnesak suprotne strane koji im je neposredno uručen od strane suda i neizrađenog nalaza i mišljenja veštaka. U ovom delu postupka sprovedeno je građevinsko veštačenje na okolnost vrednosti eksproprisane nepokretnosti.

Rešenjem Opštinskog suda u Temerinu 1R. 13/04 od 21. decembra 2009. godine obavezani su protivnici predlagača da predlagačima isplate određeni novčani iznos na ime pravične naknade za eksproprisanu nepokretnost, kao i troškove postupka.

Nakon što je rešenjem Gž. 4718/10 od 7. maja 2010. godine spise predmeta vratio prvostepenom sudu radi sređivanja, Viši sud u Novom Sadu je rešenjem Gž. 6082/10 od 25. novembra 2010. godine odbio žalbe protivnika predlagača, a žalbu predlagača usvojio i preinačio prvostepeno rešenje u delu odluke o troškovima postupka.

Rešenjem Osnovnog suda u Novom Sadu - Sudska jedinica u Temerinu 1R. 1/10 od 1. marta 2011. godine odbačene su kao nedozvoljene revizije protivnika predlagača izjavljene protiv drugostepenog rešenja.

Nakon što je rešenjem Gž. 1403/11 od 4. maja 2011. godine spise predmeta vratio prvostepenom sudu radi sređivanja, Viši sud u Novom Sadu je rešenjem Gž. 2134/11 od 20. septembra 2011. godine usvojio žalbu protivnika predlagača drugog reda i ukinuo prvostepeno rešenje o odbacivanju revizije sa obrazloženjem da je prvostepeni sud morao spise predmeta dostaviti Apelacionom sudu u Novom Sadu radi odlučivanja o dopuštenosti revizije, jer se navedeni protivnik predlagača pozvao na član 395. Zakona o parničnom postupku.

Radi ocene dozvoljenosti revizije protivnika predlagača drugog reda, spisi predmeta su dostavljeni Apelacionom sudu u Novom Sadu koji rešenjem R3. 163/11 od 23. novembra 2011. godine nije prihvatio predlog protivnika predlagača prvog reda - Opštine Temerin, da se Vrhovnom kasacionom sudu predloži odlučivanje o reviziji u smislu člana 395. Zakona o parničnom postupku.

Kako je predlog za odlučivanje o reviziji u smislu člana 395. Zakona o parničnom postupku podneo protivnik predlagača drugog reda (a ne Opština Temerin), o kojem Apelacioni sud u Novom Sadu navedenim rešenjem nije odlučio, Vrhovni kasacioni sud je rešenjem Rev. 119/12 od 15. marta 2012. godine spise predmeta ustupio Apelacionom sudu u Novom Sadu radi ocene izuzetne dozvoljenosti revizije protivnika predlagača drugog reda .

Nakon što Apelacioni sud u Novom Sadu rešenjem R3. 163/11 od 25. aprila 2012. godine nije prihvatio predlog protivnika predlagača drugog reda da se Vrhovnom kasacionom sudu predloži odlučivanje o izjavljenoj reviziji, revizijski sud je rešenjem Rev. 521/12 od 7. juna 2012. godine odbacio revizije oba protivnika predlagača kao nedozvoljene.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava je utvrđeno da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbama Zakona o vanparničnom postupku („Službeni glasnik SRS“, br. 25/82 i 48/88 i „Službeni glasnik RS“, br. 6/95, 18/05 i 85/12 ) propisano je: da se u vanparničnom postupku shodno primenjuju odredbe Zakona o parničnom postupku, ako ovim ili drugim zakonom nije drukčije određeno (član 30. stav 2.); da se postupak određivanja naknade za eksproprisanu nepokretnost pokreće i vodi po službenoj dužnosti i da je ovaj postupak hitan (134. st. 1. i 2.); da će sud odrediti ročište da bi korisniku eksproprijacije i ranijem sopstveniku dao mogućnost da se izjasne o obliku i obimu, odnosno visini naknade, kao i o dokazima o vrednosti nepokretnosti koji se pribavljaju po službenoj dužnosti i da će sud na ročištu izvesti i druge dokaze koje učesnici predlože, ako nađe da su od značaja za određivanje naknade, a po potrebi odrediće i veštačenje (član 136. st. 1. i 2.); da troškove postupka snosi korisnik eksproprijacije, osim troškova koji su izazvani neopravdanim postupcima ranijeg sopstvenika (član 139.).

Odredbama Zakona o izmenama i dopunama Zakona o eksproprijaciji („Službeni glasnik SRS“, broj 20/09), koji je stupio na snagu 27. marta 2009. godine, predviđeno je: da se naknada za eksproprisano poljoprivredno zemljište i građevinsko zemljište određuje u novcu prema tržišnoj ceni takvog zemljišta, ako zakonom nije drukčije propisano, da procenu tržišne cene iz stava 1. ovog člana vrši organ nadležan za utvrđivanje poreza na prenos apsolutnih prava na nepokretnostima (član 42. stav 1. i 2.); da će se postupak određivanja naknade za eksproprisanu nepokretnost, u kome do dana stupanja na snagu ovog zakona nije zaključen sporazum o naknadi, odnosno nije doneta pravosnažna sudska odluka, okončati po odredbama ovog zakona (član 72. stav 2.).

5. Razmatrajući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti koje se odnose na osporeni sudski postupak, Ustavni sud je utvrdio da je predmetni vanparnični postupak pokrenut 23. oktobra 200 2. godine, podnošenjem predloga Opštinskom sudu u Temerinu.

Ocenjujući period u odnosu na koji je Ustavni sud nadležan da ispituje povredu prava na suđenje u razumnom roku, Sud je utvrdio da je period u kome se građanima Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom stupanja na snagu Ustava Republike Srbije. Međutim, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu koja započinje pokretanjem postupka a završava se donošenjem odluke kojom se postupak okončava, Ustavni sud je ocenio da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine i da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnosti roka uzme u obzir celokupan period trajanja predmetnog sudskog postupka.

Kada je reč o dužini trajanja osporenog sudskog postupka, Ustavni sud je utvrdio da je on trajao preko devet i po godina , što samo po sebi ukazuje na činjenicu da postupak nije okončan u okviru razumnog roka. Međutim, polazeći od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao učesnika u postupku, postupanja nadležnih sudova koji vode postupak i prirode zahteva, odnosno značaja raspravljanog prava za podnosioca, Ustavni sud je ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dugo trajanje postupka.

S tim u vezi, Ustavni sud je ocenio da u ovom predmetu nije bilo složenih činjeničnih i pravnih pitanja koja bi zahtevala posebno obiman i dugotrajan dokazni postupak. Naime, prvostepeni sud je, rešavajući o osnovanosti predlo ga predlagača, trebalo da odgovori na pitanje da li u situaciji kada su predlagači faktički deposedirani sa određenih parcela, koje su im praktično eksproprisane bez sprovedenog upravnog postupka, imaju pravo na pravičnu novčanu naknadu, te s tim u vezi da utvrdi visinu te naknade.

Predmet vanparničnog postupka, po oceni Ustavnog suda, jeste od velikog interesa za podnosioce ustavne žalbe, budući da se radi o nepokretnosti koja je faktički deposedirana za porebe izgradnje nove ulice, pri čemu podnosiocima nije isplaćena nikakva naknada za deposedirano zemljište jer postupak eksproprijacije nije formalno sproveden.

Ustavni sud je ocenio da je nerazumno dugo trajanje vanparničnog postupka prouzrokovano nedelotvornim i neažurnim postupanjem Opštinskog suda u Temerinu , koji nije preduzeo sve zakonom predviđene mere da se ovaj postupak efikasno okonča i da se o pravima podnosilaca ustavne žalbe odluči bez nepotrebnog od ugovlačenja postupka. Naime, sud je prvo po redu doneto rešenje od 18. decembra 2002. godine otpravio strankama pet meseci nakon donošenja - u maju 2003. godine, a zatim, po izjavljenim žalbama na ovo rešenje, spise predmeta nije dostavio drugostepenom sudu, već je posle devet meseci, rešenjem od 2. februara 2004. godine sam ukinuo odluku koju je prethodno doneo. Pored toga, Opštinski sud u Temerinu u periodu od preko tri godine (od donošenja rešenja o veštačenju u septembru 2004. godine do ročišta održanog 27. decembra 2007. godine), nije preduzeo nijedu radnju u postupku. Ustavni sud nalazi da se nepostupanje suda u ovom periodu ne može opravdati činjenicom da podnosioci ustavne žalbe nisu uplatili predujam na ime troškova veštačenja, imajući u vidu da troškove postupka snosi korisnik eksproprijacije, na šta su podnosioci ukazali podneskom od 23. septembra 2004. godine (predloživši da sud obaveže protivnike predlagača da plate predujam), a zatim još tri puta urgirali postupanje suda. U prilog ovom zaključku govori i to da je sud prvo ročište zakazao skoro godinu dana nakon što su spisi predmeta vraćeni bez nalaza i mišljenja.

Ustavni sud ocenjuje da podnosioci ustavne žalbe nisu doprineli dužini trajanja sudskog postupka, jer su se uredno odazivali na sve pozive suda i aktivno učestvovali u postupku, pri čemu nisu zloupotrebljavali svoja procesna ovlašćenja.

Polazeći od svega navedenog, a posebno imajući u vidu da u ovoj vanparnici nije bilo složenih činjeničnih i pravnih pitanja koja bi se odrazila na dužinu trajanja postupka, Ustavni sud je ocenio da je, u konkretnom slučaju, povređeno pravo podnosilaca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, pa je ustavnu žalbu usvojio, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, te je odlučio kao u tački 1. izreke.

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosilaca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete svakom u iznosu od po 900 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde.

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju su podnosi oci ustavne žalbe pretrpeli zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja, a posebno dužinu trajanja predmetnog parničnog postupka. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu pravičnu naknadu za povredu prava koju su podnosioci ustavne žalbe pretrpeli isključivo zbog neažurnog postupanja su da. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je ima o u vidu postojeću praksu ovog suda, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomsko-socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

7. Polazeći od iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, odlučio kao u izreci.

ZAMENICA

PREDSEDNIKA VEĆA


dr Marija Draškić