Odluka Ustavnog suda o pravu na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud je odbio žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u upravnom postupku, ocenivši da dugo trajanje postupka nije izazvalo neizvesnost kod podnosioca. Deo žalbe protiv presude Upravnog suda odbačen je zbog neiscrpljenosti pravnih sredstava.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-2794/2011
29.05.2014.
Beograd

Ustavni sud, Veliko već e, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić , Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Milan Marković , članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Hasana Omerovića iz Niša, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 29. maja 2014. godine, doneo je

O D L U K U

1. Odbija s e kao neosnovana ustavna žalba Hasana Omerovića izjavljena zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u upravnom postupku koji se vodio pred Ministarstvom odbrane – Sektor za ljudske resurse – Uprava za kadrove int. broj 1766-15/2008.

2. Odbacuje se ustavna žalba Hasana Omerovića izjavljena protiv presude Upravnog suda U. 8845/10 od 11. maja 2011. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Hasan Omerović iz Niša, preko punomoćnika mr Žarka Vujovića, advokata iz Niša, podneo je 21. juna 2011. godine Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude Upravnog suda U. 8845/10 od 11. maja 2011. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje, kao i zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku i prava na pravno sredstvo, zajemčenih odredbama člana 32. stav 1. i člana 36. stav 2. Ustava Republike Srbije, u upravnom postupku navedenom u izreci.

U ustavnoj žalbi se navodi da se podnosilac 5. maja 2004. godine obratio nadležnom organu zahtevom za poništavanje po osnovu službenog nadzora naredbe o prestanku njegove profesionalne vojne službe, da je tek u izvršenju presude Vrhovnog suda Srbije doneto rešenje kojim se njegov zahtev odbija i da je o njegovom zahtevu odlučivano sedam godina, iako postupak nije bio složen.

Ustavnom žalbom se predlaže da Ustavni sud utvrdi da su podnosiocu ustavne žalbe povređena označena prava zajemčena Ustavom i poništi osporenu presudu, kao i da utvrdi pravo podnosiocu na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 450.000 dinara.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije , ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena dru ga pravna sredstva za njihovu zaštitu. U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku, na osnovu uvida u osporeni akt i celokupnu priloženu dokumentaciju, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za donošenje odluke u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Presudom Vrhovnog suda Srbije U-SCG 584/06 od 26. septembra 2008. godine uvažena je tužba Hasana Omerovića, ovde podnosioca ustavne žalbe i naloženo Ministarstvu odbrane – Sektor za ljudske resurse – Uprava za kadrove da, u roku od 30 dana, donese odgovarajuću odluku o zahtevu podnosioca od 21. aprila 2004. godine, za poništavanje rešenja (naredbe) po osnovu službenog nadzora. Vrhovni sud Srbije je u obrazloženju presude konstatovao: da se tužbom ukazuje da je naredba načelnika personalne uprave o prestanku profesionalne vojne službe broj 1-212 od 28. septembra 1993. godine doneta „na osnovu pretnje i prinude“; da je tuženi organ u odgovoru na tužbu istakao da je o zahtevu podnosioca za poništavanje sporne naredbe odlučeno zaključkom od 30. juna 2004. godine i da je upravni spor vođen protiv tog zaključka okončan presudom Vrhovnog suda Srbije U-V 1435/06 od 17. septembra 2007. godine, zbog čega je predloženo da se tužba odbaci. Vrhovni sud Srbije je dalje naveo da iz spisa predmeta proizlazi da je podnosilac u vezi sa spornom naredbom podnosio zahteve za primenu vanrednih pravnih sredstava, te da je zaključkom broj 14908-13/03 od 3. avgusta 2004. godine odlučeno o zahtevu za ponavljanje postupka u ovoj pravnoj stvari, a zaključkom broj 14908-9/03 od 30. juna 2004. godine o zahtevu za poništavanje sporne naredbe. Vrhovni sud Srbije je ocenio da je tužba osnovana , imajući u vidu da nije odlučeno o zahtevu podnosioca od 21. aprila 2004. godine – za poništavanje naredbe po osnovu službenog nadzora, te je naložio nadležnom organu da odluči o navedenom zahtevu.

Ministarstvo odbrane – Sektor za ljudske resurse – Uprava za kadrove, postupajući u skladu sa nalogom Vrhovnog suda Srbije, donelo je rešenje int. broj 1766-15/2008 od 6. aprila 2008. godine, kojim se odbija zahtev da se po osnovu službenog nadzora poništi naredba broj 1-212 od 28. septembra 1993. godine, kao neosnovan. Ministarstvo je u obrazloženju navedenog rešenja ocenilo da nisu ispunjeni uslovi predviđeni Zakonom o opštem upravnom postupku koji bi mogli dovesti do poništavanja sporne naredbe, budući da ne postoji pravnosnažna sudska odluka kojom se potvrđuju navodi podnosioca, odnosno kojom bi se utvrdilo postojanje veze između prinude ili bilo koje druge nedozvoljene radnje, predviđene članom 253. stav 1. tačka 5. Zakona i donošenja naredbe kojom je podnosiocu prestala profesionalna vojna služba.

Podnosilac ustavne žalbe je 4. maja 2009. godine podneo tužbu Vrhovnom sudu Srbije protiv navedenog konačnog rešenja, o kojoj je, nakon uspostavljanja nove mreže sudova u Republici Srbiji, odlučio Upravni sud presudom U. 8845/10 od 11. maja 2011. godine. Navedenom presudom, koja se osporava ustavnom žalbom, odbijena je tužba podnosioca kao neosnovana. Upravni sud je u obrazloženju osporene presude konstatovao da je podnosilac u tužbi ukazao na to da Zakon o opštem upravnom postupku ne propisuje da se činjenice o postojanju prinude ili iznude dokazuju krivičnom presudom, već se one utvrđuju u upravnom postupku. Ocena Upravnog suda o nepostojanju uslova za poništavanje sporne naredbe primenom odredbe člana 253. stav 1. tačka 5) Zakona o opštem upravnom postupku, zasnovana je na istom razlogu koji je naveden u obrazloženju pobijanog rešenja Ministarstva odbrane. Upravni sud je, ispitujući navode tužbe, našao da oni ne mogu dovesti do drugačije ocene o zakonitosti pobijanog upravnog akta.

4. Odredbama Ustava, na čiju povredu se ukazuje u ustavnoj žalbi, utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da svako ima pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu (član 36. stav 2.).

Za odlučivanje Ustavnog suda o ovoj ustavnoj žalbi od značaja su i sledeće odredbe zakona:

Zakonom o opštem upravnom postupku («Službeni list SRJ», br. 33/97 i 31/01) propisano je: da se postupak mora voditi bez odugovlačenja i sa što manje troškova za stranku i druge učesnike u postupku, ali tako da se pribave svi dokazi potrebni za pravilno i potpuno utvrđivanje činjeničnog stanja i za donošenje zakonitog i pravilnog rešenja (član 14.) ; da će konačno rešenje nadležni organ poništiti po osnovu službenog nadzora, ako je doneseno kao posledica prinude, iznude, ucene, pritiska ili druge nedozovoljene radnje 253. stav 1. tačka 5)); da se r ešenje o poništenju rešenja na osnovu člana 253. stav 1. tačka 5) ovog zakona može doneti bez obzira na rokove utvrđene u stavu 3. ovog člana (č lan 254. stav 4.); da p rotiv rešenja donesenog na osnovu člana 253. ovog zakona nije dopuštena žalba, već se protiv njega može neposredno pokrenuti upravni spor (član 254. stav 5.).

Odredbom člana 14. stav 2. Zakona o upravnim sporovima („Službeni glasnik RS“, broj 111/09) propisano je da se upravni spor može pokrenuti i protiv prvostepenog upravnog akta protiv koga nije dozvoljena žalba u upravnom postupku.

Saglasno odredbama člana 49. navedenog zakona, protiv pravnosnažne odluke Upravnog suda stranka i nadležni javni tužilac mogu da podnesu Vrhovnom kasacionom sudu zahtev za preispitivanje sudske odluke (stav 1.), a zahtev može da se podnese kada je to zakonom predviđeno, u slučajevima kada je sud odlučivao u punoj jurisdikciji i u stvarima u kojima je u upravnom postupku bila isključena žalba (stav 2. tač. 1), 2) i 3)).

5. Podnosilac ustavne žalbe smatra da mu je nedelotvornim postupanjem upravnih organa i sudova u postupku odlučivanja o njegovom zahtevu za poništavanje po osnovu službenog nadzora naredbe o prestanku profesionalne vojne službe, povređeno pravo na suđenje u razumnom roku.

Ispitujući osnovanost ovih navoda sa stanovišta označenog prava, koje se jemči članom 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud je najpre konstatovao da je period u kome ovaj sud ima nadležnost da ocenjuje povredu prava na suđenje u razumnom roku započeo 8. novembra 2006. godine, danom stupanja na snagu Ustava Republike Srbije, kojim je obezbeđena ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi. Međutim, polazeći od toga da upravni postupak i upravni spor predstavljaju jedinstvenu celinu, Ustavni sud je na stanovištu da se za utvrđivanje opravdanosti trajanja postupka u predmetu Ministarstva odbrane – Sektor za ljudske resurse – Uprava za kadrove int. broj 1766-15/2008 , mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine, tako da je za ocenu postojanja povrede prava podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku relevantno ukupno vreme trajanja predmetnog postupka od 21. aprila 2004. godine, kada se podnosilac obratio nadležnom organu zahtevom za poništavanje naredbe po osnovu službenog nadzora, do donošenja osporene presude Upravnog suda U. 8845/10 od 11. maja 2011. godine.

Kada je reč o dužini trajanja predmetnog postupka, Ustavni sud konstatuje da činjenica da je postupak trajao sedam godina, sama za sebe, mogla bi ukazati da postupak nije okončan u okviru razumnog roka. Međutim, polazeći od toga da je pojam razumnog trajanja upravnog postupka i upravnog spora relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti pravnih pitanja i činjeničnog stanja u konkretnom postupku, ponašanja podnosioca ustavne žalbe, postupanja upravnih i sudskih organa koji su vodili postupak, kao i značaja istaknutog zahteva, odnosno raspravljanog prava za podnosioca, Ustavni sud je ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dugo trajanje postupka.

U tom smislu, Ustavni sud je ocenio da u osporenom postupku nije bilo složenih činjeničnih i pravnih pitanja, te da su nadležni organi bili dužni da utvrde da li je postojala veza između donošenja sporne naredbe i nedozvoljene radnje u smislu odredbe člana 253. stav 1. tačka 5) Zakona o opštem upravnom postupku.

Ispitujući postupanje organa koji su vodili predmetni postupak, Ustavni sud je ocenio da nadležni sudovi nisu postupali efikasno u upravnom sporu koji se vodio po tužbi podnosioca ustavne žalbe izjavljenoj zbog nedonošenja rešenja Ministarstva odbrane o podnetom zahtevu, budući da je navedeni upravni spor trajao tri godine i pet meseci. S tim u vezi, ovaj sud je konstatovao da je predmetna tužba podneta u vreme postojanja državne zajednice Srbija i Crna Gora i da je nakon njenog prestanka o tužbi odlučio Vrhovni sud Srbije, što je u određenoj meri produžilo postupak.

Ustavni sud nalazi da je podnosilac svojim radnjama delimično doprineo dugom trajanju postupka, budući da se tek posle godinu dana od podnošenja zahteva obratio nadležnom sudu tužbom zbog ćutanja uprave.

Ispitujući značaj koji je za podnosioca imala odluka u predmetnom postupku, Ustavni sud je imao u vidu da je podnosilac ustavne žalbe, nakon pravnosnažnosti sporne naredbe, podneo zahteve za primenu tri vanredna pravna sredstva, pri čemu je njegov predlog za ponavljanje postupka odbačen zaključkom od 3. avgusta 2004. godine, a postupak po zahtevu za oglašavanje naredbe ništavom pravnosnažno je okončan presudom Vrhovnog suda Srbije U-V 1435/06 od 17. septembra 2007. godine. U vezi sa trećim zahtevom, o kome je pravnosnažno odlučeno donošenjem osporene presude, Ustavni sud ukazuje da se po osnovu službenog nadzora konačno rešenje poništ ava, između ostalog, ako je doneseno kao posledica prinude, iznude, ucene, pritiska ili druge nedozovoljene radnje , i to bez obzira na rokove propisane zakonom. Po oceni Ustavnog suda, značaj ovog instituta dolazi posebno do izražaja kod onih rešenja koja su povoljna po stranku, a sadrže pravne greške koje iziskuju poništavanje rešenja radi zaštite javnog interesa. Odsustvo rokova za poništavanje tih rešenja ukazuje na stav zakonodavca o težini tih grešaka i javnom interesu da takvi upravni akti u svako doba budu uklonjeni iz pravnog poretka. Pri tome, izvršilac nedozvoljene radnje u smislu člana 253. stav 1. tačka 5) Zakona o opštem upravnom postupku može da bude stranka, drugi učesnik u postupku ili treće lice, a te radnje mogu biti preduzete neposredno prema službenom licu ovlašćenom za donošenje rešenja ili prema nekom učesniku u postupku, uz uslov da postoji uzročna veza između nedozvoljene radnje i donošenja rešenja.

Ne ocenjujući ustavnopravnu prihvatljivost stanovišta nadležnog upravnog organa i donosioca osporene presude, da se jedino „osuđujućom krivičnom presudom“ može dokazivati postojanje uzročne veze između nedozvoljene radnje iz člana 253. stav 1. tačka 5) Zakona o opštem upravnom postupku i donošenja rešenja koje se poništava po osnovu službenog nadzora, Ustavni sud je konstatovao da je podnosilac ustavne žalbe posle 11 godina od donošenja sporne naredbe podneo zahtev za njeno poništavanje, ističući da kod njega nije postojala slobodno izražena volja da mu prestane profesionalna vojna služba. Imajući u vidu da je Zakon o opštem upravnom postupku predvideo mogućnost ponavljanja postupka u slučaju da je rešenje doneseno kao posledica dela kažnjivog po krivičnom zakonu (član 239. tačka 2)), te da je podnosilac ustavne žalbe iskoristio navedeno vanredno pravno sredstvo, Ustavni sud nalazi da za vreme odlučivanja nadležnih organa o zahtevu za poništenje sporne naredbe po osnovu službenog nadzora podnosilac nije mogao biti u neizvesnosti o ishodu postupka, zbog čega dugo trajanje postupka, u konkretnom slučaju, nije dovelo do povrede prava na suđenje u razumnom roku.

U vezi sa navodima po dnosioca ustavne žalbe da mu je zbog dužine trajanja postupka povređeno i pravo na pravno sredstv o, utvrđeno odredbom člana 36. stav 2. Ustava . Ustavni sud ukazuje da je odredbom člana 82. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu propisano da se, kada je u pitanju povreda prava na suđenje u razumnom roku, ustavna žalba može izjaviti i ako nisu iscrpljena pravna sredstva, dakle i u toku sudskog postupka. Na taj način, prema oceni Ustavnog suda, obezbeđeno je formalno i suštinski, delotvorno i efikasno pravno sredstvo kojim se preispituje „razumnost“ dužine trajanja postupka pred državnim organima i organizacijama kojima su poverena javna ovlašćenja, a koji odlučuju o pravima i obavezama pojedinaca ili krivičnim optužbama (videti Odluku Ustavnog suda Už-1452/2008 od 3. februara 2011. godine).

S obzirom na sve navedeno, Ustavni sud je ocenio da u upravnom postupku koji se vodio pred Ministarstvom odbrane – Sektor za ljudske resurse – Uprava za kadrove int. broj 1766-15/2008, podnosiocu ustavne žalbe nije povređeno pravo na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava. Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13-Odluka US), odbio kao neosnovanu ustavnu žalbu u ovom delu, odlučujući kao u tački 1. izreke.

6. Ispitujući postojanje procesnih pretpostavki za odlučivanje o osnovanosti ustavne žalbe u delu izjavljenom protiv presude Upravnog suda U. 8845/10 od 11. maja 2011. godine , Ustavni sud je konstatovao da je navedenom osporenom presudom odlučeno o tužbi protiv konačnog upravnog akta donetog po zahtevu za poništavanje rešenja u smislu odredbe člana 253. stav 1. Zakona o opštem upravnom postupku.

Ustavni sud ukazuje da su Zakon om o upravnim sporovima propisa ni slučajevi u kojima stranka i nadležni javni tužilac mogu da podnesu Vrhovnom kasacionom sudu zahtev za preispitivanje pravnosnažne odluke Upravnog suda (član 49. stav 1.), te da se, saglasno tački 3) stava 2. navedenog člana Zakona, zahtev može podneti u stvarima u kojima je u upravnom postupku bila isključena žalba.

Prema stavu Ustavnog suda, izraženom u Rešenju Už-581/2011 od 15. decembra 2011. godine, predmet postupka poništavanja po osnovu službenog nadzora je rešavanje o postojanju razloga za poništavanje konačnog rešenja, koji su propisani odredbama člana 253. stav 1. Zakona o opštem upravnom postupku, što predstavlja posebnu stvar u odnosu na stvar o kojoj je odlučeno konačnim rešenjem upravnog organa. Polazeći od navedenog, Ustavni sud ocenjuje da pravnosnažna sudska odluka kojom je Upravni sud ocenjivao zakonitost rešenja donetog po zahtevu za poništavanje rešenja po osnovu službenog nadzora, može biti predmet preispitivanja po zahtevu u smislu člana 49. stav 2. tačka 3) Zakona o upravnim sporovima.

Ustavni sud ukazuje na to da se pod iscrpljivanjem pravnih sredstava u upravnom postupku smatra donošenje odluke o tužbi u upravnom sporu, odnosno donošenje odluke po zahtevu za preispitivanje sudske odluke, ukoliko je ovo vanredno pravno sredstvo dozvoljeno. Kako je protiv rešenja Ministarstva odbrane – Sektor za ljudske resurse – Uprava za kadrove int. broj 1766-15/2008 od 6. aprila 2008. godine bila isključena žalba, Ustavni sud je ocenio da je podnosilac ustavne žalbe, na osnovu odredbe člana 49. stav 2. tačka 3) Zakona o upravnim sporovima, protiv osporene presude Upravnog suda mogao da izjavi zahtev za preispitivanje sudske odluke.

S obzirom na to da podnosilac ustavne žalbe pre obraćanja Ustavnom sudu nije iscrpeo propisana pravna sredstva za zaštitu svojih prava, Ustavni sud je odbacio ustavnu žalbu u delu u kome je izjavljena protiv presude Upravnog suda U. 8845/10 od 11. maja 2011. godine , saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka i odlučivanje po podnetoj ustavnoj žalbi, rešavajući kao u tački 2. izreke.

7. Na osnovu izloženog i odredaba člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić

Odluka Ustavnog suda o pravu na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti