Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravično suđenje u sporu o solidarnoj odgovornosti nakon statusne promene

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu privrednog društva i utvrđuje povredu prava na pravično suđenje. Niži sudovi su proizvoljno utvrdili solidarnu odgovornost društva sticaoca za obaveze nastale pre statusne promene, ignorišući ključni dokaz – Protokol kojim je regulisana raspodela obaveza.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Snežana Marković, predsednik Veća i sudije Vesna Ilić Prelić, dr Dragana Kolarić, dr Tamaš Korhec (Korhecz Tamás), dr Jovan Ćirić, Gordana Ajnšpiler Popović, dr Vladan Petrov i dr Milan Škulić, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Akcionarskog društva ... “I.“ Beograd, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 14. jula 2022 . godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Akcionarskog društva ... “I.“ Beograd i utvrđuje da je stavom četvrtim i petim izreke presude Osnovnog suda u Subotici P1. 449/2018 od 4. oktobra 2018. godine i presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1. 97/19 od 25. januara 2019. godine povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje, iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Poništava se presuda Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1. 97/19 od 25. januara 2019. godine i određuje da navedeni sud donese novu odluku o žalbi podnosioca ustavne žalbe izjavljenoj protiv stava četvrtog i petog izreke presude Osnovnog suda u Subotici P1. 449/2018 od 4. oktobra 2018. godine.

3. Odbacuje se predlog podnosioca ustavne žalbe za odlaganje izvršenja presude iz tačke 2.

O b r a z l o ž e nj e

1. Akcionarsko društvo ... “I.“ Beograd je, 18. marta 2019. godine , Ustavnom sudu podnelo ustavnu žalbu protiv presude Osnovnog suda u Subotici P1. 449/2018 od 4. oktobra 2018. godine i presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1. 97/19 od 25. januara 2019. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava i slobode preduzetništva iz člana 83. Ustava.

U ustavnoj žalbi se, pored ostalog navodi: da je osporenim presudama podnosilac ustavne žalbe kao drugotuženi solidarno obavezan sa prvotuženim privrednim društvom „Ž.“ a.d. Beograd da isplati tužiocu naknadu troškova za ishranu u toku rada i regres za korišćenje godišnjeg odmora, te da je proizvoljna ocena postupajućih sudova o postojanju njegove pasivne legitimacije, jer se radi o potraživanjima koja datiraju iz perioda kada je tuženi bio u radnom odnosu kod prvotuženog, kada podnosilac još uvek nije postojao kao pravni subjekt; da privredno društvo „Ž.“ a.d. Beograd nema svojstvo pravnog prethodnika, već društva prenosioca, isto kao što ni podnosilac ustavne žalbe nema svojstvo pravnog sledbenika, već društva sticaoca; da aneks ugovora o radu , koji je podnosilac ustavne žalbe zaključio sa tužiocem, ne može biti osnov njegove odgovornosti za obaveze privrednog društva „Ž.“ a.d. Beograd, koje i dalje postoji kao pravno lice; da solidarna obaveza nastaje po sporazumu ili po samom zakonu, što znači da izvršena statusna promena izdvajanja uz osnivanje, pri čemu društvo prenosilac zadržava pravni subjektivitet, ne može biti osnov nastanka takve obaveze; da je privredno društvo „Ž.“ a.d. Beograd, kroz Plan statusne promene, čiji je sastavni deo i deobni bilans, prenelo na podnosioca ustavne žalbe jednaku vrednost aktive i pasive, tako da odgovornost podnosioca ne postoji ni prema članu 505. Zakona o privrednim društvima; da je Plan statusne promene detaljnu razradu „doživeo“ zaključenjem Protokola, kojim je nedvosmisleno utvrđeno da za obaveze prema zaposlenima koje su nastale do registracije statusne promene isključivo odgovara privredno društvo „Ž.“ a.d. Beograd; da su parnični sudovi prilikom donošenja odluke u ovom radnom sporu morali sagledati odredbe Protokola, a što u konkretnom slučaju nisu učinili.

Podnosilac ustavne žalbe predlaže da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, poništi osporenu drugostepenu presudu i odloži njeno izvršenje, kao i da se proširi pravno dejstvo usvajajuće ustavnosudske odluke na sve predmete u kojima se podnosilac nalazi u istoj činjeničnoj i pravnoj situaciji.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je izvršio uvid u dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, pa je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnopravnoj stvari:

Tužilac D. I . je podneo Osnovnom sudu u Subotici tužbu protiv prvotuženog privrednog društva „Ž.“ a.d. Beograd i drugotuženog Akcionarskog društva ... “I.“ Beograd, ovde podnosioca ustavne žalbe, radi isplate naknade troškova za ishranu u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora za period od 15. marta 2015. do 28. februara 2018. godine.

Osnovni sud u Subotici je 4. oktobra 2018. godine doneo osporenu presudu P1. 449/2018, kojom je: u stavu prvom izreke odbio prigovor stvarne nenadležnosti; u stavu drugom izreke delimično usvojio prigovor prvotuženog o nepostojanju njegove pasivne legitimacije; u stavu trećem izreke delimično usvojio tužbeni zahtev tužioca; u stavu četvrtom izreke obavezao tužene da na ime naknade troškova za ishranu u toku rada za period od 15. marta do 31. avgusta 2015. godine isplate tužiocu solidarno iznos od 36.873,72 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 13. avgusta 2018. godine, kao i iznos od 13.740,26 dinara na ime obračunate zakonske zatezne kamate; u stavu petom izreke obavezao tužene da na ime r egresa za korišćenje godišnjeg odmora za period od 15. marta do 31. avgusta 2015. godine isplate tužiocu solidarno iznos od 14.367,20 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 13. avgusta 2018. godine, kao i iznos od 5.346,48 dinara na ime obračunate zakonske zatezne kamate; u stavu šestom izreke obavezao drugotuženog da na ime naknade troškova za ishranu u toku rada za period od 1. septembra 2015. do 28. februara 2018. godine isplati tužiocu iznos od 222.392,91 dinara , sa zakonskom zateznom kamatom počev od 13. avgusta 2018. godine, kao i iznos od 39.976,15 dinara na ime obračunate zakonske zatezne kamate; u stavu sedmom izreke obavezao drugotuženog da na ime regresa za korišćenje godišnjeg odmora za period od 1. septembra 2015. do 28. februara 2018. godine isplati tužiocu iznos od 82.331,87 dinara , sa zakonskom zateznom kamatom počev od 13. avgusta 2018. godine, kao i iznos od 15.248,68 dinara na ime obračunate zakonske zatezne kamate; u stavu osmom izreke odbio kao neosnovan tužbeni zahte tužioca kojim je tražio da se obaveže prvotuženi da solidarno sa drugotuženim isplati navedena primanja iz radnog odnosa za period od 1. septembra 2015. do 28. februara 2018. godine; u stavu devetom izreke odbio kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca za isplatu zakonske zatezne kamate na navedena primanja iz radnog odnosa, a preko iznosa koji su dosuđeni prethodnim stavovima izreke; u stavu desetom izreke obavezao tužene da solidarno isplate tužiocu troškove parničnog postupka; u stavu jedanaestom izreke odbio predlog tužioca za oslobađanje od plaćanja sudskih taksi. U obrazloženju osporene prvostepene presude je, pored ostalog, navedeno: da je tužilac zasnovao radni odnos kod prvotuženog na osnovu ugovora o radu od 3. februara 2003. godine i da su, nakon izvršene statusne promene poslodavca, tužilac i drugotuženi zaključili aneks ugovora o radu koji je počeo da se primenjuje od 1. septembra 2015. godine, na osnovu koga je tužilac nastavio da radi kod drugotuženog na poslovima pregledača kola; da je tužilac u periodu od 15. marta do 31. avgusta 2015. godine koristio godišnji odmor kod prvotuženog, pri čemu mu prvotuženi u tom periodu nije obezbedio ishranu u toku rada; da je prvostepeni sud u sprovedenom dokaznom postupku izvršio uvid i u Protokol o usvajanju informacije o sprovedenom postupku statusne promene A.D. “Ž.“ i otvaranju početnih stanja u poslovnim knjigama novoformiranih društava od 24. juna 2016. godine; da su taj Protokol zaključili prvotuženi, nad kojim je izvršena statusna promena izdvajanje uz osnivanje, i tri novoformirana privredna društva među kojima i drugotuženi, pa da je u Protokolu predviđeno da se rezervisanja za sudske sporove u toku prenose u početni bilans prvotuženog posle izdvajanja; da sud nije mogao prihvatiti navode drugotuženog da ne postoji njegova solidarna odgovornost za obaveze prema tužiocu koje su nastale pre izvršenih statusnih promena; da je odredbom člana 147. Zakona o radu propisano da u slučaju statusne promene, odnosno promene poslodavca u skladu sa zakonom, poslodavac sledbenik preuzima od poslodavca prethodnika opšti akt i sve ugovore o radu koji važe na dan promene poslodavca, pa da je drugotuženi u konkretnom slučaju preuzeo od prvotuženog ugovor o radu tužioca; da iako je u Planu statusne promene predviđeno donošenje deobnog bilansa i zaključenje ugovora o međusobnom preuzimanju prava i obaveza, sud zaključio da tuženi tek akte nisu dostavili u toku postupka, pa je drugotuženi pasivno legitimisan u ovoj parnici; da drugotuženi nije pružio nijedan dokaz na osnovu koga bi bila isključena njegova solidarna odgovornost, te se u slučaju statusne promene podrazumeva ispunjenje obaveza po ugovoru o radu, osim ako u aktima o statusnoj promeni nije drugačije predviđeno, a u ovom slučaju to nije dokazano.

Odlučujući o žalbama tuženih, Apelacioni sudu u Novom Sadu je osporenom presudom Gž1. 97/19 od 25. januara 2019. godine odbio kao neosnovane žalbe i potvrdio prvostepenu presudu. U obrazloženju osporene drugostepene presude je, pored ostalog, navedeno: da postoji solidarna odgovornost tuženih za obaveze prema tužiocu za period do 31. avgusta 2015. godine, jer tužilac nije zaključio novi ugovor o radu sa drugotuženim, već aneks ugovora prema kome je nastavio radni odnos kod poslodavca sledbenika, koji je preuzeo ne samo prava, već i obaveze poslodavca prethodnika koje s nastale iz zaključenog ugovora o radu sa tužiocem; da drugotuženi nije dostavio dokaze da je na drugačiji način od pravnog prethodnika regulisao prava zaposlenih; da je teret dokazivanja ispunjenja obaveze ili činjenica koje utiču na prestanak obaveze na drugotuženom, a ne na tužiocu shodno odredbi člana 231. stav 3. Zakona o parničnom postupku iz 2011. godine.

4. Odredbama Ustava, na čiju povredu se ukazuje u ustavnoj žalbi, utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da je preduzetništvo slobodno, a može se ograničiti zakonom, radi zaštite zdravlja ljudi, životne sredine i prirodnih bogatstava i radi bezbednosti Republike Srbije (član 83.).

Odredbama Zakona o radu („Službeni glasnik RS“, br. 24/05, 61/05, 54/09, 32/13 i 75/14), koji se primenjivao u konkretnom slučaju, bilo je propisano: da u slučaju statusne promene, odnosno promene poslodavca, u skladu sa zakonom, poslodavac sledbenik preuzima od poslodavca prethodnika opšti akt i sve ugovore o radu koji važe na dan promene poslodavca (član 147.); da je poslodavac prethodnik dužan da poslodavca sledbenika potpuno i istinito obavesti o pravima i obavezama iz opšteg akta i ugovora o radu koji se prenose (član 148.); da je poslodavac prethodnik dužan da o prenošenju ugovora o radu na poslodavca sledbenika pismenim putem obavesti zaposlene čiji se ugovor o radu prenosi, da ako zaposleni odbije prenos ugovora o radu ili se ne izjasni u roku od pet radnih dana od dana dostavljanja obaveštenja iz stava 1. ovog člana, poslodavac prethodnik može zaposlenom da otkaže ugovor o radu (član 149.); da je poslodavac sledbenik dužan da primenjuje opšti akt poslodavca prethodnika najmanje godinu dana od dana promene poslodavca, osim ako pre isteka tog roka istekne vreme na koje je zaključen kolektivni ugovor kod poslodavca prethodnika ili kod poslodavca sledbenika bude zaključen novi kolektivni ugovor (član 150.).

Odredbama Zakona o privrednim društvima („Službeni glasnik RS“, br. 36/11, 99/11 i 83/14 – dr.zakon), koji se primenjivao u konkretnom slučaju, bilo je propisano: da se statusnom promenom društvo (u daljem tekstu: društvo prenosilac) reorganizuje tako što na drugo društvo (u daljem tekstu: društvo sticalac) prenosi imovinu i obaveze, dok njegovi članovi u tom društvu stiču udele, odnosno akcije (član 483. stav 1.); da se društvo može podeliti tako što će deo svoje imovine i obaveza, pored ostalog, preneti na jedno ili više novoosnovanih društava (u daljem tekstu: izdvajanje uz osnivanje), s tim da društvo iz stava 1. ovog člana po sprovedenoj statusnoj promeni nastavlja da postoji (član 489. stav 1. tačka 1) i stav 2.); da radi sprovođenja statusne promene odbor direktora, odnosno nadzorni odbor ako je upravljanje društvom dvodomno, priprema, pored ostalog, nacrt ugovora o statusnoj promeni, odnosno nacrt plana podele ako samo jedno društvo učestvuje u statusnoj promeni, kao i sve dokumente iz člana 491. stav 3. ovog zakona (član 490. stav 1. tačka 1)); da se ugovor o statusnoj promeni zaključuje ako u statusnoj promeni učestvuju dva ili više društava, da ugovor iz stava 1. ovog člana, pored ostalog, naročito sadrži označenje vrednosti imovine i visine obaveza koje se statusnom promenom prenose na društvo sticaoca i njihov opis, kao i način na koji se taj prenos vrši društvu sticaocu, da sastavni deo ugovora iz ovog člana čine – predlog odluke o izmenama i dopunama osnivačkog akta, odnosno statuta društva sticaoca, a ako statusnom promenom nastaje novo društvo predlog osnivačkog akta, kao i predlog statuta tog društva ako je ono akcionarsko društvo, deobni bilans društva prenosioca, u slučaju statusne promene podele ili izdvajanja, spisak članova društva prenosioca, sa navođenjem nominalne vrednosti njihovih udela, odnosno akcija u društvu sticaocu, kao i udela, odnosno akcija koje stiču u društvu sticaocu i spisak zaposlenih u društvu prenosiocu čiji se radni odnos nastavlja u društvu sticaocu (član 491. stav 1, stav 2. tačka 3) i stav 3.); da ako samo jedno društvo učestvuje u statusnoj promeni, odbor direktora, odnosno nadzorni odbor ako je upravljanje društvom dvodomno, usvaja plan podele, da plan podele iz stava 1. ovog člana sadrži naročito podatke iz člana 491. stav 2. ovog zakona, da sastavni deo plana podele iz stava 1. ovog člana čine akti i dokumenti iz člana 491. stav 3. ovog zakona (član 492. st. 1. – 3.); da nacrt ugovora o statusnoj promeni, odnosno nacrt plana podele društvo objavljuje na svojoj internet stranici, ako je ima, i dostavlja registru privrednih subjekata radi objavljivanja na internet stranici tog registra najkasnije mesec dana pre dana održavanja sednice skupštine na kojoj se donosi odluka o statusnoj promeni, da nacrti iz stava 1. ovog člana moraju biti objavljeni neprekidno najmanje 60 dana od dana održavanja sednice skupštine na kojoj je doneta odluka o statusnoj promeni, a pristup tim nacrtima mora biti omogućen svim zainteresovanim licima bez obaveze identifikacije i bez naknade, da se objavljivanjem nacrta ugovora o statusnoj promeni, odnosno nacrta plana podele iz stava 1. ovog člana smatra da su i poverioci društva obavešteni o statusnoj promeni (član 495. st. 1, 2. i 6.); da odlukom o statusnoj promeni skupština odobrava plan podele koji je usvojio odbor direktora, odnosno nadzorni odbor ako je upravljanje društvom dvodomno (član 498. stav 1. tačka 1)); da plan podele stupa na snagu kada ga odlukom iz člana 498. ovog zakona odobri skupština društva koje sprovodi statusnu promenu, osim ako je tim planom predviđeno da stupa na snagu nekog kasnijeg datuma (član 499. stav 2.); da se registracija statusne promene vrši u skladu sa zakonom o registraciji u odnosu na društvo sticaoca i u odnosu na društvo prenosioca (član 504. stav 1).

Odredbama člana 505. Zakona o privrednim društvima bilo je propisano: da pravne posledice statusne promene nastupaju danom registracije statusne promene u skladu sa zakonom o registraciji i to – imovina i obaveze društva prenosioca prelaze na društvo sticaoca, u skladu sa ugovorom o statusnoj promeni, odnosno planom podele, a društvo sticalac postaje solidarno odgovorno sa društvom prenosiocem za njegove obaveze koje nisu prenete na društvo sticaoca, ali samo do iznosa razlike vrednosti imovine društva prenosioca koja mu je preneta i obaveza društva prenosioca koje je preuzeo, osim ako je sa određenim poveriocem drugačije ugovoreno (stav 1. tač. 1) i 2)); da ako se statusnom promenom društvo prenosilac gasi, nastupaju i sledeće pravne posledice - društvo prenosilac prestaje da postoji bez sprovođenja postupka likvidacije, u zajamna potraživanja između društva prenosioca i društva sticaoca se gase, obaveze društva prenosioca prelaze na društvo sticaoca u skladu sa ugovorom o statusnoj promeni, odnosno planom podele, i društvo sticalac postaje novi dužnik u pogledu tih obaveza, a ako postoji više društava sticalaca, svako od njih supsidijarno odgovara za obaveze koje su u skladu sa ugovorom o statusnoj promeni, odnosno planom podele prešle na ostala društva sticaoce do iznosa razlike vrednosti imovine društva prenosioca koja mu je preneta i obaveza društva prenosioca koje je preuzeo, osim ako je sa određenim poveriocem drugačije ugovoreno (stav 3. tač. 1) – 3)). Odredbom člana 506. stav 2. ZPD bilo je propisano da za obaveze društva prenosioca prestalog podelom koje ugovorom o statusnoj promeni, odnosno planom podele nisu raspoređene nijednom društvu sticaocu, niti se tumačenjem tog ugovora, odnosno plana može odrediti kojem društvu sticaocu se imaju raspodeliti, solidarno odgovara svako društvo sticalac do iznosa razlike između vrednosti imovine koja je na to društvo preneta i obaveza koje je to društvo preuzelo.

Odredbama člana 231. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11, 49/13 – Odluka US, 74/13 – Odluka US i 55/14), koji se primenjivao u konkretnom slučaju, propisano je da će sud, ako na osnovu izvedenih dokaza ne može sa sigurnošću da utvrdi neku činjenicu, o postojanju činjenice primeniti pravila o teretu dokazivanja, da stranka koja tvrdi da ima neko pravo, snosi teret dokazivanja činjenice koja je bitna za nastanak ili ostvarivanje prava, ako zakonom nije drugačije propisano, da stranka koja osporava postojanje nekog prava, snosi teret dokazivanja činjenice koja je sprečila nastanak ili ostvarivanje prava ili usled koje je pravo prestalo da postoji, ako zakonom nije drugačije propisano.

5. Razmatrajući navode ustavne žalbe o povredi prava na pravično suđenje u predmetnom parničnom postupku, Ustavni sud je pre svega utvrdio da podnosilac osporava presude Osnovnog suda u Subotici P1. 449/2018 od 4. oktobra 2018. godine i Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1. 97/19 od 25. januara 2019. godine isključivo u delu u kome je on solidarno obavezan da isplati tužiocu naknadu troškova za ishranu u toku rada i regres za korišćenje godišnjeg odmora u periodu u kome je tužilac još bio u radnom odnosu kod prvotuženog privrednog društv a „Ž .“ a.d. Beograd. U tom smislu, podnosilac ustavne žalbe svoje tvrdnje o povredi prava zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava zasniva na tome da su postupajući sudovi proizvoljno ocenili da on ima pasivnu legitimaciju u ovom radnom sporu, pogrešno nalazeći da podnosilac kao poslodavac sledbenik solidarno odgovara za novčane obaveze prema zaposlenima koje je preuzeo od prvotuženog kao poslodavca prethodnika, a koje su dospele u periodu pre izvršene statusne promene. Podnosilac ustavne žalbe posebno insistira da su parnični sudovi u potpunosti ignorisali kao dokaz Protokol o usvajanju informacije o sprovedenom postupku statusne promene A.D. “Ž .“ i otvaranju početnih stanja u poslovnim knjigama novoformiranih društava od 24. juna 2016. godine, a iz čije sadržine proizlazi da je prvotuženi isključivo odgovaran za sve obaveze prema zaposlenima koje su nastale do dana registracije statusne promene, pa da osporene presude ne sadrže ocenu o pravnoj prirodi tog Protokola, zbog čega podnosilac smatra da je u konkretnom slučaju povređeno njegovo pravo na obrazloženu sudsku odluku.

U navedenom kontekstu, Ustavni sud ističe da je jedan od elemenata prava na pravično suđenje i pravo na obrazloženu sudsku odluku i ono podrazumeva obavezu suda da navede jasne, dovoljne i razumljive razloge na kojima zasniva svoju odluku, čime se istovremeno daje garancija stranci da je sud razmotrio njene navode i dokaze koje je istakla u postupku i da se takva odluka može ispitati po žalbi. Pri tome, ovakva obaveza ne znači da je sud dužan da u odluci izloži detaljne odgovore na sva postavljena pitanja i iznete argumente, ali ukoliko je neki podnesak od suštinske važnosti za ishod predmeta, sud ga mora posebno razmotriti u svojoj presudi. Ovakav stav izrazio je i Evropski sud za ljudska prava u većem broju svojih odluka, kojima je, upravo iz tog razloga, utvrdio povredu prava iz člana 6. stav 1. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda (videti, pored ostalih, odluke od 9. decembra 1994. godine u predmetima Hiro Balani protiv Španije, predstavka broj 46/1993/441/520, i Ruiz Torija protiv Španije, predstavka broj 18390/91).

Pre upuštanja u ocenu spornih ustavnopravnih pitanja, Ustavni sud je pošao od toga da je podnosilac ustavne žalbe osnovan u okviru statusne promene privrednog društva „Ž.“ a.d. Beograd, ovde prvotuženog, kojom prilikom su osnovana još dva privredna društva (AD .. “S.“ Beograd i AD ... “S. V .“ Beograd ). Reč je, dakle, o statusnoj promeni izdvajanja uz osnivanje, čija se specifičnost ogleda u tome što privredno društvo koje prolazi kroz statusnu promenu (društvo prenosilac) nastavlja da postoji, s tim da deo svoje imovine i obaveza prenosi na novoosnovana društva (društva sticaoci). Kada se, kao u konkretnom slučaju, radi o statusnoj promeni u kojoj učestvuje samo jedno privredno društvo, akt kojim se inicira takav postupak jeste plan podele društva, čiji nacrt kod akcionarskih društava poput „Ž.“ a.d. Beograd priprema odbor direktora, koji ga potom i usvaja. Skuština društva, u formi odluke, odobrava usvojeni plan podele društva. Taj dokument, pored ostalog, sadrži označenje vrednosti imovine i visine obaveza koje se statusnom promenom prenose na društvo sticaoca, zatim njihov opis, kao i način na koji se taj prenos vrši društvu sticaocu. Deo obavezne dokumentacije uz plan podele predstavlja i deobni bilans.

Odbor direktora privrednog društva „Ž.“ a.d. Beograd je u vezi planirane statusne promene izdvajanja uz osnivanje, 31. marta 2015. godine, usvojio nacrt plana podele, koji je, potom, njegova skupština, Odlukom od 11. maja 2015. godine, odobrila. Kao osnivač privrednog društva „Ž.“ a.d. Beograd, Vlada Republike Srbije je rešenjem od 2. jula 2015. godine dala saglasnost na navedenu odluku. Istog dana, Vlada Republike Srbije je donela odluke o osnivanju tri nova akcionarska društva, koja su nastala iz statusne promene privrednog društva „Ž.“ a.d. Beograd. Rešenje Vlade Republike Srbije od 2. jula 2015. godine, kao i tri odluke o osnivanju od istog datuma, objavljeni su u „Službenom glasniku Republike Srbije“, broj 60/15. Statusna promena je nakon toga, tačnije 10. avgusta 2015. godine, registrovana kod Agencije za privredne registre, tako što su tri novoosnovana privredna društva, među njima i podnosilac ustavne žalbe, upisana u registar privrednih subjekata. U okviru realizacije plana podele, podnosilac ustavne žalbe je pristupio preuzimanju zaposlenih, pa je tako sa tužiocem zaključen Aneks ugovora o radu, koji je počeo da se primenjuje 1. septembra 2015. godine i na osnovu koga je tužilac nastavio da radi kod podnosioca, obavljajući poslove na radnom mestu pregledača kola.

S tim u vezi, Ustav ni sud napominje da se u Odluci Už-10900/2017 od 24. decembra 2018. godine detaljno bavio pitanjem pasivne legitimacije i solidarne odgovornosti novoformiranog privrednog društva AD ... “S.“ Beograd za obaveze privrednog društva „Ž.“ a.d. Beograd prema zaposlenima koje su nastale pre izvršene statusne promene koje su imale za posledicu i preuzimanje tih zaposlenih, pa ovom prilikom upućuje na pravne ocene iznete u tom predmetu, koje su od značaja za odlučivanje i u ovoj ustavnopravnoj stvari: da je osporena revizijska presuda zasnovana na pravnom stavu o postojanju solidarne odgovornosti AD .. “S.“ Beograd za obaveze poslodavca prethodnika prema zaposlenima koje datiraju pre izvršene statusne promene, pri čemu je Vrhovni kasacioni sud ov akvo pravno stanovište utemeljio na odredbama Zakona o radu, kojima su regulisana prava zaposlenih kod promene poslodavca; da je tim odredbama utvrđena obaveza poslodavca sledbenika, koje svojstvo u konkretnom slučaju ima AD ... “S.“ Beograd, da od poslodavca prethodnika (privredno društvo „Ž .“ a.d. Beograd) preuzme opšti akt i sve ugovore o radu koji važe na dan promene poslodavca; da Zakon o radu nameće i obavezu poslodavcu sledbeniku da primenjuje opšti akt poslodavca prethodnika najmanje godinu dana od dana promene poslodavca, osim ako pre isteka tog roka protekne vreme na koje je zaključen kolektivni ugovor kod poslodavca prethodnika ili kod poslodavca sledbenika bude zaključen novi kolektivni ugovor; da poslodavac prethodnik, u navedenom kontekstu, ima obavezu da poslodavca sledbenika potpuno i istinito obavesti o pravima i obavezama iz opšteg akta i ugovora o radu koji se prenose, kao i da zaposlenog, čiji se ugovor o radu prenosi, pismenim putem obavesti o promeni poslodavca; da preuzimanje obaveza poslodavca sledbenika od poslodavca prethodnika, u koje nesumnjivo spadaju i novčana potraživanja zaposlenih, nije izričito propisano odredbama Zakona o radu; da poslodavac sledbenik, bez obzira na njegove potrebe,ima dužnost da sva lica koja su zaposlena kod poslodavca prethodnika zadrži u radnom odnosu, preuzimanjem postojećih ugovora o radu; da je, prima facie, ustavnopravno neprihvatljivo stanovište parničnih sudova da je zaključenjem aneksa ugovora o radu AD. ... “S.“ Beograd prema tužiocu preuzeo i sve obaveze privrednog društva „Ž .“ a.d. Beograd po osnovu radnog odnosa koje su nastale pre izvršene statusne promene, uključujući i neisplaćenu uvećanu zaradu po osnovu smenskog rada, s obzirom na to da zaključenje aneksa predstavlja realizaciju zakonske obaveze podnosioca da tužioca zadrži u radnom odnosu; da je Ustavni sud dalje konstatovao da odredbe Zakona o radu jesu relevantne kod promene poslodavca koja je rezultat neke statusne promene, ali da je statusna promena institut kompanijskog prava, koji je regulisan odgovarajućim odredbama Zakona o privrednim društvima, dok se u odredbama Zakona o radu pominje samo kao generički pojam; da je Zakon o privrednim društvima, u pogledu pravnih posledica koje nastaju, napravio razliku između statusne promene kod koje dolazi do prestanka (gašenja) privrednog društva nad kojim se statusna promena sprovodi i one u kojoj to društvo nastavlja da egzistira; da u slučaju kada se društvo prenosilac statusnom promenom gasi, odnosno kada ono prestaje da postoji bez sprovođenja postupka likvidacije, sve njegove obaveze neizostavno prelaze na društva sticaoce (više njih ili samo jednog), bez obzira na to da li je njihov prenos uređen ugovorom o statusnoj promeni, odnosno planom podele, ili je reč o obavezama koje tim dokumentom nisu raspoređene nijednom društvu sticaocu, niti se njegovim tumačenjem može odrediti kojem društvu sticaocu se imaju raspodeliti, u kom slučaju solidarno odgovara svako društvo sticalac do iznosa razlike između vrednosti imovine koja je na to društvo preneta i obaveza koje je to društvo preuzelo (član 506. stav 2. Zakona o privrednim društvima); da su društva sticaoci, kod ove vrste statusne promene , ex lege sukcesori društva prenosioca po pitanju svih njegovih obaveza ; da je, kada je reč o statusnoj promeni u kojoj društvo prenosilac nastavlja da postoji, za prenos obaveza na društva sticaoce releventan isključivo ugovor o statusnoj promeni, odnosno plan podele, pa da na društva sticaoce prelaze samo one obaveze društva prenosioca za koje je to određeno ugovorom o statusnoj promeni, odnosno planom podele; da odredba člana 505. stav 1. tačka 2) Zakona o privrednim društvima propisuje da društvo sticalac solidarno odgovara sa društvom prenosiocem (koje i dalje postoji) za obaveze koje su po navedenom statusnom dokumentu ostale na strani društva prenosioca, ali samo do iznosa razlike vrednosti imovine društva prenosioca koja mu je preneta i obaveza društva prenosioca koje je preuzeo, osim ako je sa određenim poveriocem drugačije ugovoreno ; da je u konkretnom slučaju Privredno društvo „Ž.“ a.d. Beograd, kao društvo prenosilac, nakon sprovedene statusne promene izdvajanja uz osnivanje, nastavilo da postoji i dalje kao pravni subjekt, pored tri novoosnovana privredna društva; da je sastavni deo Odluke o statusnoj promeni od 11. maja 2015. godine činio i Plan podele privrednog društva „Ž.“ a.d. Beograd (Plan statusne promene broj 1930/2015-114-20), a da taj Plan, osim označenja nominalne vrednosti imovine i visine obaveza koje se statusnom promenom prenose na društva sticaoce ( pri čemu je reč o jednakim vrednostima aktive i pasive za sva društva sticaoce), nije sadržao opis preuzetih obaveza, niti je uredio pitanje načina na koji će se njihov prenos i realizacija izvršiti, već samo konstataciju da se na AD ... “S.“ Beograd prenose obaveze koje se odnose na imovinu i obavljanje delatnosti železničkog prevoza robe, bez jasne odrednice da li u te obaveze spadaju i novčana potraživanja zaposlenih koje je to privredno društvo preuze lo od privrednog društva „Ž.“ a.d. Beograd; da je Planom za tu svrhu predviđeno zaključenje posebnog ugovora (odeljak V); da je AD ... “S.“ Beograd; da je tamo podnosilac ustavne žalbe AD ... “S.“ Beograd ukazao na činjenicu da je 24. juna 2016. godine između privrednog društva „Ž. “ a.d. Beograd i novoosnovanih privrednih društava zaključen Protokol kojim su sva četiri privredna društva prihvatila Informaciju o sprovedenom postupku statusne promene i otvaranju početnih stanja u poslovnim knjigama novoformiranih društava (u daljem tekstu: Protokol), a kojom su, pored ostalog, u početni bilans privrednog društva „Ž.“ a.d. Beograd (posle izdvajanja) preneta „rezervisanja“ za sudske sporove, odnosno sudske sporove koji su u toku; da je Ustavni sud utvrdio da je prvostepeni sud izveo dokaz uvidom u taj protokol, ali da obrazloženje osporene revizijske presude nije sadržalo nijednu konstataciju u vezi sa tim dokumentom i sadržinom Informacije koja je njime prihvaćena; da je polazeći od toga da je Planom podele bilo predviđeno zaključenje posebnog ugovora koji će sadržati opis preuzetih obaveza, kao i način njihovog prenosa i realizacije, Ustavni sud našao da je ocena pravne prirode (karaktera) Protokola, kao i Informacije koja je njime prihvaćena, bila od suštinske važnosti za ishod predmetnog postupka, pa da je pobijanom presudom donetom u postupku po reviziji, koja nije sadržala ocenu o pravnom značaju Protokola, povređeno pravo tamo podnosioca ustavne žalbe na obrazloženu sudsku odluku, kao jedan od elemenata prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava.

Primenjujući navedeno na konkretan slučaj, Ustavni sud je zaključio da je Osnovni sud u Subotici tokom prvostepenog postupka izvršio uvid u promenuti Protokol, a o čemu svedoči sadržina obrazloženja osporene presude P1. 449/2018 od 4. oktobra 2018. godine u kome je konstatovano da je prvostepeni sud izveo i taj dokaz. Osnovni sud u Subotici i Apelacioni sud u Novom Sadu su doneli osporene presude kojima su, pored ostalog, obavezali podnosioca ustavne žalbe da solidarno sa prvotuženim isplati tužiocu navedena primanja iz radnog odnosa za period pre izvršenih statusnih promena, primenjujući pravila o teretu dokazivanja i ocenjujući da podnosilac nije dostavio dokaze da ne postoji njegova solidarna odgovornost za obaveze prema tužiocu iz perioda dok je bio u radnom odnosu kod prvotuženog, odnosno da je prvotuženi isključivo na sebe preuzeo ispunjenje obaveza prema tužiocu u spornom periodu. Međutim, Ustavni sud nalazi da postupajući sudovi u konkretnom slučaju nisu uzeli u obzir postojanje Protokola, pa je i u predmetnom parničnom postupku izostala pravna ocena o svrsi zaključenja Protokola (da li taj dokument može imati karakter posebnog ugovora koji je Planom bio predviđen), kao i od kakvog je značaja činjenica da je isti nastao nakon što je postupak statusne promene okončan registrovanjem novoosnovanih društava kod Agencije za privredne registre. Samim tim, Ustavni sud smatra da je osporenim presudama povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na obrazloženu sudsku odluku, koje predstavlja integralni deo prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava.

Na osnovu svega izloženog, Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu u ovom delu, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu ("Službeni glasnik RS", br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr.zakon i 103/15), odlučujući kao u tački 1. izreke.

6. Ustavni sud smatra da su posledice utvrđene povrede prava takve prirode da se mogu otkloniti samo poništajem osporene presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1. 97/19 od 25. januara 2019. godine i određivanjem da isti sud donese novu odluku o žalbi podnosioca ustavne žalbe izjavljenoj protiv stava četvrtog i petog izreke presude Osnovnog suda u Subotici P1. 449/2018 od 4. oktobra 2018. godine, zbog čega je, saglasno odredbi člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, odlučio kao u tački 2. izreke.

Ustavni sud nije posebno razmatrao navode podnosioca ustavne žalbe o povredi slobode preduzetništva iz člana 83. stav 1. Ustava, imajući u vidu da je utvrdio povredu prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava i odredio način otklanjanja štetnih posledica utvrđene povrede prava .

7. Ustavni sud je, u skladu sa odredbama člana 56. stav 3. i člana 86. Zakona o Ustavnom sudu, u tački 3. izreke odbacio predlog za odlaganje izvršenja osporenog akta, jer je doneo konačnu odluku o ustavnoj žalbi.

U pogledu zahteva podnosioca ustavne žalbe kojim insistira na proširenom dejstvu Odluke Ustavnog suda na druge predmete u kojima se podnosilac nalazi u identičnoj činjeničnoj i pravnoj situaciji, Ustavni sud ukazuje da ima mesta primeni odredbe člana 87. Zakona o Ustavnom sudu samo ukoliko je istim pojedinačnim aktom povređeno Ustavom zajemčeno pravo više lica, a što nije reč u konkretnom slučaju.

8. S obzirom na sve izneto, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 3) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Snežana Marković, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravično suđenje u sporu o solidarnoj odgovornosti nakon statusne promene

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti