Rešenje Ustavnog suda o odbacivanju ustavne žalbe zbog nenadležnosti i neiscrpljenosti

Kratak pregled

Ustavni sud odbacuje ustavnu žalbu. Za akte donete pre stupanja na snagu Ustava iz 2006. godine, Sud nije nadležan. Za akt donet nakon toga, podnosilac nije iscrpeo sva raspoloživa pravna sredstva, konkretno, nije izjavio žalbu drugostepenom organu.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Bosa Nenadić i sudije dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, Vesna Ilić Prelić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, mr Stanka Milanović, mr Dragiša Slijepčević, dr Dragan Stojanović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Milisava Miloševića iz Mramorka, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 16. aprila 2009. godine, doneo je

R E Š E Nj E

Odbacuje se ustavna žalba Milisava Miloševića izjavljena protiv rešenja Samoupravne interesne zajednice Penzijskog i invalidskog osiguranja radnika Vojvodine br. In-49053/6213 od 15. januara 1985. godine, rešenja Republičkog fonda za penzijsko i invalidsko osiguranje zaposlenih – Direkcija Novi Sad, br. 30-191.10-IN-49053 od 13. decembra 2003. godine, rešenja Republičkog fonda za penzijsko i invalidsko osiguranje zaposlenih – Direkcija Novi Sad, br. 30-192/10 - 49053 od 13. aprila 2004. godine, presude Okružnog suda u Pančevu U 44/04 od 11. novembra 2004. godine, presude Vrhovnog suda Srbije Uvp. II 3/05 od 23. februara 2006. godine i rešenja Republičkog fonda za penzijsko i invalidsko osiguranje zaposlenih – Direkcija Novi Sad, br. 38-191.20 - 49053 od 23. novembra 2006. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Milisav Milošević iz Mramorka je 21. decembra 2007. godine Ustavnom sudu izjavio ustavnu žalbu protiv rešenja Republičkog fonda za penzijsko i invalidsko osiguranje zaposlenih – Direkcija Novi Sad, br. 30-191.10-IN-49053 od 13. decembra 2003. godine, rešenja Republičkog fonda za penzijsko i invalidsko osiguranje zaposlenih – Direkcija Novi Sad, br. 30-192/10-49053 od 13. aprila 2004. godine, presude Okružnog suda u Pančevu U 44/04 od 11. novembra 2004. godine i presude Vrhovnog suda Srbije Uvp. II 3/05 od 23. februara 2006. godine, ne navodeći koja su mu Ustavom garantovana prava povređena.
2. U postupku prethodnog ispitivanja ustavne žalbe utvrđeno je da ustavna žalba ne sadrži sve podatke neophodne za postupanje Suda, u smislu člana 85. Zakona o Ustavnom sudu ("Službeni glasnik RS", broj 109/2007), jer ne sadrži naznaku ljudskog ili manjinskog prava ili slobode zajemčene Ustavom za koje se tvrdi da je povređeno sa oznakom odredbe Ustava kojom se to pravo, odnosno sloboda jemči, razloge ustavne žalbe i navode u čemu se sastoji povreda ili uskraćivanje i zahtev o kome Ustavni sud treba da odluči.
Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana 44. stav 1. Poslovnika o radu Ustavnog suda ("Službeni glasnik RS", br. 24/2008 i 27/2008), dopisom od 18. marta 20098. godine, obavestio podnosioca ustavne žalbe o nedostacima koji sprečavaju postupanje Suda po ovoj ustavnoj žalbi i naložio da, u roku od 15 dana od dana prijema dopisa, uredi i dopuni ustavnu žalbu na način propisan odredbama člana 85. Zakona o Ustavnom sudu. Ustavni sud je istim dopisom obavestio podnosilaca ustavne žalbe da će ustavna žalba, na osnovu odredbe člana 36. stav 1. tačka 3) Zakona o Ustavnom sudu, biti odbačena, ukoliko u ostavljenom roku ne postupi po nalogu Ustavnog suda.
3. Postupajući po nalogu Ustavnog suda, podnosilac ustavne žalbe je 30. marta 2009. godine dostavio dopunjenu ustavnu žalbu, kojom je osporio i rešenje Samoupravne interesne zajednice Penzijskog i invalidskog osiguranja radnika Vojvodine br. In-49053/6213 od 15. januara 1985. godine i rešenje Republičkog fonda za penzijsko i invalidsko osiguranje, Direkcija Novi Sad, br. 38-191.20-49053 od 23. novembra 2006. godine. Kao Ustavom garantovana prava za koja smatra da su mu povređena osporenim aktima, podnosilac ustavne žalbe naveo je odredbe čl. 32. i 70. Ustava Republike Srbije, ne navodeći posebno razloge na kojima zasniva svoju tvrdnju o povredi označenih prava i od Ustavnog suda traži da poništi rešenje Republičkog fonda za penzijsko i invalidsko osiguranje zaposlenih – Direkcija Novi Sad, br. 30-191.10-IN-49053 od 13. decembra 2003. godine, "izvrši ocenu valjanosti zahteva, naknadu štete koju je pretrpeo zbog nezakonitih odluka, te nastale troškove".
4. Ustavna žalba je kao pravno sredstvo ustanovljena Ustavom Republike Srbije, koji je stupio na snagu 8. novembra 2006. godine. Saglasno članu 170. Ustava, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.
Odredbom člana 84. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu (''Službeni glasnik Republike Srbije'', broj 109/2007), koji je stupio na snagu 6. decembra 2007. godine, propisano je da se ustavna žalba može izjaviti u roku od 30 dana od dana dostavljanja pojedinačnog akta, odnosno od dana preduzimanja radnje kojom se povređuje ili uskraćuje ljudsko ili manjinsko pravo i sloboda zajemčena Ustavom.
Članom 113. stav 2. Zakona propisano je da se ustavna žalba može izjaviti i protiv pojedinačnog akta ili radnje državnog organa ili organizacije kojoj je povereno javno ovlašćenje, a kojim je povređeno ili uskraćeno ljudsko ili manjinsko pravo i sloboda zajemčena Ustavom, ako je taj akt ili radnja izvršena od dana proglašenja Ustava do dana stupanja na snagu ovog zakona.
Iz navedenih odredaba Ustava i Zakona proizlazi da se ustavna žalba može izjaviti samo protiv pojedinačnog akta koji je donet ili radnje koja je izvršena nakon proglašenja Ustava Republike Srbije, 8. novembra 2006. godine.
Imajući u vidu da je ustavna žalba izjavljena protiv rešenja Samoupravne interesne zajednice Penzijskog i invalidskog osiguranja radnika Vojvodine br. In-49053/6213 od 15. januara 1985. godine, rešenja Republičkog fonda za penzijsko i invalidsko osiguranje zaposlenih – Direkcija Novi Sad, br. 30-191.10-IN-49053 od 13. decembra 2003. godine, rešenja Republičkog fonda za penzijsko i invalidsko osiguranje zaposlenih – Direkcija Novi Sad, br. 30-192/10-49053 od 13. aprila 2004. godine, presude Okružnog suda u Pančevu U 44/04 od 11. novembra 2004. godine i presude Vrhovnog suda Srbije Uvp. II 3/05 od 23. februara 2006. godine, odnosno pojedinačnih akata koji su doneti pre stupanja na snagu Ustava, Sud je ocenio da ustavnu žalbu u ovom delu treba odbaciti, saglasno članu 36. stav 1. tačka 4) Zakona o Ustavnom sudu, jer ne postoje pretpostavke utvrđene Ustavom i Zakonom za vođenje postupka.
5. Odredbama člana 82. Zakona o Ustavnom sudu propisano je: da se ustavna žalba može izjaviti protiv pojedinačnog akta ili radnje državnog organa ili organizacije kojoj je povereno ovlašćenje, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajamčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva ili je zakonom isključeno pravo na njihovu sudsku zaštitu (stav 1.); da se ustavna žalba može izjaviti i ako nisu iscrpljena pravna sredstva, u slučaju kada je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku (stav 2.).
Iz navedenih odredaba Ustava i Zakona proizlazi da je jedna od pretpostavki za izjavljivanje ustavne žalbe da su iscrpljena ili da nisu predviđena druga pravna sredstva za zaštitu povređenih ili uskraćenih prava zajemčenih Ustavom.
Stoga je Ustavni sud, u vezi dela ustavne žalbe koji se odnosi na osporeno rešenje Republičkog fonda za penzijsko i invalidsko osiguranje zaposlenih, Direkcija Novi Sad, br. 38-191.20-49053 od 23. novembra 2006. godine, ocenio da podnosilac ustavne žalbe, pre izjavljivanja ustavne žalbe, nije iscrpeo sva pravna sredstva. Naime, Ustavni sud je utvrdio da je, na osnovu odredbe člana 99. stav 1. Zakona o penzijskom i invalidskom osiguranju ("Službeni glasnik RS", br. 34/2003, 64/2004, 84/2004, 85/2005, 101/2005 i 63/2006), podnosilac ustavne žalbe, protiv prvostepenog rešenja, mogao izjaviti žalbu organu određenom opštim aktom fonda u roku od 15 dana od dana prijema rešenja. U konkretnom slučaju, uvidom u osporeno rešenje, utvrđeno je da je osporeno rešenje sadržalo pouku o pravnom sredstvu, u kojoj je navedeno da se protiv osporenog rešenja može izjaviti žalba Republičkom fondu za penzijsko i invalidsko osiguranje zaposlenih - Direkciji Pokrajinskog fonda u Novom Sadu, u roku od 15 dana od dana prijem rešenja.
Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je ocenio da ustavnu žalbu u ovom delu treba odbaciti, saglasno članu 36. stav 1. tačka 4) Zakona o Ustavnom sudu.
6. Polazeći od iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, rešio kao u izreci.

PREDSEDNIK
USTAVNOG SUDA

dr Bosa Nenadić