Utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku u radnom sporu

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu i utvrđuje povredu prava na suđenje u razumnom roku zbog trajanja radnog spora preko deset godina, dosuđujući naknadu štete. Deo žalbe koji se odnosi na povredu prava na pravično suđenje je odbačen kao neosnovan.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: zamenik predsednika Suda Goran P. Ilić, zamenik predsednika Veća i sudije dr Dragiša B. Slijepčević, dr Marija Draškić, dr Agneš Kartag Odri, Predrag Ćetković, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Ljubomira Todorova iz Bačke Palanke, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 23. aprila 2015. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Ljubomira Todorova i utvrđuje da je u postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Novom Sadu – Sudska jedinica u Bačkoj Palanci u predmetu P1. 2266/10 (inicijalno predmet Opštinskog suda u Pačkoj Palanci P1. 671/02) povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na su đenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.000 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde.

O b r a z l o ž e nj e

1. Ljubomir Todorov iz Bačke Palanke podneo je, 5. aprila 2012. godine, preko punomoćnika Milice Karanović, advokata iz Novog Sada, Ustavnom sudu ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku zajemčenog odredbom član a 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u parničnom postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Novom Sadu – Sudska jedinica u Bačkoj Palanci u predmetu P1. 2266/10 (inicijalno predmet Opštinskog suda u Bačkoj Palanci P1. 671/02). Dopunom ustavne žalbe od 15. juna 2012. godine podnosilac je opredelio visinu naknade nematerijalne štete, koju potražuje zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, a u podnesku od 7. marta 2013. godine je osporio presudu Vrhovnog kasacionog suda Rev2 136/12 od 22. novembra 2012. godine zbog povrede prava na pravično suđenje zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava, kao i načela i prava iz čl. 21, 23, 36. i 60. Ustava.

U ustavnoj žalbi je, između ostalog, navedeno: da je podnosilac12. jula 2012. godine podneo Opštinskom sudu u Bačkoj Palanci tužbu radi poništaja sporazuma o prestanku radnog odnosa; da je tokom sprovedenog sudskog postupka doneto nekoliko prvostepenih i drugostepenih odluka, te da je postupak pravnosnažno okončan nakon deset godina donošenjem osporene presude Vrhovnog kasacionog suda Rev2 136/12 od 22. novembra 2012. godine, kojom je revizija tužioca odbijena kao neosnovana, a potvrđena drugostepena presuda; da su postupajući sudovi, a posebno Vrhovni kasacioni sud povredili navedena Ustavom garantovana prava podnosiocu iz razloga što su „očigledno proizvoljno, arbitrerno i nepravično primenili pravo, što su različito primenjivali odredbe zakona, a nisu dali jasne, precizne i logične stavove o svojim zaključcima“. Od Ustavnog suda je traženo da utvrdi povredu označenih ustavnih prava, pravo podnosioca na naknadu nematerijalne štete u opredeljenom iznosu, kao i troškove postupka pred Ustavnim sudom.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupk u izvršio uvid u spise predmeta Osnovnog suda u Bačkoj Palanci P1. 2266/10 (inicijalno predmet P1. 671/02), i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Tužilac Ljubomir Todorov iz Bačke Palanke, ovde podnosilac ustavne žalbe, podneo je 12. jula 2002. godine Opštinskom sudu u Bačkoj Palanci tužbu protiv tuženog poslodavca – AD „Sintelon“ iz Bačke Palanke, radi poništaja sporazuma o prestanku radnog odnosa. Povodom podnete tužbe formiran je predmet P1. 671/02.

Do donošenja prve presude zakazano je šest ročišta za glavnu raspravu, od kojih jedno ročište nije održano zbog nedolaska uredno pozvanog svedoka. Na održanim ročištima je sproveden dokazni postupak u kojem su saslušani predloženi svedoci i obavljeno je medicinsko veštačenje od strane neuropsihijatra na okolnosti uračunljivosti tužioca pri potpisivanju sporazuma o prestanku radnog odnosa.

Presudom Opštinskog suda u Bačkoj Palanci P1. 671/02 od 6. oktobra 2003. godine usvojen je tužbeni zahtev tužioca, poništen sporazum o prestanku radnog odnosa tužioca, obavezan tuženi da tužioca vrati na rad i da mu naknadi parnične troškove.

Tuženi je izjavio žalbu protiv navedene prvostepene presude.

Okružni sud u Novom Sadu je rešenjem Gž. 4537/03 od 29. januara 2004. godine ukinuo presudu Opštinskog suda u Bačkoj Palanci P1. 671/02 od 6. oktobra 2003. godine i predmet vratio prvostepenom sudu na ponovno suđenje.

U ponovnom postupku predmetu je dodeljen broj P1. 826/04. Do donošenja druge po redu prvostepene presude zakazano je šest ročišta za glavnu raspravu, od kojih jedno ročište nije održano zbog opravdane sprečenosti pozvanog svedoka da pristupi na ročište. Na održanim ročištima saslušan je tužilac u svojstvu parnične stranke, predloženi svedoci i suočenje tužioca i pojedinih svedoka.

Presudom Opštinskog suda u Bačkoj Palanci P1. 826/04 od 8. juna 2005. godine usvojen je tužbeni zahtev tužioca, poništen sporazum o prestanku radnog odnosa zaključen između tužioca i tuženog, obavezan tuženi da tužioca vrati na rad i da mu naknadi parnične troškove.

Tuženi je izjavio žalbu protiv prvostepene presude.

Rešenjem Okružnog suda u Novom Sadu Gž. 4106/05 od 18. maja 2006. godine ukinuta je presuda Opštinskog suda u Bačkoj Palanci P1. 826/04 od 8. juna 2005. godine i predmet vraćen prvostepenom sudu na ponovni postupak.

Predmetu je u ponovnom postupku dodeljen broj P1. 208/06. Do donošenja treće po redu prvostepene presude zakazano je 15 ročišta, od kojih dva ročišta nisu održana, jer je tužilac bio sprečen da pristupi na ročište i zato što je veštak obavestio sud da ne može da obavi veštačenje, pa je sud odredio drugog veštaka. Na održanim ročištima, u sprovedenom dokaznom postupku sud je odredio dopunsko medicinsko veštačenje, i nakon toga još dva puta medicinsko veštačenje, od čega jednom i od strane Sudsko – medicinskog odbora Medicinskog fakulteta u Novom Sadu, a na okolnosti ocene tužiočeve sposobnosti da li je u trenutku potpisivanja sporazuma o prestanku radnog odnosa mogao da shvati značaj svojih radnji i bio sposoban da upravlja svojim postupcima, saslušao je veštake i predložene svedoke. Postupak je nakon 1. januara 2010. godine i izvršene reforme u pravosuđu, nastavljen pred Osnovnim sudom u Novom Sadu - Sudskom jedinicom u Bačkoj Palanci u predmetu P1. 2266/10.

Presudom Osnovnog suda u Novom Sadu – Sudska jedinica u Bačkoj Palanci P1. 2266/10 od 23. decembra 2010. godine odbijen je tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se poništi sporazum o prestanku radnog odnosa zaključen između tužioca i pravnog prethodnika tuženog, da se obaveže tuženi da ga vrati u radni odnos i rasporedi ga na poslove i radne zadatke koji odgovaraju njegovoj stručnoj spremi, kao i da tužiocu naknadi parnične troškove i obavezan tužilac da tuženom naknadi parnične troškove.

Tužilac je izjavio žalbu protiv prvostepene presude.

Apelacioni sud u Novom sadu je presudom Gž1. 720/11 od 13. aprila 2011. godine odbio kao neosnovanu žalbu tužioca i potvrdio presudu Osnovnog suda u Novom Sadu – Sudska jedinica u Bačkoj Palanci P1. 2266/10 od 23. decembra 2010. godine.

Tužilac je 17. avgusta 2011. godine izjavio reviziju protiv drugostepene presude.

Vrhovni kasacioni sud je presudom Rev2 136/12 od 22. novembra 2012. godine odbio kao neosnovanu reviziju tužioca izjavljenu protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1. 720/11 od 13. aprila 2011. godine.

U obrazloženju revizijske presude, između ostalog, navedeno je: da je tužilac tražio da se poništi sporazum o prestanku radnog odnosa jer ga je potpisao pod velikim pritiskom koji je vršen na njega od strane rukovodilaca pravnog prethodnika tuženog, pri čemu je korišćena i njegova trenutna psihička labilnost prouzrokovana porodičnim problemima i narušenim zdravljem, što je sve dovelo da mane volje kod tužioca; da iz merodavnih odredaba čl. 60. i 111. Zakona o obligacionim odnosima proizlazi da je ugovor rušljiv kada je pri njegovom zaključivanju bilo mana u pogledu volje stranaka, te da mana volje na koju tužilac ukazuje, jeste pretnja vršena od rukovodstva tuženog, kao i psihička labilnost prouzrokovana porodičnim problemima i narušenim zdravljem tužioca; da pretnja mora biti nedopuštena sa gledišta prava; da ako se preti upotrebom dozvoljenog pravnog sredstva, to onda nije nedozvoljena pretnja; da stavljanje u izgled vođenja disciplinskog postupka i izricanje disciplinske kazne nije nedopuštena pretnja u smislu člana 60. Zakona, već je to realna mogućnost u odnosu na svakog zaposlenog koji izvrši povredu radne obaveze; da zbog toga, predočavanje tužiocu da se protiv njega može pokrenuti disciplinski postupka i eventualno izreći i disciplinska kazna u vidu prestanka radnog odnosa, može kod njega izazvati opravdan strah da će se, usled vođenja disciplinskog postupka, obrukati pred porodicom, komšijama i prijateljima pošto se radi o maloj sredini, kao i da će time biti doveden u pitanje njegov ugled i čast, pa ga je takav strah mogao navesti da potpiše sporazum o prestanku radnog odnosa, ali takav postupak tužioca ne bi bio posledica nedopuštene pretnje da bi to bila mana volje kao uzrok rušljivost ugovora; da u postupku nije utvrđeno da je tuženi vršio pritisak na tužioca nedopuštenom radnjom i tako ga prinudio da zaključi sporazum o prestanku radnog odnosa; da, takođe, nije utvrđeno ni da je tužilac u momentu potpisivanja sporazuma bio u psihički labilnom stanju i narušenog zdravlja, što je moglo kompromitovati njegovu uračunljivost; te da tužilac nije bio ni u zabludi u pogledu toga kakav sporazum potpisuje i kakve posledice iz tog akta proizlaze, niti je u tom smislu od strane rukovodilaca pravnog prethodnika tuženog doveden u zabludu, odnosno održavan u zabludi sa namerom da se time navede na zaključenje sporazuma. Na osnovu navedenog revizijski sud je našao da su navodi tužioca o pogrešnoj primeni materijalnog prava neosnovani, a u pogledu navoda kojima se ukazuje na postojanje i drugih nalaza veštaka, čije je mišljenje suprotno prihvaćenom mišljenju veštaka Sudsko – medicinskog odbora Medicinskog fakulteta u Novom Sadu, osporava se ocena izvedenih dokaza i utvrđeno činjenično stanje, koji navodi ne mogu uticati na drugačije odlučivanje u ovoj pravnoj stvari, jer je odredbama člana 398. stav 2. Zakona o parničnom postupku propisano da se revizija ne može izjaviti zbog pogrešno ili nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja.

Pismeni otpravak revizijske presude je 6. februara 2013. godine dostavljen punomoćniku podnosioca ustavne žalbe.

4. Odredbama Ustava, na čiju povredu se podnosilac u ustavnoj žalbi poziva, jemči se: načelo zabrane diskriminacije (član 21.); načelo dostojanstva i slobodan razvoj ličnosti (član 22.); pravo na pravično suđenje (član 32. stav 1.); pravo na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo (član 36.) i pravo na rad (član 60.).

Zakonom o obligacionim odnosima ("Službeni list SFRJ", br. 29/78, 39/85, 45/89 i 57/89 ) propisano je: da ako je ugovorna strana ili neko treći nedopuštenom pretnjom izazvao opravdani strah kod druge strane tako da je ova zbog toga zaključila ugovor, druga strana može tražiti da se ugovor poništi (član 60. stav 1.), kao i da je ugovor rušljiv kad ga je zaključila strana ogranično poslovno sposobna, kad je pri njegovom zaključenju bilo mana u pogledu volje strana, kao i kad je to ovim zakonom ili posebnim propisom određeno (član 111.).

5. Ocenjujući razloge i navode iznete u ustavnoj žalbi sa stanovišta povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud konstatuje da je period za ocenu razumne dužine trajanja postupka, koji spada u nadležnost Ustavnog suda, počeo da teče od 8. novembra 2006. godine, kada je stupio na snagu Ustav Republike Srbije. Međutim, Ustavni sud je ocenio da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine i da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene uzme u obzir celokupan period trajanja postupka.

Analizirajući dužinu trajanja postupka, Ustavni sud je utvrdio da je parnični postupak započeo podnošenjem tužbe, 12. jula 2002. godine, Opštinskom sudu u Bačkoj Planaci, a da je pravnosnažno okončan presudom Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 136/12 od 22. novembra 2012. godine, iz čega proizlazi da je postupak trajao više od deset godina.

Navedeno trajanje parničnog postupka, samo po sebi, ukazuje da postupak nije okončan u okviru razumnog roka, posebno ako se ima u vidu da je vođen radni spor za poništaj sporazuma o prestanku radnog odnosa i vraćanju na rad. Međutim, prilikom odlučivanja o tome da li je podnosiocu ustavne žalbe , u konkretnom slučaju , povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je pošao od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a, pre svega, od složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanja nadležnih sudova i prirode zahteva, odnosno značaja prava o kojima se u postupku odlučuje za podnosioca.

Ispitujući postupanje nadležnog suda u predmetnom parničnom postupku, Ustavni sud je, na osnovu prethodno utvrđenih činjenica i okolnosti , ocenio da je dužini postupka prvenstveno doprinelo neefikasno i nedelotvorno postupanje prvostepenog suda. Naime, prvostepeni sud je ročišta za gla vnu raspravu zakazivao u periodima od po ne koliko meseci. Pored toga, prvostepeni sud je, u odnosnoj pravnoj stvari, doneo tri presude, i to: P1. 671/02 od 6. oktobra 2003. godine, P1. 826/04 od 8. juna 2005. godine i P1. 2266/10 od 23. decembra 2010. godine, od kojih su prve dve presude ukinute odgovarajućim drugostepenim rešenjima Okružnog suda u Novom Sadu, zbog povrede pravila postupka, a treća po redu prvostepena presuda je potvrđena presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž 1. 720/11 od 1 3. aprila 2011. godine, tako što je žalba odbijena kao neosnovana.

Ustavni sud smatra da je neprimereno dugom trajanju parničnog postupka doprineo i Okružni sud u Novom Sadu, jer je dva puta ukidao prvostepene presude, a nije koristio ovlašćenje iz Zakona o parničnom postupku da na osnovu rezultata održane rasprave sam odluči o zahtevima stranaka. Prema stavu Evropskog suda za ljudska prava, činjenica da se više puta nalaže razmatranje jednog predmeta pred sudom niže instance, sama po sebi, može otkriti ozbiljan nedostatak u pravnom sistemu države (videti presudu „Pavlyulynets protiv Ukrajine“, od 6. septembra 2005. godine), jer u sebi inherentno nosi rizik od prekoračenja razumnog roka za okončanje sudskog postupka.

Ustavni sud je ocenio da je predmet spora bio u izvesnoj meri činjenično i pravno složen, budući da je u cilju utvrđivanja i razjašnjenja činjenica bitnih za presuđenje bilo potrebno stručno znanje kojim sud ne raspolaže, pa je više puta bilo određeno medicinsko veštačenje. Međutim, Ustavni sud je našao da složenost činjeničnih i pravnih pitanja u ovoj pravnoj stvari ne mogu opravdati navedeno trajanje postupka. Pri tome, Ustavni sud konstatuje da podnosilac ustavne žalbe nije doprineo dužini trajanja postupka, kao i da je okončanje predmetne parnice u razumnom roku bilo od n aročitog značaja za podnosioca ustavne žalbe, imajući u vidu da je postupak vođen radi po ništaja sporazuma o prestanku radnog odnosa i vraćanju na rad.

Ustavnopravna ocena ukupno sprovedenog postupka u ovoj pravnoj stvari, nužno dovodi do zaključka da je u konkretnom slučaju parnica neopravdano dugo trajala i da nije zadovoljila standard suđenja u razumnom roku, što je prvenstveno posledica nedelo tvornog i neefikasnog postupanja Opštinskog suda u Bačkoj Palanci i Okružnog suda u Novom Sadu.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je utvrdio da je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, u p ostupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Novom Sadu – Sudska jedinica u Bačkoj Palanci u predmetu P 1. 2266/10 (inicijalno predmet Opštinskog suda u Bačkoj Palanci P1. 671/02).

Na osnovu odredbe člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US) , Ustavni sud je ustavnu žalbu usvojio i odlučio kao u prvom delu tačke 1. izreke.

6 . Na osnovu člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosiocu ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Usta va, ostvari dosuđivanjem naknade nematerijalne štete u iznosu od 1.000 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate.

Prilikom odlučivanja o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za njeno određivanje, posebno značaj predmeta spora, dužinu trajanja osporenog postupka , određenu složenost predmeta spora, postupanje nadležnih sudova i ponašanje podnosioca ustavne žalbe. Ustavni sud smatra da dosuđeni novčani iznos predstavlja adekvatnu i pravičnu kompenzaciju podnosiocu za utvrđenu povredu Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, učinjenu nedelotvornim postupanjem nadležnog suda. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu kako sopstvenu, tako i praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

7. U odnosu na navode ustavne žalbe da su sudovi „očigledno proizvoljno, arbitrerno i nepravično primenili pravo, što su različito primenjivali odredbe zakona, a nisu dali jasne, precizne i logične stavove o svojim zaključcima“ i istaknutu povredu prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud je o cenio da je Vrhovni kasacioni sud u osporenoj presudi Rev2 136/12 od 22. novembra 2012. godine dao jasne, precizne i logične zaključke zasnovane na ustavnopravno prihvatljivoj primeni merodavnog prava, na osnovu kojih podržava stanovište nižestepenih sudova. Naime, u osporenoj revizijskoj presudi je ocenjeno: da je na osnovu utvrđenog činjeničnog stanja pravilno zaključivanje nižestepenih sudova o neosnovanosti tužbenog zahteva, i to iz razloga što u sprovedenom postupku nije utvrđeno da je tuženi vršio pritisak na tužioca nedopuštenom pretnjom i tako ga prinudio da zaključi sporazum o prestanku radnog odnosa ; da nije utvrđeno da je tužilac u tom momentu bio u psihički labilnom stanju i narušenog zdravlja, što je moglo kompromitovati njegovu uračunljivost ; da tužilac nije bio ni u zabludi u pogledu toga kakav sporazum potpisuje i kakve posledice iz tog akta proizlaze, niti je u tom smislu od strane rukovodilaca tuženog doveden u zabludu, odnosno održavan u zabludi sa namerom da se time navede na zaključenje sporazume, te da stavljanje u izgled vođenja disciplinskog postupka i izricanja disciplinske kazne nije nedopuštena pretnja u smislu člana 60. Zakona o obligacionim odnosima, već je to realna mogućnost u odnosu na svakog zaposlenog koji izvrši povredu radne obaveze. Pored toga, revizijski sud je konstatovao da ocena dokaza kojima se osporava utvrđeno činjenično stanje ne može biti predmet ocene po reviziji, imajući u vidu odredbe člana 398. stav 2. Zakona o parničnom postupku.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud nije našao ništa što bi ukazivalo da su, u konkretnom slučaju, propisi proizvoljno i nepravično primenjeni na štetu podnosioca ustavne žalbe, niti da ima elemenata koji ukazuju na povredu procesnih garancija prava na pravično suđenje zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava.

S obzirom na navedeno, Ustavni sud je ocenio da se navodi podnosioca ustavne žalbe ne mogu prihvatiti kao ustavnopravni razlozi kojima se argumentuju tvrdnje o povredi označenog prava, već da se od Ustavnog suda, u suštini, traži da kao instancion i sud oceni zakonitost osporenog akta.

Razmatrajući navode ustavne žalbe koji se odnose na povredu načela iz čl. 21. i 23 . Ustava , Ustavni sud ukazuje da se ovim odredbama ne jemči ni jedno posebno (samostalno) ljudsko pravo, već je reč o osnovnim načelima na kojima, saglasno Ustavu, počiva ostvarenje svih Ustavom zajemčenih ljudskih i manjinskih prava i sloboda. Stoga su povrede ovih načela akcesorne prirode, jer mogu biti vezane samo za istovremeno učinjenu povredu ili uskraćivanje nekog određenog ustavnog prava ili slobode. Budući da nije utvrđeno da je osporenom presudom podnosiocu povređeno pravo iz člana 32. stav 1. Ustava, to nema osnova za tvrdnju podnosioca o povredi navedenih načela.

Imajući u vidu da podnosilac ne ukazuje na različito postupanje sudova u istovetnim činjeničnim i pravnim situacijama, niti za to dostavlja dokaze, kao i da ustavna žalba ne sadrži nijedan navod o povredi prava na pravno sredstvo, Ustavni sud je ocenio da se podnosilac samo formalno poziva na povredu prava iz člana 36. Ustava, što ustavnu žalbu u ovom delu ne čini dopuštenom.

Konačno, u odnosu na povredu prava na rad, iz člana 60. Ustava, Ustavni sud je ocenio da se podnosilac ustavne žalbe samo formalno pozvao na povredu označenog ustavnog prava, a da pri tome nije naveo argumentovane ustavnopravne razloge kojima se, sa stanovišta Ustavom utvrđene sadržine tog prava, potkrepljuju tvrdnje o njegovoj povredi ili uskraćivanju. Naime, podnosilac povredu označenog prava vezuje za povredu prava na pravično suđenje i suđenje u razumnom roku.

S obzirom na izneto, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ustavnu žalbu u delu kojim se ističe povr eda načela i prava iz čl. 21, 23, 32, 36. i člana 60. Ustava, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, rešavajući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

8. U pogledu zahtev a podnosi oca za naknadu troškova na ime sastava ustavne žalbe, Ustavni sud podseća da je u svojoj dosadašnjoj praksi više puta razmatrao navedeno pitanje, te da je zauzeo stav da u smislu člana 6. Zakona o Ustavnom sudu nema osnova za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom. S tim u vezi Ustavni sud se poziva na stanovište koje je izraženo u Odluci Už–633/2011 od 8. maja 2013. godine (videti na www.ustavni.sud.rs).

9. Na osnovu svega iznetog i odreda ba člana 42b stav 1 . tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

ZAMENIK

PREDSEDNIKA VEĆA

dr Goran P. Ilić

Utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku u radnom sporu

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti