Rešenje Ustavnog suda o odbacivanju ustavne žalbe u krivičnom postupku

Kratak pregled

Ustavni sud odbacuje ustavnu žalbu izjavljenu protiv pravnosnažnih presuda u krivičnom postupku za klevetu. Sud nalazi da podnosilac zahteva instancionu kontrolu, što nije u nadležnosti Ustavnog suda, dok ostali osporeni akti nisu pojedinačni akti o kojima se odlučuje.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-2788/2019
21.01.2021.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Snežana Marković, predsednik Veća i sudije Miroslav Nikolić, dr Tijana Šurlan, Tatjana Đurkić, dr Milan Škulić, Lidija Đukić, dr Nataša Plavšić i Vesna Ilić Prelić, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi T. P . iz Beograda , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 21. januara 2021. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba T. P . i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 25872/16 povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 900 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

O b r a z l o ž e nj e

1. T. P . iz Beograda je, 15 . marta 2019. godine, preko punomoćnika M. L, advokata iz Beograda, Ustavnom sudu podneo ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u parničnom postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P . 25872/16, kao i protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 3645/18 od 23. januara 2019. godine , zbog povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava.

Podnosilac ustavne žalbe je naveo: da je 31. januara 2012. godine podneo tužbu Prvom osnovnom sudu u Beogradu protiv tužene Republike Srbije – Ministarstva finansija – Poreske uprave , radi naknade štete nastale zbog pogrešne procene vrednosti nepokretnosti i postupak je pravnosnažno okončan 23. januara 2019. godine, osporenom presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž. 3645/18; da mu je zbog dužine trajanja postupka od sedam godina povređeno pravo na suđenje u razumnom roku; da mu je osporenom presudom povređeno pravo na pravično suđenje jer je pravnosnažno odbijen njegov tužbeni zahtev za naknadu štete zbog pogrešne procene tržišne vrednosti nepokretnosti od strane komisije poreskog organa .

Predložio je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu , utvrdi povredu označen ih ustavn ih prava i poništi osporenu presudu . Zahtevao je naknadu nematerijalne štete u iznosu od 2.000 evra.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, uvidom u spise predmeta Prvog osnovnog suda u Beogradu P . 25872/16, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Podnosilac ustavne žalbe je 2 . februara 2012. godine podneo tužbu Prvom osnovnom sudu u Beogradu protiv Republike Srbije – Ministarstva finansija – Poreske uprave, radi naknade štete nastale zbog pogrešne procene vrednosti nepokretnosti. Predmet je dobio broj P. 2761/12.

Rešenjem Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 2761/12 od 2. jula 2012. godine taj sud se oglasio apsolutno nenadležnim za postupanje u ovoj pravnoj stvari, odbačena je tužba i ukinute su sve sprovedene radnje, a dopunskim rešenjem Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 2761/12 od 18. jula 2012. godine obavezan je tužilac da tuženoj naknadi troškove parničnog postupka.

Podnosilac je 19. jula 2012. godine izjavio žalbu protiv rešenja Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 2761/12 od 2. jula 2012. godine, a 9. avgusta 2012. godine je izjavio žalbu protiv dopunskog rešenja Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 2761/12 od 18. jula 2012. godine. Na izjavljenim žalbama od 19. jula 2012. godine i 9. avgusta 2012. godine je konstatovano da će se spisi proslediti drugostepenom sudu posle naplate sudske takse.

Podnosilac je 15. oktobra 2012. godine podneo molbu prvostepenom sudu za plaćanje sudske takse u ratama. Dopisima Prvog osnovnog suda u Beogradu od 18. oktobra 2012. godine i 7. novembra 2012. godine traženo je od podnosioca da dostavi dokaze na okolnosti iz molbe za plaćanje takse u više rata, odnosno da dostavi penzioni ček, uverenje poreske uprave o imovnom stanju i uverenje o broju članova porodičnog domaćinstva. Dopisima Prvog osnovnog suda od 31. maja 2013. godine i 6. marta 2014. godine obavešten je podnosilac da kako po prethodnim dopisima nije postupio, ukoliko u roku od 15 dana od dana prijema ovih dopisa ne dostavi tražene dokaze, sud će taksu prinudno naplatiti u celokupnom iznosu. Kako podnosilac i dalje nije dostavio tražene dokaze, Prvi osnovni sud u Beogradu je 2. decembra 2014. godine doneo obaveštenje o neplaćenoj sudskoj taksi radi pokretanja postupka za prinudnu naplatu sudske takse.

Zatim su spisi predmeta, radi odlučivanja o žalbama podnosioca izjavljenim protiv rešenja Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 2761/12 od 2. jula 2012. godine i dopunskog rešenja istog suda pod istim brojem od 18. jula 2012. godine, dostavljeni drugostepenom sudu 3. decembra 2014. godine.

Rešenjem Višeg suda u Beogradu Gž. 10647/14 od 19. februara 2015. godine ukinuti su rešenje Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 2761/12 od 2. jula 2012. godine i dopunsko rešenje istog suda P. 2761/12 od 18. jula 2012. godine i predmet je vraćen prvostepenom sudu na ponovni postupak.

Pred prvostepenim sudom bila su održana tri ročišta na kojima su saslušane parnične stranke, izvršen je uvid u nalaz i mišljenje sudskog veštaka građevinske struke, saslušan je veštak, izvršen je uvid u određenu dokumentaciju, između ostalog ugovor o prenosu prava korišćenja zemljišta, poresku prijavu za utvrđenje poreza na prenos apsolutnih prava, dopise Direkcije za građevinsko zemljište i izgradnju Beograda, zahtev za preispitivanje procene građevinskog zemljišta.

Presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 4034/15 od 26. novembra 2015. godine obavezana je tužena da tužiocu na ime naknade štete plati iznos od 2.110.000,00 dinara , sa zakonskom zateznom kamatom , kao i da mu naknadi troškove parničnog postupka.

Tužena je 3. februara 2016. godine izjavila žalbu protiv navedene prvostepene presude i rešenjem Apelacionog suda u Beogradu Gž. 3351/16 od 18. avgusta 2016. godine ukinuta je presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 4034/15 od 26. novembra 2015. godine i predmet je vraćen prvostepenom sudu na ponovni postupak.

U ponovnom postupku pred prvostepenim sudom predmet je dobio broj P. 25872/16 i održano je jedno ročište na kome je izvršen uvid u celokupne spise predmeta, dok jedno ročište nije bilo održano iz procesnih razloga.

Presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 25872/16 od 15. decembra 2016. godine, u stavu prvom izreke, odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev kojim je traženo da se obaveže tužena da tužiocu na ime naknade štete plati iznos od 2.110.000,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 2. februara 2012. godine pa do konačne isplate; u stavu drugom izreke odlučeno je da svaka st ranka snosi svoje troškove postupka.

Tužena je 3. marta 2017. godine izjavila žalbu protiv stava drugog izreke presude Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 25872/16 od 15. decembra 2016. godine, navodeći da žalba može predstavljati i predlog za donošenje dopunskog rešenja o troškovima postupka, a podnosilac je 16. marta 2017. godine izjavio žalbu protiv prvostepene presude.

Dopunskim rešenjem Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 25872/16 od 30. novembra 2017. godine obavezan je tužilac da tuženoj na ime troškova postupka isplati iznos od 33.000,00 dinara. Podnosilac je 15. decembra 2017. godine izjavio žalbu protiv navedenog dopunskog rešenja.

Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž. 3645/18 od 23. januara 2019. godine, u stavu prvom izreke, odbijena je kao neosnovana žalba tužioca i potvrđena je presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 25872/16 od 15. decembra 2016. godine; u stavu drugom izreke odbijena je kao neosnovana žalba tužioca i potvrđeno je dopunsko rešenje Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 25872/16 od 30. novembra 2017. godine.

U obrazloženju navedene presude, pored ostalog, je navedeno: da je prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužena Poreska uprava na osnovu zahteva Direkcije za građevinsko zemljište i izgradnju Beograda , a za svrhu regulisanja imovinskopravnih odnosa radi trajnog zauzeća dela zemljišta tužioca za potrebe izgradnje kanalizacione stanice i kanalizacione mreže u skladu sa programom uređivanja i davanja u zakup građevinskog zemljišta za 2010. godinu, izvršila procenu tržišne vrednosti tužiočeve nepokretnosti ; da je Poreska uprava, na osnovu podataka o tržišnoj vrednosti nepokretnosti utvrđenih u najmanje dva pravnosnažn a rešenja poreskog organa doneta u posupku utvrđivanja poreza na prenos apsolutnih prava na osnovu prometa istog ili sličnog zemljišta u istoj katastarskoj opštini, izvršila procenu tržišne vrednosti tužiočevog zemljišta i na osnovu ovih procena tužene tužiocu je isplaćena naknada za zemljište u iznosu od 377.230,15 dinara; da je na osnovu ovako utvrđenog činjeničnog stanja pravilno prvostepeni sud zaključio da tužena Poreska uprava nije postupila nepravilno i nezakonito i da stoga nema odgovornosti tužene za eventualno pretrpljenu štetu jer za to nisu ispunjeni uslovi iz člana 172. Zakona o obligacionim odnosima; da kako je tužena Poreska uprava procenu tržišne vrednosti tužiočevog zemljišta izvršila na zahtev Direkcije za građevinsko zemljište i izgradnju Beograda a za svrhu regulisanja imovinskopravnih odnosa radi trajnog zauzeća dela zemljišta za potrebe izgradnje kanalizacione crpne stanice i kanalizacione mreže, to je tužena u ovom postupku utvrđivanja naknade koju krajnji korisnik isplaćuje vlasniku izuzetnog zemljišta, postupala kao stručno lice u granicam a svojih zakonskih ovlašćenja; da bi stoga jedino Direkcija za građevinsko zemljište i izgradnju Beograda koja je tužiocu isplatila naknadu za izuzetno zemljište, za slučaj da se utvrdi da naknada nije pravilno određena, bilo pasivno legitimisana da tužiocu isplati razliku do potpune naknade koja bi mu eventualno pripadala; da je stoga pravilno zaključio prvostepeni sud da nema mesta odgovornosti tužene u smislu člana 172. Zakona o obligacionim odnosima i pravilno odbio zahtev tužioca za naknadu štete.

4. Za odlučivanje Ustavnog suda o predmetnoj ustavnoj žalbi od značaja su sledeće odredbe Ustava i zakona:

Odredbom člana 32. stav 1. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Članom 10. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11, 49/13-Odluka US, 74/13-Odluka US, 55/14 i 87/18) propisano je: da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku; da je sud dužan da postupak sprovede bez odugovlačenja, u skladu sa prethodno određenim vremenskim okvirom za preduzimanje parničnih radnji i sa što manje troškova; da je nepostupanje sudije u vremenskom okviru uslov za pokretanje disciplinskog postupka u skladu sa odredbama Zakona o sudijama.

5. Razumna dužina sudskog postupka je relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca i mora se proceniti u svakom pojedinačnom slučaju prema njegovim specifičnim okolnostima. Složenost činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanje podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanje nadležnih sudova i priroda zahteva, odnosno značaj predmeta spora za podnosioca, osnovni su činioci koji utiču na ocenu razumne dužine sudskog postupka.

Ustavni sud konstatuje da je primarna dužnost sudova da postupak sprovedu bez odugovlačenja, da pravovremeno i efikasno reaguju u vršenju svojih procesnih ovlašćenja i da blagovremeno preduzmu sve raspoložive zakonske mere u cilju okončanja svakog pokrenutog postupka. Ustavni sud naglašava da je u pravnoj državi od izuzetne važnosti donošenje, a zatim i sprovođenje sudskih odluka bez odlaganja, kako se ne bi ugrozila delotovornost sudske zaštite Ustavom zajemčenih prava i sloboda i kako bi se održalo poverenje građana u sudove kao organe državne vlasti.

Ocenjujući sprovedeni postupak u predmetnoj građanskopravnoj stvari, polazeći pri tome od prakse i kriterijuma Ustavnog suda, kao i međunarodnih institucija za zaštitu ljudskih prava, Ustavni sud je utvrdio da nadležni sudovi nisu efikasno i delotvorno postupali kako bi se predmetni parnični postupak okončao u razumnom roku i da bi se o tužbi podnosioca odlučilo bez nepotrebnog odugovlačenja.

Naime, ukupno trajanje parničnog postupka od sedam godina predstavlja njegovo nerazumno d ugo trajanje kako po praksi ovog suda, tako i po kriterijumima i merilima međunarodnih organizacija za zaštitu ljudskih prava i prekoračuje standard suđenja u razumnom roku.

Ustavni sud nalazi da je pretežan doprinos nerazumno dugom trajanju postupka dao prvostepeni sud koji nije odlučio o troškovima postupka u rešenju kojim se oglasio apsolutno nenadležnim i odbacio tužbu, već je kasnije, donošenjem dopunskog rešenja odlučio o troškovima postupka. Takođe, po izjavljenim žalbama podnosioca protiv prvostepenog rešenja kojim se prvostepeni sud oglasio apsolutno nenadležnim i odbacio tužbu podnosioca i dopunskog rešenja o troškovima postupka, prvostepeni sud nije odmah dostavio spise predmeta drugostepenom sudu, već je na izjavljenim žalbama konstatovao da će spisi biti dostavljeni drugostepenom sudu posle naplate sudske takse, o čemu podnosilac nije bio upozoren, a što je dovelo do trajanja drugostepenog postupka od dve i po godine.

Ustavni sud nalazi da je predmet spora bio od materijalnog značaja za podnosioca, i podnosilac je imao legitiman interes da se postupak okonča u razumnom roku. Ispitujući ponašanje podnosioca, Sud nalazi da je on u određenoj meri doprineo produženju parnice imajući u vidu da nije postupio po dopisima prvostepenog suda kojima mu je traženo da dostavi dokaze na okolnosti iz molbe za plaćanje sudske takse u više rata.

Ustavni sud nalazi da predmetni postupak nije bio složen jer tokom njegovog trajanja nije bilo posebno kompleksnih činjeničnih i pravnih pitanja koje je postupajući sud trebalo da razjasni pre odlučivanja.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud nalazi da je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. s tav 1. Ustava, u postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P . 25872/16 (raniji broj P. 2761/12), te je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS”, br. 109/07, 99/11, 18/13-Odluka US, 40/15-dr.zakon i 103/15), ustavnu žalbu u ovom delu usvojio, odlučujući kao u prvom delu tačke 1. izreke.

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 900 evra, obračunatom u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

Prilikom odlučivanja o visini naknade nematerijalne štete koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog učinjene povrede prava, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za njeno utvrđenje u konkretnom slučaju. Ustavni sud je posebno cenio dužinu trajanja parničnog postupka, kao i životni standard u državi, te činjenicu da će dosuđena naknada biti mnogo brže isplaćena na nacionalnom nivou, nego što je to slučaj ako o predmetu odlučuje Evropski sud za ljudska prava.

Pored toga, Ustavni sud je imao u vidu, pre svega, aktuelnu praksu Evropskog suda za ljudska prava izraženu u presudi Savić i drugi protiv Srbije od 5. aprila 2016. godine ( predstavke br. 22080/09, 56465/13, 73656/14, 626/15, 629/15, 634/15 i 1906/15, od 5. aprila 2016. godine), kao i više presuda donetih nakon toga, a koje se odnose na pitanje visine naknade nematerijalne štete dosuđene zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku. Usklađujući svoju dosadašnju praksu sa navedenim stavovima Evropskog suda za ljudska prava, Ustavni sud smatra da dosuđeni novčani iznos predstavlja adekvatnu kompenzaciju za povredu prava koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo.

7. U vezi sa navodima ustavne žalbe kojima se osporava presuda Apelacionog suda u Beogradu Gž. 3645/18 od 23. januara 2019. godine zbog povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud nalazi da podnosilac ustavne žalbe, nezadovoljan ishodom pravnosnažno okončanog postupka, u suštini ponavlja navode iz žalbe protiv prvostepene presude o kojima se drugos tepeni sud već detaljno izjasnio i formalno se pozivajući na povredu prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, od Ustavnog suda zapravo traži da postupa kao instancioni sud i da oceni zakonitost osporene presude. Ustavni sud, pre svega, ukazuje da nije nadležan da preispituje zaključke redovnih sudova u pogledu primene materijalnog i procesnog prava, utvrđenog činjeničnog stanja ili ocene izvedenih dokaza ili prihvatanja ili neprihvatanja određenih dokaza. Zadatak Ustavnog suda je da ispita da li je eventualno došlo do povrede ili uskraćivanje ustavnih prava usled proizvoljne ili arbitrerne primene merodavnog prava od strane redovnih sudova, ali ukoliko iz razloga navedenih u ustavnoj žalbi i sadržine osporenih sudskih odluka proizlazi da su sudovi postupali na očiglednu štetu jedne od stranaka u postupku.

Ustavni sud nalazi da se osporena presuda zasniva na prav ilnoj primeni merodavnog prava, pre svega, odredaba člana 42. Zakona o eksproprijaciji, člana 11. Zakona o poreskom postupku i poreskoj administraciji, člana 172. Zakona o obligacionim odnosima i relevantnih odredaba Zakona o parničnom postupku i da je drugostepeni sud obrazložio svoje pravno stanovište zauzeto u ovoj pravnoj stvari za koje Ustavni sud nalazi da nije arbitr erno, već prihvatljivo sa stanovišta zaštite prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava. Tvrdnja podnosioca ustavne žalbe da mu je osporenom sudskom odlukom povređeno pravo na pravično suđenje, po oceni Ustavnog suda, predstavlja izraz njegove ocen e o pogrešnoj primeni prava, ali ne i dokaz o učinjenoj povredi označenog Ustavom zajemčenog prava.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je u drugom delu tačke 1 . izreke odbacio ustavnu žalbu u delu izjavljenom protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 3645/18 od 23. januara 2019. godine, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS”, br. 109/07, 99/11, 18/13-Odluka US, 40/15-dr.zakon i 103/15), zbog nepostojanja Ustavom i Zakonom utvrđenih pretpostavki za vođenje postupka.

8. Saglasno svemu iznetom, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Snežana Marković, s.r.

Rešenje Ustavnog suda o odbacivanju ustavne žalbe u krivičnom postupku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti