Odluka Ustavnog suda o pravu na naknadu svih vidova nematerijalne štete rehabilitovanom licu

Kratak pregled

Ustavni sud je utvrdio povredu prava na pravično suđenje, poništivši presudu kojom je rehabilitovanom licu, žrtvi torture, umanjena naknada štete. Sud je naveo da rehabilitaciono obeštećenje obuhvata sve vidove nematerijalne štete, a ne samo duševne bolove zbog lišenja slobode.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi B. S . iz S, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 11. decembra 2014. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba B. S . i utvrđuje da je presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 4253/13 od 19. februara 2014. godine, u delu u kojem je preinačena presuda Višeg suda u Zrenjaninu P. 15/13 od 6. septembra 2013. godine, povređeno pravo podnosioca ustavne žal be na pravično suđenje zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Poništava se presuda Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 4253/13 od 19. februara 2014. godine, u delu u kojem je preinačena presuda Višeg suda u Zrenjaninu P. 15/13 od 6. septembra 2013. godine, i određuje da Apelacioni sud u Novom Sadu donese novu odluku o žalbi tužene izjavljenoj protiv presude Višeg suda u Zrenjaninu P. 15/13 od 6. septembra 2013. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. B. S . iz S . podneo je 28. marta 2014. godine Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 4253/13 od 19. februara 2014. godine, u delu u kojem je preinačena presuda Višeg suda u Zrenjaninu P. 15/13 od 6. septembra 2013. godine, zbog povrede prava na ljudsko dostojanstvo, prava na pravično suđenje i prava na jednaku zaštitu prava, zajemčenih odredbama člana 23. stav 1, člana 32. stav. 1. i člana 36. stav 1. Ustava Republike Srbije.

U ustavnoj žalbi je navedeno da je osporenom presudom Apelacionog suda u Novom Sadu preinačena presuda Višeg suda u Zrenjaninu P. 15/13 od 6. septembra 2013. godine, tako što je odbijen deo tužbenog zahteva tužioca, ovde podnosioca ustavne žalbe, za naknadu nematerijalne štete preko d osuđenog iznosa od 2.500.000,00 dinara. Podnosilac ustavne žalbe je naveo da je drugostepeni sud arbitrerno primenio materijalno pravo na njegovu štetu, jer mu nije priznato pravo na naknadu nematerijalne štete zbog neosnovanog lišenja slobode, u skladu sa odredbama Zakona o obligacionim odnosima. S tim u vezi, podnosilac je naveo da u osporenoj presudi uopšte nije obrazloženo zašto u konkretnom slučaju nema mesta primeni odgovarajućih odredaba Zakona o obligacionim odnosima. Prema navodima podnosioca, drugostepeni sud je u osporenoj presudi, bez ikakve pravne argumentacije, zauzeo stav „da naknada štete za duševne bolove zbog lišenja slobode u smislu člana 26. stav 3. Zakona o rehabilitaciji predstavlja jedinstven vid nematerijalne štete koja je nastala u sferi ličnih, neimovinskih dobara, a koja je posledica povrede prava slobode, kretanja, časti i ugleda“. U osporenoj presudi je, kako navodi podnosilac, „odokativnom metodom“ određena visina naknade štete, a za šta je u obrazloženju presude navedena samo jedna rečenica: „da sud smatra da se adekvatna novčana naknada za predmetni vid štete može postići sumom od 2.500.000,00 dinara“. Podnosilac smatra da je odredbom člana 26. stav 3. Zakona o rehabilitaciji sud imperativno obavezan da naknadu nematerijalne štete rehabilitovanom licu mora dosuditi u skladu sa čl. 200. do 203. Zakona o obligacionim odnosima. Prema navodima podnosioca, Zakonom o rehabilitaciji, kao posebnim zakonom, konstituisano je pravo rehabilitovanog lica da može ostvariti pravičnu naknadu za sve vidove nematerijalne štete. Podnosilac je naveo da je nesporna i opšte poznata činjenica da su golootočki zatvorenici trpeli nadljudske fizičke bolove zbog svakodnevnog nečovečnog postupanja prema njima, kao i da su za sve vreme robije strepeli za sopstveni život. Takođe, podnosilac je naveo da su takva lica trpela i dodatne psihičke bolove, i to ne samo zbog lišenja slobode, već i zbog degradacije svoje ličnosti, ukaljanog ugleda i žigosanosti kao narodnih neprijatelja, te da su njihove patnje bile još intenzivnije po izlasku sa robije. Podnosilac je istakao da je drugostepeni sud arbitrernom primenom materijalnog prava ignorisao ne samo navedene zakonske odredbe, već i član 14. Konvencije protiv torture i drugih surovih, neljudskih ili ponižavajućih kazni ili postupaka, kojim je konstituisana obaveza naše države da žrtvi svakog akta torture garantuje pravo dobijanja naknade i pravednog i odgovarajućeg obeštećenja. Prema navodima podnosioca, drugostepeni sud u osporenoj odluci nije naveo nijedan pravno relevantan razlog u prilog iznetom stavu da se u konkretnoj situaciji isključuje primena člana 200. Zakona o obligacionim odnosima, kao ni bilo koji razlog za nepoštovanje navedene Konvencije. U vezi povrede prava na jednaku zaštitu prava, podnosilac je naveo da se drugim građanima u bitno istoj činjeničnoj i pravnoj situaciji, nastaloj neosnovanim lišenjem slobode, dosuđuju daleko veći iznosi naknade nematerijalne štete, i to u skladu sa odredbama Zakona o obligacionim odnosima. U prilog takvoj svojoj tvrdnji podnosilac je dostavio i odgovarajuće presude. Pored toga, podnosilac je istakao da naknada štete koja mu je dosuđena ne samo da nije primerena njegovim duševnim patnjama, fizičkim bolovima i strahu za sopstveni život, već predstavlja i akt kršenja njegovog ljudskog dostojanstva. Podnosilac je predložio da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu i utvrdi povredu označenih prava, kao i da poništi osporenu presudu, u delu u kojem je preinačena odluka prvostepenog suda.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U postupku pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u celokupnu dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Presudom Višeg suda u Zrenjaninu P. 15/13 od 6. septembra 2013. godine, u stavu prvom izreke, obavezana je tužena Republika Srbija – Ministarstvo pravde i državne uprave da isplati tužiocu, ovde podnosiocu ustavne žalbe, iznos od 11.500.000,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od 6. septembra 2013. godine do isplate, kao i parnične troškove u iznosu od 256.550,00 dinara, dok je u stavu drugom izreke odbijen deo zahteva za dosudom zakonske zatezne kamate počev od 8. februara 2013. godine do 6. septembra 2013. godine. U obrazloženju ove prvostepene presude je, pored ostalog, navedeno: da je tužilac u tužbi izneo da potražuje naknadu nematerijalne štete za duševne i fizičke bolove , kao i za pretrpljeni strah; da tuženi u odgovoru na tužbu ne spori osnov tužbenog zahteva, ali osporava visinu istog; da je pravnosnažnim rešenjem Višeg suda u Zrenjaninu R eh. 58/12 od 6. novembra 2012. godine usvojen zahtev tužioca za rehabilitaciju, pa je utvrđeno da su ništave od trenutka donošenja presuda Vojnog suda u Splitu 132/49 od 12. maja 1949. godine i presuda Vrhovnog vojnog suda 737/49 od 14. juna 1949. godine, te da su ništave i njihove pravne posledice, a da se rehabilitovano lice smatra neosuđivanim; da je tužilac uhapšen 9. decembra 1948. godine u Kumboru, gde je bio rezervni poručnik i komandant pozadinskog PUK-a; da je presudom Vojnog suda u Splitu 132/49 od 12. maja 1949. godine osuđen na jedinstvenu kaznu 12 godina lišenja slobode sa prisilnim radom i na tri godine gubitka građanskih prava, osim roditeljskih, te na gubitak čina poručnika, iz razloga što se nakon objavljivanja Rezolucije Informbiroa od 28. juna 1948. godine složio sa njenim navodima; da je tužilac uhapšen dok je išao na posao, da mu nikakav dokument u vreme hapšenja nije dat, niti su mu saopšteni razlozi hapšenja; da pre suđenja nije znao za sadržinu optužnice, nije imao branioca, niti je mogao da iznese odbranu; da mu je presuda data na putu za zatvor, ali da mu je odmah i oduzeta; da je tužilac uložio žalbu na prvostepenu presudu, koju je Vrhovni vojni sud odbio presudom 737/49 od 14. juna 1949. godine; da je nakon hapšenja tužilac odveden u zatvor u Dubrovniku, te da je potom boravio u zatvorima u Splitu, Trogiru, Lepoglavi, Zagrebu, kao i u logorima u Gradiški, ostrvu Sveti Grgur i Ugljan, i na kraju u zatvoru u Bileći`, odakle je pušten; da je od momenta lišenja slobode 9. decembra 1948. godine, pa do puštanja iz zatvora 29. novembra 1953. godine, bio ukupno lišen slobode četiri godine 11 meseci i 20 dana; da je tužilac u svim zatvorima trpeo fizičko i psihičko nasilje; da je bio primoran da obavlja teške fizičke poslove koji nisu imali racionalnu svrhu (prenošenje kamena sa jednog mesta na drugo), i to bez pauze i bez odmora, a što je bilo praćeno i fizičkim nasiljem, a pri čemu je dolazilo i do povređivanja; da tokom boravka u zatvorima tužilac nije imao lekarsku negu, da je oboleo od dizenterije i bolesti štitne žlezde, te da je bio izgladnjivan, i da je dobijao ograničene i nedovoljne količine vode; da je boravak u zatvorima bio praćen osećanjem straha za život i telesni integritet, kao i fizičkim bolovima zbog zadobijenih telesnih povreda i oboljenja; da je tužilac trpeo duševne bolove i zbog psihičkog nasilja kojem je bio izložen, kao i duševne bolove zbog povrede časti i ugleda, a posebno imajući u vidu da je tužilac bio učesnik NOB-a i da je po završetku rata ostao u JNA, gde je bio u stalnom radnom odnosu, sa činom poručnika i na funkciji komandanta pozadinskih jedinica Jugoslovenske ratne mornarice; da se nakon prestanka lišenja slobode tužilac oženio i dobio dvoje dece, ali da šest godina nije mogao da se zaposli; da je tužilac u mestu u kojem je živeo bio bojkotovan od strane građana, da niko nije smeo da mu priđe i da je morao da se javlja policiji, a što se negativno odražavalo na njega i njegovu porodicu; da je tužilac autor knjige „Sveti Grgur ostrvo užasa“, u kojoj je opisao svoje stradanje tokom boravka u zatvorima; da je tužilac podneo zahtev Komisiji za rehabilitaciono obeštećenje Ministarstva pravde i državne uprave, te da je tužiocu ponuđen sporazum o rehabilitacionom oštećenju na iznos od 1.274.000,00 dinara; da se tužilac saglasio sa tim predlogom, ali samo kao delimičnim izmirenjem tražene naknade, ali da se takvom zahtevu tužioca nije udovoljilo; da je, pri ovako utvrđenom činjeničnom stanju o pretrpljenim psihičkim bolovima, fizičkim bolovima i strahu, prvostepeni sud našao da je tužbeni zahtev osnovan; da tužiočevo pravo na naknadu štete proizlazi iz odredbe člana 26. stav 3. Zakona o rehabilitaciji; da je notorno da je tužilac trpeo psihičke bolove, a s obzirom na okolnosti hapšenja i iznenadnost situacije, povredu njegovog dostojanstva i slobode; da se lišenje slobode i dugogodišnji boravak u zatvoru reflektovao i na život tužioca nakon izlaska iz zatvora; da se mora imati u vidu da je tužilac trpeo fizičke bolove, budući da je bio izložen fizičkoj torturi, uskraćivanju vode i hrane, da je bio bez lekarske nege, kao i da je bio izložen povredama zbog teškog fizičkog rada; da je notorno da je osećao strah, i to strah od lišenja života i zbog ugroženosti fizičkog integriteta; da je sud, primenom člana 200. Zakona o obligacionim odnosima, našao da je tužbeni zahtev osnovan, osim u delu tražene kamate, budući da ista na dosuđenu naknadu sleduje od dana presuđenja.

Osporenom presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 4253/13 od 19. februara 2014. godine delimično je usvojena žalba tužene i presuda Višeg suda u Zrenjaninu P. 15/13 od 6. septembra 2013. godine je preinačena u delu u kojem je tužbeni zahtev usvojen, te u delu odluke o troškovima postupka, tako što je odbijen tužbeni zahtev tužioca, ovde podnosioca ustavne žalbe, u delu u kojem je traženo da se obaveže tužena da mu isplati iznos preko 2.500.000,00 dinara, a do traženih 11.500.000,00 dinara, te tako što je obavezana tužena da mu naknadi troškove postupka u iznosu od 157.100,00 dinara (umesto 256.550,00 dinara), dok je u preostalom delu žalba tužene odbijena i potvrđena je presuda u pobijanom, nepreinačenom usvajajućem delu. U obrazloženju drugostepene presude je, pored ostalog, navedeno: da je u prvostepenom postupku pravilno i potpuno utvrđeno činjenično stanje, ali da je delom materijalno pravo pogrešno primenjeno; da se osnovano žalbom tužene osporava visina dosuđene naknade po osnovu naknade štete za duševne bolove zbog lišenja slobode, te povrede časti i ugleda; da rehabilitaciono obeštećenje, tj. naknada štete za duševne bolove zbog lišenja slobode, u smislu člana 26. stava 3. Zakona o rehabilitaciji, predstavlja jedinstven vid nematerijalne štete koja je nastala u sferi ličnih, neimovinskih dobara oštećenog, a koja je posledica povrede prava slobode kretanja, časti i ugleda; da prilikom odmeravanja rehabilitacionog obeštećenja, kao jedinstvenog vida naknade nematerijalne štete za čovekova lična dobra koja su povređena aktom neopravdane osude, sud vodi računa o svim okolnostima konkretnog slučaja: vrsti krivičnog dela koje je oštećenom stavljeno na teret, kazni koja mu je izrečena, vremenu koje je proveo u zatvoru, ugledu koji je imao u sredini u kojoj je živeo, reakciji okoline na saznanje da je osuđen, njegovim porodičnim prilikama, godinama života, kao i svim ostalim okolnostima koje su uticale na nastanak i intenzitet duševnih bolova; da u tom smislu, vodeći računa o svim navedenim okolnostima, te uzimajući u obzir činjenicu da je tužilac kao relativno mlada osoba proveo na izdržavanju kazne zatvora gotovo pet godina, prirodu krivičnog dela koje mu je stavljeno na teret, osećanje poniženosti, obespravljenosti i socijalne marginalizovanosti koje je zbog osude osećao, kako za vreme izdržavanja kazne, tako i u narednom periodu života, a št o je delimično ublaženo postizanjem moralne satisfakcije činom prethodne rehabilitacije, ovaj sud smatra da se adekvatna novčana naknada za pomenuti vid štete može postići sumom od 2.500.000,00 dinara, zbog čega je prvostepenu presudu preinačio, utoliko što je odbio tužbeni zahtev preko dosuđenog iznosa; da je uz puno uvažavanje pomenutih okolnosti, kao i notorne činjenice o ograničenim domašajima otklanjanja duševnih bolova isplatom novčanih iznosa, ovo sudsko veće pri stavu da će se moralna satisfakcija kod tužioca, u meri u kojoj je to moguće, postići navedenim iznosom; da se neosnovano žalbom ističe da je priliko m odlučivanja o tužbenom zahtevu sud načinio bitnu povredu postupka, jer nije razdvojio osnove po kojima dosuđuje naknadu nematerijalne štete, niti je za svaki osnov pojedinačno, utvrdio visinu naknade; da kao što je rečeno, naknada štete za duševne bolove zbog lišenja slobode, u smislu člana 26. stav 3. Zakona o rehabilitaciji, predstavlja jedinstven vid nematerijalne štete, pa su utoliko, odnosni žalbeni navodi bez osnova, tim pre ako se u ima u vidu da sud nije vezan pravnim osnovom tužbenog zahteva; da je preinačenjem pobijane presude došlo i do promene osnovice za obračun troškova postupka, tako da je presuda preinačena i u ovom delu.

4. Odredbama Ustava utvrđeno je: da svako ima pravo na sudsku zaštitu ako mu je povređeno ili uskraćeno neko ljudsko ili manjinsko pravo zajemčeno Ustavom, kao i pravo na uklanjanje posledica koje su povredom nastale (član 22.); da je ljudsko dostojanstvo neprikosnoveno i da su svi dužni da ga poštuju i štite (član 23. stav 1.); da je fizički i psihički integritet nepovrediv (član 25. stav 1.); da se prema licu lišenom slobode mora postupati čovečno i sa uvažavanjem dostojanstva njegove ličnosti (član 28.); da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da ko je bez osnova ili nezakonito lišen slobode, pritvoren ili osuđen za kažnjivo delo ima pravo na rehabilitaciju, naknadu štete od Republike Srbije i druga prava utvrđena zakonom (član 35. stav 1.); da svako ima pravo na naknadu materijalne ili nematerijalne štete koju mu nezakonitim ili nepravilnim radom prouzrokuje državni organ, imalac javnog ovlašćenja, organ autonomne pokrajine ili organ jedinice lokalne samouprave (član 35. stav 2.); da se jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave (član 36. stav 1.).

Zakonom o ratifikaciji Konvencije protiv torture i drugih surovih, neljudskih i ponižavajućih kazni ili postupaka UN („Službeni list SFRJ - Međunarodni ugovori“, broj 9/ 91 i „Službeni list SCG- Međunarodni ugovori“, br. 16/05 i 2/06) je ratifikovana Konvencija protiv torture i drugih surovih, neljudskih i ponižavajućih kazni ili postupaka usvojena 10. decembra 1984. godine u Njujorku (u daljem tekstu: Konvencija UN). Konvencijom UN je predviđeno: da u smislu ove konvencije, izraz „tortura/mučenje“ označava svaki akt kojim se jednom licu namerno nanose bol ili teške fizičke ili mentalne patnje u cilju dobijanja od njega ili nekog trećeg lica obaveštenja ili priznanja ili njegovog kažnjavanja za delo koje je to ili neko treće lice izvršilo ili za čije izvršenje je osumnjičeno, zastrašivanja tog lica ili vršenja pritiska na njega ili zastrašivanja ili vršenja pritiska na neko treće lice ili iz bilo kojeg drugog razloga zasnovanog na bilo kom obliku diskriminacije ako taj bol ili te patnje nanosi službeno lice ili bilo koje drugo lice koje deluje u službenom svojstvu ili na njegov podsticaj ili sa njegovim izričitim ili prećutnim pristankom, te da se taj izraz ne odnosi na bol ili patnje koje su rezultat isključivo zakonitih sankcija, neodvojivih od tih sankcija ili koje te sankcije prouzrokuju ( član 1. stav 1.); da svaka država članica, u svom pravnom sistemu, garantuje žrtvi nekog akta torture pravo dobijanja naknade i pravednog i odgovarajućeg obeštećenja, uključujući sredstva potrebna za njegovu što potpuniju rehabilitaciju (član 14. stav 1.); da ovaj član ne isključuje nikakvo pravo na obeštećenje koje bi imala žrtva ili bilo koje drugo lice u skladu sa nacionalnim zakonodavstvom (član 14. stav 2.).

Zakonom o rehabilitaciji („Službeni glasnik RS“, broj 92/11) propisano je: da se ovim zakonom uređuju rehabilitacija i pravne posledice rehabilitacije lica koja su iz političkih, verskih, nacionalnih ili ideoloških razloga, lišena života, slobode ili drugih prava do dana stupanja na snagu ovog zakona: 1) na teritoriji Republike Srbije bez sudske ili administrativne odluke; 2) izvan teritorije Republike Srbije bez sudske ili administrativne odluke vojnih i drugih jugoslovenskih organa, ako su imala ili imaju prebivalište na teritoriji Republike Srbije ili državljanstvo Republike Srbije; 3) sudskom ili administrativnom odlukom organa Republike Srbije; 4) sudskom ili administrativnom odlukom vojnih i drugih jugoslovenskih organa, ako su imala ili imaju prebivalište na teritoriji Republike Srbije ili državljanstvo Republike Srbije (član 1. stav 1.); da pravo na rehabilitaciju ima lice iz stava 1. tač. 3) i 4) ovog člana ako je sudska ili administrativna odluka doneta protivno načelima pravne države i opšteprihvaćenim standardima ljudskih prava i sloboda; da je rehabilitacija utvrđivanje ništavosti, odnosno nepunovažnosti akata i radnji kojima su lica iz člana 1. stav 1. ovog zakona lišena života, slobode ili drugih prava iz političkih, verskih, nacionalnih ili ideoloških razloga (član 3. stav 2.); da pravne posledice rehabilitacije za rehabilitovano lice i za druga lica određena ovim zakonom su mere uklanjanja i ublažavanja posledica ništavih, odnosno nepunovažnih akata i radnji iz stava 1. ovog člana i obuhvataju pravo na: poseban penzijski staž; mesečnu novčanu naknadu (poseban dodatak); zdravstvenu zaštitu i druga prava iz zdravstvenog osiguranja; pravo na vraćanje konfiskovane imovine ili imovine oduzete po osnovu propisa iz člana 2. stav 1. ovog zakona, odnosno obeštećenje za tu imovinu; pravo na obeštećenje za materijalnu i nematerijalnu štetu (rehabilitaciono obeštećenje) (član 3. stav 2.); da rehabilitovano lice, pored ostalog, ima i pravo na rehabilitaciono obeštećenje (član 20. stav 1.); da rehabilitovano lice i lice iz člana 7. tačka 5) ovog zakona ima pravo na naknadu nematerijalne štete za duševne bolove zbog lišenja slobode, u skladu sa zakonom kojim se uređuju obligacioni odnosi (član 26. stav 3.).

Odredbama člana 200. Zakona o obligacionim odnosima („Službeni list SFRJ“, br. 29/78, 39/85, 45/89 i 57/89 i „Službeni list SRJ“, br. 31/93, (22/99, 23/99, 35/99 i 44/99)) propisano je: da će za pretrpljene fizičke bolove, za pretrpljene duševne bolove zbog umanjenja životne aktivnosti, naruženosti, povrede ugleda, časti, slobode ili prava ličnosti, smrti bliskog lica kao i za strah sud, ako nađe da okolnosti slučaja, a naročito jačina bolova i straha i njihovo trajanje to opravdava, dosuditi pravičnu novčanu naknadu, nezavisno od naknade materijalne štete kao i u njenom odsustvu (stav 1.); da će prilikom odlučivanja o zahtevu za naknadu nematerijalne štete, kao i o visini njene naknade, sud voditi računa o značaju povređenog dobra i cilju kome služi ta naknada, ali i o tome da se njome ne pogoduje težnjama koje nisu spojive sa njenom prirodom i društvenom svrhom (stav 2.).

Ustavni sud je imao u vidu da u pogledu ostvarivanja prava na naknadu nematerijalne štete lica neosnovano lišenih slobode i neosnovano osuđenih, u skladu sa zakonom kojim se uređuje krivični postupak, prema opšteprihvaćenom stavu u sudskoj praksi, duševni bolovi zbog neosnovane osude, odnosno neosnovanog lišenja slobode, predstavljaju jedinstven vid štete koji obuhvata sve štetne posledice vezane za ličnost oštećenog proistekle iz neopravdane osude, odnosno neosnovanog lišenja slobode (povreda časti i ugleda i povrede slobode ličnosti), tako da se za tu štetu dosuđuje jedan iznos naknade, pri čijem odmeravanju se uzimaju u obzir sve okolnosti konkretnog slučaja. Međutim, za ostale vidove nematerijalne štete (duševni bol zbog umanjenja životne aktivnosti, fizički bol i strah) koju je oštećeno lice trpelo zbog neopravdane osude, odnosno neosnovanog lišenja slobode, sud dosuđuje posebnu naknadu za svaki vid te štete. U sudskoj praksi je zauzet stav da će sud, kada oštećeni ostane pri zahtevu za isplatu jednog novčanog iznosa za nematerijalnu štetu u celini, postupati i po takvoj tužbi i odlučiti o tužbenom zahtevu ako na osnovu činjeničnih navoda tužbe može da razluči pojedine vidove nematerijalne štete. U tom slučaju pravičnu naknadu sud će odrediti za svaki pojedini vid nematerijalne štete u okviru postavljenog zahteva. Pored toga, prema stavu izraženom u sudskoj praksi, naknada za nematerijalnu štetu se u načelu dosuđuje za svaki vid nematerijalne štete posebno, a u izuzetno teškim slučajevima, kad se trpljenja oštećenog uzajamno uslovljavaju i prepliću tako da ih je nemoguće razlučiti, može se dosuditi jedinstvena naknada za ukupnu nematerijalnu štetu.

5. Imajući u vidu sadržinu navoda ustavne žalbe, Ustavni sud je utvrdio da podnosilac svoje tvrdnje o povredi prava na pravično suđenje, zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava, u suštini zasniva na tome da je drugostepeni sud arbitrerno i proizvolj no primenio materijalno pravo prilikom odlučivanja o predmetnom zahtevu za naknadu nematerijalne štete, kao i da je sud propustio da obrazloži odlučne razloge u osporenoj presudi.

Ustavni sud konstatuje da je pravilnu primenu materijalnog prava, pre svega, nadležan da ceni viši sud, u zakonom propisanom postupku kontrole zakonitosti odluka nižestepenih sudova. Međutim, Ustavni sud nalazi da proizvoljna i arbitrerna primena materijalnog prava može dovesti do povrede prava na pravično suđenje, te da u određenim situacijama, koje prvenstveno zavise od činjenica i okolnosti konkretnog slučaja i od ustavnopravnih razloga navedenih u ustavnoj žalbi, ima osnova da se u postupku po ustavnoj žalbi povreda prava iz člana 32. stav 1. Ustava, ceni i sa stanovišta pravilne primene materijalnog prava.

Takođe, Ustavni sud ukazuje da se prilikom razmatranja garancija iz člana 32. stav 1. Ustava ne sme zastati na formalnom ispitivanju da li su one poštovane, već se mora osporena odluka sagledati i u svetlu garancija koje nisu izričito predviđene. Jedna od takvih garancija se odnosi na obavezu suda da obrazloži svoju odluku . Naime, stranka ima pravo da bude upoznata sa stavovima na kojima je sud zasnovao svoju odluku. To pravo stranke je praćeno dužnošću suda da iznese razloge svoje odluke, koji predstavljaju jemstvo objektivnosti suđenja, kojom se sprečavaju zloupotrebe. Mera u kojoj ova obaveza postoji zavisi od prirode odluke, ali sudovi moraju obrazložiti svoju odluku tako što će navesti jasne i razumljive razloge na kojima su tu odluku zasnovali.

Prilikom odlučivanja o ustavnoj žalbi, Ustavni sud je pošao od ustavne odredbe člana 22. stav 1. kojom se garantuje pravo svakog čije je Ustavom zajemčeno pravo povređeno da zahteva uklanjanje posledica koje su povredom nastale, odredbe člana 35. stav 1. Ustava kojom je zajemčeno pravo na rehabilitaciju i naknadu štete svakom ko je bez osnova ili nezakonito lišen slobode, pritvoren ili osuđen za kažnjivo delo, kao i odredbe člana 35. stav 2. Ustava kojom je utvrđeno da svako ima pravo na naknadu materijalne ili nematerijalne štete koju mu nezakonitim ili nepravilnim radom prouzrokuje državni organ, imalac javnog ovlašćenja, organ autonomne pokrajine ili organ jedinice lokalne samouprave. Pored toga, Ustavni sud je imao u vidu da je odredbom člana 14. Konvencije UN predviđeno da svaka država članica, u svom pravnom sistemu, garantuje žrtvi nekog akta torture pravo dobijanja naknade i pravednog i odgovarajućeg obeštećenja, uključujući sredstva potrebna za njegovu što potpuniju rehabilitaciju (stav 1.), kao i da ovaj član ne isključuje nikakvo pravo na obeštećenje koje bi imala žrtva ili bilo koje drugo lice u skladu sa nacionalnim zakonodavstvom (stav 2.). Takođe, Ustavni sud ukazuje da pravo na nepovredivost fizičkog i psihičkog integriteta i načelo zabrane mučenja predstavlja jednu od osnovnih vrednosti demokratskog društva.

Ustavni sud konstatuje da je Zakonom o rehabilitaciji iz 2006. godine prvi put uređeno pitanje rehabilitacije lica koja su bez sudske ili administrativne odluke ili sudskom ili administrativnom odlukom lišena iz političkih ili ideoloških razloga, života, slobode ili nekih drugih prava od 6. aprila 1941. godine do dana stupanja na snagu ovog zakona, dok su važećim Zakonom o rehabilitaciji iz 2011. godine prvi put uređene i pravne posledice rehabilitacije. Prema važećem Zakonu o rehabilitaciji, pravne posledice rehabilitacije za rehabilitovano lice i za druga lica određena ovim zakonom su mere uklanjanja i ublažavanja posledica ništavih, odnosno nepunovažnih akata i radnji kojima su ta lica bila lišena života, slobode ili drugih prava iz političkih, verskih, nacionalnih i ideoloških razloga, i obuhvataju, pored ostalog i pravo na obeštećenje za materijalnu i nematerijalnu štetu (rehabilitaciono obeštećenje). Odredbom člana 26. stav 3. Zakona o rehabilitaciji propisano je da rehabilitovano lice ima pravo na naknadu nematerijalne štete za duševne bolove zbog lišenja slobode, u skladu sa zakonom kojim se uređuju obligacioni odnosi.

U predmetnom parničnom postupku utvrđeno je da je podnosilac ustavne žalbe za vreme trajanja pritvora, izdržavanja kazne zatvora i nakon izlaska iz zatvora trpeo duševne bolove zbog povrede prava na slobodu, čast i ugled i dostojanstvo. Pored toga, u postupku je utvrđeno da je podnosilac za vreme boravka u zatvorima i logorima trpeo fizičko i psihičko nasilje, odnosno da je bio izložen torturi, te da je zbog toga trpeo duševne i fizičke bolove i strah. Polazeći od tako utvrđenog činjenično stanja, prvostepeni sud je podnosiocu, za sve navedene vidove nematerijalne štete koju je pretrpeo, dosudio jedinstvenu naknadu u iznosu od 11.500.000,00 dinara. U žalbenom postupku, Apelacioni sud u Novom Sadu je ocenio da je u prvostepenom postupku činjenično stanje potpuno i pravilno utvrđeno, ali da materijalno pravo nije pravilno primenjeno, te je preinačio prvostepenu presudu u pogledu dosuđenog iznosa, tako što je odbio tužbeni zahtev preko dosuđenog iznosa od 2.500.000,00 dinara. Drugostepeni sud je zauzeo stanovište da rehabilitaciono obeštećenje, tj. naknada štete za duševne bolove zbog lišenja slobode, u smislu člana 26. stav 3. Zakona o rehabilitaciji, predstavlja jedinstven vid nematerijalne štete koja je nastala u sferi ličnih, neimovinskih dobara oštećenog, a koja je posledica povrede slobode kretanja, časti i ugleda. U obrazloženju osporene presude je navedeno da je sud, prilikom odmeravanja rehabilitacionog obeštećenja, uzeo u obzir činjenicu da je tužilac kao relativno mlada osoba proveo na izdržavanju kazne zatvora gotovo pet godina, prirodu krivičnog dela koje mu je stavljeno na teret, kao i osećanje poniženosti, obespravljenosti i socijalne marginalizovanosti, koje je podnosilac imao, kako za vreme izdržavanja kazne, tako i u narednom periodu života.

Polazeći od navedenog, proizlazi da je drugostepeni sud, u konkretnom slučaju, ocenio da podnosilac ustavne žalbe kao rehabilitovano lice ima pravo na rehabilitaciono obeštećenje, tj. na naknadu nematerijalne štete za pretrpljene duševne bolove zbog lišenja slobode. Po oceni Ustavnog suda, drugostepeni sud prilikom odlučivanja o pravu na naknadu nematerijalne štete za pretrpljene duš evne bolove zbog lišenja slobode nije u dovoljnoj meri obrazložio razloge na kojima je zasnovao svoju odluku. Naime, drugostepeni sud je utvrdio da podnos ilac ustavne žalbe ima pravo na naknadu nematerijalne štete za pretrpljene duševne bolove zbog lišenja slobode, i to isključivo za duševne bolove zbog povrede prava na slobodu (drugostepeni sud je označio kao povredu „slobode kretanja“ ), čast i ugled. S tim u vezi, Ustavni sud ukazuje da pravo na naknadu nematerijalne štete za duševne bolove zbog lišenja slobode obuhvata ne samo pravo na naknadu štete za pretrpljene duševne bolove zbog povrede prava na slobodu, čast i ugled, već i pravo na naknadu štete zbog povrede drugih prava ličnosti, a što proizlazi iz odredbe člana 200. Zakona o obligacionim odnosima, u skladu sa kojim rehabilitovano lice, prema odredbi člana 26. stav 3. Zakona o rehabilitaciji, ima pravo na naknadu nematerijalne štete za duševne bolove. Međutim, drugostepeni sud u osporenoj presudi uopšte nije razmatrao pitanje naknade nematerijalne štete za pretrpljene duševne bolove zbog pov rede drugih prava ličnosti, bez obzira na to što je prvostepeni sud izričito utvrdio da je podnosilac trpeo duševne bolove i zbog povrede prava na dostojanstvo i što je u postupku utvrđeno da je podnosilac za vreme boravka u zatvorima bio izložen psihičkom i fizičkom nasilju, a što svakako nisu uslovi koji odgovaraju pravnom standardu postupanja koje poštuje dostojanstvo lica lišenog slobode. Sa druge strane, drugostepeni sud prilikom odlučivanja u predmetnom postupku nije vodio računa o svim činjenicama i okolnostima slučaja koje mogu biti od značaja za utvrđivanje iznosa pravične novčane naknade nematerijalne štete . Naime, drugostepeni sud je pri odmeravanju visine naknade štete, pre svega, imao u vidu životno doba podnosioca, trajanje lišenja slobode, prirodu krivičnog dela za koje je osuđen, kao i negativna osećanja koja je podnosilac imao za vreme izdržavanja kazne i nakon toga. Ustavni sud konstatuje da, u konkretnom slučaju, drugostepeni sud nije uzeo u obzir i druge relevantne činjenice i okolnosti koje su utvrđene u postupku pred prvostepenim sudom , a koje se, po pravilu, cene prilikom određivanja visine pravične novčane naknade štete zbog neosnovanog lišenja slobode i neosnovane osude, kao što su: nehumanost zatvorskih uslova u kojima je podnosilac boravio, bolest podnosioca koja je nastala kao posledica boravka u zatvorima, postupanje zatvorskog osoblja prema podnosiocu, zlostavljanje koje je podnosilac trpeo i dr. Stoga je Ustavni sud ocenio da osporena presuda u delu u kome je odlučeno o naknadi nematerijalne štete za duševne bolove nije obrazložen a na način koji zadovoljava standarde pravičnog suđenja. Takođe, Ustavni sud nalazi da iz svega navedenog proizilazi i da je zaključivanje drugostepenog suda, u konkretnom slučaju, bilo proizvoljno i arbitrerno.

U pogledu prava na naknadu za druge vidove nematerijalne štete (za fizički bol i strah) drugostepeni sud se nije izričito izjasnio, iako je podnosilac tužbenim zahtevom tražio naknadu i za ove vidove štete, pa je, polazeći od tako postavljenog tužbenog zahteva, prvostepeni sud utvrdio da je podnosilac zbog lišenja slobode, pored duševnih bolova, trpeo i fizičke bolove i strah i podnosiocu dosudio jedinstvenu naknadu za ukupnu nematerijalnu štetu. Međutim, iz osporene presude nesumnjivo proizlazi da je drugostepeni sud zauzeo stav da podnosilac ima pravo samo na naknadu nematerijalne štete za pretrpljene duševne bolove zbog lišenja slobode, a u skladu sa odredbom člana 26. stav 3. Zakona o rehabilitaciji. Ustavni sud nalazi da je takvo pravno stanovište drugostepenog suda ustavnopravno neprihvatljivo. Naime, članom 35. Ustava zajemčeno je pravo na rehabilitaciju i naknadu štete, a članom 14. Konvencije UN u stavu 1. izričito je predviđeno da svaka država članica, u svom pravnom sistemu, garantuje žrtvi nekog akta torture pravo dobijanja naknade i pravednog i odgovarajućeg obeštećenja, dok je u stavu 2. tog člana predviđeno da se time ne isključuje nikakvo pravo na obeštećenje koje bi imala žrtva ili bilo koje drugo lice u skladu sa nacionalnim zakonodavstvom. Pri tome, Ustavni sud je imao u vidu da podnosilac ustavne žalbe više od 50 godina nije imao pravo na sudsku zaštitu zbog neosnovanog i nezakonitog lišenja slobode, kao ni pravo na uklanjanje posledica koje su tom povredom nastale, te da je to pravo stekao tek donošenjem Zakona o rehabilitaciji iz 2011. godine, kojim je propisano da pravo na rehabilitaciju, pored ostalih, ima i lice koje je sudskom odlukom lišeno slobode iz političkih ili ideoloških razloga, i to ako je sudska odluka na osnovu koje je lišen slobode doneta protivno načelima pravne države i opšteprihvaćenim standardima ljudskih prava i sloboda. Ustavni sud ukazuje da je podnosilac na osnovu navedenog zakona podneo zahtev za rehabilitaciju, a koji je usvojen rešenjem Višeg suda u Zrenjaninu Reh. 58/12 od 6. novembra 2012. godine, te da je na osnovu tog rešenja kao rehabilitovano lice stekao pravo i na uklanjanje i ublažavanje posledica nastalih neosnovanim i nezakonitim lišenjem slobode. Nadalje, Ustavni sud konstatuje da je u predmetnom parničnom postupku utvrđeno da je podnosilac za vreme boravaka u zatvorima i logorima bio izložen fizičkom i psihičkom nasilju, a koje prvostepeni sud kvalifikuje kao akt torture. Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je, polazeći od odredaba člana 35. Ustava i odredaba člana 14. Konvecnije UN, kao i razloga pravičnosti, ocenio da podnosilac, kao rehabilitovano lice, ima pravo ne samo na naknadu nematerijalne štete za duševne bolove, kako je to propisano članom 26. stav 3. Zakona o rehabilitaciji, već i na naknadu svih vidova nematerijalne štete koju je pretrpeo zbog fizičkog i psihičkog zlostavljanja za vreme trajanja pritvora i izdržavanja kazne zatvora. Prema tome, podnosilac ustavne žalbe kao žrtva akta torture ima pravo na naknadu nematerijalne štete i zbog pretrpljenih fizičkih bolova i straha, a u skladu sa odredbama člana 200. Zakona o obligacionim odnosima.

Pored toga, Ustavni sud konstatuje da u predmetnom parničnom postupku Republika Srbija, kao tužena, nije osporavala osnov tužbenog zahteva za naknadu nematerijalne štete, već samo visinu tražene, odnosno dosuđene naknade štete.

Polazeći od iznetog, Ustavni sud je utvrdio da je osporenom pre sudom, u delu u kojem je preinačena presuda Višeg suda u Zrenjaninu P. 15/13 od 6. septembra 2013. godine, povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, te je, u tački 1. izreke, na osnovu odredbe člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („ Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US ), ustavnu žalbu usvojio.

Po oceni Ustavnog suda, u konkretnom slučaju , posledice učinjene povrede prava su takve prirode da se mogu otkloniti samo poništajem osporene presude, u delu u kojem je preinačena prvostepena presuda, kako bi Apelacioni sud u Novom Sadu u ponovnom postupku doneo novu odluku o žalbi tužene izjavljenoj protiv presude Višeg suda u Zrenjaninu P. 15/13 od 6. septembra 2013. godine. Stoga je primenom odredbe člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, odlučeno kao u tački 2. izreke.

Ustavni sud je imao u vidu da je prvostepeni sud prilikom odlučivanja o predmetnom tužbenom zahtevu dosudio jedinstvenu naknadu za ukupnu nematerijalnu štetu. S tim u vezi, Ustavni sud nalazi da je ustavnopravno prihvatljivo stanovište sudske prakse da se u određenim slučajevima može dosuditi jedinstvena naknada nematerijalne štete, i to u situaciji kada se trpljenja oštećenog uzajamno uslovljavaju i prepliću tako da ih je nemoguće razlučiti. Međutim, Ustavni sud ukazuje da je odlučivanje o tome da li će se, u konkretnom slučaju, rehabilitovanom licu dosuditi jedinstvena naknada za ukupnu nematerijalnu štetu, ili će se dosuditi naknada za svaki pojedinačni oblik nematerijalne štete, u nadležnosti redovnog suda. Pored toga, Ustavni sud napominje da ovom odlukom ne prejudicira odluku nadležnog suda o visini naknade nematerijalne štete, jer odluku o tome donosi redovni sud, krećući se u granicama zahteva pravičnosti i proporiconalnosti, u skladu sa odredbama člana 200. Zakona o obligacionim odnosima.

S obzirom na to da je iz napred navedenih razloga Ustavni sud utvrdio povredu prava na pravično suđenje zajemčenog članom 32. Ustava i da je naložio ponovno odlučivanje o predmetnoj žalbi, to nije posebno cenio navode podnosioca o povredi prava na ljudsko dostojanstvo i prava na jednaku zaštitu prava.

6. Saglasno iznetom, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Slični dokumenti

• Už 1009/2014: Odluka Ustavnog suda o pravu rehabilitovanog lica na naknadu štete za strah
• Už 5250/2016: Odluka Ustavnog suda o naknadi štete za rehabilitovano lice
• Už 3208/2015: Odbijanje ustavne žalbe rehabilitovanog lica u sporu za naknadu nematerijalne štete
• Už 161/2015: Odluka Ustavnog suda o ustavnoj žalbi rehabilitovanog lica zbog visine naknade nematerijalne štete